logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Србија    Аутор: Часлав М.Дамјановић    758 пута прочитано    Датум: 30.03.2010    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

СаслушавањеМоја бака Вера, Бог да јој душу прости, давно, док сам био дечкић, често је говорила ”као да су му у глави само пилеће ноге”. Покушај да схватим овај бакин израз био је наравно

за новинар.де Часлав М. Дамјановић, 28.03.2010

+++

нерешива софистицирана метафизичко-филозофска тајна за мој дечачки ум који тада није имао поњатија да животом владају и неке такве помаме као ”софистицирано” и ”филозофско”, па чак, куку леле, ни ”метафизичко”, јер, беше то давно пре Диктатуре на ”тачкице”, још у доба окупације и бомбардовања у Другом светском рату.

Питам зато мјаку шта значи то што рече бака Вера, а мајка ми каже да то баба Вера мисли на оне којима је ”сврака попила мозак”. Мајчино објашњење створи у мени још ”софистициранији” метеж јер никако нисам успевао да измудрујем ”метафизичку” поенту – како то свраке пију мозак.

Наравно – да нас је у то доба уместо добронамерних савезничких бомби – бомбардовала богоприљежна мудрост Тасине речитости не бих одрастао са неразрешеном метафизичком тајном ”свраке”, ”пилећих ногу”, и ”пијења мозга”. Можда би ми чак – за разлику од данашње српске деце на Косову који одрастају напајани Тасином богоприљежном мудрошћу – била јаснија чак и ”нематифизичка софистицираност” српских лешева који су пловили Савом, а које ме је отац често водио недељом да видим… и увек ми понављао:

Запамти, Чаславе…
И као за пакост – мислим као за пакост богоприљежној Тасиној речитости – јесам запамтио. Запамтио сам хвала Богу и добронамерност бомби, и добронамерност шмајсера, и добронамерност сарадника окупаторa… али – запамтио сам и ”несофистицираност” српских лешева који су пловили Савом… није у тим упамћеним српским лежевима било ничег ”метафизичког”, па чак нити ”филозофског”.

Па се зато питам данас на Лазареву Суботу – не како мали Ђокица – него како мали Тасица замишља усташки нож…
Да… питам се данас на Лазареву Суботу, да ли нека бака, или неки дека, рече малом Тасици ишта о томе да свраке пију мозак… ишта о томе да кад свраке попију мозак у ћупендру се уселе пилеће ноге… ето због тога питам како мали Тасица замишља усташки нож?

Па тако… много доцније… доцније чак и од Диктатуре ”тачкица” – а сећате се оног ”не сме да се каже…” – наставило се то ”не сме да се каже” да су тачкице шпиковане са усташким ножем… е, у та много доцнија доба, помислих да је Бранко Ћопић можда разрешио моју прадавну метафизичко-филозоску софистицирану пометњу његовим чувеним позоришним комадом о Николетини Бурсаћу:

Трка ли трка Никлетина кроз горе и стењаке и кречане… трка да стигне на засједање Авноја! Успут поби и четнике, и усташе, и домобране, и… све редом и родом кољаше, поби све указане, па чак и измишљене непријатеље – поби их све јер су наравно ”народни непријатељи” – јер тако је једино смело да се каже…
И наравно, ”херојски” задихан чежњом за Авнојем, стиже Николетина најзад на Засједање… кад тамо… ни трага од Авноја… шупа нека – вратнице замандаљене.
Толико је Николетинина чисто народска чежња за софистицираном метафизиком Авноја била запрепашћена овом замандаљеном шупом да због замишљања малог Ђокице службени – и наравно надлежни – и наравно народни органи – ухапсише малог Тасицу…

Не, не, не…
Извините!
То ми се омакло… ухапсише Бранка Ћопића.

Баш сам бена… побркао сам Ћопића са Тасицом јер помислих да би у другој једној причи… оној како мали Тасица замишља… можда мали Тасица побркао замандаљену шупу са усташким ножем… или… можда… Боже саклони што би рекла моја бака Вера… можда би побрко чак и са Врбицом…

А пред позоришну представу ”Николетине Бурсаћа” у противавионском пуку утврђеном – утврђеном наравно за народ – изнад српских крагујевачких Шумарица, питам мајора – мајор беше помоћник команданта пука, а помоћник команданта беше у то вријеме вршилац дужности политкома, али иако је и политком био народни ипак није смело да се каже да је политком орган задужен да спречи вређање слободе народа од фашизма – е… а ја питам мајора што нам је чинит, како ћемо завршит приказаније на сцени кад, што би данас рекли Соњиницини округласти столови… представа ће се завршити, кажем, анти-катарактно – са замандаљеном шупом!

А војаци к’о војаци… у то доба називали су рак – катаракт – не као данашњи Соњицини софистицирани окгругласти столови што катаракт – уствари рак – називају катарсом! Па кажу Соњицини чак да је то иста она античка Аристотелова катарса… а све ме некако потсећају на Тасину речитост зато што бркају катарсу са отровом као да су јели пилеће ноге… баш онако како мали Ђокица замишља… баш онако као да малом Тасици сврака није попила мозак…
Али… политком противавионског пука, тада главнокомандујући Иринеј…

Не, не, не!
Извините!
И јопет ми се омаче… није ни Иринеј… није нити Иринејчић… није него… него мајор, помоћник команданта пука, као и сваки народни политком, нађе најмудрије решење и спасе општенародну чежњу за Авнојем… спасе је од пилећих ногу малог Ђокице:

Kако на сцени Николетина стиже задихан до запрепашћења његове чежње – до замандаљене шупе Авнојске… тако мајор нареди народним војницима на разним стратегијски размијештеним сједалима у свечаној пуковској сали на српским Шумарицама – да почну пијевати!

И нареди им народни политком и тачно шта да пјевају:
”Друже Тито љубичице бијела”!

И у опћенитој раздраганости нико од војака на српским Шумарицама и не запази нити да је мудрој речитости малог Ђокице сврака попила мозак… нити да је замандаљена шупа анти… чега год било… анти није смело да се каже…

И тако… би позоришној представи додијељен орден… а Николетина се облажи у својем измишљеном гробу.
А није Николетини гроб измишљен зато што је јео пилеће ноге нити зато што му је сврака попила народну чежњу…
Не, не, не!

Није Николетина мали Тасица…
Није.
Николетинин гроб је измишљен чисто зато што је списатељска измишљотина… нема у томе баш ништа ”што не сме да се каже”.
Ех… беше му некад…
А данас…
Па данас све исто… све баш онако како како мали Ђокица замишља…
Аман заман није мали Ђокица… него како мали Тасица замишља усташки нож…

Ама не, не, не… није ни то… него како мали Тасица, као да је ”јео пилеће ноге”, па не ”сваћа у себе” да су и он и свака реч коју изговори уствари карикатура замишљања… не, не, не… него карикатура измишљања… ама није него… него карикатура умишљања…
Е сад… умишљања кога или чега?
Па наравски – карикатура умишљања малог Ђокице!

Е, Таске, Таске… баш те забасале пилеће ноге… не ”сваћаш у себе” да мислиш пилећим ногама па ти се све привиђа да се ни за ким не поводиш, па те тај привид држи у заблуди пилећих ногу да си онај непогрешиви високоседајући под реп гледајући непогрешиви орган што посиса сву мудрост света… а она јадна сврака што покуша Тасице да ти исиса мозак… умре јадна сврака од глади… зато што у твојој ћупендри не нађе ни трун мозга…
Е сад… овде мора за тили часак да се шала прекине.

Мора да се прекине ради ”сваћања у себе” – а тако народни десетари војацима зборише у доба народне слободе од неумрлог фашизма – да морају да ”сваћају у себе” – зато што није довољно српских лешева пропловило Савом – зато живи Авној:

Пише, Тасице, јавно – ”Побуњеним” обустављена државна помоћ:

”У манастирима Црна река и Свети архангели код Призрена Данасу је потврђено да је овим братствима обустављена новчана државна помоћ коју Епархија Рашко-призренска (ЕРП) добија преко Министарства вера Србије у оквиру пројекта ”Помоћ свештенству и монаштву на КиМ”.” (”Побуњеним” обустављена државна помоћ. Ј. Тасић, ”Данас” РС, 03/25/10)

Дакле, Тасице… Живи Авној, зар не?
А на то писац, очигледно монах, свака му част, каже:
”Ето вам сад, калуђери, па цркните од муке (и од глади)!” (Исто)

Па те питам Тасице, питам те данас на Лазареву Суботу – ваљда знаш шта је то Лазарева Субота – а ако не знаш, онда знај, слава ми је данас па те зато питам – да ли си осудио ”калуђере да цркну од глади” зато што си бесан на ону свраку што црче јадна од глади што ти не нађе ни трун мозга у ћупендри? Или си Авној оживио због усташког ножа? Или зато што ти народна слобода од неумрлог фашизма није додељивала тачкице за следовања витамина за развој можданих ћелијица?

Знаш, Таске, беше таквих случајева у стремљењу за народним тековинама… Сећаш се, Тасице, кад се окуписте школски другари, кад пред свима вама отац Јустин рече Артемију:

”А ти ћеш мали, пострадати. И од кога?! Од школских другова.”” (Беседе оца Саве на Теодорову суботу, Недеља Православља, 2010. године, Новинар.де, 03/26/10)
И би тако… то је отац Јустин на тебе и твоје трабанте мислио… живио нож… умре јадна сврака а речита премалецка мудрост твоја Тасице никако да узме у обзир да је Николетина опалио нечим о ледину, и да су зато Ћопића и ухапсили, а тебе сврака казнила да не ”схваћаш у себе” да се размећеш пилећим ногама на свракиној ледини… и то баш онако како мали Иринејчић замишља усташки нож… све у имја Авноја… превиђајући… превиђајући… превиђајући… да Авној бејаше замандаљена шупа… превиђајући и свакојаке још друге гадости… па зато, кад смо већ код органа, зато и не вриједи прецизирати баш тачно који од Иринејчића изиграва малог Ђокицу, јер… није то само како ти, мали Тасице, као мали Ђокица замишљаш… не, јер онај Божији монах што те опомену да си калуђере на цркавање осудио, још и пита:

”Да ли Атанасије лаже по налогу Синода?” (”Побуњеним” обустављена државна помоћ. Ј. Тасић, ”Данас” РС, 03/25/10)
Па сви ви лажете по налогу Синода…

Зато дрипци и узурпирасте Синод – зато да би Синодом узурпирали Цркву – али и зато да тако имате карт бланш да лажете – и то да лажете званично – као да сте некакви службени органи – да лажете зато што није довољно српских лешева пропловило Савом – зато што је крв усташког ножа незасита – јер зато сте непогрешиви високо седајући под реп гледајући – зато вам дрипцима као оној Хидри античкој израстају све нове главе, свака све жеднија српске крви – зато и не вриједи прецизирати баш тачно који од Иринејчића изиграва малог Ђокицу… нити вриједи прецизирати ко коме нарђује…

И зато онај исти монах што пита – да ли Атанасије лаже по налогу Синода – а пита то да види ко је наредио да цркну српски калуђери – исти тај монах, у истом том спису – написа најдуховитији – а и најдуховнији приказ свргавања владике Артемије и СПЦ:

Исприча монах староставну српску народску причу о Цару Трајану и његовим козјим ушима… како оне којима је попила мозак сврака кажњава фрулицом од зове… свира ли свира зова широм царства да су у цара Трајана уши козје… И ето и данас, исту причу и ти причаш, причаш нам Стаљина, као мали Ђокица измишљаш причу о култу личности… а то је иста прича о истим лешевима о истом цркавању истих калуђера… изгладњивањем… или поливањем водом да се заледе везани за дрво… а то што ти лажеш као да је култ личности – то си ти на бедем налетео…

Налетео си на бедем Вере.
Зато измишљаш култове као мали Ђокица.

Зато те и пита та зовина фрулица народњачка – пита те да ли си ти, Таске – да ли си ти острашћени политком?
Можда политком није патријарх… иако Веру не помену од кад га изабрасте – него ти? Да ли можда сви, чак и полковници, да ли сви лажу по твоме… јер једини политком, ко папа, једини све ”сваћа у себе” – зар не?

Али… знаш ли, Таске, фрулица је променила софистикацију метафизиког филозофирања… а променила је и Диктатуру тачкица – нема више ”не сме да се каже” – у име Истине Вере нема тог дрипца који може да забрани Реч!

Нити мисао.
Зато нас, вернике, пита народска фрулица:
Зашто ми верници са вама дрипцима – уопште зборимо озбиљно?

Дрипце чак и свраке разгоне… а ми расправљамо са вама иако знамо да вам је сврака попила мозак… а кинђуре и сребрњаке да и не помињем…
А они калуђери у Призрену, што их ти понизи забраном да се моле, што их ти као нож осуди да глађу цркну… рекоше ти они данас, на Лазареву Суботу:
”Ипак смо се данас сви, сабрани благодаћу Духа Светога, помолили за здравље Администратора рашкопризренског, умировљеног Епископа захумско-херцеговачког Атанасија, а посебно је срдачна молитва била на уснама и у срцу свих за скори повратак Епископа Артемија у трон и част Епископа рашкопризренског.” (”Прослављена слава Параклиса Васкресења Лазара Четвородневног у манастиру Светих Архангела код Призрена”)

Можда не ”сваћаш у себе” шта је Лазарева Субота… али сигурно је да не ”сваћаш” шта ти чином светачким рекоше калуђери које си осудио да цркну – рекоше ти:
”Ако човек скрива, Бог открива; ако човек таји, Бог јавним чини; ако човек признаје, Бог прашта”. (Коментар верника на ”Помоћ онима који приступају Светим тајнама покајања и причешћа”, Псеудоним ”теа”, Новинар.де, 26/03/10, 14:53)

И хвала калуђерима призренским…
Не доживех на славу богомданију благодат:

На супрот јереси твојој помолише се за здравље твоје – али – помолише се и за Истину Божије Правде – за повратак владике Артемија и за повратак Части Божије рашкопризренској епархији… и Цркви Српској Православној.

И не брини, Таске…
…макар колико ти изигравао Крцуна… или високоседајућег…
…Дух Њихов Правослвани: Црћи неће!

Часлав М. Дамјановић
www.ravnogorskivenac.com
Ravnogorski venac




1 коментар у вези ““Kako mali Đokica zamišlja… Kako mali Tasica zamišlja…””
  1. “Mozda politikom nije patrijarh…iako Veru ne pomenu od kad ga izabraste -nego ti ?”
    Zbog toga je on i izabran ,da Veru ne spominje ,vec da bi “pilece noge” mogle brze u jeres .


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo