Вести

Тужни зборе и уцвељена фамилијо, eво се сабрасмо да испратимо нашег драгог Мирка Љепојевића до његове вјечне куће.28 август 2010. Успење Пресвете Богородице, Тома Бањанин`

+++

Овај некролог је мало опширнији него што је то уобичајено, јер је покојни Мирко неуобичајно историска личност, у томе јер је један од врло ријетких Срба који је заглавио у концентрациони усташки логор Јасеновац и пуким случајем преживео. Зато осјећам као Мирков дугогодишњи познаник и пријатељ да је потребно да се винемо, бар укратко у Миркову прошлост, о којој је он знао тако сликовито да прича. А Мирково казивање је сушти део историје страдања и Геноцида над српским народом за вријеме Другог свјетског рата од стране избезумљених Павелићевих хрватских усташа и католичког свећенства у Злочиначкој Држави Хрватској.

Мирко је рођен 4 априла 1922 у Посавском селу Вилуси, код Нове Тополе, недалеко од Босанске Градишке. Отац Милан и мајка Јованка поред Мирка су још имали деветоро дјеце. Пет синова и пет кћери. Најстарија Смиља, затим Бранко, Јелка, Мирко, Стојан – Стоћо, Урош, близнад – Душан и Душанка, Драгиња и Здрава.

Милан је се бавио земљорадњом, иако је био инвалид, јер је у Првом свјетском рату као Српски добровољац изгубио ногу. Као што је то обично случај у фамилијама са много дјеце, како старија узрастају они помажу оцу и мајци, и тако је и ова фамилија обезбјеђивала своје животне потребе комотно обрађујући своју земљу и надничарећи код других.

Онда долази 1941-ва и слом Југославије. Мирко је напунио 19. година. Врло је привржен оцу Милану; вриједан је, радан и послушан. Али након капитулације Југословенске војске и њемачке окупације Хитлер и Мусолини уздижу Анту Павелића за поглавника, који проглашава “Независну Државу Хрватску”. Одмах потом Павелићев план на истребљењу Срба, Јевреја и Цигана ступа у акцију. Вјерски заслијепљених и фанатизованих усташа је на претек, док је великом већином хрватски народ и Католичка Црква здушно уз свог “поглавника”. Усташе се разјуриле по градовима и селима. Хватају и масакрирају све виђеније Србе, међу којима је Милан. И бива то Мирко, који препознаје свога вољеног оца, кога су усташе, послије страшног мучења исјекли на комаде. Многе хиљаде људи одводе у Јадовно и њима пуне Шаранову јаму и друге бездањаче. Послије тога почетног таласа убијања виђенијих мушкараца усташки геноцид задобија нову форму. Они отварају сабирне логоре, који обухватају мочварни терен обе стране ријеке Саве, на линији: Градишка – Јасеновац – Сисак. У ове логоре усташе доводе и довозе хиљаде и хиљаде, махом жена, дјеце и стараца у замандаљеним сточним вагонима. Професор Доктор Србољуб Живановић, који је члан Међународне комисије за истину о Јасеновачком систему концентрационих логора за истребљење православних Срба, Јевреја и Рома (Цигана), каже да је Комисија утврдила да је у тим логорима у најстрашнијим мукама изгубило живот преко 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома. Од тога је било преко 110.000 мале дјеце.(Борба за веру 26/8/2010.).

У Старој Градишки логораши – дјеца, жене и старци су махом изгладњавани до смрти и потом тако исцрпљени и уморени костурови слагани у ровове 200. метара дугачке, три метра дубоке и два метра широке; док су у Јасеновцу и Градини народ махом убијани маљевима, затим клани специјално скованим ножевима, званим “србосјек” а такође изгладњавањем и бацањем у ријеку Саву.

Овај горњи осврт на Геноцид наведох из разлога јер су Миркова два млађахна брата, Урош и Душан тако скончали, док, у кратким цртама Мирково преживљавање иде овако:

Послије погибије оца Милана, фамилија као и сви други осуђени на смрт од усташког режима су у бјежанији или некаквом, више-мање, организованом отпору да спашавају голе животе. Мирко не зна како и гдје су Урош, Стојан – Стоћо и Душан ухваћени, док је се он нашао на Козари и тамо бива заробљен у Есесовачко-усташкој офанзиви 1942. године. Он бива спроведен, са још другим похватаним Србима, у логор Стара Градишка. Мирко осјећа да су му дани избројани. На мосту преко Саве, с обе стране колоне босанске и хрватске усташе се надвикују “Само (платите) 10 куна да вам закољем четника”. У логору Стара Градишка Мирко, у паровима бива од усташа распоређен да по логору, на импровизираним носилима, сабирају лешеве и слажу у ровове. Каже Мирко: “Био сам млад, здрав и још не изнурен, те сам, са другим логорашима “радницима” добивао дневно следовање, за разлику од других логораша, који нису добијали ништа. Наређење је било да сабирамо умрле и слажемо попријеко у ров. Понекад би нам наредили да слажемо и оне који још дишу. Потом би на крају дана одозго посули живим кречом и багер би попуњени део рова засуо потањим слојем земље, тако да је земља још неко вријеме “дисала” од живозакопаних. Сутрадан би наставили исто. Из ровова је данима избијала крв. Изгледало је да је све плански рађено и да је одређена секција рова морала бити напуњена сваки дан. Ако није било довољно мртвих онда смо попуњавали са онима који још нису издахнули. Посао није био тежак, јер су усташке жртве изгладњавањем сведене на само кожу и кости”.

Судбина је хтјела да га ту препозна један њемачки Фолксдојчер из његовог родног села, који је имао официрски чин у њемачкој војсци, а за кога је Мирко радио прије рата. Тај се Швабо заузима да изведе Мирка из логора, јер је знао да одатле, евентуално нико жив неће изнијети своју главу. Изгледа да је постојао некакав договор између Нијемаца и Хрвата и да је извјесан број способних младих Срба потребан Нијемцима као радна снага. Послије шеснаест дана слагања лешева у Градишки Мирко бива пребачен у логор Јасеновац, гдје је обављао исти посао. Дирљива је Миркова исповјест, како је ту у Јасеновцу, уза зид Циглане нашао свога брата Стојана – Стоћу гдје лежи безсвјесан и издише; како га је одатле пренео у своју бараку и како га је питао скробом што је одвајао од свога следовања и повратио га у живот. Седамнаестог дана Мирковог боравка у Јасеновцу, Стоћо је већ био проходао, али је још изгледао аветињски. Тог дана долази Мирков познаник Фолкдојчер са њемачком комисијом и одабира 200. “здравих” младића за рад у Њемачку. Мирко зна да је Стоћо толико мршав да га Комисија неће примити. Неизмјерна братовљева љубав за брата нагони Мирка да моли познаника Фолсдојчера да предузме да укључе Стоћу, говорећи: “Ма може Стоћо да ради, видјећете, само док два–три пута нешто поједе”. Мирко у свом подвигу успијева и он са Стојаном бива транспортован да ради у руднику у Чешкој. Ропство је било тешко, али су обојица преживјели, послије завршетка рата обојица су се вратили у своје село, оженили и стекли своје породице.

Ратну коб су преживјели сви други осим оца Милана и браће Уроша и Душана. Мирко склапа први брак са Јелком са којом има двоје дјеце; Љубицу која сада живи у Републици Српској и Гојка који је овдје са нама. Послије Јелкине смрти 1958, Мирко илегално напушта комунистички “рај” – Југославију, одлази код брата Бранка у Белгију. Тамо изучава водоинсталатерски занат. Одатле, послом бива послат у Белгијски Конго, гдје је био предрадник над двадесетак металних занатлија у руднику злата. У Сиднеј, Аустралија стиже 1961. Мирко се по други пут жени са Ђенет, пореклом Рускињом и са њом има Николу и Хелен. Ђенет обољева од рака, враћа се у Русију и тамо је умрла.

Мирко се пресељава у Мелбурн. Упознава се са Милицом. Из овог брака се рађа ћерка Мира, која ево већ неколико година се, са својим мужем Тонијем стара о остарјелом Мирку.

Све до последње две-три године Мирко је био жилав и отпоран. Највише би се знао да растужи када се покрене разговор о страшном страдању нашег српског народа. Онда би почео да осјећа призоре ужаса и страхота које је у рату преживео. Годинама је обавезно одлазио на ходочашће једином КРСТУ у цијелом свијету, посвећеном Јасеновачким новомученицима, подигнутом на гробљу Слободне Српске Православне Цркве, код манастира Каленића, код Канбере. Тамо би за вријеме заупокојене литургије и молебна изобилно лио сузе, особито кад се поју стихире светог Владике Жичког и Охридског Николаја Велимировића, које је Он посветио Српским Новомученицима, као на примјер:

“Под туђим окриљем кретоше усташе,
од главе до пете оружани тешко,
Те одојчад српску и бабе поклаше,
И то дело своје назваше витешко!

Послодавац њихов из пакла се смије,
Такових слугара још имао није.
А за ревност у злу, већ познату свима,
Похвале добише из пакла и Рима”.

И даље:

“Дан ће да објави што ноћ црна крије,
Никад грех у мраку без сведока није.
А на Суду Страшном, кад васкрсну мртви,
Седамсто хиљада сведочиће жртви”.

И данас, на испраћају покојног Мирка којега је Божја рука провела кроз Јасеновачко стратиште и одредила га да буде свједок геноцидне културе лажних Хришћана, помолимо се Господу за упокојење његове многострадалне душе. Мирку је Господ додјелио дуг вијек да би имао времена да многима исприча што је својим очима видео. Он је своју дужност вишеструко обавио, упозоравајући да се не братимимо са небраћом и да останемо вјерни завјету Светога Саве. Напротив, ријеке страданичких суза Српских Новомученика ће нас саплитати све до Страшног Суда и пакла. Сваки пут чувши да се српски архијереји договарају о уједињењу са римокатолицима и да папу доводе у Србију, Мирко би цикнуо: “Издајници, гдје ће им душа?! Говоре народу да својим лажним молитвама спашавају душе, док на другој страни, иза леђа народу, ради земаљске славе, продадоше вјеру Православну римском папи, чији вјерници поклаше онолики невини народ”.

За разлику од стотина хиљада оних које лажна “браћа” помлатише маљевима, сасјекоше “србосјецима”, изрешеташе метцима и престругаше тестерама и тиме им изчупаше њихово животно дрво из корјена, те се сасуши – Господ погледа на Мирка, као некада на свога слугу Ноја. Тако Мирко иза себе остави пород да они са својим породом наставе тамо гдје је он стао.

Организација “Забринути Мирјани”, чији је члан Мирко био, изражава дубоко саучешће његовој дјеци и његовој унучади, као и осталој његовој родбини и кумовима.

Нека ти је лака црна земља, а твојој племенитој души да Бог подари рајско насеље у Небеској Србији.

ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ!

Тома Бањанин`