Вести

Српски православни манастир
Царска Лавра Високи Дечани
Бр. 8
28. јануар 2010 год.
у Дечанима

Његово.м Преосвештенству
Епископу Рашко-призренском и
косовско-Метохијском Господину
Господину АРТЕМИЈУ Призрен – Грачаница

Ваше Преосвештенство.

У синовској оданости и слободи. коју имамо према Вама као према свом епархијском архијереју и оцу. обраћамо Вам се са великом забринутошћу и болом. поводом немилог инцидента, који je на дан Ваше крсне славе Св. Николаја направио архимандрит Симеон Виловски.

Као што се и сами сећате. сваке године смо редовно долазили на Вашу крсну славу. у знак личног поштовања према Вама. користећи ову могућност да заједно са Вама. као својим Епархијским архијерејем, саслужујемо у љубави Господњој. To смо учинили и овог пута, када смо дошли у манастир Грачаницу, приликом недавног празника Св. Николе, 19. новембра 2009. године. И поред искрене радости, што нам се пружила прилика да заједно саслужујемо и прославимо Вашу крсну славу. заједно са свештенством и сестринством манастира. не можемо а да не изразимо велику тугу и забринутост, због недоличног поступка архимандрита Симеона у храму, који je јавно. на очиглед присутног народа и свештенства. пре самог почетка Литургије. демонстративно изашао из олтара и приступио нама двојици архијереја, који смо облачили одежде, обративши Вам се речима: „Зар ће он da служи? Јели ви то благосиљате?“ Када сте му Ви потврдно одговорили, он je исто тако гласно и јасно одговорио:„Е онда се ja скидам“ Архимандрит Симеон се потом вратио у олтар и свукао своје одежде, јавно показавши да не жели да саслужује са нама. Након што je неко време после почетка Литургије провео у олтару. после возгласа, који смо са Вашим благословом изговорили пред Трисвету песму, он je напустио олтар и потом га више нисмо видели до краја службе. ни у олтару ни у цркви. Сигурни смо да се добро сећате овог инцидента. јер се све јасно могло видети и чути. не само од стране свештенослужитељаа, већ и од присутног народа. који je. како смо после чули од више лица био крајње саблажњен овим нецрквеним и пре свега некултурним понашањем поменутог архимандрита.

Опростите, Ваше Преосвештенство али, зар je ово поступак једног клирика СПЦ, који je недавно узведен у чин архимандрита и потом постављен за архијерејског заменика Епископа рашко-призренског?

Такође, драги Владико, зачуђено се питамо, одакле архимандриту Симеону толико дерзновенија да приђе двојици архијереја, који се облаче за почетак Св. Архијерејске Литургије и да том приликом Вас, јавно пред целом црквом условљава ко ће да служи Св. Литургију. И то све чини на сам дан Ваше крсне славе, немајући притом поштовања ни према Вама који сте му надлежни епископ, ни према нама који смо тог дана били Ваш гост.

Дубоко повређени и жалосном чињеницом да Ви на ово дрско понашање Вашег архимандрита, нисте одреаговали ни у цркви. а колико je нама познато ни после службе питамо се да ли он уопште признаје нас за архијереја, иако и он и ми припадамо истој Цркви? Да ли се он можда сматра позваним судијом да може пред свештенством и верним народом да јавно вређа не само нас. Вашег викарног епископа, већ пре свега и Вас лично који сте га такође, без обзира на овај немили догађај, касније поставили на најодговорнију дужност у Епархији, давши му звање Архијерејског заменика?

Бог нам je сведок да смо доласком у Грачаницу. на дан Ваше крсне славе? са нашим јерођаконом Петром. желели да покажемо најискреније поштовање према Вама као према свом надлежном епископу и оцу, али смо исто тако били спремни и да саслужујемо са архимандритом Симеоном без обзира на сва немила збивања између нас у прошлости. дубоко верујући да једино у чаши Христовој можемо да учврстимо свезу праштања, мира и љубави. Међутим. овакав поступак архимандрита Симеона показује да такве спремности и воље нема са његове стране. па смо његовим нехришћанским и крајње неодговорним поступком дубоко повређени.

Пишемо Вам ово писмо као своју личну исповест, али и са одговорношћу да као Ваш викарни епископ. укажемо на неприхватљивост оваквог понашања у нашој богоспасаваној Епархији и Цркви.

Одани Вам у Господу

Игуман Манастира Високи Дечани
Викарни Епископ
Липљански ТЕОДОСИЈЕ

ОРИГИНАЛ овог дописа можете погледати ОВДЕ

припремио Срђан Марјановић

Формат текста и илустрација -новинар.де

***
***
***

КОМЕНТАРИ ЕМИСИЈЕ „УПИТНИК“

Ово изнад су два кључна момента из Упитника. Они су владики Артемију већ пресудили. Све остало је само фарса и замајавање јавности. Представа за малу децу, у којој се од публике тражи да аплаудира иако јој се готово све сцене из те представе не свиђају. А они који не аплаудирају могу да прођу као мали Перица у чувеном вицу са Слободаном Милошевићем.

По бискупу Иринеју Буловићу владика Артемије је непослушан од самог почетка свог пастирског рада на повереној му Епархији. Јер, владика је, и док је био монах и касније, следио исти онај пут, пут Богочовека Христа, којим је неодступно ишао и његов духовни отац – Преподобни Јустин Поповић. А остала ”духовна чеда” Ћелијског Аве су одавно са тог пута скренули мало улево, па им се чини да је свако ко не ради оно што они раде – непослушан. И не само што су они отишли у духовни аут (на левој су страни), већ би да на том путу виде и јединог истинског духовног наследника и прејемника Аве Јустина. Мисле јадни да би им тада савест била мирнија.

И све док владика Артемије буде говорио против екуменизма онако како је говорио његов духовни отац, све док се Нови Исповедник Лелићки буде противио доласку папе у Србију и било каквој унији са лукавим Латинима који нуде земаљска блага у замену за вечна, све док у том човеку има снаге да их разобличава за сва недела која су чинили и чине их ове модерне Јуде Искариотске, све дотле ће они неодступно тражити и најмањи трун у оку свога сабрата не би ли га некако саломили и представили јавности као неодговорног, осионог и тврдоглaвог човека. Ни од чега неће презати, нити ће се стидети да лажу…

Заборављају само да је Бог спор на гнев, али је и праведан! ”Ако неће безбожник да се обрати, Он оштри мач Свој, натеже лук Свој и уперује га, и запиње смртну стрелу, чини стреле Своје да пале” (Пс. 7, 12-13).

извор: Православни форум ИХТУС

***
***
***

http://www.rra.org.yu/index.php?id=13&task=sastav_saveta

„Народна скупштина је, већином гласова народних посланика, усвојила Предлог закона о изменама и допунама Закона о радиодифузији, као и Предлог кандидата за избор члана Савета Републичке радиодифузне агенције који живи и ради на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија. За члана Савета РРА изабран је Живојин Ракочевић из Грачанице„

http://www.parlament.gov.rs/content/cir/aktivnosti/skupstinske_detalji.asp?Id=1950&t=A

+++

+++

+++

ДА ПОДСЕТИМО: ОВАКО ЈЕ 2006 године писао гост УПИТНИКА иначе Главни уредник месечника „Глас југа“ и КиМ радија из Чаглавице Живојин Ракочевић

Тема недеље: Како сачувати Косово

ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ

„Драги грађани Косова и Метохије, успели смо да за ову годину за ваше проблеме издвојимо милијарду евра. За рад са вашом децом заинтересовани су и стимулисани најбољи наставници. Помоћи ћемо да демократију и слободу сами освојите“, поручио је на Видовдан испред Грачанице премијер Војислав Коштуница, па поновио након усвајања новог Устава Србије.

С друге стране, косовски премијер Агим Чеку кренуо је, ових дана, са полицијском службом, међународним снагама и лично да одузима 500.000 дугих цеви које спавају у домовима најмлађег и најнезапосленијег становништва у Европи, отишао у Београд и рекао: „Спреман сам да поделим одговорност и суверенитет са свима који нам могу помоћи, а пре свих то може и мора учинити Београд“.

Подразумева се да ове речи и дела припадају балканској политичкој утопији и да се ништа од овога није догодило. Интеграција или подела одговорности је прокажена реч на балканском нивоу и једнако нам је неприродна као и љубав коју смо до пре двадесетак година имали једни према другима.

Дуги, стрпљиви помаци и рад, укљученост освежене локалне заједнице, дефинисање њених основних животних потреба, планирање њеног дугорочног напретка и међузависност као основни термин развоја и међународне политике, једнако се не уклапају у београдско и косовско виђење проблема. У таквом односу снага, велике силе са војним и цивилним присуством на терену подржаће онога ко је бруталнији или онога чије национално гориво још надомешта основне потребе – струју, воду, нормално лечење и чак слободно кретање у крајевима познатим по херојима из „ослободилачког рата“. Међународна заједница подржава оних пола милиона пушака сакривених по таванима, брачним каучима, мусафирским собама, јер се зна да их нико не може контролисати. Подржаће их и због тога што Београд није направио систем који револуционарно раскида са прошлошћу и успоставља однос са сваким грађанином, независно од тога да ли је у протеклом периоду имао добар или лош однос према држави.

Београдски политичари се исповедају и као мантре изговарају мишљења Добрице Ћосића и Латинке Перовић: за њих је прва јерес могућност живота косовских Албанаца у некој врсти заједнице са државом Србијом и њихова укљученост у србијански политички живот, и зато су Ћосићева духовна деца решила да поделе територију и огласе тријумф. У Латинкиној исповедаоници јасно одричу могућност опстанка Косова у Србији. Наизглед парадоксално, као основни производ ове две концепције појављује се став Српске радикалне странке да Албанац може бити чак и премијер у Срба. Радикали су у овом заплету заправо задужени да униште сваку могућност интеграција и њима је, као и до сада, намењена улога упропаститеља било какве интеграције или суживота са Албанцима.

Оправдање да Србија нема економске снаге за интегративне процесе је само рефлекс демократске беде и општег недостатка потенцијала, јер да је такво виђење преовладало, рецимо 1918. године, ондашњој власти била би превелика и Шумадија, уз ампутирање неких њених рубних и „недовољно српских“ делова.

За почетак, део међународне заједнице који је гледао, а понекад и помагао наше самоубилачке сепаратизме, почиње да оштри оловку и да нам пише, дописује и нуди заједнички уџбеник историје. Из те обавезне услов–књиге формираћемо нове ставове, поделе а изгледа и неку нову форму заједничког живота. На крају, разумна интеграција или остављање могућности да Албанци преко развијене демократије у Београду остваре све оне животне потребе које им недостају обавезе су државе Србије, као што је њена прва обавеза да истовремено штити права Срба и сопствени идентитет.

Главни уредник месечника „Глас југа“ и КиМ радија из Чаглавице
[објављено: 03.12.2006.]

http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Kako-sachuvati-Kosovo/t13646.sr.html