Stigao nam je (uznemirujući) glas iz Hercegovine, u vidu otvorenog pisma našeg saradnika Nebojše Vukanovića.
+++
Vrlo je neprikladno i neumjesno novinarima da ulaze u bilo kakvu vrstu rasprave sa premijerom svoje države, naročito u vrijeme predizborne kampanje.
Ipak, dugo sam razmišljao, i osjećao potrebu, te odlučio da odgovorim na neke navode koje je posredstvom Herceg-televizije iznio predsjednik Vlade Republike Srpske, Milorad Dodik.
Nakon što me je u svom dugom govoru nakon lokalnih izbora u Bileći, na Savindan, Preosvešteni vladika Grigorije napao i prijetio da ću teško da se razbolim jer tobože dijelim, zavađam i blatim svoj narod i Hercegovinu; premijer je osjetio potrebu da uzvrati „uslugu“ i iskaže dušebrižnost i prijateljstvo prema Preosveštenom.
Bez povoda komentarišući moj prilog o vladici i njegovom nedavno osnovanom Konjičkom klubu „Vranac“, premijer reče između ostalog da sam „smrad“, i da „napadajući čiste i uredne ljude, poput vladike Grigorija, pokušavam da sakrijem svoj neprijatan miris i prljavštinu koji širim po Trebinju i Hercegovini“.
U svom prepoznatljivom stilu premijer je iznio još neke kvalifikacije na moj račun, i tako vratio dug i uslugu našem Preosveštenom i modernom vladici.
Nemojte poštovani premijeru da branite crkvu i pravoslavlje od mene, jer za to nema potrebe. Pravoslavlje i naša crkva brane se u Peći, Prizrenu, Kninu, Vrginmostu ili posljednjih dana u Tutinu i Novom Pazaru, a ne u Trebinju i Hercegovini.
Ovdje ona ni najmanje nije ugrožena, a pitanje je da li čelni ljudi naše crkve u Hercegovini ugrožavaju nekog drugog. To biste možda trebali da provjerite i saslušate bar šest porodica iz trebinjske glavne, Ulice Kralja Petra Prvog Oslobodioca, koje uskoro treba da ostanu bez krova nad glavom!?
Ni najmanje mi nije bio cilj da svojim prilogom, koji Vam je očito zasmetao, ismijavam našu pravoslavnu crkvu, već da mom vladici kažem da se umije hladnom vodom dok je još na vrijeme. Osjećao sam potrebu da mu na pristojan i civilizovan način kažem da je u mnogim stvarima pretjerao, jer izgleda da niko drugi ovdje i ne smije ništa da mu kaže.
Od cara Dušana pa na ovamo, ne pamti se da je neko imao takvu moć i uticaj u ovoj maloj i siromašnoj regiji kao što je sada ima Preosvešteni Grigorije. On odlučuje ko će da kupi koje preduzeće, ko će gdje da se zaposli, koja će ulica da se asfaltira, on vodi kadrovsku politiku u nekim javnim preduzećima, utiče na glasače, pa čak i određuje ko će biti trener, igrač ili predsjednik pojedinih sportskih klubova. To i Vi priznajete u intervjuu koji ste dali, i kažete da Preosvešteni ima velike zasluge u privredi i napretku u drugim djelatnostima.
Lijepo je od vladike što Vas javno hvali, i što u narodu visoko vrednuje Vaš rad. Takođe je lijepo i što vi držite do svojih prijatelja, uzvraćate im istom mjerom i pomažete mu na razne načine. No ja ipak mislim da smo mi još uvijek sekularna a ne klerikalna država, i da težimo Evropskoj Uniji a ne nekim teokratskim monarhijama sa istoka koje ne bih sada da nabrajam. Vladavina staleških slojeva, sveštenstva i plemstva nad ostalima, u Francuskoj je okončana 1789. godine, i ne mislim da mi zaostajemo za nekim razvijenim zemljama baš toliko vijekova.
Dijelim mišljenje dijela mojih sugrađana da je neumjesno da Preosvešteni na slavu grada govori kako nam je iz dana u dan sve bolje, dok samo dan ranije 800 izgladnjelih žena iz Novoteksa traži koru hljeba ispred iste te opštine. Šta bi tek o boljitku i napretku o kojem Preosvešteni govori reklo 200 radnika Neimarstva, koji već dvije godine ne primaju plate jer im vlasnik Mato Uljarević, takođe blizak prijatelj i poslovni partner u više unosnih poslova Preosveštenog vladike, ne isplaćuje plate? Šta bi o napretku i boljitku rekli radnici Trebinjeprevoza, Metalca, Šipada, Autorada, Leoteksa… ili Kovnice, Mlina, Fusala, tepihare, Sokola i drugih posrnulih i opljačkanih kolektiva?
Vladiki jeste bolje jer je poslednjih godina eparhija postala vlasnik više hotela, restorana, ugostiteljskih i trgovačkih objkekata, ekskluzivnih poslovnih prostora, vinarije, poljoprivrednih kombinata i stotine hektara plodnog zemljišta, al’ je teško reći da smo i svi mi osjetili napredak i blagostanje.
Naša mučeničkna crkva u prošlosti je uvijek dijelila sudbinu naroda, i smatram da nije vrijeme da se voze luksuzna vozila i džipovi, da se nose skupocjeni satovi, telefoni, garderoba, da se prave luksuzna zdanja, jašu skupocjeni punokrvni konji na hipodromu i tuđoj, na silu oduzetoj zemlji, dok narod dobrim dijelom gladuje.
Preosvešteni je dao sebi za pravo da oštro kritikuje mnoge političare, novinare i druge javne radnike, funkcionere, običan narod, pa i svoga brata u Hristu, mitropolita Amfilohija, te druge arhijereje naše mučeničke i stradale crkve. Pitam se, zašto neko ne bi smio da se javno osvrne i na rezultate njegovog rada i ponašanja?
Smatram da je moja dužnost bila da branim svoje kolege novinare kojima je Preosvešteni prijetio da će ih pojesti kao šampitu, da kažem da nije dobro da naši sveštenici i vjernici napadaju nečije privatne kuće ma koliko da je vlasnik kuće zgriješio. Smatram da je ljudski i pravično da pokušam da zaštitim i druge ponižene i ugnjetavane, pa taman bili i radnici firmi koje su u vlasništvu Naše Eparhije.
Smatram da imam pravo da se pitam gdje je i zašto uklonjen ikonostas u trebinjskom Sabornom hramu, zašto je crkva u Hrupjelima stavljena pod hipoteku…
Brinu me takve stvari, a smatram da bi trebalo da zabrinu i Vas, ali i mnoge. I ako sam zgriješio, kao što to svi mi obični smrtnici radimo, Preosvešteni bi trebao da se moli Svevišnjem za oprost mojih grijehova i da me vrati na pravi put, kao što čobanin vraća ovčice zalutale u šumu, a ne da me kune i priziva teške bolesti, kako meni tako i mojoj porodici, jer navodno dijelim, i zavađam narod, sijem mržnju i pljujem po svetoj zemlji i moštima naših svetitelja.
Znam da ne radim kako bi voljeli Vi, ali i Vaši politički oponenti koji me mnogio više od vas kinje, opanjkavaju i diskredituju. Tačno je da ne širim lažni optimizam, i da često sam sebi i svojoj porodici zadajem nevolje i skačem u stomak. Možda me i od ovog mog pisma zaboli glava, stomak, ruka ili neki drugi dio tijela, ali ja zbog svojih ideala ili zabluda moram da ga napišem.
Istina da mnogo puta i pogriješim kao i svi mi, ali mislim da to nije strašan grijeh, i nije razlog da me vrijeđate, omalovažavate, diskreditujete i napadate. Možda ja imam ugao gledanja, poglede i stavove prema određenim stvarima; kakve ste i Vi imali prije samo pet godina.
Nadam se da ćete i Vi, kao i naš Preosvešteni vladika, ovo pismo shvatiti kao dobronamjeran i civilizovan način da odgovorim na neka pitanja koja Vas očito interesuju. Moram da Vam iskreno priznam da sam polaskan činjenicom da pomno pratite i analizirate moj rad, al9i nemojte da brinete za moj neprijatan miris.
Nekako sam skrpio i kupio sredstva za ličnu higijenu i nešto kozmetike koje čuvam za Vaš dolazak, ako Vam je ta vrsta mog smrada smetala. Druge ne znam kako da uklonim.
S poštovanjem,
Nebojša Vukanović
četvrtak, 09 septembar 2010 23:11
izvor: http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/5360-otvoreno-pismo-miloradu-dodiku-skandalozno-ponaanje-vaeg-prijatelja-vladike-grigorija.html
+++
+++
+++
СКАНДАЛОЗНО
[youtube:http://www.youtube.com/watch?v=Qo9JierC_tE]
Opa brale Grigorije skoci ekumenisticki dostojanstveno sa magarca na konja ali kako vidim da on po potrebi jase i magarce kojih u Hercegovini ocigledno ne manjka.
Nedavno njegov brat u Jezuitizmu i zemljak Irinej Australijski, kako on voli da se pohvali javno – Plemic i Vitez Glamockog roda, rece da su nase Australijske pare koje mi skupismo za srpsku sirotinju na KiM dade Grigoriju i Teodosiju za vinograde i vinariju. Mozda Grigorije misli da za vreme Papine Liturgije ponudi vina hercegovackoj sirotinji da bi mogli lakse da prepoznaju Carstvo Nebesko. Istorija nam pokaza da se religije menjaju, a konji i vino ostaju. Nedaj se sirotinjo iz Trebinja, nisi ti od juce.
Onoj Srpskoj sirotinji u Srbiji Papa ce 2013 pokazati isto ali bez vina, vec sa svojim oprostajnicama, koje ce Patrijarh SPC Irinej Niski deliti narodu besplatno, o trosku drzave a po naredjenju Borisa Tadica, naravno pod zastitom i budnim okom Ivice Dacica. I mi u Srbiju konje za trku imamo, sve sami favoriti – pocnu trku, a zavrsavaju kao obicni magarci.
-LjUBITE PRIJATELjE SVOJE!
Sadržaj Govoreno početnicima u ljubavi. Ništa toliko ne protivstaje ljubavi koliko greh, kako ljubavi k Bogu, tako i ljubavi k bližnjem. Tvoj prijatelj otima, a ti ga ne izobličavaš? Bojiš se gnjeva? Zar se bojiš gnjeva, iako ga pravedno izobličavaš? Izobliči ga dakle, i iskaži svoje negodovanje iz ljubavi prema Hristu, iz ljubavi prema njemu samom; zaustavi ga, ako cplja u propast. U gostovanju, i lepim rečima, i laskanjima, nije nikakvo osobito delo ljubavi. J. Zlatoust (Besede na posl. Efesc. IX, XVIII
Na računu je bilo zasnovano celo naše prijateljstvo. Taj račun je bio čisto materijalni, novčani, bez ičega moralnoga i duhovnoga. Mi smo imali kao neki klub. Nije mogao proći dan, a da se ne sastanemo. Evo već 12 godina! No nikad, nijednog dana – to je ono što hoću da Vam ispovedim – ni o čemu se drugom nije govorilo među nama do o novcu, intrigama, i uzajamnim gadnim uslugama u javnosti i iza javnosti. Mi nismo prezali od sredstava, niko od nas nije hteo znati za moral i milosrđe. Takvim radom mi smo stekli bogatstvo, došli do položaja i zadobili jedan renome, koji smo svaki dan vešto podržavali piskaranjem po novinama i uzajamnim hvalisanjem po žurovima. Neki su od nas činovnici državni: oni su brzo dobijali klasu za klasom; neki su trgovci: oni su dobijali liferaciju za liferacijom. Neku su narodni poslanici: oni su dobijali šta su hteli. Uhvatili smo bili veze svuda: sa ministarstvima, sa novinarima, sa vojskom, sa bankama, sa franmasonima. Uveče smo se, s planom razilazili po raznim kafanama, da bi čuli šta se o nama govori, i da bi jedan o drugom progovorili što god pohvalno. Slali smo i svoje žene po kućama i zabavama s naročitim zadatkom, da špijuniraju ceo svet i da nas hvale, pričajući o našoj zapostavljenosti i našem patriotizmu. Kad je izbio rat mi smo najviše larmali, no niko od nas nije otišao tamo gde se moglo poginuti. Posle rata našli smo se opet, svi zdraviji i bogatiji nego što smo pre bili. I ceo svet nas još uvek smatra za patriotične i čestite ljude. Mi smo dotle otišli na ovome lažnom putu, da je
povratak za nas sasvim nemoguć. Moji prijatelji utoliko su mi postajali odvratniji ukoliko su bivali gotoviji da me pomognu u mojim prljavim ambicijama i težnjama. Svaki je od nas nadmetao se sa ostalima u veštini intrigiranja i laži. Za nas je postalo nemoguće govoriti o ma kakvoj idealnijoj stvari, o ma čemu duševnom, humanom, opštečovečanskom. Samo račun, i račun! Nikad o Bogu, niti o duši, niti o pomoći bližnjim! Nikad u crkvu! Uostalom niko od nas ne veruje u Boga. Nekad sam verovao i u Boga i u dušu. Sad ne. Sad kad stojim pred samoubistvom ja ne verujem u Njega. Ah, svi su ljudi gadni, no od mojih prijatelja nema ništa gadnije! I crvi, koji po đubretu gmižu, nisu mi tako nesnosni kao moji prijatelji. Oni su sasvim dotukli moju dušu u zamenu za to, što sam ja njima pomagao da i oni svoju dotuku. Hteo bih da odem još na jedan sastanak. Zovu me neprestano. Palo im u oči moje odsustvo. „Bolestan sam“ – slagao sam ih. Hteo bih da odem da im kažem istinu u oči pre nego što umrem. Ne znam, da li da to učinim. Kolebam se. Pljunuo bih ih, zgazio bih ih! Učinili su me sitim i bogatim, no uveli su me u jedan pakao laži, same laži, da ne mogu da dišem. Imam trbuh veliki, no nemam duše. I moja žena i deca – svi su zatrovani kao i ja. Sve je izgubljeno. Ja sam svoj život prokockao. Ako zaista nađem nešto posle smrti, što Vi zovete Bogom, i ako mi se bude sudilo, reći ću istinu: najeo sam se, napio sam se, nakrao sam se, i nalagao sam se. To je sav moj život. Osećam neodoljivu potrebu, da i pre smrti nekome kažem istinu. Mislio sam da to kažem njima, podlacima. Ali kolebam se. Teško da bi imao kuraži. Izabrao sam Vas. Pa i Vama, eto, samo ovako, napismeno. Ako možete odvraćajte druge od ovakvog života. A mene prezrite i zaboravite.“Ništa vam rečitije od ovoga pisma ne može kazati šta znači ljubav bez poštovanja. Bolje je da čovek živi bez prijatelja nego s prijateljima, koje ne može poštovati. Življenje s prijateljima, koje čovek ne poštuje, to je klizanje na poledici, koja vodi u ponor. Na poledici uhvate se deca za ruke i vuku jedno drugo, da bi se lakše i brže klizala. I prijateljstvo bez poštovanja je takvo klizanje po ledu, koje se nikad ne završuje drukčije do vratolomstvom i propašću. Treći element uzvišene i svetle ljubavi jeste žrtvovanje. Ljubav je oltar na kome se uvek mora vršiti žrtvoprinošenje. Ljubav je božanstvo, koje traži da uvek pred licem njegovim gori žrtva, te da se ono vidi u svetlosti. Prava ljubav, božanska ljubav, odnosi se uvek na ono što je najbolje u čoveku. Ako ja ljubim svoje uobraženje, moja je ljubav laž. Ako ljubim svoga prijatelja zbog njegovog poroka, ja ljubim laž. Ako ljubim Boga zbog dobitka na lutriji, moja je ljubav laž. A ako ja ljubim zaista laž, ja joj moram žrtvovati istinu, jer i lažna ljubav traži žrtve. Onaj ko voli svoju sujetu, žrtvuje joj pamet; i ko voli svoje telo, žrtvuje mu dušu, i ko voli novac žrtvuje mu čast. I obratno: ko voli razum, žrtvuje ovome sujetu, i ko voli dušu, žrtvuje njoj telo, i ko voli čast, žrtvuje ovoj novac.
I ljubav prema prijateljima staje skupo. Ja govorim o pravoj, božanskoj ljubavi. Pomagati prijatelja u dobru i tražiti njegovu pomoć za dobro, – samo se to zove prava prijateljska ljubav. Ja želim prijatelja ne zato, da on laska mojim slabostima i zatrpava i opravdava moje pogreške, no zato, da me popravlja u zlu i podržava u dobru. Takvo prijateljstvo je čistilište, u kome se čovek čisti od grubih i niskih navika i sklonosti. Prijateljstvo je potrebnije duši nego telu. U žalosti pomisao na prijatelja dovejava vedrinu na lice. U trpljenju videti prijatelja znači olakšanje. Na samrtnoj postelji prisustvo prijatelja
ulepšava lice smrti. Prijateljstvo je uvek životvorni dah anđela, koji nas prati u životu, koji nas diže kad padnemo i nadahnjava kad onemoćamo. Kakvu ljubav prema prijateljima jedan čovek nudi, takve će i prijatelje naći. Svak ima onakva prijatelja kakva zaslužuje. Prema kakvoći i veličini žrtve nalaze se i prijatelji. Ja se moram otkazati svega niskoga, da bih mogao imati za prijatelja onoga, čiju visinu duševnu ljubim. I moram se otkazati sebičnosti ljubeći nesebičnog prijatelja. I moram se otkazati grubosti ljubeći plemenitog prijatelja. Prijateljstvo je jedno školovanje. Kakvo prijateljstvo onakvo i školovanje. Nekoga prijateljstvo diže k nebu, nekoga vuče u pakao. Prijateljstva, koje znači zaveru protiv dobra, ima dosta. Takva prijateljstva se snuju mnogo i u našoj sredini. Prijatelje se oni, koji niti se poznaju niti poštuju niti jedan za drugog žrtvuju. Prijatelje se ljudi različite duše, ne zbog duše, nego zbog dobiti. Prijatelje se ljudi različitih načela, ne zbog načela, nego zbog bogaćenja. Zbog koncesija i liferacija, zbog pljačke i krađe! Prijateljima se zovu često privremeno i oni, koji se iz dubine duše preziru. Osmejkuju se jedan na drugog često oni, koji osmejcima suzbijaju izliv mržnje jedan protiv drugog. Ah, ti osmejci prijateljski! Oni često znače zavesu nad paklom. Prijatelje se često ljudi iz kukavičluka; često iz bojazni jedan od drutog; često iz sujete; često iz dosade. To je privremeno i računsko prijateljstvo, – najveći korov, koji na zemlji raste i najveći stid ljudski! Je li onda čudo što ljudi ne ljube svoje neprijatelje, kad, gle, ni prijatelje svoje još ne umeju da ljube? Je li čudo što dete, koje nije naučilo azbuku, ne ume da čita knjigu? Kako će ljubiti čovek svoga daljnjega kad nije naučio da ljubi ni svoga najbližega? Kako će ljubiti Srbin Nemca, kad još Srbin Srbina nije naučio da ljubi? Kako će neznabošci – Japanci ljubiti hrišćane – Ruse, kad hrišćani – Rusi ne ljube jedan drugog? Sve donde neće moći biti ljubavi, prema neprijateljima, dok je ne bude bilo među prijateljima. A sve donde je neće biti među prijateljima, dokle se ona ne sazida na uzajamnom poznanju, poštovanju i žrtvovanju. Dokle god ljubav prema prijateljima bude samo sluškinja nižih ciljeva, dotle će zlo gospodariti svetom. Hrišćanska ljubav ide u krugovima. Prvo dolazi ljubav prema sebi, pa ljubav prema prijateljima, pa ljubav prema neprijateljima, pa ljubav prema Bogu. Hristos je uzeo ljubav prema sebi kao merilo ljubavi prema ljudima i prema Bogu. „Kao što ljubiš sebe samog“ – veli Hristos. Kad bi ljudi imali hrišćanske ljubavi prema sebi, oni bi ubrzo imali i hrišćanske ljubavi prema svojim prijateljima, i prema svojim neprijateljima. No ta osnovna ljubav ljudi, – ljubav prema sebi – još je u većini animalna, sebična, proždrljiva, nečista, te je i svaka druga ljubav, kojoj je ta ljubav osnov, ista takva.No doći će jedno bolje vreme, kad će se ljudi ljubiti više duhom i istinom, i zbog duha i istine, i kad će prave ljubavi biti onoliko koliko sad ima lažne ljubavi. Doći će vreme, kad će prijatelj prijatelju biti sveštenik i ispovednik, a ne samo saveznik u zadobijanju bogatstva i uživanja ovog sveta. Doći će vreme kad će prijatelj prijatelju biti utešitelj i lekar, a ne zavoditelj i razoritelj duše. Kad dođe to vreme, onda će tek početi ljubav među ljudima. Ma kako daleko bilo to vreme, ono ide i doći će. Ljubav kojom se sad ljudi ljube vodi samoubistvu. No kad dođe ono vreme, doći će s njim i ljubav, koja vodi životu. Još nije došlo vreme ljubavi prema neprijateljima, jer još nije ispunjena ni zapovest o ljubavi prema prijateljima. Ali će se ispuniti i jedna i druga zapovest, jer nijedna ni druga nije ljudska no Božija. A Božija ne može ostati neispunjena. Ja vas ne mogu, braćo, pokrenuti mojim slabim rečima, da ispunite Božiju zapovest o ljubavi. No pokrenuće vas na to Bog, koji Sunca pokreće. Ne mogu vam ni snage dati za pravu ljubav prema prijateljima, ni snage poznanja, ni snage poštovanja, niti snage žrtvovanja. Tu snagu će vam dati Onaj, koji ima svemoć u rukama, i koji pokreće oblake mislima. Stvar Božija bi propala, kad bi zavisila od mojih reči i od vaše ćudi. No stvar Božija će nezavisno od nas sviju uspevati i pobediti. Onaj, čijim godinama nema broja i čijem biću nema kraja, ne može ostaviti ovaj svoj dom svetski na proizvolj nas, slabih stvorenja svojih, čiji početak i kraj gotovo se sastaju u jednoj tački, i čije je celo biće jedna tačka. Ne čovek, no Bog je jemac, pouzdan i veran jemac, da će carstvo ljubavi doći na zemlju. Bog nam je jemac, da se Sunce neće pre ugasiti nego što vidi sinove zemaljske sasvim slične Ocu njihovom nebesnom. Gle, kroz kratko vreme za nas će se Sunce ugasiti. Pokriveni crnim plaštom smrti mi ćemo biti skriveni od Sunca. No zašto i nas ne bi Sunce, za našeg života, videlo kao sinove vrlo slične Ocu našem nebesnom? Zadajmo reč, da ćemo učiniti takvo zadovoljstvo Suncu i – o, kud i kamo veće zadovoljstvo sebi i prijateljima svojim! Neka nam Otac naš nebesni bude potpora u tome, od sad i do veka. Samo pored Njega prijateljstvo dobija božanski nimbus i božanski žar. Samo je u Njemu ljubav, samo kroz Njega poznanje i poštovanje, i samo pomoću njega žrtvovanje. Slava neka je Njemu na visinama, i Njegova svetlost s nama u nizinama! VLADIKA NIKOLAJ
ZA GOSPODINA VUKANOVICA,LJUDI KOJI SU NA SVIJET I NAS PACENICKI ZIVOT GLEDALI USKOGRUDO I TENDENCIOZNO A NE SA ISTINSKOM LJUBAVLJU I RAZUMJEVANJEM BRZO SU POTROSENI I ZABORAVLJENI JER SU STRADAVALI U SVOJOJ EGOCENTRICNOSTI.KO TEBE KAMENOM TI NJEGA HLJEBOM.UZ DUŽO POŠTOVANJE I VJERU U VAŠE NAJISKRENIJE I DOBRE NAMJERE OVA VASA PISMA MI LICE NA HLJEB OD KAMENA.
čUO SAM ,KAKAV ČOVJEK PREMA BOGU – TAKO ĆE I BOG BITI PREMA NJEMU.A BOG KOJU VLAST POŠALJE,ONA NE MOŽE TAKO BRZO PROĆI I OTIĆI,JER JE SVAKA VLAST OD BOGA, A KO SE PROTIVI VLASTIMA , ODREDBAMA,UREDBAMA I ZAKONU ZEMNOOM KOJI JE BOG DAO LJUDIMA ZA VLADANJE-PROTIVI SE ZAPOVJEDIMA BOŽIJIM, ON SE PROTIVI PRIRODNIM SILAMA BOŽIJIM DUHOVNIJEM.KOJI BOŽIJU VOLJU ISPUNJAVAJU I KOME JE DATA VLAST NA OVOM SVIJETU,DATI ĆE ODGOVORA ZA NEPRAVEDNO IZVRŠAVANJE DUŽNOSTI SVOJE NA SUDU BOŽIJEGA ZAKONA, A NEĆE GA MIMOIĆI ODMJERENA KAZNA NI NA OVOME SVIJETU.
DRAGO SPAIĆ ISPOSNIK BOŽIJA RIJEČ 1931.GOD
TRPLJENJE JE ORUŽIJE DUHOVNO PROTIV KOGA SE NIKO NE MOŽE BORITI.
DRAGO SPAIĆ ISPOSNIK BOŽIJA RIJEČ 1931.GOD
ČUO SAM DA JE NAROD PRIPREMAN SVEŠTENICIMA ZA CRKVU. ČUO SAM DA SVEŠTENIK NE MOŽE POLITIKU VODITI, A BOGU I OLTARU SLUŽITI.NA DVIJE GRANE NE MOŽE SE STATI.PISANO JE : VI STE MOJE OSVEĆENO CARSTVO , KOME DAŠE I NAJVIŠE OD NJEGA ĆE I TRAŽITI.
DRAGO SPAIĆ ISPOSNIK BOŽIJA RIJEČ 1931.GOD
… [Trackback]
[…] Read More Information here to that Topic: novinar.de/2010/09/11/otvoreno-pismo-mdodiku-skandalozno-ponasanje-vaseg-prijatelja-vladike-grigorija.html […]