Вести

Čim se, povodom Zapadne potrebe da se unaprede „dobrosusedski odnosi na zapadnom Balkanu“, oglase Amerikanci, Nemci i Francuzi, slobodno se možemo opkladiti da su sledeći za deljenje saveta i udaranje u talambase Slovenci.

Dragan Vidaković, 24.02.2010

+++

I evo oglasio se šef diplomatije Slovenije Samuel Žbogar koji je najavio mogućnost susreta predsednika Srbije Borisa Tadića i kosovskog predsednika Fatmira Sejdiua na sastanku predstavnika EU i lidera zapadnog Balkana, u martu, što je preneo danas prištinski „Ekspres“ u elektronskom izdanju.

Od Cankarjevog doma, štrajka rudara u Starom Trgu, prvog udara na SFRJ, prvih ratnih zločina i konstantnog napada na Srbiju gde god je to i kad god je to bilo moguće, slovenačka politika se ne menja već treću deceniju, što je moguće samo zato što mi nemamo nikakvu politiku.

Ako moramo da sagnemo glavu pred velikima, zašto to radimo pred svima, kad su već i stari Rimljani znali da „što je dozvoljeno Jupiteru, nije i volu“.

Ovako, prosto se šegače sa nama. Ko god stigne. Evo ministar inostranih poslova Crne Gore Milan Roćen poželeo je danas dobrodošlicu ambasadoru Srbije u Podgorici Zoranu Lutovcu uz opasku da on iz Crne Gore nije ni morao da odlazi: „Šta da kažem. Dobro došao. Što se nas tiče nije ni morao da odlazi.“

Žbogar je inače dolazio i u Beograd. Delio je savete. Nije mi se dopao ni tada-što sam komentarisao u NIN-u, a ni sada. Pre bih i sa Turcima i Albancima jer mi je jasno šta hoće, zašta naravno nemam opravdavanja, ali shvatam zašto to rade. Slovence i slične niti shvatam niti imam ikakvo razumno objašnjenje zašto su tako besni na Srbe i Srbiju. A mogu da besne samo zato što mi nemamo nikakv odgovor, a možemo da odgovorimo na mnoge načine-ekononske pre svega. Da ličimo na ostali svet, naravno.

Srpska pačija škola (“ Srbija važan partner“ NIN br. 3036)

Ja razumem što Amerikance moramo da poljubimo gde god da kažu, ali mi nikako nije jasno zašto to isto moramo da radimo i Slovencima. Zašto moramo da se pravimo kao da smo sišli s uma pred „mudrošću“ ama baš svakog efemernog EU politčara koji priča priče u koje, izuzev Beograda, više niko ozbiljan ne veruje.

Slovenački ministar inostranih poslova otvoreno usred Beograda kaže slepim i gluvim Srbima: „Kad se radi o nacionalnim interesima, i to tako vitalnim kao što je pitanje granica (slovenačkih)…“

Dakle: pitanje granica je navitalnije pitanje nacionalnih interesa, za sve na svetu, ali ne i za Srbe, jer je „Kosovo posebno pitanje“.

Slovenija je, kako svi znamo, ali se pravimo da ne znamo, odavno priznala Kosovo i „želi da se ta država uspostavi i razvija….“

U kojoj bi zemlji, osim Srbije, ovo mogao da priča bilo koji ministar spoljnih poslova?

I da još kaže da „mi imamo dobre odnose koje želimo i da unapredimo“

Kako da ih unapredimo? Da nahuškaju možda još neku manjinu da se otcepi, pa da priznaju još neku novu državu na tlu Srbije, i da u skladu sa tom slovenačko-srpskom sadomazohističkom patologijom imamo još bolje odnose?!

Da smo ozbiljna država stavili bi im do znanja da samo na jedan način možemo da unapredimo naše odnose. Da se vratimo na stanje pre 17. februara 2008.

Usred Beograda nam se ruga slovenački ministar kada kaže da „proces širenja (EU) mora da se nastavi i perspektiva proširenja mora ostati veoma realna“ ili srpski rečeno: da će se truditi da magarac ne lipše pre zelene trave, koja će svakim danom biti sve zelenija.

Za Sloveniju, u odnosu na spor sa Hrvatima ministar traži poštovanje status quo na dan 25. juna 1991., što za nas ne važi, jer se nijedan status quo ne odnosi na Srbiju.

Za BiH ministar kaže da mora da bude celovita jer je „multuetničnost njena prednost“, što je za Srbiju već urođena mana koja se mora otkloniti. Bombardovanjem, podrazumeva se!

Dragan Vidaković