Вести

Знали смо да је почело… Био велики митинг `89 на Газиместану. Све перфектно организовано. Патриотски. Следеће године, мало кога је више било брига. И загустило.

+++

Решимо Мијага и ја да опет идемо. Жени не кажем ништа, да се поштедим дводневног бескорисног звоцања. Узмем `слободне дане` у фирми. Пустим супругу да оде на посао ( у „Каменицу“). Сачекам ташту да перузме бригу о деци. Кажем јој:

– Идем на Косово.
– Баш ме брига!

Седнемо Мијага и ја на аутобус, па за Нови Сад. Уђе аутобус у станицу. Тамо, моја жена још чека градски за `Институт`. Шта сад? Блесаво да се кријем од жене, а, бива, крен`о на Косово равно.

– Е, Вера, ја одо` на Косово!
– Боже, будале! Иди да те не гледам!

Стигнемо у Београд. Нема добре везе. Никако. Купимо аутобуске карте до Рашке, па ћемо оданде некако. У `Пионирском парку`, на клупи, к`о што је и ред, смажемо печено пиле што нам је `за пута` пратила Мијагина мајка, иначе жена-човек, Бог да јој душу прости. Стане аутобус на одмориште у „Долини јоргована“. Договарамо се као даље. Уто један мини-бус, сав у `перпознатљивој иконографији` исто стаје.

– Помоз` Бог!
– Бог вам помог`о!
– Докле идете?
– До Грачанице.
– И ми идемо тамо, можемо ли с вама?
– Може, браћо.

Они сви `пјани ко ћутуци. Флаше и бомбе се на кривинама котрљају около. `Нуде` нам да се учланимо у Јовићеву СНО. Уљудно, али нећемо. Ови посумњали. Један извади `томсона` из пртљага, упери га у мене и вели:

– Ако си Србин, уби Вука.
– Опет да се рокамо међу собом?
– **** ** одговори, и натегну из леве.

Тако некако стигнемо. Живи, слава Богу. Браћа нас презриво испрате. У Грачаници свечано, али некако тужно. Ал` опет, пуно срце. У порти Манастира поетско вече. Чује се права, најбоља, србска реч.

– Ја сам се напио и најео стихова, не треба ми ништа више до идуће године! – Вели распилављени Мијага.
– ОК. Ајмо негде да вечерамо.
– ОК.

Уђемо у кафану преко пута. Гужва. Нађемо две столице. Неки ортаци нас `приме` за сто.

– Шта ћете?
– Не, не, не… шта ћете ви?
– Ај живели!
Више пута.

– Момци (хм) одакле сте?
– Околина Новог Сада.
– Па чујемо по нагласку. Где ноћите?
– Ма, видите да је лепа ноћ, у порти.

Један устаде и оде. Мало после се врати. Причамо. Мука. Столу прилази млађи човек.

– Где су ови људи из Војводине?
– Ево ова двојица. – вели онај што се одвај`о.
– Е, ви сте моји гости данас. Ја сам Бурсаћ.

И НЕКА МИ БОГ ГРЕШНОМЕ ОПРОСТИ, ИМЕ САМ МУ ЗАБОРАВИО. Одведе нас кући. Само их зид ограде дели од Манастира. До ујутру смо причали. Пошли са Космета до Лике и вратили се назад.

Прича, ето, позната. Децу кад шаљу у школу, не знају како ће се вратити. Шиптари нуде за кућу (јер је уз сам Манастир) пет пута више него што кућа вреди. Ујутру устанемо, доручкујемо, поздравимо се са старијима. Дечица нас изљубе. Домаћин није дозволио другачије, него нас аутом одвезе до Приштине. Поздравимо се опет. Нас је пут водио даље, ка Самодрежи (о томе `то бе континуитед`).

Оставимо Бурсаће с нашом муком.

Друговац Бата