Вести

Баш леп коњић…

ПРВА СЛИКА ИЗ ЦРКВЕНОГ ЖИВОТА. Епархија бачка. Април месец, лета 2010, Нови Сад, Успенска црква, Света Тајна крштења.

за новинар.де Младен Олуић, 18.05.2010

+++

Крсти се дете од годину дана. Свештеник чита молитве из требника, кумови држе дете, родбина срећна и задовољна. Мир и и тишину у цркви прекида само молитва свештеника. Одједном, на половини крштења, звони свештенику мобилни. Он прекида крштење, вади мобилни из мантије и прича неких минут, два. После завршетка разговора куца поруку у мобили, пошаље је, врати телефон у џеп, окрене се према народа и упита: – „Где смо оно стали?“.

ДРУГА СЛИКА ИЗ ЦРКВЕНОГ ЖИВОТА.

Москва, РПЦ-а, манстир Светог Николе, разговор са свештеником који живи на граници Русије и Монголије и служи у парохији од свега 40 домова. Окружење је тотално непријатељски расположено према православном веровању, оно је незнабожачко – паганско и врше притиске на њега и народ да се иселе, јер они сматрају Русе за дошљаке и окупаторе. Његово сведочанство је сведочанство вере у крсни пут свога Спаситеља. У његовим очима нема страха од сутрашњице. Он је свој живот и живот својих парохијана препустио у руке Господње. Живи од ових 40 домова, тешко му је, сви они живе у оскудици и немаштини.
Ова два неповезана догађаја нам говоре о стању духа два православна свештенослужитеља, о Србија на западу и Русији на истоку, о утицају потрошачке културе, односно немарном вршењу Светих Тајни и безграничној вери у промисао Божију.

Када се прошле године, средином јуна месеца, обрушила невиђена медиска бука на Камп за лечење зависности од наркоманије у Црној Реци, било је јасно да је добијен сигнал из државног врха – одстрелите владику Артемија. Појединци из врха СПЦ-е су то једва дочекали и наредних месеци медији, који су у власништву страних центара моћи, утркивали су се ко ће више да изнесе полуистина или својих истина о лечењу наркомана у епархији Рашко-призренској. Нико се није потрудио да укаже на узроке, који су одвели ове младе људе на погубан пут, јер су они жртве система у коме живе, а мета је био сам владика Рашко-призренски Артемије, а преко њега и читава СПЦ-а.

Свим словесним људима, којима још нису успели разни „гласноговорници“ да исперу мозак, јасно је да све ово што се дешава у последњих годину дана, није само напад на владику Артемија, монаштво на Косову и Метохији и српски народ, који је још тамо остао, него у крајњем циљу – напад на саму институцију Српске Светосавске Цркве. Саблазан је надолазила као набујала река од пастира који би морали да штите народ од саблазни.

Сада вероватно сваки добронамерни човек, не мора чак бити ни православни Србин, види да је потеклим догађајима нанета огромана штета угледу СПЦ-е у друштву. Да су бирали начин којим би највише урушили углед СПЦ-е у народу, не би могли да изаберу гори. Па ни Турци нису бранили монасима да служе на Васкрс, а то смо доживели од наших епископа. Штета немерљива и ненадокнадива, али истовемено Господ је погледао на наш народ и на нашу Свету Цркву, и дао нам на примеру владике Артемија путоказ за будућа искушења, која српски народ сигурно очекују.. Не плаче случајно Свети Сава у Јерусалиму и на Криму.

Подсетио бих нашу браћу и сестре да се са сличним проблемима сусреће и РПЦ-а. Наиме, и у њој постоје две струје, конзервативна (многобројнија) и модернистичка (малобројна), али веома гласна и моћна. Треба ли рећи да су модрнистима доступни сви медији и да имају сагласност и помоћ световних власти. Центар отпора глобализму и екуменизму у РПЦ-и, налази се у Богољубском манастиру, а његов носилац је архимандрит Петр Кучер, који је иначе и херој Совјетског Савеза и који добро познаје Србију, јер је учествовао у ослобођењу Београда 1944 године. Архимандрит Петар Кучер има огроман број духовне деце и велики углед у РПЦ-и. Велики мисионар и молитвеник, основао је сиротиште при Богољубском манастиру, које данас има преко стотину деце. Крајем прошле године, сви могући медији, који се налазе у рукама светских моћника или руских јевреја, оркестрирано су пренели причу једне девојчице о неподношљивим условима и тортури која се спроводу у манастиру, а по благослову архимандрита Петра. Писма те девојчице су упућена председнику Медведову, Патријарху Кирилу и свим важнијим телевизским кућама. Један део црквених званичника је једва дочекао својих пет минута да се коначно обрачуна са главним противником, који има и огроман углед у народу. Међутим, Патријарх Кирил је поступио веома мудро. Он је наложио епископу Владимирско-суздаљском Евлогију да формира комисију, у коју су ушли и црквени и световни стручњаци. Задатак комисије је био да се тачно и непристасно утврде све чињенице о датом писму. После темељног рада на том случају, комисија је једногласно утврдила да је девојчица искоришћена и злоупотребљена, као и да оно и није писала дотично писмо, већ га је само потписана. Тог момента је свака даља истрага завршена и обустављена. Црква је на тај начин умирила медиске шпекулације и нападе на оца Петра, Богољубски манастир и њу саму. На жалост у Србији, само неколико месеци касније, били смо сведоци суђења по принципу – кадија те тужи, кадија те суди.

„Благо оном ко до вијека живи, имао се рашта и родити“, кличе владика Његош. Сви они, који су владику Артемије годинама прогањали, вршећи наређења страних и домаћих центара моћи, узвисили су га, а себе су понизили. „Глас народа – глас Божији“, а народ је масовно стао на страну неправедно прогоњеног владике и сада су се прогонитељи нашли у чуду и смишљају шта даље са владиком Артемијем?.

Знају они добро да ће народ и монаштво похрлити тамо где владика буде изабрао себи манастир у коме ће боравити. Мислим, дао Бог да погрешим, да прогон владике Артемија није завршен и да је ово само прва фаза. У следећој фази ће покушати, да га свим средствима, изолују од монаштва и народа. У прилог томе говори и судбина невино затеченог Патријарха јерусалимског Иринеја и умировљеног епискога РПЦ-е Иполита.

Данас су СПЦ-и враћена огромна имања, она добија финансиску помоћ од државе преко разних европских фондова, штампарија ради 24 часа, а ових дана видимо да се тек захуктава. А онај ко плаћа музику и песме наручује. Поједине црквене бирократе постали су глуви за „глас народа“. СПЦ-а се полако, преко своје бирократије, све више и више ослања на државни апарат и треба да послужи у будућем времену као врста социјалног амортизера за обесправљени и изгладнели народ. „Гласали сте сада гладујте“, написали су студенти на Филозофском факултету у Београду. С друге стране државна власт враћа црквену имовину, али уз услов да преко својих људи контролише црквена дешавања.

Цркву је пуноћа – саборност (владике, монаштво, свештенство и верујући народ). Глас народа у историји СПЦ-е се испољавао на Црквено-народним саборима, на којима су се решавала сва важна питања, као и преко Црквених одбора, у комима су седели угледни људи из народа. Данас Црквени одбори у већини епархија СПЦ-е, постоје само на папиру. Док је Црква била сиромашна и располагала са скромним буџетом, Црквени одбори су о нечему одлучивали и питали се. Данас, када исте те епархије располажу са великим средствима, Црквене одборе нико ништа не пита, они постоје само реда ради. Комотно се може рећи да је црквена бирократија у појединим епархијама у потуности истиснула народ из цркве. Владике су новац центализовале у своје руке, а парохијани више уопште не учествују у животу Цркве. Тај пут води у суноврат, тамо где је запала Римска црква, она данас има богато и изопачено свештенство, али нема народа у цркви.

Нови руски Патријарх Кирил, који испољава многа модернистичка схватања, за сада се показао се као врло мудар кормилар РПЦ-е. Присталице модернизма, којих нема много у РПЦ-а, али су веома гласни, понадали су да ће се нови руски Патријарх ућуткати присталице предањског учења. Показало се на делу колика је велика благодат патријаршества, и нови Патријарх мудро води црквени брод, избегавајући све потенцијалне несугласице и разлике. Многи руски епископи и истакнути богослови отворено иступају против екуменизма и папизма, организују се међународне конференције по том питању и нико их због тога не прогања. У Србији, на жалост, наш нови патријарх Иринеј, својим првим кораком, прогоном владике Артемија, нанео је огромну штету угледу Цркве.

Урушавање свега што је национално – српско – у данашњој Србији се наставља. Људи од угледа, који су имали знања и воље да служе Богу и отаџбини, гурнути су у страну, или су се сами повукли, а таква је ситуација и у самој Цркви. Неки као да су заборавили да ће изаћи пред лице Господње, да је земаљско за малена царство, а небеско вечно. Поставља се питање да ли они уопште верују у Бога?. Јер да верују имали би страх од Бога и не би се тако понашали. Црква је увек у српској историји, била заштитница вере и народа. Данас црквена бирократија прогања верни део клира и народа, трчи у наручје световним владарима и продаје веру за вечеру. Гордост, сујета и завист карактеришу многе српске владике. Зар и Каин није убио Авеља из зависти?. И онда како дозволити да један ученик остане на исправном путу свога учитеља и сведочи православље, а остала троица да све то мирно гледају?. И они су некад исто писали и говорили. Склонимо га, тако ћемо избрисати и сопствено сећање, сећање – ко смо некад били.

Питање свештеника из Новог Сада није било случајност, јер заиста: „Где смо оно стали“?. А народ их пита: „А где ћете се зауставити?. Каине, где ти је брат?.

Младен Олуић, 18.05.2010