Вести

Сви смо се радовали кад смо у октобру 2000. године доживели промену педесетогодишњег мрског комунистичког једноумља,

Др. Д. Крстић, СРПСКЕ НОВИНЕ – Торонто; Јуни 3, 2010.

+++

несрпске владе, страховладе, која је многе од нас као и целу нацију ојадила. Наша радост није била дугог века и није дуго требало да схватимо да су на власт дошла комунистичка деца која су за време владавине њихових очева школовани на најбољим светским универзитетима, јер су за то имали средства за разлику од нас, обичних смртника, неистомиошљеника, који такав луксуз нисмо имали. Тако су они имали беспрекоран резиме за државне послове.

Комунизам је промовисао једну нову идеологију, страну српском светосавском и православном духу – идеологију једног угодног живота и хедонистичког уживања “Узми све што ти живот пружа“. У светлости такве идеологије најбитније је одржати се на власти јер такав живот може да омогући власт. Значи, култивише се један егоцентризам, да се себи угоди – а где је брига за етноцентризам, за народ – то је потпуно у задњем плану ако уопште тога има. Према томе, иако имају квалификације за посао који могу да обављају, немају квалификације срца и душе да брину за оне који су им указали поверење, који су их изгласали. Да би се одржали на власти, послужиће и црном ђаволу. Зар то ђаво није обећао својим следбеницима “даћу ти сва блага овога света ако ми се поклониш“, што они врло издашно и чине у великој жељи да власт и моћ сачувају а тиме и показују коме служе…

Не изненађује да ће такви бити поклоници свих режима, свих боја, свих моћника који ће их на власти одржавати докле год они врше њихове послове и испуњавају њихове захтеве. Садашњи режим у Србији је једна таква карикатура поклоничког режима, спремна на све уступке, на све захтеве моћника.

То би могло да се разуме иако не може да се оправда. Али оно што не може да се разуме, а још мање оправда, је да и део цркве, врх цркве, заузима поклоничке ставове и спремно угађа моћницима домаћим и страним потпуно занемарујући значај и одговорност коју Црква, као Божија установа има за свој народ. Владика Николај је рекаода је: “Црква Божија одговорна за судбину народа вечно“ a и архијереји као “слуге Божије“ – да ли они ту одговорност поимају?

И, оно што уноси велики немир је да неки архијереји много више вреднују економију, земаљско царство него икономију, човекољубље и Христов домострој и показују више бриге за угодност и материјалне ствари него и за наше и њихове душе. То звучи парадоксално али се у пракси показује истинито.

Сви ми још увек памтимо када је 1963 године жртвовано истинско православље, српско родољубље по диктату комуниста. Када је рашчињен један српски родољуб, светосавац, владика Дионисије – а са њим верни народ који га је подржавао прогнан из цркве и назван “расколницима“.

Многи ће рећи – то је било давне 1963. године. Зашто се то још увек помиње? То је наводно превазиђено. Да, то јесте било давне 1963. године – али то није превазиђено! Поновни смо сведоци истих појава, жртвовања истинског правосавља и светосавља које врши део цркве у сарадњи са државом и наравно по диктату страних моћника. Ово је још гора ситуација него 1963. године. Онда је црква под притиском атеиста извршавала њихове захтеве. Сада имамо још поразнију ситуацију да део цркве у такозваној демократији добровољно сарађује са поклоничким режимом и наноси штету самој Цркви, њеном ауторитету и подрива темеље Православља и Светосавља.

Ово звучи врло драстично и просто несхватљиво. Сведоци смо да је у фебруару ове године суспендован владика рашко-призренски Артемије, по налогу моћника, дакле исти механизам као кад је рашчињен владика Дионисије, по измишљеним кривицама, због наводно финансијске злоупотребе његових најближих сарадника због чега он не би требао да сноси одговорност. Према њему се поступило комунистички. Зар комунисти многе недужне људе нису прво стрељали па тек после утвђивали њихову кривицу која је најчешће била измипшљена? Тако је и владика Артемије смењен, без доказане кривице – а онда је накнадно утврђивана његова навода кривица.

Занимљиво је приметити да Julia Gorin пише у једном свом чланку да:

“Средином јануара 2010. године, на регионалном сусрету за безбедност, у Пећи, у западном делу Косова, један официр КФОР-а обавестио је остале учеснике да ће рашко-призренски владика Артемије свакако бити смењен, и да ће СПЦ поставити новог владику, који ће бити много спремнији за сарадњу са Западом и за много отворенији дијалог. Чудно је како то да је НАТО знао једну такву ствар!“

(“in mid January 2010 at a regional security meeting in Pec in the western part of Kosovo, a KFOR officer informed the grouping that it was likely that Bishop Artemije of Raska and Prizren would be replaced and a new Bishop of the Serbian Orthodox Church would be installed in his place, one who was open to cooperation with the West and more open to dialogue.’’)

Интересантно је приметити да КФОР унапред зна, већ средином јануара. да ће владика Артемије бити смењен месец дана касније и постављен владика који ће бити више “кооперативан“ са окупаторском влашћу на Косову. И та смена се догодила са њиховом помоћу. Нови администратор, умировљени владика Атанасије, који је пре десетак година молио Сабор да га из здравствених разлога разреши дужности епархијског архијереја, намах постаје “способан“ да преузме рашко- призренску епархију и наравно позива снаге КФОР-а и шиптарску полицију да га брани у Грачаници!

Од кога ?
Од владике Артемија, његовог монаштва и верног народа?

Не каже наш народ узалуд:

“Потурица гори од Турчина“.

Или, како рече Његош:

“Не бојим се кота вражијега па да га је к’о на гори листа, већ се бојим јада домаћега“.

Владику нису могли отерати са Косова ни Шиптари ни НАТО бомбардовање али га отераше његова “браћа у Христу“. И што је још горе, његова не само браћа него и другови, духовна чеда заједничког духовника аве Јустина – владика Атанасије, митрополит Амфилохије и Иринеј бачки!

Тако се на њему обистињују пророчке речи о. Јустина да ће “од другова пострадати“.

Зашто су наша два стуба православља у које смо се клели намах оронула и посрнула и почели да служе не Богу коме су се заклели, већ страним моћницима? Тешко да би имали неко објашњење за то. Објашњење би можда могло бити оно које налазимо у предавању г-ђе Косаре Гавриловић у руској цркви у Вашингтону. Као преводилац у Стејт Департменту преводила је за владику Атанасија у Конгресу кад је он био оптужен за геноцид у Босни за време задњег рата. Наравно, он за то није био крив. Госпођа Гавриловић каже у свом предавању у руској цркви у Вашингтону:

“Лично знам за двојицу владика које је Стејт Департмент натерао да се потчине уценивши их оптужбом за ратне злочине, тврдећи да америчка влада има необориве доказе за то и да се у било ком тренутку могу наћи у Хагу и бити оптужени као ратни злочинци. Али америчка влада сматрала је кориснијим за Америку, или је то Стејт Департмент сматрао, да они задрже своје положаје и сарађују са Америком. Они су се уплашили и реаговали као кукавице. Остали су на својим положајима и почели да испуњавају налоге Америке.

Амфилохије и Атанасије нису се само понели као кукавице – они су то и постали. А када су постали кукавице, њих двојица од тројице најстаменијих и највећих бранилаца Православља, православне истине и српског православног народа, постали су и главни заговорници Западне Европе, Америке, њихових вредности, њихових потреба и њихових планова за Нови светски поредак. И, још горе, не само што су сагрешили, већ су сачинили и потпуно нов концепт Цркве, њених догми, целе наше вере, не би ли свој грех оправдали.“

Да ли су они икад демантовали ове тврдње госпође Гавриловић?
Нисмо чули.

Излишно је понављати зашто је владика Артемије смењен. Из много разлога. Као прво, био је непомирљиви противник нелегалног признања лажне државе Косово и није показивао никакаву жељу да сарађује са онима који су цркве и манастрире палили, убијали и протеривали преостале Србе на Косову, нити са онима који су његов народ 78 дана бомбардовали. Због тога је ускратио свој благослов Бајдену кад је овај дошао да посети Дечане. Сам претставник КФОР -а најбоље објшњава његово уклањање са епархије и каже “да ће СПЦ поставити новог владику, који ће бити много спремнији за сарадњу са Западом и за много отворенији дијалог“.

Да не понављам о тужби четири еврпске земље које ништа нису учиниле да спрече пљачку, паљење кућа, цркава и манастира и убијање голоруких Срба на својим огњипштима у погрому марта 2004. године. Или о Меморандуму и претњи о рашчињењем ако га не потпише и не “слуша“ Синод.

Владика Артемије се не уклапа ни у Ватикнску ни екуменску политику наше Цркве. Као доследни ученик о. Јустина он на екуменизам гледа као на “свејерес“ а на “сестринску“ католичку цркву као на “јеретичку цркву“. Нови патријарх Иринеј од свог доласка на кормило српске Цркве најављује папин долазак у Ниш за прославу Миланског едикта. Каже да је папа “моћан“ и да са њим треба разговарати. Шта је српски народ имао икад од моћи једног јеретика? Зар треба да се потсећамо злочина који су почињени над српским народм са благословом Свете столице? Да ли је иједан папа посетио Јасеновац или се извинио за геноцид почињен над српким народом? И не само Јасеновац!. Да не ређам злочине из прошлости.

Владика Артемије, као стуб Православља на Косову – у колевки српског Јерусалима – је уклоњен! Ко га уклања? Црква! Она не само да уклања стуб Православља већ и једину истинску одбрану преосталог народа на Косову. Коме Црква препушта монаштво и малобројни народ који је тамо остао?

Да ли је већа опасност од уклањања стуба Правосавља или одбране преосталих Срба на Косову и одбране Косова и Метохије? Мислим да је на то питање одговорио сам владика Артемије, о чему говори госпођа Косара Гавриловић, кад је питао монахе :

“Шта мислите, браћо, које је најважније питање с којим се данас суочавамо?” Једногласни одговор био је, наравно, “Косово и Метохија”. “Не”, одговорио је Владика. “Не Косово и Метохија. Косово и Метохија су, уосталом, само комад земље. Најважније питање пред нама је како да заштитимо и спасемо своју веру од јереси.”

То је оно што је битно! Очувати веру, спасти је од јерeси у коју је српска Црква загазила – а онда се спасава и Косово.

Екуменисти, удаљавањем владике Артемија, једним ударцем покушавају да постигну више циљева – да учврсте своју јерес и тако се додворе јеретику кога позивају у посету и угоде страним моћницима који хоће да учврсте своју базу на Косову и утицај у том делу света. Значи, у колевки српске духовности и Лазаревој постојбини, екуменисти уклањају Лазаревско опредељење, уклањају владику Артемија? Стуб православља? Није ли то већа опасност за веру Православну него одбрана Косова?

Има још један циљ који екуменисти желе да постигну оркестрираном кампањом против владике Артемија. Њихови ситни приземаљски пориви не могу да одоле искушењима зависти и љубоморе па настоје да његову личност ублате и обезвреде. Штампа се не устручава да испод његове слике и оптужнице, штампане уз дозволу Синода, крупним масним словима пише “ЛАГАО, КРАО, ВАРАО И РУШИО ЦРКВУ’‘! Има ли разлике између те неконтролисане медијске хистерије и разуларене гомиле која је викала “Распни га, распни га“?! Није ли Господ разапет између два разбојника, оних који су крали, пљачкали? Распиње ли се владика Артемије на исти начин и са истим “праведним“ судом?

Нису помогле ни петиције верног народа и монаштва потписане од преко14.000 особа да се владика врати у своју епархију, ни јавни форуми интелектуалаца, догматичара, посете претставника рашке области патријарху, указивање на нелегалност поступка којим је владика Артемије уклоњен. Не само на нелегалност поступка већ и грубо кршење канона. Ништа није помогло. Тако се на делу показује тврдња владике Атанасија да у данашњој стварности “каноне окачити мачку на реп“, јер то управо ради врх српске Цркве. У тој светлости да ли уопште вреди апел правника из многих градова Србије у коме се “епископи СПЦ позивају да због очувања канонског поретка цркве пониште одлуку о трајном разрешењу еписопа рашко-призренског Артемија и указију на грубо кршење и канона и УставаСПЦ“? И да се таквим “поступцима СПЦ КРШЕ ЗАГАРАНТОВАНА ГРАЂАНСКА ПРАВА И СЛОБОДЕ истовремено кршећи свој нормативни поредак, како каже Жељко Которанин.

За њих глас народа није глас Божији. Стога у “Политици“ од 17. маја, Миша Ђурковоћ, научни сарадник у Институту за европске студије, под насловом “Много разлога за забринутост“, каже “Чини се да врх цркве СПЦ после смрти патријарха Павла креће у правцу који ће јој донети боље односе са државном политиком и са Западом али не и са верницима.“

И не само да су грубо прекршени канони и устав СПЦ већ се владики не дозвољава ни боравак ни у једном манастиру на Косову, њему који је тамо провео толике године и напунио манастире, некада пусте, монаштвом и на што има право као “умировљени“ епископ?

То је још једно “безакоње“ у низу других, јер, како каже Зоран Чворовић, правни историчар на Правном факултету у Крагујевцу, “владика Артемије није осуђен као јеретик“ да би му се ускратило право да се врати у епархију као духовник. Закон им је оно “што им срце жуди“!

У чему је опасност ако се владика настани у неком од манастира на Косову? Опасност је у учвршћивању праве вере што екуменистима није циљ. Напротив!

Где се прогони владика Артемије? Сада тражи “кућу“ где би се сместио. Мора да се сели тамо где су се селили његови претходници пред турским терором. Значи, наше сеобе не престају. Чарнојевићи поново морају на север. Чарнојевић се са народом селио под Турским терором а данашње “Чарнојевиће“ прогони врх СПЦ? Са владиком Артемијем одлази и монаштво чији је он духовни отац.

3. јуна, на дан Светог цара Константина и царице Јелене, сведоци смо тужног и сузног растанка верника и монаха манастира Црне Реке који напустише манастир, њихов духовни дом који не само да чува мошти духовника Петра Коришког, учитеља цара Душана, већ је симбол монаштава и духовни расадник који је изнедрио три епископа и неколико игумана. Мнастир је био мали да прими толике вернике који су дошли на Литургију и испраћај. Владика Артемије је од седамдесетих година уткао себе у ту светињу. Каква туга обузима владику Артемија, монахе и верни народ да, после толико година, они остављају ову светињу?

Разлози за напушатње манастира Црне Реке нису “измишљени и параноични“ како то олако “дијагностикује“ владика Теодосије – већ суштински! Игуман Николај каже да одлазе јер нису “спремни ни на реформе, ни да мењамо Устав и каноне“. У манастир су дошли да “мењају себе“, “да се молимо Богу“.

Да би ушли у Европу, припрема се издаја светосавља и Светог Саве. Припрема се унија са Латинима, што потврђује и изјава надбискупа Хочевара по којој “Срби не могу у Европу са Светим Савом“, тврди отац Николај. Значи у питању је одбрана вере од јереси!

И други монаси најављују свој одлазак па игуман Бенедикт из манастира Св. Арханђели код Призрена, који је такође тражио канонски отпуст каже:

“Епископа Артемија знамо, за њим идемо и његов глас чујемо а вас остале “пастире“ не знамо и ваше речи не разумемо“.

Професор Бојовић види напуштање манастира као “велики сгзодус“ – “мали број људи али велики број духовника“.

Врховници српске цркве покушавају да умање харизматску везу са “духовним оцем“ па кажу да је то нецрквен став. Стога забрањују владики исповедање својих духовних чеда. Говорити о избору духовника и његовом значају за бригу својих чеда превазилази оквире овог текста.

Показје ли бригу врх српске Цркве што ће манастире на Косову оставити празне? Оваквим поступцима и одлукама врх Цркве испуњава жељу Шиптара да можда једног дана манастире остави празне и претвори у “туристичке“ објекте и прогласи их својом баштином? Да ли је то интерес српске Цркве?

Српска црква се упушта у велику авантуру? Авантуру која нема изгледа на успех и не улива поверење.

Савремени фарисеји

Зар се тако није поступило и са о. Јустином? Зар он није био интерниран у Ћелијама? Њега су интернирали комунисти а владику Артемија изолују његова браћа у Христу, његови другови, духовна чеда аве Јустина..
` И, да иронија и фарса буду већи, на истом сабору проглашавају о Јустина за свеца, а његовог највернијег ученика прогоне? Фарисејство врхуни и у чињеници да је о. Јустин, највећи теолог и догматичар у Православном свету “избачен “ са Теолошког факултета, не учи се по његовој Догматици. Уместо њега, уведен је некакав Зузјулас. Значи чистоту праве вере замењују екуменском “филозофијом“ “театром апсурда“ – што је о. Јустин звао “свејерес“

Нису ли безбожници његове књиге у штампаријама одбацивали ? Студенти Теологије нису имали књиге о. Јустина да из њих уче? Не чусмо ли у филму о о. Јустину да један од његових ученика каже како се обрадовао кад је Др. Јеротић донео из Минхена његове књиге?..А где је та радост сада? Из чега сада уче студенти Теологије? Сада његови ученици дозвољавају да се његове књиге избацују са факултета!

Каква је разлика између тадашњих безбожника који су његове књиге уклњали и његових ученика сада који дозвољавају да се његове књиге избацују са факултета?!! Разлика је велика. Од безбожника знамо шта да очекујемо… Али, када то његови ученици чине – то је православна и национална трагедија несагледивих размера! Беху ли његови ученици радо слушани по трибинама док су његову науку проповедали? А шта сада проповедају? Коме се клањају? Кога љубе у руку?

Његови ученици носе, како кажу , бискупски прстен од фебруара 2002. године! А проглашавају га за свеца?! Њега који је разоткривао папску јереси?! Коме се баца прашина у очи?!

Они нису издали о. Јутина. Они су издали себе. Рече ли о. Јустин “Ко служи Богу, себи служи, својој вечности служи“. Постоји ли цена за губитак вечности?

Сад уздижу главног претставника јеретика и хвале Зузјуласа, или како се већ зове, католичког поклоника. А народ их потсећа на истину и пева на авином гробу:

Литургију Свету, мењају нам Аво,
И читају наглс што се чита тајно.
И уместо тебе, светлог богослослова,
Поштују Јована, екуменског кова.

И под видом борбе против раскола, они праве раскол јер у цркву уводе учења страна православљу.

Као нико не помиње раскол у Црној Гори, као да не постоји?! Ко је за њега крив?! И да се српска Црква у Црној Гори не зове српска већ само православна јер се митрополт Амфилохије од самог почетка “залагао да се црква у Црној Гори назове православна“?! “Српској капи свуд име погину“, рекао би Његош. Или да постоји Епископски савет у “православној“ цркви у Црној Гори? Да ли је она део Српске православне цркве или нешто посебно? Да ли свака “помесна“ црква треба да има Епископски савет? Али, зато је владика Артемије дежурни кривац за раскол који они праве.

Шта нама Србима остаје кад нам је све “посрнуло“, и држава и Црква? Остаје нам оно што нам је увек остајало – да неустрашиво идемо путем који су нам Свети оци, Свети Сава, Свети владика Николај, Свети ава Јустин – а наши преци – оставили у наслеђе. Не широким путем који води у пропаст већ уском стазом православља којом су наши преци ишли. Наравно, на том путу не очекујемо да будемо “већина“. Није ли ту мањину сам Господ охрабрио: “Не бој се мало стадо“… a Св. Василије Велики је рекао: “Један човек у истни је већина.“

О. Јустин поручује:

“Светосавско свештенство не сме се повести за ниским нагонима, него високо држати заставу светосавског идеализма, ако чак и многи свештеници, и многи епископи изневере Светосавље, па ти останеш сам на светосавском путу, и онда се не бој, него чврсто држи Светосавску заставу до краја и непоколебљиво веруј; Светосавска застава ће у српском народу увек наћи свог неустрашивог заставника можда у неком простом сељаку или одушевљеном монаху“

Јуни 3, 2010. Др. Д. Крстић

Цар Константин и Јелена