logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Србија    Аутор: новинарство    650 пута прочитано    Датум: 7.10.2010    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Са устоличења Патријарха Иринеја и Пешкој ПатријаршијиСтaрац Вукашин се налазио у рукама звери сабијене у несрећно људско биће, последње откуцаје свог живота наслонио је

за новинар.де пише Ленка Летић 04.10.2010

+++

на мач своје вере и мирним тоном рекао несрећнику „само ти сине ради свој посао“…није га страх понео да пружи руку и измоли за живот орден екуменизма. Отишао је са вером у Бога као што су пре њега одлазили смирени Бога ради.

„Зашто се људи праве већи и бољи него што су? Зато што су у истини негда били већи и бољи него што су сада, па их тамно сећање о томе нагони да се величају и уздижу, па ма на конопцу што га сами демон затеже и опушта“…из Омилија вл. Николаја Велимировића.

„Људи увеку униште оно што највише воле у отвореном боју, или из заседе. Неки с лакоћом нежности други речју тврдом, кукавице уништавају пољупцем, а храбри то чине мачем“…стих Оскара Вајда.

Устоличење патријарха Иринеја било је даривано пољупцима. Даривао их је и примао. Несрећан косовски народ, понет радошћу да је Косово бар и у овом чину на неколико сати оживело, заборавио је на своју патњу и на оне који су њега заборавили и приближили се порти Пећке Патријаршије да их звук православних звона на тренутак врати у живот. Од немира уморни, смирено су гледали званице из редова народности због којих су они у немиру остерели, због којих су им домови замрли, слобода окована, националност отета. Као јагањци уличног клања немо су гледали на грабљивице свог постојања само да на неколико сати чују православна звона и дотакну мирис отете слободе.

Малени дечкић, плаве косице, лица налик анђелу, као да је знао да стазом кроз порту крећу пацифисти и екуменисти, чике које ће му својом љубављу вратити право на детињство, и право да у некој години на косовској земљи мирно одраста и његов син, потрчало је пацифисти патријарху Иринеју у сусрет. И у свом дечачком јутру није знао да ће добити част већу од права на одрастање и завршити у рукама председника Србије Бориса Тадића. Кад та малена ручица научи да пише и написано чита, кад прођу године неизвесног одрастања и буде среће да нађе заветрину за свој живот, научиће да Господ није био пацифиста, али је волео људе и својом љубављу будио љубав у њима. Научиће да то није била љубав подложна разним страстима, заносима, већ љубав хришћанства која у себи не носи поделе, осуде, ратове, преваре…Ако му народи који су послали своје представнике на устоличење пацифисте патријарха Иринеја, не сруше светиње, не поломе крстове, не претопе звона, и не одузму родитеље, научиће да пастири, апостоли, заветовани да следе пут Господа на своја њедра не стављају симбол пацифизма, већ симбол хришћанства, и да сви они када проповедају љубав за коју су завет положили не смеју да кажу да су пацифисти, већ хришћани. Ако то малено дете срећа послужи да му наука буде доступна, научиће да је пацифизам покрет који говори о миру међу народима, и да је настао у Енглеској и Америци, управо оним земљама које су сваки ар окупиране земље натопили крвљу народа које су својом силом поробљавали.

Када одрасте, и кад се буде сусрео са појмом пацифизма, сећање ће га вратити у детињство и схватиће ко су били пацифисти који су као војска мира послати да окупирају његово Косово. Сетиће се приче свог оца да је то била мировна војска која је мирно посматрала албански вандализам у једном мартовском дану, када су гореле српске светиње, када су се чупали православни крстови, када су се бацала светосавска звона, када је поново поворка Срба и српских икона кренула ка Србији. Када то схвати и научи биће већ момчић и неће имати прилику да стане пред пацифисту патријарха Иринеја и да га пита „преосвећени, да ли сте били хришћанин пре него што сте се определили за пацифистички покрет?“

Народ је од Господа примио Беседу на гори да се одрекну освете „око за око, зуб за зуб“, и да свој образ окрену и за други ударац…а мировна војска, ова која је изашла из неког пацифистичког прогласа, на Косову устане у одбрану мира само онда ако је дугме отпало са албанског прслука, а сан их увек превари када на косовске ливаде падају српске главе.

Тако и пацифиста патријарх Иринеј у одбрану мира устаје да би Србе покатоличио са браћом у Христу изабране католичке вероисповести. Иако хришћански Срби никада нису мач потегли да би браћи изабране калоличке вероисповести слободу одузели, већ су се мача дотицали само онда када су морали голе животе да бране, пацифиста патријарх Иринеј није браћу изабране католичке вероисповести повео назат у хришћанство из ког су изашли, већ се одлучио да жртве Христа ради приведе онима који су вођени богом неба и земље. И још каже да прогона у Хрватској не би било од стране браће у Христу, изабране католичке вероисповести, да је међу нама било јединство вере. Значи жртве су требале да буду жртве јер нису на „време“ ушле у загрљај љубави браће у Христу изабране католичке вероисповести? А ја одговорно дајем себи за право да кажем да Срби јесу највећи непријатељи сами за себе, али да никада нису били непријатељи према онима који се од њих разликују и по нацији и по вероисповести, на срамни чин убијања били су увек терани да би одбранили своју нејач и свој живот, али не себе ради већ увек ради Србије, вере, нејачи и огњишта.

Можда је зато морао, што исправља оно што не исправља Бог, већ што кроз покајање треба да исправе они који су се одрекли живог Бога, по устоличењу гостима и верном народу да се обрати речима које нису текле из његове душе већ их је читао са уредно сложених страница папира…можда је умор омео изабраног патријарха да се докторским звањем дотакне Духа Светог и да се свом верном народу, свом усахлом Косову, обрати речима Пастира који је беседио на гори.

Али није само уморан новоизабрани патријарх Иринеј, умор као да је прекрио сва духовна уста у Србији. Реч живог Бога је утихнула. Беседе праведника су заборављене. Окамењени стихови богомољачких песама. Јеванђеље се више не тумачи речима које ће лецнути душе оних који слушају те речи и задрхтати им срце са питањем „да ли то Бог мене због сагрешења опомиње“.

Није само новоизабрани патријарх Иринеј постао пацифиста, пацифизам је заробио сву православну духовност. Данас се сви „боре“ за мир а речи им буде немир у онима који их слушају. Тај немир ствара ривалство, ривалство доноси борбу, из борбе ће доћи освета. На живог Бога полако сви заборављају…све мисли су нам окренуте ка папи и каши коју нам православни пастири ужурбано припремају. Политика говора царује Србијом. Да ниси на улици већ у светињи, препознају само очи које гледају у иконостас, уши до којих допире звук звона, ноздрве кроз које продире мирис тамјана…све друго је пресушило.

Ни народ више није народ. Призори их претворише у призоре јавашлука. Оно мало муком сачувано завукло се у пукотине живота. Тужног израза у очима из пукотина гледају на живот, као што је туга прекрила очи светитеља са зидова храма Пећке Патријаршије. Као што се из тог светог вида видело да се питају где су нестали православни пастири и православно стадо, тако се очи скривене у пукотине живота питају где су нестали духовници, где су нестале речи које су душе будиле ка живом Богу. Те скривене душе се питају да ли ће поново заживети време комунизма када ће народ по савете одлазити код психолога, видара, гатара, јер онда учени идеологијом да је Бог мит за духовнике нису знали, а данас за духовнике знају али им духовници ометени верском политиком, уморни за духовне савете који се могу чути само ако из отворених уста излазе речи живога Бога.

Тако тај пацифизам доноси учмалој Србији још један викенд и још једну свету недељу у којој треба да се оскрнави светост. Онај који је даривао пацифисту патријарха жезлом, даривао је и истополне правом да јавно покажу да идеологија пацифизма одобрава и њихову истополну љубав. Да нису мање вредни од устоличења говори датум свете недеље који долази одмах по званичном устоличењу православног трона. А да нису запостављени и они који су различитог пола спојени у однос оданости, говори суботњи датум који је одређен за породичну шетњу. И да шетња не прође у празно сви могу на крају да присуствују бесплатном концерту.

Даће Бог да ће се бар неко из те породичне шетње сетити да се на тај суботњи датум родио Јован Богослов, и да је на тај суботњи датум Србија пре много година била завијена у црно јер јој је убијен краљ…можда се нечији кораци одвоје од концерта и упуте ка црквици где ће пред иконом Тројеручице целивати једну руку за своју децу, другу за своју веру, трећу за оздрављење оболеле Србије.

„Зашто се људи праве већи и бољи него што су? Зато што су у истини негда били већи и бољи него што су сада, па их тамно сећање о томе нагони да се величају и уздижу, па ма на конопцу што га сами демон затеже и опушта“…из Омилија вл. Николаја Велимировића.

Ленка Летић




4 коментара у вези “Patrijarh pacifista?!”
  1. Пацифизам је у својој основи уверење које се противи било ком облику насиља! Е, сада је питање, како ко гледа на пацифизам!? У својој суштини, значи, може да има идеолошку, политичку, етичку(моралну), верску или неку другу основу, па све до верско-секташке, као спремност на своју личну, или смрт коликтивитета којем припада.
    У својим “прагматичним” варијацијама(филозофски, политички, научно..) помера скалу своје моралне суштине, а својом основом је дубоко укорењен у хришћанским вредностима и учењу Христовом. Принцип ненасиља, као његова основа, дубоко је укорењен у хришћанској теолошкој мисли. Као симбол мира ,спаса и наде, налазимо га и код слетања голуба на библијској Ноиној арци.
    Дубоко задубљен у ауторичину “нелогику”, да етикету “пацифисте” накалеми “нашем” патријарху(прије можда екумениста, паписта, глобалиста..), почео сам да верујем, да је основу за своју поставку нашла у Википедијином тумачењу ове речи, али, на основу разних католичких реформаторских учења(нпр. Тома Аквински), англосаксонског тимачења ове речи, или пак, комунистичко-марксистичког погледа Лава Троцког(Лењинове десне руке) кад га презентира из западно-империјалистичког угла(Пацифизам као слуга империјализма).
    Не разумем! Очигледно је, да је пацифизам у тексту прикалемљен као једна пежоративна одредница, иако му је суштина њена високоморална вредност.
    Јако ме интересује и значење ауторичиних синтагми типа, цитирам:
    -Од немира уморни, смирено су гледали званице из редова народности због којих су они у немиру остерели..
    -Кад та малена ручица научи да пише и написано чита
    -научиће да Господ није био пацифиста,
    -и да сви они када проповедају љубав за коју су завет положили не смеју да кажу да су пацифисти
    -Народ је од Господа примио Беседу на гори да се одрекну освете „око за око, зуб за зуб
    -У Христу изабране католичке вероисповести
    -Браћи изабране католичке вероисповести
    -већ се одлучио да жртве Христа ради приведе онима који су вођени богом неба и земље.
    -Можда је зато морао, што исправља оно што не исправља Бог, већ што кроз покајање треба да исправе они који су се одрекли живог Бога,..
    -Није само новоизабрани патријарх Иринеј постао пацифиста, пацифизам је заробио сву православну духовност.
    -Призори их претворише у призоре јавашлука.
    -..идеологија пацифизма одобрава и њихову истополну љубав.
    -А да нису запостављени и они који су различитог пола спојени у однос оданости,
    -Даће Бог да ће се бар неко из те породичне шетње сетити..
    Напомињем, да се толико пута уптребљавају речи-живи Бог-што је непримерено вери.
    Шта рећи на крају? Верујем у вољу и добре намере ауторице, али, да бих је ја разумео, изгледа да ћу морати да завршавам неке “високе” школе-нема ми друге.
    Или је можда у питању специфичан језички израз, обогаћен “кованицама” које су мени, још непознатог порекла? Или непознатог теолошког учења?

  2. I stalno vicu “mir, mir, a mira nema”. Zato je bolji svaki rat od truloga mira u kome Srbi na “miran” nacin nestaju, sa pozornice zivota ovoga svijeta. Ako Srbima vec ne daju u ime “demokratije” da oni zivie po svojom zakonima, onda je bolje za Srbe da umru u ratu kao ljudi, nego da zive kao stoka. Covjek zivi dokle hoce, kukavica dokle mora!

    U slucaju “patrijarha” Irineja, njegov pacifizam samo sluzi da prevede Srbe zedne preko vode, da oni ostanu u miru dok neprijatelji Boziji i Srbski svoj posao ne zavrse do kraja, do potpunog unistenja Srbstva: Pravoslavlja i Svetosavlja.

    Ko to ne vidi, slep je pored ociju; ko njegove izjave o ekumenizmu i pacifizmu necuje, gluv je pored usiju; ko sve to ne razumije, tome je Bog oduzeo pamet, i takve ce Gospod izbljuvati u Dan Strasnog Suda svog!

  3. Tanjug:
    Patrijarh srbski za sebe kaze da je ekumenista i pacifista i da smatra da bi bilo dobro da dodje do posete pape Srbiji,ali i da taj poziv treba da dodje od Svetog Arhijererskog Sabora. I neka Bog da da ga (papu) Sabor pozove i on dodje. Kazao je Patrijarh da je uveren da je bilo dosta razdvajanja i svadjanja dve crkve od cega su posledice imali samo Srbi. Pitam se da li je ovo zaista srbski Patrijah,ili neko drugi govori iz njega? Ciju on veru zastupa pred Bogom? Ekumensku? Koliko para ce potrositi Patrijah i unijatski Sinod da dovedu papu u Nis 2013? Da li to sve finansira sama SPC,ili i Vatikan? Koliko para vredi odricanje od pravoslavlja i svetosavlja? Pitanja i komentari zabrinutih pravoslavaca.

  4. ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ СВОЈИМ ПАЦИФИЗМОМ, ИЗГЛЕДА, ПОКУШАВА
    ДА НАМ ПРЕДОЧИ ЛИЧНЕ И ИСТОРИЈСКЕ ПОГРЕШКЕ НАШИХ ПРЕДА-
    КА!

    ДА ЈЕ СВ. САВА БИО ПАЦИФИСТА, ОН БИ ПРИХВАТИО СТАВ СВОГ
    БРАТА СТЕВАНА ПРВОВЕНЧАНОГ – ДА ГА ПАПА КРУНИШЕ ЗА КРАЉА

    ДА ЈЕ КНЕЗ ЛАЗАР БИО ПАЦИФИСТА, ВУК БРАНКАВИЋ НЕ БИ БИО
    ИЗДАЈНИК, А МИЛОШ ОБИЛИЋ ЈУНАК!

    ДА ЈЕ КАРАЂОРЂЕ БИО ПАЦИФИСТА, НЕ БИ ПОСТРАДАЛЕ ДАХИЈЕ!
    ДА ЈЕ КНЕЗ МИЛОШ БИО ПАЦИФИСТА, НЕ БИ СРБИЈА ДОБИЛА
    САМОСТАЛНОСТ!

    ДА ЈЕ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ /ТАДА!/ БИО ПАЦИФИСТА,
    НЕ БИ ИШАО У ЕНГЛЕСКУ И АМЕРИКУ ДА ПРИКУПЉА ПОМОЋ И ЛО-
    БИРА ЗА СРБЕ У ТОКУ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА, АЛИ ДАНАС НЕ
    БИ БИО НИ СВ,НИКОЛАЈ ЖИЧКИ И ОХРИДСКИ!

    ДА СУ ВОЈВОДЕ: РАДОМИР ПУТНИК, ЖИВОЈИН МИШИЋ, СТЕПА
    СТЕПАНОВИЂ, ПЕТАР БОЈОВИЋ СА,СВОЈИМ АРМИЈАМА, БИЛИ ПАЦИ-
    ФИСТИ, ДАНАС БИСМО СЕ КРСТИЛИ ШАКОМ А НЕ СА ТРИ ПРСТА,
    И ГОВОРИЛИ БИСМО НЕМАЧКИ, А НЕ СРПСКИ!

    ДА ЈЕ ПОК. ПАТРИЈАРХ ВАРНАВА БИО ПАЦИФИСТА, И ПРИХВАТИО
    КОНКОРДАТ, НЕ БИ МУЧЕНИЧКИ ПОСТРАДАО!

    ДА ЈЕ СРБСКИ НАРОД У ТОКУ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА БИО ПАЦИ-
    ФИСТА, УМЕСТО ПАТРИЈАРХА БИСМО ДАНАС ЗА ПОГЛАВАРА ЦРКВЕ
    ИМАЛИ НЕКОГ КАРДИНАЛА ФРАЊУ…

    ДА ЈЕ ПОК. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ БИО ПАЦИФИСТА /КАО ”ПАТРИ-
    ЈАРХ” ИРИНЕЈ ДАНАС/, ОН БИ ВЕЋ ДО САДА БИО ”БЕАТИФИ-
    КОВАН” ЗА ”БЛАЖЕНОГ”!

    ПОШТО ЈЕ ”ПАТРИЈРХ” НЕПОПРАВЉИВИ ПАЦИФИСТА, ВЕРОВАТНО
    ДА ЋЕ ЈОШ ЗА ЖИВОТА ПОСТАТИ ”БЛАЖЕНИ”!

    Драган Славнић


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo