Вести

Kad plavuša pita drugaricu: Je l’ se ispravno kaže Iran ili Irak?, to je vic. A kad srpski državni vrh uz korišćenje novopronađenih palatalizacija i

KOMENTAR, Piše: Milan Jovanović, VESTI
+++

jednačenja po zvučnosti reč PORAZ pretvori u reč POBEDA, e onda to više stvarno nije smešno.

Urnebesna srpska tragedija, prošarana ponekim sportskim bleskom, kao naručenim da umesto kapitulacije pred Zapadom glavni naslovi budu Miloš Silni Teodosić i starac Duda Merlin od stotinu ljeta, nastavljena je u Njujorku. Kako je samo bio silan taj aklamativni aplauz dok smo sami sebi namicali omču oko vrata čekajući da neko priđe i šutne stolicu.

U kući obešenog ne govori se o konopcu, veli stara izreka, ali je naša kuća odavno na raskršću svetova i na periferiji pameti, tako da to za nas ne važi. Priče i objašnjenja vrlih diplomata sa spuštenim gaćama podsetila me je na nedavni san u kojem moj pokojni otac Veljko i ja idemo od kafane do kafane i zgranutim poznanicima objašnjavamo da on, u stvari, nije umro i da je danima u bolničkoj kapeli ležao zbog pogrešne lekarske dijagnoze.

Idućeg ponedeljka biće mu tačno pola godine, a, eto, još mi dolazi u san. Tadić i Jeremić tih osećanja prema majci otadžbini nemaju, važno je samo da pregrme i ovu izdaju, da prođe dan-dva, da se gnevni istutnje i da krenu dalje. Ako ima dalje.
Ne mogu više čak ni da budem besan, više me neka tuga spopala. Kao kad shvatiš da ti rođenog sina, koga si zamišljao kao vrhunskog fudbalera, ili bar vaterpolistu, lopta interesuje ko poslednja rupa na svirali. Ili da je zlato mamino, čim je dospelo do visine ogledala i toaletnog stočića, postalo glavna gradska sponzoruša.

Ili da, ne daj bože, i jedno i drugo gledaju „Grand“, „Farmu“ i slušaju Cecu, Seku i Jecu.

Bora Čorba je davno otpevao „kako je lepo biti glup“. I zaista. Ne brinem za one kojima preti izliv krvi u mozak čim pokušaju da išta misle. Njima je sve tako lepo i tako jasno, od početka. Reko trener – trći Bajro! I ja trćo… Ali šta ćemo s onima koje mozak boli od užasne količine laži u koju očekuju da poverujemo? Misle li da smo svi maloumni, nadaju li se da ćemo im oprostiti? Očekuju li da se priključimo oktobarskoj gej koloni, da i mi osetimo kako je njima bilo lepo tamo po Briselima, Parizima, Njujorcima….?

Neće moći, iskoristiću građansko pravo da vas mrzim. I psovaću vas ko Vlah s koca, sve dok budem mrdao, sve do devetog kruga pakla u koji nas vodite.

O kako je, kao što već rekoh, bila veličanstvena ta aklamativna podrška našem nacionalnom samoubistvu. Sa galerije su klicali i uvaženi gosti zapadnih silnika, Tači, Hiseni i Sejdiju. Srbija je opet, što reko Čerčil (za koga se, posle toliko decenija ispostavlja da je milion svojih sunarodnika oterao u smrt od gladi) – pronašla svoju dušu. Svi nas, napokon, vole, a tako je malo trebalo za taj uzvišeni cilj. Svi koji su stajali na putu tom svetom saznanju što nam je donelo propast (D. Vasiljev) sada neka vise.

Pozvaću se na političkog neistomišljenika, ali nesporno duhovitog kolumnistu Lj. Živkova (koga je kritika na račun Tadića zbrisala iz programske šeme B92), pa ću reći da se osećam kao Mujo koji na autoputu vozi suprotnim smerom: radio javlja da „neki ludak vozi kontra“, a ja se čudom čudim – kakvi jedan, hiljade!

Uostalom, oni što su nam postavili smernice i putokaze ponašaju se kao s uma sišavši. Tako da smo Mujo i ja, može biti, u pravu, bez obzira što nam hiljade drugih ređaju familiju, nazivaju kretenima, ablenduju i teraju nas u pravu traku.
Obrni, okreni, opet se vraćamo na isto: šta je poraz, a šta pobeda? Da li su Sloba u Kumanovu i Boris na Ist Riveru zaista pobedili, kako kaže predanje? I imaju li veze njihove nebulozne rečenice sa onim disleksičarem koji je upao u banku i razdrao se:

– Vazduh u ruke, pljačka vam materina! Ovo je p…!

Sedi, Tači, petica! Neka se spremi Muamer…

11. 09. 2010. 00:00h | Piše: Milan Jovanović

izvor: VESTI