Вести

И данас (7. јула 2010. г.) у Еуропејској Србији „чувари истине о  Народно-ослободилачкој борби“ (свих наших народа и народности)

Владислав Б. Сотировић, 08.07.2010

+++

под руководством непогрешивог (самозваног) „маршала“ (и бившег аустро-угарског каплара) нису могли да одоле искушењу и пропусте још једну прилику да се огласе у електронским и папирнатим масмедијима како би нас још једном потсетили на своје заслуге што смо више од пола века провели у комунистичкој антисрпској диктатури загорског машин-бравара. Данас смо, тако, могли да се још једном начитамо комунистичке фалсификаторске повеснице о наводном „устанку“ у Србији под руководством свевишње КПЈ исто као и претходних дана у вези са тзв. „Даном борца“ (4. јули).

У намери да се држимо доброг укуса и повесне истине нећемо на овом месту препричавати комунистичке баљезгарије о „4., 7., 13… јулу“ већ ћемо само изнети чињенично стање ствари у вези са „устанком“. Први масовни устанци одиграли су се спотано у Павелићевој НДХ и то искључиво од стране српских цивила и то још почетком јуна месеца 1941. г., не као део неке планиране (комунистичке) стратегије, већ као пука реакција на почетак хрватског етноцида над српским народом. Први у низу тих устанака био је у Херцеговини, у ноћи између 6. и 7. јуна када су се на „куку и мотику“ дигли српски сељаци из села Казанци близу Гацка, који су напали усташку постају у селу, да би избегли масакр који је већ био почињен у оближњем месту Корита.

Након Херцеговине устанак је избио у Црној Гори и као и овај претходни херцеговачки ни овај црногорски није имао никакве везе са комунистима, тј. партизанима Јозефа Броза који тада нису ни постојали. Разлог устанка у Црној Гори било је формално проглашење „неовисне“ Краљевине Црне Горе од стране Италијана и црногорских „зеленаша“ који су покушали да у ову сепаратистичку и надасве антисрпску акцију увуку и унука краља Николе Михаила, који је ово резигнирано одбио. У ноћи између 12. и 13. јула народ Црне Горе је позван на устанак од стране официра војске Краљевине Југославије који се нису предали и који су успели да избегну заробљавање и тако је почело стварање народне војске по срезовима и општинама.  Истакнути челници устанка били су официри Краљевине Југославије пуковник Бајо Станишић, капетан Павле Ђуришић, мајор Ђорђе Лашић и др. После преговора са Италијанима оружана акција  је заустављена, а заузврат одустало се од стварања квислиншке државе. Комунистичка историографија је наравно након успостављања своје послератне диктатуре и овај устанак, као и нпр. масовне грађанске протесте од 26. и 27. марта 1941. г., присвојила без икаквих моралних скрупула.

Крајишки Срби су се дигли на оружје 26. јула, 1941. г. ликвидирањем усташког мајора Конрада Фердинанда и његове пратње у селу Пасјаку  код Дрвара. Истакнути вођа овог устанка био је свештеник војвода Момчило Ђујућ и каснији ратни командант Динарске четничке дивизије (који је пре него што је узео оружје у руке скинуо мантију). Уотсудној бици код Кулен Вакуфа, 19. августа 1941. г. устаници су до ногу потукли усташку дивизију, док су четници имали само три погинула. У Источној Босни акције против окупатора почеле су још у мају, али до већих окршаја долази тек у јулу. Августа месеца Дража Михаиловић поставља за команднта источне Босне мајора Јездимира Дангића. Дакле од комуниста и њихових партизана ни трага ни гласа!

Случај (комунистичког) „устанка“ у Србији је за Титоисте био од круцијалног значаја након рата јер је требало што више историографски и ментално изблатити и попљувати Србију као матичну српску земљу а на тај начин и све Србе и тако се увући што дубље у Брозов србофобичан анални отвор. Класично продавање муда за бубреге је за Титоистичку хисториографију у случају “устанка“ у Србији имало и елементе садомазохистичког задовољавања хрватско-словеначке комунистичке врхушке. Што се тиче самог чињеничног стања „на терену“ у Србији тих летњих и јесењих дана 1941. г.  познато је да су Немци у „Србији“ (тј. у њеним остацима које су окупирали) завели беспримеран терор над цивилним становништвом још пре Хитлеровог доношења Lex Specialis-a, тј. ратног  закона „100/50 за једног“. Пуковник Михаиловић, као командант војске Краљевине Југославије која се није предала, је пред рат разрадио концепт герилске борбе на тлу Југосалавије у случају њене окупације. Међутим, у том пројекту из разумљивих војно-тактичко-политичких разлога није било предвиђено дизање никаквог општемасовног устанка  све док се Савезници не појаве на границама Југославије. Разлог овакве Михаиловићеве герилске стратегије је лежао у чињеници да се морала по сваку цену избећи катастрофа Топличког устанка из 1916. г., који је коштао Србију 20.000 погиниулих и многобројних спаљених села, као одмазде бугарских окупатора. Дакле, Михаиловић је управо хтео да избегне оно на чему се читава србофобична ратна стратегија Јозефа Броза Тита и заснивала! Комунистичка послератна хисториографија никада није напомињала и чињеницу да су и све друге владе у избеглиштву као и патриотски покрети на окупираним територијама у Европи у својим конкретним случајевима заступале управо Михаиловићеву стратегију против превремених оружаних масовних дејстава и масакара цивилног становништва након тога. Мора се напоменути и то да су четници Драже Михаиловића били углавном са села и да су фактички представљали територијалну одбрану, до пред крај рата у Србији када се прешло на стратегију масовне мобилизације и фронталне борбе против комунистичке најезде из иностранства у циљу уништавања Србије. Четници су и држали под контроом сеоске области, док су варошице контролисали Недићевци и Љотићеве снаге, а велике урбане целине, тј. градове, окупациони Вермахт.

Ратна логика аустроугарског каплара била је радикално другачија од Михаиловићеве. После Хитлеровог напада на СССР, 22. јуна 1941. г., када је опште мишљење,  укључујући и САД и Велику Британију, било да је тиме Хитлер (по чину исто као и Јозеф Броз – каплар и исто као и Тито каплар у бившој аустроугарској војсци) извршио самоубиство и да ће моћна Црвена Армија, иза које су стајали непресушни ресурси, да смрви Вермахт за неколико недеља, Тито се одлучује по директиви Коминтерне на општи устанак у Србији, где је ситуација била мирна као и у окупираној Белгији, Норвешкој или Холандији, али не и у НДХ где је српска крв лила у потоцима и рекама. Разлог је био недвосмислен: требало је бити спреман у војном погледу да се преузме власт када се Црвена Армија појави на границама Југославије. Сценарио је требало да буде сличан ономе из Првог светског рата и тзв. „Октобарске Револуције“, када је Лењин искористио рат да се докопа  власти и заведе „Црвени терор“ уништавајући све што је руско пред собом.

Иначе, сам чувени комунистички „Устанак од 7. јула“ у Србији био би пре свега једна комична верзија „историјског цинизма“ да није имао катастрофалне и далекосежне последице по Србију и њене житеље српске националности. На овом месту ћемо навести историјски извор о почетку тог „устанка“, тј. како га је описао очевидац догађаја – Сретен Ђорђевић из Лешнице код Лознице:

„Дана 7. јула био сам на вашару у Белој Цркви код Крупња. Видео сам како је Жикица Јовановић Шпанац убио жандарма Богдана Лончара. Жандарм Лончар био је послат од својих претпостављеих да нареди окупљеном народу да се разиђе, јер наилази велика немачка патрола. Могло је да дође до инцидената са Немцима. Лончар је у Белу Цркву дошао сам, док су други жандами били отишли у друга места. Са удаљености од десетак метара слушао сам како ово Лончар прича окупљеном свету. Тада сам видео Жикицу Јовановћа како са леђа прилази Лончару. Жикица је држао руку у задњем џепу панталона. Када је пришао Лончару,  који га због гужве није чуо, извадио је пиштољ из џепа и пуцао му у потиљак. Другог  жандарма, Бранковића, Жикица је убио  непосредно потом у Завлаци“. („Српски погледи“, 1 септембар 1999).

Дакле, кукавички, фукарски, пиздашки, тј. типично комуњарски! И таква пизда, Жикица Јовановић „Шпанац“, усмртивши с леђа српског жандарма и још једног убивши из заседе је од стране Титоиста након рата јавно слављен као покретач „устанка“ у Србији! Али, за Титоисте је управо у томе и била поента, тј. сласт и маст којом се облизивао Загорски металац: Срби су силовани више од пола века да славе проливање своје сопствене крви и то као национални празник! Зашто металац док је био у Загребу није исто тако с леђа упуцао првог усташу на загребачкој калдрми и тако започео устанак у Хрватској?

Да се овде осврнемо и на малобројне партизанске снаге у Србији 1941 (јули-децембар) које су се састојале од:

1. Избеглица из НДХ, првенствено из Источне Босне. Тако нпр. партизански херој, Стеван Филиповић, се звао уствари Стјепо, али је прекрштен за комунистичку историографију. Дакле, странац, који непозван долази тамо где му није место да ради нешто зашта нема никакве акредитиве од стране домаћег становништва.

2. Припадници „Интернационалних бригада“, углавном тзв. „Шпански борци“, тзв. „Црвена Легија“. Недићеве власти су у јесен 1941. г. издале читав списак од преко стотину ових комунистичких професионалних „паса рата“, како се назива овај сој људи на свим меридијанима. То су, иначе, припадници са дна друштвене лествице, криминалне прошлости и још криминалније будућности, којима је домаћа или интернационална хајдучија (под моралном фирмом „револуције“) била основни извор прихода али и туристичких атракција.

3. Омладина градског пролетериата, која је одласком у шуму решавала егзистенцијално питање у ратној оскудици (асфалт не може да се једе). Овде треба обавезно споменути и одбегле, или пуштене са робије од стране усташа или Немаца, робијаше, који нису били бројно значајни, али су били добра индиакција карактера тзв. „Народно-ослободилачког покрета“.

На крају, када је Вермахт кренуо да Србију очисти од „бандита“, како су звали и четнике и партизане (тзв. „Прва офанзива“) у касну јесен 1941. г., партизани су се повукли одакле су и дошли – у Босну (тј. вратили се кући), осим србијанског дела, који је остао на Кадињачи да се жртвује за хрватско руководство НОП-а. У исто то време, Дража  је распустио своје одреде док офанзива не прође, да би потом реорганизовао своје снаге како би спроводио стратегију и тактику како ју је био осмислио пре „устанка“ у Западној Србији. Његово придруживање партизанском устанку било је изнуђено потребом да се националном противнику не дозволи иницијатива и омогући  извођење „социјалистичке револуције“  под маском патриотизма. Злочиначка и подмукла убиства представника државне власти (државе као цивилизацијске установе) 7. јула 1941. г., као и животињско иживљавање над цивилима у оквиру тзв. „Ужичке републике“, најбоље илуструју и карактер и мотиве „народног устанка“ и беду комунистичке „историографије“. Да багра ипак остаје до краја само багра показали су и доказали сами комунисти након освајања власти. На жалост, њихово забагривање Србије и Српства јасно базди и дан данас.

____________________________________________________________

Владислав Б. Сотировић

http://srbskipatriotskifront.webs.com