Вести

„Што виси нека и отпадне“ речи новоодабраног српског патријарха. Овим речима је новоодабрани српски патријарх закључио проблем који је испровоциран немилим догађајима везаним за епископа Артемија.

Ленка, 07.06.2010

+++

Смисао изговорених речи није посвечен паучини у напуштеној остави, веч монаштву у духовном језгру манастира Црна Река. Новоодабрани српски патријарх из неког разлога није могао да се сети и других речи којима би закључио овај проблем, а оне су да је Господ својим пастирима рекао да се боре за сваку овцу стада Господњег. Хтео је да заборави, а можда и није читао да је Јован Богослов имао ученика у кога је уложио сво благо своје духовне душе. Колико год да је уложио нечастиви је дошао и населио зелену, незрелу душу ученика. Ученик се одметнуо у хајдуке, и више од хајдука одметнуо се медју разбојнике. Стигле су тешке речи о његовим неделима до праведног Јована Богослова. Бијучи се по својој души, Јован Богослов је кренуо да тражи свог ученика. Нашао га је. Пао на колена пред њега спреман свој живот да преда пред ноге његове, јер казну разбојничких дела свог ученика примио је на себе. Осудјивао је себе да није довољно уложио у свог ученика. Кад је ученик видео свог духовног оца у болу осуде да је крив за његову одбеглу душу, пружио је своју руку свом духовнику и са њим кренуо путем спасења.

Такмичарски дух наших верских водја да се што боље припреме за учешче на Евровизији, навео је и новоодабраног српског патријарха да заборави да се Господ ни са Распећа није одрекао свог народа, разбојника одбеглих из крила Оца Његовог.

Умировљени епископ Атанасије висио је поодавно на грани Живог стабла, али новоодабрани српски патријарх није дозволио да са ње отпадне, већ га је учврстио одобривши му да управља судбином времена из ког је био изолован епископ Артемије.

Кад су одабрали време из ког ће изоловати епископа Артемија, новоодабрани српски Патријарх није имао свој конкретан став о свему томе. Давао је одговоре који су могли да превагну и на леву, и на десну страну. Мудро је себи дао простор да догадјаји сами покажу своје лице и да се он мирно надје крај тог показаног лица. И сад, када су догадјаји искристалисали лице одлуке, он се осоколио и конкретно изјаснио „Што виси нека и отпадне“.

Монаштво Црне Реке је кренуло пут српске сеобе. Једини пут који никад пред Србима усахнуо није. Да ли су требали да оду, или не, то је измедју Бога и њих. Наше није да се бавимо тим нити има бола и одлуке. Наше је да својим душама оградимо сваки простор на ком че ницати печурке отпорне на евровизијски сонг који нам припремају наши верски пастири. Ово је тек почетак истине да ће запрљана српска земља стварати пространства из чијег верског хумуса клица Светог Саве никад јалова остати неће.

Нема искреног светосавца који ће се спотаћи од речи господина Хочевара да Срби у Европу морају без Светог Саве. Господ је рекао да се не може судити ономе ко не зна. Не судимо ни ми господину Хочевару. Пигмент његове душе није отпоран на светлост светосавља и зато га Свети Сава чува од сусрета и спознаје. Опржила би се та анемична хочеваркса душа на сусрет спознаје ко је Свети Сава. Светост светитеља не иде испред Господа. У свом духовном миру светитељ пушта да Господ сам одлучи да ли че се дотаћи хочеварске душе. Тек онда кад та душа спозна да Бог постоји, може да спозна и постојање Светог Саве. Тек тад господин Хочевар може да спозна да Светом Сави није потребно да га човек за собом води, или иза себе оставља.

Не треба да се осврћемо на новинске чланке, нити да расправљамо да ли је грешност испред нечијег имена признавање својих греха, или биран опис који би омогучио да нам се име памти. Колико год причамо, или не причамо да смо грешни, грешни смо све дотле док душу својих грешака и грехова не спустимо испред Бога и Божијег стада. Отворена врата дома за уморну колону светосавских душа са стазе српске сеобе, није подвиг, веч светосавски задатак пред Богом испуњен и, не судимо и не претварајмо то у реченице којим чемо попунити простор својих прича.

Удјимо у молитву колико год да су нам мисли бодљикаве и расуте на све стране. И само једна молитвена искра нека избије из наше душе, оплемениче се наш живот и тло наше вере че бити спремно да прихвати нове уморне колоне светосавске сеобе. Ово је тек почетак, а крај чемо одредити сами са вером у Бога и слогом која јоше није украсила нашу одлучност да нечемо бити учесници евросонга.

Пре више од једне деценије, једна сеоба је кренула ка кошници светосавља. Писак јагањаца за својим тором није пресекао одлучност да се корача даље. Док су се уморни кораци удаљавали од мириса свог тора и дрхтали пред непознатим мирисом у који морају да се стопе, душа је знала да оно најболније тек долази. Тад се тек расписао конкурс за евросонг православних тенора. Сви знамо да најдуже шкрипи оно што нисмо на време подмазали. А нисмо на време устали против те шкрипе и шкрипавих православних тенора који су први похитали да своје име упишу на списак евросонга. Та српска пасивност и мисао „има времена“, довела је до монашке сеобе из манастира Црна Река. И иста та српска пасивност и непромишљеност, ојачала је грла светосавских издаја.

Како смо непромишљено и пасивно тим издајничким светосавским гласовима дозволили да буду наши представници пред Европом која никада није своје продавала и уништавала, већ је увек трговала са туђим, и како смо им дозволили да нас шишају кад сезона шишања није, тако смо сад у обавези да слогом наоружамо руке наших душа и да празне приче претворимо у вреле молитве Богу. Свети Сава свој траг по земљи српској није остављао ради своје славе, веч је рањавим стопама газио по запуштеној српској земљи да би ми данас без бола корачали. И колена тог праведника нису пред Богом савијена за откуп својих греха, већ дрхте скупљена пред Богом да нам Бог не пошаље оно што смо својом пасивношчу и неслогом заслужили.

Не трошимо речи којима ћемо правити анале бескорисног, и не трошимо вид на текстове које објављују бескорисне новинске штампе у Србији. Нека свако ради оно што је одабрао за свој посао. Наше је да извршимо оно што је Бог одабрао да пред нас постави. Не журимо да се пењемо на степенице које остају овде на земљи, већ се трудимо да стигнемо до степеница које воде ка вечном. Шта значи хартија коју ћемо исписати и оставити је у земљи пролазности, ако сутра на хартији вечног живота не буде ни једно слово које ће описати да смо постојали у земљи пролазности.

Не дирајмо у храбре ливаде које су примиле прву светосавску сеобу. Не китимо је ни славом, јер то није полигон за натезање конопца снаге. Уђимо у снагу молитве и слоге и припремимо ливаде за нове светосавске сеобе. Ако нас и ово не уозбиљи, када ћемо онда тим даром украсити своје лице и године свог светосавског бића.

Још увек земља Србија има своје светосавске духовнике. Умор и туга им притиска плећа. Гледају квантитет који притиска простор њиховог духовног живота, и скривено у себи јецају да ли у том квантитету има довољно квалитета да светосавском истином наставе животни зној предака.

Ленка