Вести

“Након устоличења, Патријарх српски Иринеј је оценио у приступној беседи у Пећкој патријаршији да “српски народ нема другу средишњу државу осим

Часлав М. Дамјановић, СРПСКЕ НОВИНЕ – Торонто

+++

земље Србије у чијем саставу је вековима Косово и Метохија“, и да пошто “оно има довољно животног простора и места за суживот српског, албанског и других народа“, и да пошто су “ова два народа вековима живела заједно“ – сматра “зашто не би могли и данас“ – и зато је “апеловао на међународне званичнике да праведно реше проблем Косова и Метохије“! Међутим, напоменувши “страдања током ратова у бившој Југославији“, додао је “да су последице још видљиве и присутне“ и да се могу “нажалост, видети на тлу Косова и Метохије“ и да зато “не можемо а да не поменемо преголему рану на телу СПЦ и српског народа, овде на Косову и Метохији, на овом уистину ‘страшном судилишту’.“(1)

Зашто патријарх апелује на “међународне званичнике“ да “праведно реше проблем Косова и Метохије“ – када је више него очигледно да je зa “међународнe званичнике“ једино “праведнo решење“ – отимање Косова и Mетохије од Срба и Србије?

Зашто када су ти исти “међународни званичници“, укључујући наравно и Ватикан, организовали – против Срба – крволочно распарчавање Југославије – наоружавањем и оружаном помоћи свима онима који су током Другог светског рата сарађивали са Нацизмом? Зашто када су ти исти “међународни званичници“, укључујући наравно и Ватикан, прво бомбардовали босанске Србе, онда заједничким војним снагама починили највећи геноцид после Другог светског рата протеривши крајишке Србе, онда, рекламирањем недоказаног масакра у Сребреници, преварантским преговорима у Рамбуијеу, преваром у Рачку, и бомбардовањем Србије – отели Косово од Србије? Зашто када ти исти “међународни званичници“, укључујући наравно и Ватикан, данас натерују целокупну светску јавност да призна албански “суверенитет“ на територији отетој од Србије?

И најзад… зашто се патријарх обраћа “међународним званичницима“ за “праведно решење“ када је он сам предводио прогон владике Артемија са Косова како би омогућио несметано докрајчење отимачине?
Зашто се патријарх није обратио Борису Тадићу и његовој клики и позвао их у име Цркве на дужност да бране Косово?

Зашто патријарх у име исте те Цркве којој је устоличен за челника – није обећао да ће Црква бранити Косово онако како га Српска православна Црква брани већ читав миленијум?

Да не залазимо у питања рушења идентитета Српства на Косову, нити рушења идентитета Српске Цркве и Православља на Косову – што све чине “међународни званичници“, наравно укључујући и Ватикан… или чак предвођени Ватиканом – ипак… постављају се извесна питања:

Које је то “праведно решење“ које патријарх очекује од “међународних званичника“? Или… да ли патријарх можда очекује “праведно решење“ – од “сестринског“ Ватикана? Јер… да ли је очекивање “праведног решење“ од “сестринског“ Ватикана стварни политички смисао патријархове политичке изјаве да на Косову “има довољно животног простора за суживот“, па пошто су “ова два народа вековима живела заједно“ – што јесу али на српском Косову српске православне љубави према ближњима својијем – патријарх се пита зар “не би могли и данас“ – да ли одговор на то наизглед хуманистичко питање – иако питање уопште није хуманистичко већ је заиста политичко па чак и политикантски малипулативно – можда указује на “праведност“ Ватиканове свејереси која је недвосмислено јасно зацртана од давнина – пресалдумљени у вазале – и успут “сестрински“ покршћени – непреклани покорни Срби – моћи ће да “суживе“ и на Косову, и у Крајини, и у Босни, и у Сребреници… па чак и у Србији – као покорено робље?

Усташки злочин

Можда ову предпоставку, да је вазалство и покорна покрштеност – некаква нова “праведност“, и то “праведност“ будућности прописане крвавом прошлошћу инквизиције Ватиканове свејереси – образлаже залагање самог патријарха за јединство двеју “сестринских“ цркава:
„Верујем да до оног погрома у Хрватској током последњег рата и касније не би било да су односи наши били ближи и да је било разговора“.(2)
Ова изјава образлаже Ватиканову “сестринску праведност“ јер зашто би иначе пратријарх назвао данашње Косово “страшним судилиштем“?

Понижење Артемија – Понижење Вере!

Данашње Косово јесте “страшно судилиште“ – али се мора разјаснити чему је заиста “судилиште“:
Данашње Косово јесте покушај “судилишта“ Истини Српског националног идентитета!
Данашње Косово јесте покушај “судилишта“ Истини Српске националне Историјe!
Данашње Косово јесте покушај “судилишта“ Истини Српског Православља!

Истини Српског подвижништва Божијем!
Једном речју, данашње Косово јесте покушај “судилишта“ Божијем:
Данашње Косово јесте покушај “судилишта“ – Божијем Небеске Србије!

И иако би Српско верско подвижништво морало да буде фокус духовништва српског патријарха – интерес патријарха Иринеја је “очигледно био… из страха од речи“ а из “жеље да понизи Епископа Рашко-Призренског Г. Артемија“ – из жеље да понизи!?! – да је “поступио онако како је поступио“(3) – забранивши му да учествује на прес конференцији недостојним прочитавањем забране од стране контролорке конференције… и да је такође зато да би понизио владику Артемија патријарх забранио Српском православљу да у Русији каже Верску Реч “на међународној конфренцији о геноциду над Србима и о улози Ватикана у усташком злочину“(4) – и понижењем да “владика Артемије није добио позив да присуствује свечаном устоличењу патријарха у Пећи“!(5)
Последице својег “интереса“ доказао је сам Патријарх сопственим поступцима:

Данашње Косово је судилиште Лажи која покушава да осуди Истину! И зато што понижавањем владике Артемија патријарх понижава Веру – зато данашње Косово јесте исто онакво “судилиште“ какво је одувек било:
Подвижничка Божија Истина Небеске Србије – суди лажи свејереси!

Нема облака неповерења – Бог ће наћи начина…

Као и интерест српског патријарха Иринеја, и интерест цариградског митрополита Јована пергамског није фокусиран на верску духовност – јер обоје сматрају да “нема облака неповерења између две цркве“, и зато је цариградски митрополит, исто као и српски патријарх, “уверен да ће Бог „наћи начина да се превазиђу све преостале тешкоће и да две најстарије цркве, које деле исту саборну (екуменску) прошлост, исту традицију, исти смисао за цркву, доведе до пуног јединства“.

Иста “прошлост“ – иста “традиција“?
Бесмислено је траћити време на доказивање да “прошлост“ и “традиција“ – прво, не само да нису исте већ су потпуно супротне, и друго, да уопште нису никакво мерило духовне Чистоте Вере – јер су недоумности које потичу из пропагандног комитета агенције за администраторе, али… није бесмислено траћење времена… исти “смисао за цркву“!

Пре свега, зар “смисао за цркву“ не значи да црква није – није послужитељство Вери? Зар то не значи да је црква “смисао“ – самој себи?

Зар таква скарадност не значи да је сходно томе под знаком питања и “смисао“ Божијег? Зар то не значи покушај снижавања Божијег Промисла у каљугу фарисејског малоумља? Зар то не значи покушај да се у каљузи фарисејског “организационог устројства“ Божија Промисао укаља у марифетлук који закриљује “цркву“ која је сама себи “смисао“? Зар то не значи покушај да се Бог претвори у послужитеља “цркве“ – која је од послужитеља Вери – претворена у проститутку свејереси?

Зато је наводно патријархово “веровање“ – и то политичко “веровање“ – „да оног погрома у Хрватској… не би било да су односи наши били ближи и да је било разговора“ – заиста најобичнија обмана – јер буквално значи:
Да смо били верски и национално преобраћени у вазале – не би нас клали… зар не – а чињеница је да Срби нису клани због Нацизма – већ да је свејерес искористила Нацизам да коље Србе зато што верују у Бога!
Та обмана јесте безпоговоран доказ да данашње Косово јесте исто “судилиште“ којим се Веровањем у Бога Небеска Србија – као данас владика Артемија и Српски стварни Православци – узвинула ка Божијем – узвинула за Божије – узвинула против лажи свејереси. А патријарх интерест тврди “да од односа две цркве умногоме зависти стање у свету и када би“, каже, „ми ту учнили оно што Бог жели“, сигурно би свима било боље него што јесте“!(6)
Међутим… ко је тај ко зна шта Господ “жели“?

Наравно папа умишља себе да зна шта Бог “жели“! Наравно и папини најамници, и Брозови великонаображени лажни духовници такође умишљају себе да знају шта Бог “жели“! И зато наравно сви узурпатори Вере умишљају себе свемогућим… јер… па зато и јесу и свејерес… јер нити је Господ сезонски радник нити је Црква агенција за најам покорних да пеку шљиве за пуњење глава пијаним бундевама…

“Духовни чин“ – није “Догађај“

Пред устоличење нас је “службени трон“ набубао да је устоличење “искључиво црквени духовни чин, од историјског значаја за нашу Цркву и целокупан српски народ“ – и да је зато наводно “непожељна и апсолутно неприхватљива било каква политизација овог догађаја“!(7)

Устоличење патријарха би заиста требало морало да буде искључиво духовни чин – и доиста јесте неприхватљива политизација духовног чина!

Међутим… по рецепту такозване Свете Столице, сам наш “службени трон“ је политизовао духовни чин оскрнавивши га у:
„Крупан светски догађај који треба обележити, јер би могао да
допринесе да хришћани крену новим путем, путем дијалога који ће донети
добро целом свету“ – како је то дословце “поручио патријарх српски“!(8)

Духовни чин је узвисништво Вере – а “крупан светски догађај“ који ће “допринети да хришћани крену новим путем“ – није Вера – јер кретање хришћана макар каквим “новим путем“ јесте у суштини измишљотина некаквог новог бога накинђуреног обманом да ће тај његов некакав “нови пут“ некаквог наводног “дијалога“ наводно “донети добро целом свету“ – а то – није Вера – није зато – јер Вера траје – и зато јер се Божије не мења!
Зато јер у Узвишеност Трајања Вере све наше људске промене подпадају под Божји Промисао – и зато ће све наше истине и све наше лажи – и све наше добро и сва наша грешност – изаћи пред Спасиоца – и Истина ће тада разобличити лаж, и Вера јерес, и Пут Божији ће једном и заувек разовличити све неумне заваравајуће путиће…

Понорница

“Надам се да ће у недељу бити прави сабор, наставак осмовековних сабора који се нису прекидали. Пећка патријаршија помало личи на реку понорницу јер је једно време кроз историју била без непосредног епископа“, рекао је у изјави Танјугу митрополит Амфилохије када је, непосредно пред устоличење освештао Студентски центар у северном делу Косовске Митровице.(9)

Шта стварни поглавник Синода и такозване “црквене управе“ – заправо администратор “поретка“ који се представља “црквеним поретком“, митрополит Амфилохије – шта заиста умишља својом предизборном паролом о “реци понорници“? Да ли да ће му “светски догађај устоличења“ “новог пута хришћана“ под доминацијом “сестринске“ свејереси Свете Столице омогућити да настави раскол… да настави распрчавања Свете Српске Цркве? Можда… јер чаврља се по чаршији, па чак и по штрафти, а и на бувљаку, да митрополит Амфилохије припрема одвајање црногорске цркве, што није ништа ново, али такође и да намерава да тој својој новој злоби припоји и Милешевску епархију а такође и Косово… што наравно не чуди јер је из његове злобне шовинистичке перспективе Косово наводно црна Гора… И иако се све то још увек држи у некаквој “тајности“ – и иако је чаврљање доиста трла баба лан – ипак… можда је митрополитова “понорница“ заиста разјашњење “смисла за цркву“ – разјашњење “смисла“ “новог пута хришћана“ под новим поретком… јер:

“Комунизам и нацифашизам једно су те исто“

“Рекла је то са правом Равногорка Милка Радосављевић, и тако дала и наслов својој књизи у којој се говори у улози наших србских девојака, жена, мајки и сестара у Равногорском Покрету Вожда Трећег Србског Устанка, Генерала Драгољуба Драже Михаиловића – Чиче.“(10)

И заиста полтронство себичности и злоби и полтронство политикантском вазалском интригарењу – заиста фашизам наслеђен од комунизма – толико је данас одмакнуо јерес од Вере да је данас тај амбис препознатљив сваком оданом Православцу, и јасно му је и извориште “понорнице“:

“Онда је томе додао да му је веома жао и тешко што је до тога дошло први пут за време од 10 година, колико је он на положају патријарха Српске православне цркве“ – да није присуствовао пријему на Дан Републике – “посебно због тога му је жао и тешко што најискреније поштује председника Тита кога сматра највећом историјском личношћу у новијој историји наших народа и најзаслужнијом за високи углед и престиж који ужива у читавом свету наша земља откако се председник Тито налази на њеном челу.“(11)

То су речи патријарха Германа.
Те речи у свом извештају Јосипу Брозу, цитира Милош Минић, који је, у име Лажи, био некакав тужилац на “страшном судилишту“ Дражи Михаиловићу, Равној Гори и Србији. И гле… “окотише“ се чудни неки патријарси, и чудан неки митрополит, а има и чудних неких епископа… а “један од првих декрета које је Павелић донео кад је формирана НДХ био je декрет о одвајању православне цркве у НДХ – у самосталну цркву“!(12)

То значи – Павелић је одмах почео раскол – а све у свему то значи да патријархов “нови пут хришћана“ није почео тек пре неки дан у Пећи…

До данас, Српска православна Црква није била само “присутна“ на Косову – не – Косово је увек било Вера а Вера је увек била Косово… а послуживање Цркве било је наравно интегрални део вечитости трајања Вере…

…међутим, чкакљиво је питање беше ли је Црква уопште “присутна“ и на овом устоличењу… јер пошто патријарх Иринеј “за себе рече да је “екумениста и пацифиста“, а екуменизам је по учењу Светог Аве Јустина “све јерес“ – “што значи да је “патријарх“ Иринеј оличење те све јереси“ – можда то значи да је ово устоличење било:
“Уствари устоличење Првог Јеретика у Трону Светог Саве.“(13)

Часлав М. Дамјановић
www.ravnogorskivenac.com

_________________
(1) “Устоличен патријарх Иринеј“, Бета, Пећ, 03/10/10, 00:06, 19:41
(2) “Патријарх: Да устоличење прође у миру и реду“, Блиц/РС/Вести
(3) “Жељко Которанин: Мук јачи од речи“, Борба за веру, 30/09/10
(4) “Патријарх не да Артемију у Русију“, Р. Лончар, Vesti-online, 03/10/10, 17:43
(5) “Диктатура у име Бога“, Василије Паповић-М.Л., Ало, 30/09/10
(6) “Патријарх: Да устоличење прође у миру и реду“, Блиц/РС/Вести
(7) “Диктатура у име Бога“, Василије Паповић-М.Л., АЛО, 30/09/10
(8) “Патријарх: Да устоличење прође у миру и реду“, Блиц/РС/Вести
(9) Амфилохије без знања Синода позивао на устоличење, Ј. Чалија, 02/10/10
(10) Коментар “Србин Светосавац“, “Фашистичке фељтонистичке корачнице “антифашизма“, Новинар.де, 01/1010, 17:49
(11) “Један прилог схватању проблема аутокефалности Македонске православне цркве 1967“, Вељко Ђурић Мишина, НСПМ, 02/10/10
(12) Исто
(13) Коментар, “Србин Светосавац“, “Устоличен патријарх Иринеј“, Новинар.де, 04/10/10, 02:01