Вести

О лику и (не)делу Јосипа Броз(овића) тзв. „Тита“ (7. свибња1892. г., Кумровец – 4. маја 1980. г., Љубљана) писано је до сада много

Владислав Б. Сотировић, 03.09.2010
+++

и нашироко али углавном без осврта на релевантне, тј. поуздане, архивалије. У свим овим писанијама остало је ипак до краја неразјашњено као прво, његово стварно порекло и као надовезујуће на ово прво и друго а то је његов особени карактер до освајања власти оружаним путем. У намери да конструктивно допринесемо расветљавању ове непознанице прилажемо један од круцијалних архивских докумената који баца доста светла на решавању оба горе споменута проблема. Ради се наиме о строго поверљивом документу београдске специјалне полиције о „Титу“ од 13. децембра 1943. г. а који се налази у Архиву Југославије под сигнатуром 838, ЛФ ЈБТ III-11/15.

У овом документу откуцаном на писаћој машини ћириличним графемама  се као пошиљалац наводи Управа Града Београда, Одељење специјалне полиције а као адресант Претседништво Владе у Београду. Документ је следеће садржине и преносимо га онако како је аутохтоно и издат са три лексичко-фактографске допунске исправке у великим заградама:

“Овом Оделењу је част известити Претседништво, да је примљено обавештење, које садржи извесне појединости о акцији партизанске војске, о личности њиховог “команданта” Тита, његовом начину живота, као и о односу између њега, његових најближих сарадника и његове војске. Ова обавештења примљена су од лица која су пре извесног времена дошла из Црне Горе.

Тако је примљено обавештење да је Тито са својим штабом прошлога лета боравио на планинама близу Никшића и то на месту званом “Горанско”. Ту на “Горанско”, партизански штаб је организовао и санитетску службу користећи тамошњу болницу, где су се лечили и рањени партизани. У овој болници лечили су се и мештани, од којих је једним делом и примљено ово обавештење. У односу на саму личност Тита подаци с којима се располаже су апсолутно идентични с подацима који су примљени од ових лица. Поред познатих података примљени су још и ти, да је Тито узраста средњег, спољашњости углађене и да носи грађанско одело које је махом новије. Говори једним поквареним српским језиком, који личи на кајкавски.

Однос између Тита, његовог штаба и чланова је ауторитативан и то било у службеном опхођењу или приватном животу. Ова разлика нарочито се огледа у опхођењу Тита према својим сарадницима, чак и оним најужим. И сам начин живота знатно се разликује од живота осталих, јер докле Тито има изобиљну храну, разне слаткише и живи неморалним животом и има крај себе једну младу девојку јеврејског порекла са којом је и раније живео, дотле његова “војска” добија врло слабу храну. Овакву слабу храну добијају чак и болесници – рањени партизани.

Његову најужу околину поред осталих сачињавају и јеврејин Моша Пијаде као и бив[ши] југословенски официри генерал Оровић Саво и капетан Јовановић [Арсо], мада се за ову двојицу тврди да су случајно пришли њима. Поред осталог тврди се да у штабу Титовом има само млађих људи, уколико се то не односи на њихове важне функционере.

Штаб Титов је врло покретљив и редак је случај да се негде дуже времена задржи. Покрет се јавља увек онда када је примљено обавештење од стране обавештајаца о претстојећој опасности. Такав случај догодио се је и с овим последњим местом биваковања, одакле су и потекли ови податци. Приликом покрета с планине и места зв[аног] “Горањско” партизани су спалили сву архиву, као и саму зграду у којој су били, па чак и 40 својих најтежих рањеника, што они то често и раде.

Обавештајна служба развијена им је у врло јакој мери и махом су за ову службу употребљаване тамошње мештанке, ређе мештани, чији спољашњи изглед није скретао пажњу тамошњих власти. Из истих извора сазнаје се да се данас Тито и његов штаб налазе у планинама измедју Плеваља, Павиног Поља и Никшића.

Предње обавештење уступа се наслову, с молбом ради знања и употребе истог”.

Документ је потписан овако:

По наредби, Управник Града Београда, Шеф Оделења специјалне полиције, Инспектор.

Узели бисмо себи слободу да у доњим редовима укратко проанализирамо овај извештај који очито потиче са „лица места“ и од људи који су били у непосредној Титовој околини па се стога може сматрати у великој мери веродостојним.

1.   У извештају се истиче да су подаци добијени са „терена“ потпуно идентични са другим подацима које ова полицијска служба поседује о Титу. Дакле, овај извештај који извештава о Титовој личности са „лица места“ је, како се и наводи, апсолутно компатибилан са многим другим извештајима о истој особи па се стога са великим степеном вероватноће може закључити да су подаци изнети у њему једноставно тачни. Другим речима, са повесно-знанствене тачке гледишта, овај извештај се по својој документацијско-изворној битности има сматрати као документ „из прве руке“ првостепене важности.

2.   Изричито се спомиње да је Тито чак и на фронту, тј. у овом случају у планини, носио „грађанско“ одело које као прво уопште не приличи његовој пролетерско-пропагандној анти-буржоаској идеологији са којом су партизански политички комесари испирали мозгове обичном народу који је из ових или оних разлога приступио Титовој „војсци“ а о чему имамо одлично сведочанство код Бранка Ћопића у његовом „Николетини Бурсаћу“. Да је Тито био „буржоаских“ манира потврђују и извештаји Недићеве владе из 1941. г. у којима јасно стоји да се Тито у Западној Србији у јулу 1941. г. појавио у белом мерцедесу и у гланц новом оделу (са аушвајсом уредно издатом од стране усташких власти у Загребу). Ово само потврђује већ добро познату истину да је Броз потицао из добростојеће кулачке обитељи што се да визуелно и доказати приликом посете његовој родној кући у Кумровцу. „Кицошку“ нарав Титову од свог најранијег детињства па до смрти одлично документује један од његових биографа – Џаспер Ридли (Jasper Ridley) у биографској монографији „Тито – Биографија“, Прометеј, Загреб, 2000. г. (иначе велики Титофил). Без обзира где се кретао, по европским престоницама пре рата, балканским гудурама за време рата или по сафари ловачким турама након рата увек и у свим приликама је „друг“ Тито био одевен по последњим модним трендовима западног капиталистичког света. Поједини сведоци тврде да на врхунцу своје политичке моћи није никада два пута улазио у исто одело и ципеле а са Фиделом Кастром је вероватно имао уговор о рекламирању кубанских томпуса које му је вођа кубанске револуције редовно слао. На крају је и умро од претераног дувањења и свакодневног испијања шкотских вискија. Да ли се овде радило о аустроугарском васпитању или о скоројевићској менталној природи сина једног загорског кулака остаје да се накнадно утврди.

За разлику од Јосипа Броза, његовог главног али и јединог војно-политичког противника, Дражу Михаиловића, уколико не бисте знали о коме је реч, не бисте сигурно сматрали за неког (врховног) команданта па чак ни вишег официра јер је по својој ратној гардероби више личио на локалног сељака или планинског пастира него на врховног команданта војске једне међународно признате државе и то у чину генерала (легално добијеног и заслуженог).

3.   Тито очито никада није успео да се „декајкавизује“ иако је скоро четири деценије владао Југославијом из штокавско-екавског Београда који је сам из тактичких разлога изабрао за престоницу иако су му најближи сарадници с разлогом предлагали да то буде Сарајево. Интересантно је да су немачки извори из 1941. г. управо на основу његовог језика напомињали да се вероватно радило о увезеном „Русу“ док је Дража Михаиловић у то био чврсто убеђен након његовог првог састанка са Брозом у Струганику. На жалост, наша историографија до данас није утврдила да ли се у Брозовом случају радило о два или о једном Титу. Што се тиче Брозовог (оног из Кумровца) кубуровања са језиком, и то са својим матерњим – кајкавским, оно се документовано може пратити све до Јосиповог првог разреда основне школе који је морао да похађа два пута обзиром да је први пут у његовом похађању завршио школску годину са једном недовољном оценом и то баш оном из „читања“ тј. матерњег језика [Архив Југославије, 516, Мемоарска грађа, 2958, стр. 5−7].

4.   Да је Тито одувек када је могао уживао у обиљу хране, слаткишима али и да је од почетка до краја свог животног века живео неморалним животом потврђено је до сада многим сведочанствима и писаним изворима тако да нам овај документ по том питању не открива ништа ново, тј. непознато. До сада нико није са поузданом тачношћу утврдио колико је Тито имао брачних и ванбрачних супруга што се односи и на закониту и незакониту децу као и љубавнице. Међутим, овде треба обратити позорност на једну црту из његовог начина живљења било у рату или у миру: увек је настојао да се дистанцира тј. издвоји од масе коју је вешто злоупотребљавао за своје приватне и политичке интересе. Из овог документа се јасно види да није обедовао са својим војницима нити је јео исту храну као и они. Да је тзв. Врховни штаб НОВ и ПОЈ уживао у обиљу квалитетне хране можда најбоље сведочи британска мисија на острву Вису лета 1944. г. Британске војне мисије при Главном штабу Дражине ЈВуО своје претпостављене не извештавају о добро нам „познатим“ „четничким крканцијама“ које спомињу само послератна комунистичка историографија и филмологија. Овако високоуглађене кулинарске манире Тито је даље развијао и унапређивао након рата што се између осталог може прочитати и у књизи његовог личног дворског кувара г. Карапанџића.

Дакле, сушта супротност Дражи Михаиловићу како по питању моралности приватног живота тако и социјализације са својим саборцима и следбеницима. Оваквом Титу какав је био није се у сваком случају могло омаћи да приликом преласка неке Албаније сјаше са коња или се скине са воловске запреге и уступи место неком изнемоглом ратнику или цивилу у збегу као што је то 1915. г. у сред зиме у албанским гудурама учинио краљ Петар Први Карађорђевић.

5. За нас је најбитнија вредност овог документа управо оно што се доноси на самом његовом крају а то је да су Титови партизани приликом одласка у бежанију побили свих својих 40 тешких рањеника, тј. оне који нису могли да се крећу па их је стога требало носити. И то није први пут већ честа појава у редовима Брозових бојовника. О томе дакле сведоче мештани информатори који су и основа писања овог полицијског извештаја. Дакле, ништа од добро нам „познате“ партизанске неизмерне хуманости за рањене другове због којих се руше мостови на Неретви али очигледно само у Булајићевим филмовима.

На којим су све лажима комунисти након рата писали своје сопствене повеснице, снимали филмове и серијале и креирали култ личности једног обичног малограђанина и хохштаплера за чији рођендан је читава земља неколико месеци морала да носи штафету покорности и организује слет оданости (што себи нису дозвољавали ни један Хитлер, Мусолини, Стаљин или Мао) вероватно никада неће ни бити откривено јер је највећи део партизанске грађе уништен од њих самих као што то доказује и овај документ.

________________________________________________

Владислав Б. Сотировић

http://srbskipatriotskifront.webs.com