Вести

Kriza pravne svesti u SPC počela je da se ispoljava onog trenutka kada su pojedini episkopi zaključili da u reformama ne smeju da zaostaju za državom.

Zoran Čvorović, POLITIKA 06.07.2010
+++

Kriza pravne svesti srpskog naroda, koja se, pre svega, ispoljava u funkcionisanju srpske države, posledica je višedecenijskog potiranja pravne svesti njenom antitezom – revolucionarnom svešću. Dugotrajni istorijski proces razgradnje srpske pravne svesti, koji je istovremeno najbolji pokazatelj dubine krize nacionalne svesti, svoje gorke plodove daje ovih dana u našoj najstarijoj nacionalnoj ustanovi, SPC.

Težina ovog presedana ogleda se u tome što je crkvenopravni poredak u najvećem svom delu nepromenljiv, a upravo je konzervativnost jedno od osnovnih obeležja koje pravnu svest razlikuje od revolucionarne. Osim toga, kriza pravne svesti u SPC ima i tu specifičnu težinu, zato što je reč o najstarijoj srpskoj pravnoj ustanovi, koja je i u vremenima turskog, austrijskog i komunističkog bezakonja uspela da sačuva uzornu pravnu svest.

Da će postupak poveden protiv vladike Artemija biti rendgen stanja pravne svesti kod pojedinih arhijereja pokazala je već prva odluka, kojom mu je Sinod oduzeo upravu nad eparhijom, iako je po Ustavu SPC takvu odluku mogao da donese samo Sabor.

Slutnju da ovakva odluka nije epizodni protivustavni incident, već formalni izraz unutrašnjeg intelektualnog i vrednosnog odnosa pojedinih episkopa prema načelu zakonitosti, potvrdio je ubrzo svojom izjavom jedan episkop. Na pitanje da li Sabor, kao drugostepeni organ, može doneti drugačiju odluku od prvostepene odluke Sinoda, ovaj episkop, i sam član Sinoda, odgovorio je pred milionskim gledalištem da je tako nešto nemoguće. Kako je za članove Sinoda postupak protiv vladike Artemija imao karakter sudskog postupka, izjava ovog episkopa pokazuje jedan potpuno ignorantski odnos prema načelu sudske nezavisnosti. Treba li podsetiti da je načelo sudske nezavisnosti iz vizantijskog prava preneto u Dušanov zakonik („sve sudije da sude po zakonu… a da ne sude po strahu od carstva mi”) znanjem i zalaganjem članova zakonodavne komisije, a pre svega srpskog patrijarha Joanikija?

Posle odluke Sabora da razreši vladiku Artemija, pojedini arhijereji su davali izjave koje su naknadno trebale da ojačaju autoritet ove odluke, iza koje nije stalo 15 episkopa SPC. Međutim, sadržaj izjava pokazuje da se nije ni tražio crkvenopravni osnov iz koga bi odluka Sabora crpla pravnu snagu, već se njen autoritet izvlačio iz vanpravnog pojma nužnosti promena.

Baveći se revolucijama, Hana Arent je utvrdila da je polazište svake revolucionarne svesti „vera u istorijsku nužnost promena”.

Element istorijske nužnosti promena, kojim se revolucionarna svest najdirektnije suprotstavlja pravnoj svesti, najprisutniji je u stavovima jednog umirovljenog episkopa SPC. Otpočeo je rečenicom: „u novoj stvarnosti kanone samo mačku o rep”. Potom su usledile izjave u kojima je otvoreno priznao da je u slučaju vladike Artemija u SPC suspendovan Ustav (npr. „da oni koji dociraju Svetomarhijerejskomsaboru da krši Ustav SPC, posebno čl. 111, koji međutim nije predvideo slučaj kao Artemijev”). U takvom vanrednom stanju i epilog eventualnog sudskog postupka protiv vladike Artemija bio bi izvestan, jer bi po rečima umirovljenog episkopa „suđenje zasigurno dovelo do Artemijevog raščinjenja”. Ovakva pravna prozorljivost je posledica toga što bi se eventualni sudski postupak kretao u okvirima istorijski nužnih promena, a ne u pravnim okvirima Ustava i kanona.

Slučaj vladike Artemija je, međutim, samo jedna od epizoda u prekompoziciji pravnog poretka SPC koja je najavljena od pojedinih članova Komisije za promenu Ustava SPC još 2002. godine.

Tada je već pomenuti umirovljeni episkop upozorio da je pri izradi novog ustava „nužno uračunavanje realnosti sveta u kojoj Crkva živi i dela”. Jedan od članova Komisije je tada priznao da zbog, po njemu, totalitarnog karaktera Ustava SPC, on „ne funkcioniše i sva sreća što je tako”. Kao razlog za promenu Ustava, on je isticao volterovski argument „nužnosti pobune” protiv „totalitarnog kolektiviteta”, koji je postojećim Ustavom SPC bio ustrojen. Sa terena istorijske nužnosti, ovaj profesor teologije je prešao na teren vladavine ljudi, kao revolucionarne negacije vladavine prava.

Hronologija događaja pokazuje da je kriza pravne svesti u SPC počela da se ispoljava onog trenutka kada su, pod utiskom promena u srpskom društvu, pojedini episkopi zaključili da u reformama ne smeju da zaostaju za državom.

Pravni istoričar, asistent Pravnog fakulteta u Kragujevcu
Zoran Čvorović
objavljeno: 06/07/2010 POLITIKA