Вести

„Морам да браним пут којим идем, не што је мој већ Његов, што га је Он открио, Он пропутио, Он осигурао“, рекао је Свети Јустин Ћелијски 1927. године,

за новинар.де, Недељко, 08.06.2010

+++

после премештаја „по потреби службе“ из Сремских Карловаца у Призрен, да би тако угасили часопис „Хришћански живот“, који је он уређивао.

„Сви путеви завршавају беспућем и смрћу, а само Христов пут завршава бесмрћем и вечношћу. Христов пут је једини пут на коме нема раскрсница. Не на крају, већ на самом почетку пута сусрећу вас Истина и Живот и прате на целом путу до његовог бескрајног краја. Тај пут Христов чува се у Православној Цркви Духом Светим кроз Свете Оце. Православна Црква је тиме Света, тиме Истинита, тиме једина права Христова Црква.“

Све то је заступао, проповедао и наглашавао Св Јустин Ћелијски, уређујући „Хришћански живот“. Због тог учења је био протеран у Призрен, „ради потребе Српске Цркве“, све са циљем да „Хришћански живот“ буде угушен и да би тамо даровити Јустин могао да што мање чује, што мање види и што мање напише, јер је Православље у великој „опасности“ од њега (Јустина), сада Светог Јустина Ћелијског. И данас је за многе (посебно непогрешиве епископе), Православље у великој опасности од њега – Светог Јустина Ћелијског, јер не могу да објасне: Откуд у Српској Православној Цркви, многобројни путеви којима ходе? А време оца Јустина тек долази, и он кроз своје написане књиге, све који желе спасењу, упућује само на један једини пут, који је узак и трновит и који једино води у Живот Вечни.

Највећи православни теолог 20 века је, од самог почетка био гоњен, како од Српске цркве тако и од Државе. То гоњење се наставило током целог његовог крстоносног пута, само зато што је проповедао један, једини пут, Христов пут који води у Живот Вечни, супротстављајући се свим другим путевима, посебно екуменизму, папизму, новом календару и другим људским „вредностима и мерилима“, који воде греху, смрти и ђаволу. Током, 30 година од његовог одласка у Царство Небеско, преподобни отац Јустин Ћелијски и даље кроз своје многобројне написане књиге проповеда само један једини пут, и он се непрекидно гони од свих оних који не желе да иду тим путем. Данас, кад је проглашен за Светитеља, он се такође гони, а највише га гоне његова духовна чеда, који су залутали у лавиринту многобројних мрачних путева екуменизма, папизма, глобализма и разних других новотарија, који воде у беспуће и смрт. Изузетак је једино преосвећени владика Артемије, који се, као његов верни духовни син, заједно са својим монаштвом и верним народом гони, управо од духовне деце оца Јустина, садашњих епископа српских, који заслепљени ефемерним блицевима лутају по лавиринту многобројних путева и никако не могу да нађу онај једини пут на коме стоји Онај који је рекао: „Ја сам Пут, Истина и Живот“. Христос стоји и чека залуталу духовну децу великог Светитеља да се сете његових духовних савета, да оставе екуменизам, папизам, глобалистичке европске утопије и да не буду модернатори, реформатори и администратори Цркве, него да се врате на тај пут што га је Он открио, Он пропутио, Он осигурао. „Епископ није чиновник, већ отац, истински отац, који мора дати одговор Господу Свезнајућем за сваку душу, за свако чедо, за хиљаде, за стотине хиљада деце своје из целе епархије. Како обесценише, како обезвреднише најузвишеније звање у свету! Ниже од тридесет сребреника. Господе Исусе, дођи! Земља гори од неправде“, каже Свети Јустин Ћелијски.

Али, непослушна духовна деца, заслепљена краткотрајним ефемерним блицевима екуменизма, папизма, глобализма, човекопоклонства, разних новотарија и зизјулаштина, које почеше да уводе у Цркву, никако да послушају свог духовног оца, великог Светитеља који је о свему томе крајње негативно говорио и писао. Никако да се покају, и врате непролазним вредностима и непролазним мерилима. Кршећи Свете каноне и Божији Закон, дозволили су да их заслепе пролазне „вредности“ екуменизма, папизма, глобализма, разних новотарија,… и тако у човекопоклонству, заслепљени новом религијом и опчињени новим богом и новим идолима, непрекидно лутају по многим мрачним путевима, који воде у беспуће и смрт.

Док се чувао краткотрајних ефемерних блицева и док је још поштовао савете и учење свог духовника и великог Светитеља, јеромонах Атанасије Јевтић је 1978. године у „Теолошким погледима“, писао:

“И ето, та једна и јединствена тајна Христова, Богу хвала; и до данас живи и постоји у Православној Цркви као основна реалност нашег хришћанског бића и живота. Моја је молба: да то не смемо заборавити. Осазнајмо најпре сами шта је то Литургија, а не игнорантски да се усуђујемо да дигнемо дрску руку да нешто реформишемо у Литургији. Сви евентуални успеси добијени од тих реформи, биће само краткотрајни, ефемерни „блицеви”, а онда ћемо убрзо чупати косу своју шта смо урадили и како тек треба исправљати грешке тог реформаторства. (Слично чине западни хришћани, пре и после Ватиканског концила али је сада тешко једном изгубљену равнотежу васпоставити).”

Много година касније, Атанасије Јевтић, је подигао своју дрску руку и почео да реформише не само Литургију већ и Цркву. Заједно са њим и други, добро познати реформатори, модернатори и администратори су подигли своје дрске руке и почели да реформишу и Литургију и Цркву. Иако то раде веома дрско и упорно, њихове реформе су само краткотрајни ефемерни блицеви, који никако не могу да заслепе православне хришћане, који иду светоотачким путем право православној Истини Христовој, о којем је Св Јустин писао.

После краткотрајних ефемерних блицева требало би, како каже Атанасије Јевтић, да реформатори почну са чупањем своје косе, одноосно да се покају, јер плодови свих њихових реформи су сва ова немила дешавања у Српској Православној Цркви. Последице се посебно осећају задњих неколико месеци, откад су протерали преосвећеног Владику Артемија, који је као и његов духовни отац показао да не воли човекопоклонство ни у каквом издању, јер је свако човекопоклонство, на крају крајева, идолопоклонство. И по питању екуменизма, папизма, глобализма и разних других новотарија, Владика Артемије има светоотачко мишљење и исте ставове као и његов духовни отац Свети Јустин Ћелијски.

Док непогрешиве Владике, заслепљени ефемерним блицевима екуменизма, папизма, глобализма и других новотарија, који највише севају из Ватикана, реформишу Литургију и Православну Цркву, монаси из Црне реке и других манастира се већ потуцају заједно са својим Авом и Владиком, јер је, како каже Св Јустин Ћелијски:

«Узаврела и проврела земља христоборском неправдом, а Истина је никла из срца Христовог. Да, само из срца Христовог.» Он је непролазан, а све реформе су пролазне, посебно оне које се чине у Цркви.

«Архијереј се венчава за своју епархију на живот и смрт. Канони? Света и свештена правила, свети закони. А они одлучно наређују да епископи не мењају епархије. Нису они ни епарси, ни срески началници, већ васпитачи душа, спаситељи душа. А душе се спасавају дугим подвизима, не летећим посетама», каже Свети Јустин Ћелијски и пита се: «Зашто претварати у чиновнички позив епископски чин?»

Онај који је сам рекао да је Каноне, та Света и свештена правила и свете законе, окачио мачку о реп, је заједно са другом одметнутом духовном децом Светог Јустина Ћелијског, протерао његовог јединог верног духовног чеда, преосвећеног Епископа Артемија, који је, као пастир добри, у дугим вишедеценијским подвизима спасавао душе своје многобројне духовне деце, посебно његовог најбројнијег монаштва, које је окупио, јер су га они препознали као истинског хришћанина по његовом светотајинском и световрлинском животу. Летеће посете двојице администратора, чувених модернатора и реформатора Цркве Христове, по Епархији Рашко – призренској, су растерале монаштво, које је преосвећени Владика деценијама сабирао и духовно руководио.

«Епископ! Ту је сва озбиљност неба и земље. Ту се састају све вредности еванђелске. То је Анђео своје епархије, који молитвенно лети од душе до душе својих епархиота, од дома до дома, од туге до туге, од муке до муке. Чија мука није њихова мука? Чији пад није њихов пад? Чија туга – њихова туга?», каже Свети Јустин Ћелијски. Са потпуном сигурношћу може се рећи да је такав у свему преосвећени Владика Рашко – призренски, Ава Артемије. То потврђују и монаси који са великом тугом напуштају своје манастире, које су деценијама освештавали својим молитвама, и одлазе да буду ближи своме духовном оцу, Ави и Владики, са великом надом у Бога да ће ово смутно време проћи и да ће се заједно са преосвећеним Епископом Артемијем, вратити у своју Епархију и своје манастире, дај Боже што пре.

«Упознајте Истину и Истина ће вас ослободити», подсећа на Христове речи преосвећени Владика Артемије, све оне који служећи греху, смрти и ђаволу наносе велики бол његовој духовној пастви, нарочито монаштву и његовој духовној деци на распетом и опет распињаном Косову и Метохији. Реформатори, модернатори и администратори који гоне, преосвећеног Владику Артемија, његово монаштво и Православни верни народ, не могу нас натерати да прихватимо њихове краткотрајне и пролазне реформе и неће нас спречити да свој крст носимо до краја, као што нису могли спречити ни гонитељи Св Јустина Ћелијског, који каже:

„Гоне ме и мисле да Богу службу чине (Јн. 16.2). Да ли су сва њихова богослужења тако богоугодна и богумила? Човек човека гони – мољац мољца гони. Шта је страшно у томе? Ништа, али је много комично. Знате ли шта би за мене било истински страшно у овом свету? Ево шта: када би неко сатанским чудом неким избрисао из мрачне историје човечанства пресветли Лик Христов, када би из свих душа изгладио сећање на Њега, када би га бесповратно протерао са наше планете, тако протерао да ни трага о Њему не остане, да Га нико никад не помене као да Га никад било није ни на небу ни на земљи, онда би за мене настао страх и ужас, онда би тело моје постало лудница за душу моју, а сва историја човечанства – воденица сатане, која непрестано меље душе и тела људска, и храни ненаситне немани и чудовишна привиђења. А све дотле – добро дошло свако страдање незаменљивог Господа ради! Наоштрише гњев свој као мач, задају ми ране, али ране које исцељују. Што више страдања туткају на веру моју, она се све дубље зарива у срце моје. Можда су мислили: побећи ће смела вера његова из срца његовог гоњена страдањима и вијана невољама. Плету мрежу души мојој, но зар не знају да је душа моја, као и свачија постала по образу Божијем, а не од рибе, да би је могли ухватити у своју мрежу? За хришћанина страдања су чистилиште; и још – пролеће за душу његову, и освежење и подмлађење.“

Много ревности потрошише непогрешиви епископи – реформатори, модернатори и администратори, гонећи владику Артемија и његову духовну децу да би спровели своје ефемерне реформе у Цркви Христовој, уводећи екуменизам, папизам, глобализам и разне друге новотарије и јереси. Све те реформе, које ће бити краткотрајне и пролазне, немају никаквог успеха, самом чињеницом да су потпуно непотребне Цркви коју је Христос основао и којој ни врата паклена неће надвладати. Зато поуздано знамо да су то само краткотрајни, ефемерни „блицеви”, после којих треба исправљати грешке тог реформаторства, без обзира на то да ли ће реформатори, модернатори и администратори чупати косу за све што су урадили, кад су решили да свој најузвишенији епископски чин замене чиновничким, и усудили се да дигну своју дрску руку и да реформишу Цркву.

Да сте половину своје ревности потрошили молитвенно летећи од душе до душе својих епархиота, од дома до дома, од туге до туге, од муке до муке, не би имали времена да завирујете у друге епархије и да пишете којекакве оптужнице и по њима да судите, већ би вам храмови били пуни верног народа. Овако су вам са свим «псеудо-зилотима» полупразни, а верујем кад би «псеудо-зилоти» престали да долазе у храмове да би били потпуно празни. «Свака душа у епархији тражиће се од вас. А њих је хиљаде, стотине хиљада! А у сваку треба да уђете», каже Свети Јустин Ћелијски.

Док не дође време исправљања грешки које су у својим ефемерним авантурама направили реформатори, модернатори и администратори, (чиновници црквени), треба испунити сваку правду у свету, а правда у свету иде, како каже Св Јустин Ћелијски, на ногама страдања. Зато и толико страдање монаштва и верног народа у Епархији Рашко-призренској и православног верног народа у другим Епархијама. Али, и то страдање, ма колико трајало, ће проћи, уз Божију помоћ!

Недељко, 08.06.2010