logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Друштво    Аутор: новинарство    1.251 пута прочитано    Датум: 8.10.2010    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Вук Калаитовић на венчању Nасловом “Споменик хероју или кољачу” су скоро сви медији у Србији известили своје читаоце о освештавању бисте Вуку Калајитовићу, команданта Милешевског четничког корпуса,

пише Инг. Шапоњић Владимир 06.10.2010

+++

у његовом родном селу Штиткову код Нове Вароши. На то срамно и провокативно питање може се одговорити само контра питањем. А дали су све оне партизанске бисте којима је начичкана Нова Варош и читава Србија, бисте хероја?

Трагедију братоубилачког рата доживео сам као дете у родитељској кући. Отац и стричеви са породицама живели су у једном домаћинству. Била је то велика домаћинска кућа.

Прве устаничке групе у нашем крају били су четничке – остатци краљевске југословенске војске организоване у чете које су одлазиле негде у нападе на Италијане и Немце. У њих је одмах ступио стриц Милан, а стриц Милић, који је био симпатизер (или члан) комунистичке партије, није им се придружио, мада је и он био војни обавезник и имао пушку.

Једне ноћи, неколико месеци након организовања четничких група, пробудила ме је свађа стричева. Спавао сам поред бабе на кревету у дневној соби. Повод свађе је била вест да је Хитлер напао Совјетски Савез, те вест да ће југословенска комунистичка партија, независно од четника, почети борбу за ослобођење.

Сећам се узбуђеног стрица Милана:

- „Ма шта кажеш! И твоја партија ће да води неку посебну борбу“? – питао је иронично стрица Милића.
-„Да, партија је тако одлучила“.
-„ И Ти ћеш са њима“ ?
-„ Хоћу, чим ме позову“.
-„Па буразеру драги, што се не придружите нама“?
- „Ви сте реакционари“.

Умешао се и мој отац, најстарији од браће и кмет села и почео убеђивати Милића да између фашиста и комуниста никакве разлике нема, и молио га, ако негде мора да иде да иде са братом а не на другу страну па да сутра пуцају један на другога.

Стриц Милић није послушао браћу, месец или дава касније, отишао је некуд са друговима који су дошли по њега.
Од тада па до данас за мене нема дилеме, да није Хитлер напао Совјетски Савез код нас не би било ни партизана ни крвавог братоубилачког рата.

С времена на време оба стрица долазила су кући и тада су вођене жестоке расправе. Добро се сећам и расправе после Хитлерове наредбе да се стреља „Стотину Срба за једног мртвог и педесет за једног рањеног Немца“.
Милић је заједљиво прекоревао Милана: -„Е, алал вам вјера, батски совјетски народ крвари, прети му уништење, а ваш Дража издаје наредбе да се обуставе напади“.

-„Па, ако хоћете да помогнете вашој руској браћи што не идете у Русију? – питао га је Милан и наставио. –„Мене је мој народ пречи од руског. Ми се овде морамо примирити јер ће нас пре Руса истребити. Немци не јуре више мене и тебе они стрељају старце, жене и децу. Разјарена звер се не боцка ако су јој пред чељустима нејач“.
Милић је мануо руком, устао, узео пушку и са врата само рекао: -„ Немци не могу све побити“ – и отишао.

Годину дана касније, када је његова група добила наређење да ликвидира неке људе у Божетићима, Милић је обавестио те људе и пребегао из партизана у четнике.

На Златару 1943, с лева надесно: Вук Калаитовић, Чича Дража и Драгиша ВасићШто се Вука Калаитовића, званог Калаит, тиче знам да је био врло цењени официр војске Краљевине Југославије. Са својим људима бранио је српска села од препада муслиманске милиције из Урсула, Кладнице и Сјенице које су чиниле стравичне злочине. Ево једаног од многих. У Урсулама на мјесту Оџина Вода заклали су Зечевић Вука, заклали и исекли Ратомира, сина Петра Нешовића и наморавали Петра, пре него су и њега заклали, да једе месо сина. Калаит је дуго био неутралан, определио се за четнике тек када му је партизанска пропаганда завадила људе. Изашао је пред чету и питао;-„Ко је за четнике, нека иде на десну, а које за партизане на леву страну – и нек иде свак својима“. Он се определио за четничке, јер није хтео да погази заклетву краљу и отаџбини. Био је неустрашиви борац, причало се да га метак није хтео. Није командовао из заклона: „Напред другови“ – као партизанске вође него јуришао на челу чете са командом: –„За мном Браћо“. Од Танаска Раића до данас Србија није имала таквога јунака. Када је испалио последњи метак ставио је бомбу подасе.

Калаит је са своим четницима уз велике жртве у октобру 1943 са (а не партизани како је то лажна комунистичка пропаганда преко Лондона и Москве јавила) ослободио од Немаца Пријепоље. Никада није први нападао партизане, а светио се када би му убили некога од симпатизера. Такав је случај Китоња. Када су му убили сестрића Мирка Главоњића – који је окопавао кукуруз у њиви – Калаит им се освето тако што је на Китоњи убио 11 њихових симпатизера.

Или случај попа Реље Пурића у селу Радијевићима. Партизани су једне ноћи позвали попа тобоже на разговор. Поп им је ракао да никоме ноћи не отвара врата и да дођу сутра. Партизани су онда обложили сламом кућу и запалили. Попадија је са дететом у наручју из пламена скочила кроз прозор, а за њом поп Реља из поткровља, кога су партизани још у ваздуху митраљезом пресекли. И за то брутално убиство Калаит се осветио са убиствима партизанских симпатизера.

Господин Јован Радовановић, новинар и тобоже некакви историчар из Ужица, протестира због постављања бисте Калаиту са партизанским лажима, да су четници Вука Калаита запалили чак неких 45 кућа у Радијевићима и Бистрици.

За Бистрицу незнам, али знам да четници нису запалили ни једну једину кућу у Радијевицима. А партизани јесу.
Још нешто, ево, осам имена Калаитових четника из Радијевића који су изгинули у борбама са Њемцима: Бјелић Страјо, Пурић Гојко, Пурић Стеван, Пурић Владимир Пурић Н. Миљко, Пивљаковић Сретко, Пуцаревић Војин, Жаличић Ратко. А нисам чуо да је један једини партизан из тог села погинуо у борби са Њемцима.

Према томе ноторна је лаж да су четници били издајице а партизани ослободиоци. Чињеница је да су четници због одмазде били успорили борбу против окупатора али они никада нису били издајници. Чињеница је и то да је главни циљ партизанске борбе био да униште четничке снаге како би се дочепали власти а не да ослобађају земљу од окупатора. То сведоче и њихове вође у својим мемоарима: Мирко Ћуковић, Борисав Дрчелић, Владимир Жугић, Дико Пејатовић и други.

Ево, шта о њиховој – првој борби – пише и Владимир Жугић, један од најистакнутији партизанских вођа у Санђаку, у књизи „Златарски крај у Народноослободилачкој борби“, каже: -

„-Прва оружана акција Златарске чете извршена је ноћу концем септембра месеца постављањем заседе пљачкашкој четничкој банди….Заседа је постављена код колиба Страхиње Борисављевића… Са 15 бораца и два пушкомитраљеза…Међутим, четнике је благовремено обавестила једна жена , која је приметила заседу…“

А у књизи „Златарска герила“ Дико Пејатовић сведочи да се цела златарска герилу састојала од 63 борца. Рат су преживели 43. У борби са Њемцима (упали у заседу) погинула четири. Док су остали изгинули у борбама са четницима – чак њих 16.

Зато су партизани, када су уз помоћ руских трупам дошли на власт, у нашем крају, починили крваву одмазду какву ни један окупатор до тада није починио – ни турци, ни Аустријанци ни Немци. Нису поубијалии само четнике који су им се предали него и многе четничке присталице и све партизанске дезертере.

Голобраде младиће; Пурић Витомира, Шапоњић Радоја и Шапоњић Радомира партизани су мобилисали (Сремски фронт) они су им побегли и сакрили се у пећини поред куће. Партизани су их пронашли, дотерали њихове родитеље пред пећину и наредили им да их позову да изађу гарантујући да им се ништа неће догодити. Младићи су изашли и партизани су их пред очима родитеља изрешетали машинкама а родитељима запретили да их несмеју сахранити у гробљу него да лешеве побацају у Увачку клисуру.

Навешћу још само неколико партизанских злочина у моме краја за које сам чуо, али не због “подгрејавања подела из прошлости” него због тога јер знам да неког националног помирења између четника и партизана, односно њихових потомака, неможе бити све дотле док се осуђују само злочини четнка а прећуткују злочини партизана.
У селу Акмачићима, партизани су голог Миљка Лојаницу везали у стојећем ставу између две оморике а онда му секли део по део тела. Хвалили су се после како су му одсечени уд угурали у уста и како су га живог одрали.

У Суводолу на домак Нове Вароши партизани су направили огњиште наложили ватру, напунили метално буре водом па када је вода прокључала гурнули у буре Грбић Милана из села Рутоша и живог га пекли све док није издахнуо. Исти злочин су починили на брду Бићу изнад Прибоја са једним официром Краљевине Југославије. Чак су дотерали оца и сестру тог несрећника да присуствују „печењу четника“.

Да се сетимо и оних ужасних метода – симулираног дављења – којима су партизани после рата мучили четничке присталице. Мучени је полаган леђима на клупу (или балван) тако да му је глава висила на крају клупе а руке и ноге су му чврсто везиване испод клупе. У уста му је угуривана прљава крпа, а онда би му један партизан сео на трбух а други би му постепено сипао воду у нос све док се мучени неби од мука онесвестио. Онда би га пустали да се поврати, саслушавали па поново мучили. Вука Шапоњића, после таквог мучења довео је отац полу мртвог кући. Дуж ноги и руку, услед трзаја, од веза, била му је сва кожа до кости огуљена.

Цана Дунић из Нове Вароши, када су јој партизани одвели мужа (био у четницима два месеца) недељу дана је ишла за њима од Нове Вароши до Ужица, од једног до другог политичког комесара молећи и преклинући да јој кажу шта је са њим, ако је жив да га види а ако је мртав да га сахрани. Имала је јадница 21 а он 22 годину. У браку нису били ни пуне три године. Код куће је оставила одојче од три месеца и друго дете од годину ипо да их чува комшинка муслиманка. Тек када је неком комесару у Ужицу обећала да ће му дати дванаест дуката које је добила као мираз код се удала тај се „смиловао“ и послао с њом два војника да купе негде сандук и са коњом оду и изваде леш из неке клисуре. У клисури је било брдо лешева које су војници више пута испретурали а да она није могла да препозна мужа – јер су лешеви били толико унакажени. И не би га препознала да се није сетила да је имао испод левох пазуха младеж, па су поново претурали лешеве док су код једнога нашли такав белег. И јадница је одржала дата обећања. Комесар је добио дукате, сандук нико није смео да отварао код погреба а она је тек после толико година проговорила о ужасу који је видела у тој клисури.

Партизани и усташе нису без разлога крили лешеве својих жртава.

Инг. Шапоњић Владимир




1 коментар у вези “Spomenik Heroju!”
  1. У четнике србски роде
    тамо ти је спас
    ускликнимо сви до неба
    сви у један глас!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo