logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Србија    Аутор: новинарство    1.084 пута прочитано    Датум: 25.02.2010    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Монах АнтонијеУважени даме и господо, обраћам Вам се не толико као монах рашко призренске Епархије, колико као грађанин државе Србије у којој се овога часа збива вапијуће безакоње.

Монах Антоније манастир Црна Река, епархија рашко-призренскам 24.01.2010

+++

Наиме ја сам, као што видите, напустио испосницу у близини манастира Црна Река и дошао у Београд да бих о том безакоњу сведочио. Ово је мој лични чин и издвојен је од остале братије епархије рашкопризренске, и то све како бих сносио сам потпуну одговорност за истину коју ћу Вам сада посведочити. Једноставно сматрао сам да као човек, као монах, као грађанин немам морално право да затварам очи пред свуколиком државо-синодском неправдом у републици која се буса да је правна држава. У најави Вам се обраћам у име иницијативног одбора Удружења Грађана „Истинољубље“, чији ће циљ у овом времену свуколиких лажи, подметачина и неправди – бити само један – борба свим правним и медијским средствима за тријумф правде и истине у Србији, с идејом водиљом да се спречи утицај државе и државног Синода на Цркву Божију.

Уважени,
У овом тренутку епископ рашкопризренски ГГ Артемије налази се у некој врсти кућног притвора. Ускраћено му је право на кретање по епархији и територији државе Србије, као и доступност информацијама. Фиксни телефон му је искључен, мобилни се прислушкује, а од медија је потпуно одстрањен. Овом светом човеку (иначе нарушеног физичког здравља), прети се рашчињењем (ако се буде бунио против безакоња) и пензионисањем (уколико буде послушан безаконицима који су узурпирали власт у његовој епархији). Када бисте Ви господо и доспели до њега, он не би могао, тј. не би смео ништа да Вам каже, јер је у неформалном притвору, лишен свог основног уставног права, права на кретање, на слободу мисли и изражавања, и све то против правно – јер никакав државни суд о томе није донео одлуку а у црквеном праву се о томе ни сањати не може. Дакле, одлука Синода Спц, по којој га у заточењу држи синодални егзекутор (својевољно пензионисани епископ Атанасије) представља тешку повреду и државног а камоли црквеног Устава и права, најбоље рећи ово представља пре свега повреду здравог разума.


Разлози лова на Артемија

Владика Артемије је као општепознати и најчојскији борац против отцепљења Косово-метохијске области од матице Србије, у својим минулим биткама као што су: дванаестогодишња непрестана борба ради очувања пољуљане српске државности на истоме, затим беспоштедна брига о многострадалном српском народу и духовнна и материјална, потом оптужба против четири европске државе због небриге, нечувања и лицемерја окупационих мировних трупа УНХЦР-а, те због достојанственог непримања у манастир Дечане предводника мироносне ескадриле која је охоло и исмевачким презиром своје свемоћи бомбардовала српску нејач, цивиле, избегличке кампове жалосних крајишника, фабрике, болнице, обданишта … очигледно је да је својом беспримерном храброшћу владика наш постао извор несанице и брига многим светским моћницима и планерима, архитектима нових светских безбожних и бездушних држава.

Да ли је потребно објашњавати Србима да непријатељи наши знају да се основна нит Србина малобројнога који се само Божијом помоћју одржао и одржава на овој великој светској раскрсници што се Србија зове, нит живота Србинова – живује и препознаје се још једино православном благодаћу Једине Истините Цркве Христове, те да се на Цркву нашу, на Бога Србиновог, на темељ бића и опстанка нашег сада завршно окомио исти непријатељ, и то како би другачије но проклетом српском традицијом – крвавим ножем залуђеног најближег брата свога, Јуда на Христа – (државни) Синод на Цркву Божију.

Да ли је уопште и потребно нагласити да је садашња српска државна власт само марионетска слушкиња разноразних светских, масонских моћника, те да је очигледно, те и детету лако спознајно, наивно огласила и спровела лов на светог Артемија, оружијем својих црквених полуга власти (читај „светим“ Синодом), како би ова лукава егзекуција била што неприметнија, али чак и насладнија.

Синод је нажалост установа антицрквенога духа коју је осмислила безбожна и јеретичка држава Петра великог (18 век) како би лакше, притиском на мању групу црквених старешина, утицала и подјармљивала Цркву својим ниским овоземаљским страсним и себичним циљевима. Стаљин је показао на делу сву монструозност злочина и превара која је спроводио преко свог и наводно црквеног Синода. Када не би било притисака Државе на Цркву Синод би могао продисати православљем, али то се може десити искључиво кад би се државне власти одрекле жеље за ширењем своје власти и утицаја у Цркви… дакле – никада. И тако је по традицији других и српска властољубива олигархија добила свој Синод. Како се то десило?

Пре свега наведимо да је пре 58г. прошлога века главно законодавно тело Правоверне Цркве био црквено – народни Сабор који се састајао најмање једном годишње. На сабор сваки епископ би долазио са неколицином најодабранијих свештеника и најпобожнијег народа, сваки из своје епархије. Притиском комуниста да се свргне тадашњи новоизабрани патријарх Хризостом и да се по налогу УДБ-е постави еп. Герман, истовремено је по налогу истих извршен „епископски удар“ – тј. избачени су свештеници и народ побожни из тела Светог Сабора СПЦ-а. Од тада држава, без обзира на боју сваке наредне властољубиве врховне гарнитуре само је све више и више јачала власт своје миљеничке малене групације у Цркви како би лакше истом крманила својим мутним користољубивим барама живота свога. Тако на жалост данас дођосмо до тога да смо данас сведоци неправославнодушног и над Његовом Светошћу Патријархом насилничког дејства, назови светог Синода, и наравно све то по налогу државе, пардон уистину Соланине жалосне банана републике коју и само древно свето име – Србија – пече, боли и наново растужује сећањем. Дакле, сразмерно колико свет укрупњује своје безбожничко наслеђе утолико има потребу да сатре благоверје и благоверне како их не би својим благочестивим живљењем вазда потсећали на њихове аморалне нечовечне отпадије. Све се то савршено, као у бистром потоку огледа у случају светог владике Артемија, који је је осуђен за одстрел не само због чистоте, већ нарочито чојства оличеном у борби за српско Косово, а нарочито због свесвете православне истинољубивости оличене у Његовом антипапизму, антиекуменизму, антиглобализму, као и против свих неумерених и лажљивих „изама“ – типа новаторстава у богослужењу и теологији – непознатим и савршено страним древним светим оцима на чијим гранама стабла Христовога почивају благодатни плодови Цркве Христове. Ето мноштава ставки смртно судећих стрела одапетих на праведника Артемија.

Ако је Синод доспео до толиког нивоа лукавства да је изнашао оптужницу и против небу и земљи просијавшег праведника, тражећи му длаку у јајету типа некаквих измишљених малверзација, шта је чудно ако је и нас Артемијеве послушнике огласио фанатицима, хулиганима и зилотима. Стога сам принуђен не себе ради већ одбране ради највећег праведног чувара православља српског Г.Г. Артемија, самим тим и у име заштите вековног православља српског, изнети све познате непослушности, самовоље, зловерја и злочине Синода српског, проглобалистичког, ДБ-овског, а у овом времену привремено Тадићевског.

Прво – питање мешања и смењивања било ког епископа је вазда било питање за Сабор свих епископа СПЦ-а. То питање је најкрупније у минулом великом низу деценија год., први пут је решавано пре пар год. када је Свети Сабор епископа СПЦ-а поставио такође умировљеног епископа Атанасија за администратора Жичке епархије еп. Стефана, а данас то истоважно питање већ решава сам Синод који се састоји из пет непроменљивих чланова који само имају две увек исте летеће једногодишње измене, над том групицом и њеним избором одавно ни Свети Сабор свих епископа нема никакве власти. Синод српски то је ноћна мора сваког наследног српског патријарха кога вазда необавештеног само држе легалности и украса ради у зачељу својих теледиригованих седница које само спроводе налоге световне и ко зна чије власти. Дакле из предложеног јасно је да Синод нема никакав црквени закон у оправдање свог диктаторског властољубља.

Синод има право да потигне оптужницу против неког епископа, да иследи случај и да га изнесе на решавање пред Сабор свих епископа СПЦ-а, па и да одреди администратора једино на Упражњену Епархију, а никако да разбојнички упада, смењује, духовно смућује ни у чијој епархији, као у случају ове Тасине каубојштине. Не заборавимо да је ово преседан у понашању и самог Синода који већ годинама смућује Цркву својом неразумном милостивошћу према многима у мантијама који су достојни казне и рашчињења, којих је повремено бивало у историји Цркве те које је иста благовремено одстрањивала из свог збора верних. И сада исти Синод који је многе веће преступнике прикривао, наравно по налогу државе сада се устремљује на неког Симеона (успут чија кривица није још ни доказана), иако је много више много горих симеона под окриљем скута њихових синодских, и све само стога како би се доскочило Праведном Артемију. Ево крунског доказа да је Синод тај који прикрива злокористећи се поједине преступнике прекривене светом православном мантијом. Пре само пар год. епископ Артемије је сменио, протерао и ставио под забрану богослужења свог тадањег секретара Зорана Грујића, древни синодлија митр. Амфилохије је истог ослободио одређене му робије и примио у БГ и повративши му чин, и тек сада како сам начуо тек прекључе поново истога свештеника хапсе како се не би офирала ова злурада ујдурма коју су лицемерно припремили за Артемија. Дакле Синод по налогу државе а насупрот древним канонима Цркве намерно не чисти Цркву изнутра најизгледније стога што држава Цркви спрема Дан Д-е у који ће завршно и фронтално отворити досијеје садашњих својих мантијашких повереника како би јој задала смртни ударац и уклонила Савест Народа свога савршено га тиме поробивши. А док се то не усуди учинити држава ће владати црквом преко своји досијејима уцењеним свештеницима. Ето плана сатаниног убаченог људима на разорење Цркве Божије, од кога нека би нас Сам Господ спасао очистивши, улепшавши, украсивши навек Цркву Своју Јединосвету. Синод да не пресуђује унапред, јер ако није крив о.Симеон Виловски – да му се извињење приложи, а ако је крив нека се ухапси – биће му то на душевну корист и спасење. То што су му оптужили ближње није никакав минус на рачун Артемија, јер је и свети Григорије Богослов патријарх цариградски говорио да није долично епископу да контролише и проверава свога економа, већ да искрено верује у побожност ближњег свога и све остало Богу да препусти – дакле, светост није сродна овом нашем подозривом и полицијском веку.

Православни свети оци вековима брује „епископ или свештеник који није вазда спреман да пострада до смрти за Господа Христа свога да се не усуди рукополагати се у свештенство“, јер ће га зле демонске силе непрестано и бурно искушавати не би ли напустио благодатну и чудотворну истину православну и упропастио душу своју и смутио стадо које га следи ка Христосу. Слаба је вера данас да се пострада од разнобојних нам безбожних власти са којима живесмо, и отуда, од маловерног нам страха од смрти, спопадоше нас сви падови и срамоте наше. Комунисти су побивши готово милион углавном побожних Срба присили су епископат СПЦ-а да сваки кандидат за епископа мора положити испит прво у УДБ-и како би добио пропусницу за духовни чин. Убацивали су своје људе међу православно свештенство (нпр. један стари прота је недавно сведочио да је он једини ученик из генерације сарајевске богословије 1948г. који није био из комунистичког СКОЈ-а. Дакле било је много убачених људи у Цркви од стране безбожне државе, а када поп само помене реч политика – сви скоче да се буне и да га ућуткују не желећи да знају суштину ствари : „Државо не мешај нам се више и не срамоти и не затири нам Цркву Светосавску Вечно Христољубну – изузев твојих изузетака међу нама – кукоља твога. Рецимо још и да не постоји језеро у Србији које злурадо није прављено како би се истовремено потопио и покоји храм Господњи (а ево и сада нам то раде у случају потапања древне ваљевске Грачанице), епископима је ту увек насамо прећено да сваки за потапање своје Цркве потпише – никада се није давало Светом Сабору да продише. Веронаука нам је наравно, умал не рекох нормално, злурадо исмевана и прикочивана грађанским васпитањем које нигде у свету непостоји(постоји породично васпитање), – опет државна диверзија. Синод у духу државе не слуша одлуку Светог Сабора 1997г. да се иступи из екуменског ССц-а. Синод у духу свесветске антиправославне спољашње реформе богослужења дрзнуо се и у Најсветињу Литургије да крочи сличећи је тиме с католичком мисом, и све ради уједињења са истима, због чега добија опомену од Св. Сабора да се мора једнодушно служити по древном начину, који опет само синодалци –Иринеј бачки,Амфилохије, Игњатије, Атанасије, Хризостом…крше уносећи раздор и смутњу у васцелој Цркви. У име Слепог Синода претпрошле године у Равени паписти Иринеј бачки и Игњатије браничевски потписују, у име кога ће ако не свог Слепог Синода антиправославну, јеретичку унију са римокатолицима. У Шамбезију господа синодалци потписаше да цела наша српска дијаспора припадне грчкој екумено-васељенској патријаршији.

Господ Христос је истерао трговце који продавали у Цркви а Амфилохије као чувар трона патријарха Павла, на питање једног београдског протојереја зашто не рашчисти криминал међу појединим особљем београдске патријаршије, одговара да нема наум то да чини, али када завидно и злурадо треба доскочити праведном Артемију тада из БГ скаче на Косово први да излепи припремљене у ДБ-у етикете клевете на праведника. Потом шаље синодски ураган звани „умировљени епископ Атанасије“ који у виду поповске жандармерије не бивало упада и препада, проваљује и разваљује, бесни и урличе, отима компјутере, обија собе монаха, искључује телефоне и чини преседан над преседанима буквално киднапује надлежног епископа Артемија, школског друга свога, забрањује му право говора, (каже Таса: „Артемије не може никоме да даје изјаве јер ја не знам шта он може да каже“ !!! Е, мој Брозе ти би сада пионир био према овим нашим „духовницима“!), духовне власти смењује, монаштво застрашује те прикривајући своју подивљалост исто прозива фанатизованим и зилотским. Добри мој Тасо ти си као врли лекар који желео све жалосне и невољне да спасеш, али у контакту са многим нама болеснима и ти си се веома, смртно заразио, те си сада у бунилу срамоту учинио и саблазан Србији целој… али, ипак опроштено теби јесте, али докле год будеш у служби Иринејевског пропапског Синода – вежбај се трпети лекове разобличавања!

Пре инвазије епископа Атанасија на епископију у Грачаници, пола сата након што су синодалци изрекли ненадлежну, неканонску (читај нецрквену) и неправедну пресуду Артемију, исти је рушилачки улетео, ваљда слетевши цепелином – осрамотио професију полицијску занавек, показавши да ни приближно нису дорасли поповској полицији Тасе – Страшног. После антитерористичког претреса пред запањеним монасима и монахињама, притворио је новопридошлог епископа Артемија у собни притвор и одредио му меру забране слободног говора, озвучио му собу као у најсавременијем елитном казамату, и што је задивљујуће наредио свом монаштву које се годинама исповеда код Артемија да долазе сви у Артемијев кућни притвор на најкомплекснију исповест – Богу, Артемију, Таси & наравно ДБ-у. Притом инквизо-Таса и властожељни Теодосије – наравно опет уз духовно руковођење свудаприсутног ДБ-а, после претњи и застрашивања жалостивог Артемија, смишљају најлукавији могући план којим би смислили и надодали још једну нову оптужбу против Артемија. Наиме, забринуто Артемијево монаштво за светужан положај духовника свога одлучује да истога посети јер је чуло о тешком и мучном положају његовом. Испред малецне манастирске капије, која личи на тунелчић дубок три метра налази се замка, навлака ДБ-а. Наиме, у тунелчићу збијено сабило се петнаестак телохранитеља (да су телохранитељи поседујем доказе), а испред тунела као мамац нашем наивном монаштву истурена 4 крупна Теодосијева монаха који севају погледом и дишу претњом, наоколо камере, једноставно припремљена бина као нови доказ против Артемија и саблазан на видику у облику монашког сукоба.

Ја стижем колима са пар цивила и једним монахом и видевши сцену и препирку чудом се чудим говорећи у себи : „шта ли се налази на осталим улазима у манастир када су моји решили да уђу и пробију се до свог духовника на најгорем могућем месту, јер из тог ускога тунелчића тешко да би се могао ишчепркати и један једини човек, а камоли 15 телохранитеља плус 4 монаха испред; мора, рекох себи, да су на осталим улазима тенкови и хеликоптери. Кад на крају се испостави да су сви остали улази у Грачаницу били слободни, што је крунски доказ да је екипа појачана телохранитељима у цивилу исценирала и припремала стратегију увођења у сукоб како би оптужили Артемија и „његово фанатизовано монаштво“.

Јер да су хтели да се одбране од нас они би затворили све улазе, а не овако намамили су нас на најтеже проходни улаз, избацили њихове монахе у прве редове – и све само да би дошло до мантијашког сукоба. Камера – иде, тон – иде… Не распознајући све ово пристижем као последњи и прилазим Теодосијевом монаху кога најбоље познајем, говорећи „оче мој, сећаш се како смо се много пута пријатно поразговарали и дружили пре пар година, па зар је могуће да је дошло време да ме нећеш пустити код заједничког нам негда духовника Артемија“, нашто је дошло до мало препирке и на крају до његовога бесног сиктања зажареног погледа, што ја грешни нисам отрпео већ сам својима узвикнуо : „тући се нећемо јер их ни тучом није могуће исчачкати из тунелчића, већ пошто нас је дупло више, сваки нека ухвати по једнога и повуче га на улицу а остали наши нека прођу“. Повукао сам једнога Теодосијевца и одвукао га 4-5м, што је искористио један наш најмирољубивији монах, иначе Рус, и покушао да се сагне и провуче им се подножном сфером, међутим њега је противничка страна жестоко одозго изударала и он је једини ту који се јадан напримао удараца међу блесавим Србима, иначе управо је он из Црне Реке која је потом у медијима спремно и здушно од свих, почев од инквизитора нових па до сваког српског новинара, оклеветана као фанатична, хулиганска, зилотска.

Ми који ту добисмо и батине од оних које смо вукли да нам се склоне са прага светиње, „јер они не улазе а ни другима не дају“, баш као и њихов „свети“ Синод који је запосео врата православља и на њих пушта разне белосветске прелестнике, све сем православних. Ми који смо два дана раније ишли на молитвени и мирољубиви протест испред патријаршије, певали смо тропаре док су нам унутра синодалци и јадни вазда присиљавани од њих Патријарх српски смењивали и иживљавали се над духовником нам Артемијем, својом дрскошћу провоцирајући га прекомерно не би ли направио страшни грех раскола и тако га се са алибијем отарасили, ми који смо испред певали похвално достојаније појавившем се на вратима епископу у славу како би известио господу синодалце, ми … О, Атанасије срамоти се и стиди, јер је на том дивном, молитвеном и песмопојном скупу било цело Црноречко монашко братство исто оно братство које су твоји иквизиторчићи, и у цивилу и у мантији, испровоцирали, тукли и оклеветали два дана касније, а које си ти злурадо и плански прогласио фанатицима итд. „Умировљени синодски полицајац“.

Кажем му у Грачаници, одмах потом, – Тасо молим опрости ми што ти морам ово са тугом изрећи, пошто си незаконито послан од савршено ненадлежног Синода за овако тешка питања, и разбојнички похарао и окупаторски започео да ореш у туђој њиви, опрости али не можеш пре одлуке Сабора ући у Црну Реку.

Таса урликну : „Ући ће полиција“. Одговорих му да полицију нико спречити не може, али да сам негда негде чуо реч срамота. Итд. Итд. Итд….

УКРАТКО РАЗЛОЗИ НАПАДА НА АРТЕМИЈА

Његово Преосвештенство Владика рашкопризренски за разлику од Синода који сваким даном заводи све већу диктатуру у Цркви засновану на личним, савремени и често неправославним гледиштима и убеђењима, а не на предањској православној вери, такође и за разлику од државе која ради поразним белосветским, масонским и окупаторским наруџбама, за разлику од свих њих, најправославнији српски владика и највећи чувар православне вере у Србаља тренутно Артемије је познати борац против многих „изама“ који деценијама и вековима насрћу на истину Једине Православне Цркве Божије, дакле, против папизма, екуменизма, глобализма и његовог збућкавања свих вера у једну безакону злодуховну ујдурму, у склопу тога, Он је борац против свих инструисаних од Синода, државе и споља вршених притисака да се изврше промене у православној пракси и теологији, и на све ово се тек онда додаје и Његова светолазаревска беспоштедна борба за очување Косова и Метохије од истих страних окупаторских глобалиста и њихових домаћих српских диктаторских поклоника.

Елем, Синод СПЦ-а је по традицији, крајње дрско и охоло прекршио Устав СПЦ –а.
Епископ рашкопризренски је предат на милост и немилост безаконо постављеним, администратору Атанасију Јефтићу, који према њему гаји крајњу нетрпељивост, јер је последњи склон новаторствима у Литургији и предањима Цркве, као и стога што се Артемије, као доктор теолошких наука и кључно име нашег Богословља, оштро супроставио Атанасијевом пулену еп.Игњатију Мидићу тражећи да се догматско учење његово преиспита у светлости догматике авве др. Јустина Поповића (што су наравно синодалци Иринеј Буловић, Амфилохије, Атанасије својим манипулацијама вешто спречили – и оставили бескорисне и неупотребљиве у школском систему државе Србије).

Епископ рашко-призренски се одлучно супротставио потписивању Равенског документа 2007г. којим се римском папи дају изгледи за поглавара у уједињеној католикоправославној унијатској цркви нове Европе. Тај документ потписали су, традиционално без одобрења Сабора СПЦ, епископи бачки Иринеј и браничевски Игњатије, те је исти Игњатије наставио соло игру преговора с римокатолицима на Кипру у јесен 2009г. Г.Г. Артемије је тада тражио сазивање ванредног Сабора СПЦ да би се спречила несагледива штета, али је месточувар трона СПЦ наравно одбио да Сабор сазове.

Поред већ поменутог Артемијевог државочуварног одбијања признавања НАТО власти на Косову и Метохији, обнове српских светиња од стране рушитеља, посете Бајдена Дечанима, затим подизањем оптужнице против четири за прогон Срба и српског наслеђа одговорних држава, па борбом за очување српских институција на КиМ – тиме непосредно постаје трн у оку београдским властима и преко њих посредно Синоду СПЦ-а у коме седе све његови противници Иринеј бачки, његов протеже Фотије далматински, затим Атанасијевог пулена Григорија захумско-херцеговачког и већ поменутог Амфилохија(који је незаконито у Синоду већ 4 год. иако Устав СПЦ-а(члан 5Cool дозвољава максимално две год. Ту су и све већи од већега Артемијеви противници Умировљени Атансије и помоћни му еп. Теодосије кога је због дрског и лицемерног непослушања сменио са места игумана Дечана, зашто има потпуно право и власт, али је Синод и то исмејао, дакле одлуку је поништила клика синодалаца – иначе уистину пучиста у СПЦ. У трајању је, на делу је господо управо пуч у СПЦ од стране синодалаца, како би иста ушла у раскол којим би се СПЦ поделила у складу с геополитичким плановима Нато-а. Зато се сада прети и епископима из Републике Српске „Артемијевом судбином“, с циљем приморавања на раскол.

И ето, поштована браћо новинари, у прилогу овог саопштења достављам Вам и „Анекс уз извештај Сабору СПЦ-а“ који је еп. Артемије објавио у епархијском часопису Светом Кнезу Лазару 2005г. Одатле ћете детаљније сазнати зашто га Синод гони и зашто је бачен у кућни притвор и и савршену изолацију.

Најављујем вам браћо и сестре да ћете, ако Бог да, на следећој конференцији за штампу добити неке, такође занимљиве документе, и све у име Истинољубља Вас скупа молим да устанете у заштиту слободе јавне речи и информисања као што сте се и до сада у томе вазда трудили.

Дакле суштина је у следећем : – ја са београдског или прецизније патријаршијског бетона више не одступам све тражећи:

1. Хитно Синодско повлачење безаконе њиме послане грачаничке инквизиције, све до одлуке Сабора СПЦ-а; што ће ускоро као захтев пристићи у медије од многих косовометохијских манастира почев од Црне Реке;
2. Хитан прекид притисака секуларне државе на Цркву Једину народа верног српског;
3. Хитан повратак Синода СПЦ-а православном предању и правоживљу, те моменталан прекид форсирања новачења и реформи Светопредањској Цркви Божијој.

Од епископа Иринеја бачког, па све до последњег сиротог Србина или инородца, свима нека би Господ Богуразумљење, оправослављење и вечну љубав и спасење Своје даровао.

Амин.

Događaji u Eparhiji raško-prizrenskoj izazivaju smutnju u javnosti, tvrdi monah iz Manastira Crna Reka

24.02.2010, 11:00, Terazije 3, II sprat, Velika sala

Konferencija za novinare Monaha Antonija  

http://www.mc.rs/code/navigate.asp?Id=1498

+++

+++

+++

Саопштење за јавност
23. фебруар 2010 – 15:21

Поводом најаве да ће монах Антоније, сабрат манастира Црне Реке у Епархији рашко-призренској, сутра, 24. фебруара 2010. године, у Медија-центру у Београду, одржати конференцију за новинаре поводом, како се у најави Медија-центра каже, „догађајâ у Епархији рашко-призренској који изазивају смутњу у јавности”, сматрамо својом дужношћу да објаснимо ко је монах Антоније и какве су намере његове и оних који стоје иза њега.

Монах Антоније Давидовић, некадашњи „заменик игумана” манастира Црна Река, познат је јавности још одраније јер је био умешан у протест којим је онемогућена англиканска прослава Божића 24. децембра 2002. године у Патријаршији. Том приликом, монах Антоније и окупљени псеудозилоти вербално су на најгрубљи начин вређали блаженопочившег Патријарха српског Павла и Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија. Само месец дана касније, 29. јануара 2003. године, монах Антоније, са групом од тридесетак истомишљеника, организује нови протест пред зградом Патријаршије. Том приликом, блажене успомене патријарх Павле, који је лично сишао међу окупљене, опоменуо је монаха Антонија да „његова ревност није по разуму” и да „може да се обрати само преко свог надлежног Епископа”. Антоније је Патријарху тада одговорио: „Не треба ми ничији благослов да браним Цркву од рушења и Православље од јереси”, упозоривши патријарха Павла да „не иде јеретицима јер је тим одласцима погазио све каноне”. (Већ овај поступак речито сведочи о одсуству било какве црквене свести, а поготову монашке савести и духовности код овог човека.)

Због дрског понашања, вређања Патријарха српског и стварања пометње у Цркви, Свети Архијерејски Синод је у априлу 2003. године (актом бр.737), а потом и Свети Архијерејски Сабор 21. маја 2003. године (одлуком АС бр 62/зап. 122), умолио Његово Преосвештенство Епископа рашко-призренског Г. Артемија да „непокорног монаха Антонија Давидовића, сабрата манастира Црна Река, стави под црквени суд, односно лиши га монашког чина и врати у ред световњака”. Свети Архијерејски Сабор је умолио епископа Артемија да „монасима подручне му Епархије забрани било какве деланости ван њихове матичне Епархије, без одобрења надлежних епархијских архијереја”.

Ову одлуку Светог Архијерејског Сабора, коју су потписали сви Епископи, као ни многе друге везане за неканонско и нецрквено понашање појединаца из Епархије рашко-призренске, владика Артемије никада није извршио, иако је иста понављана на Сабору 2006. и 2009. године, заједно са одлукама о покретању црквеног поступка против протосинђела Симеона Виловског и о распуштању фирме Раде Неимар. Иако се монах Антоније у међувремену „повукао” у испосницу изнад Црне Реке, и даље је остао активан у свом деструктивном деловању против Цркве. Приликом недавних трагикомичних протеста пред Патријаршијом, 13. фебруара ове године, а затим пред манастиром Грачаницом, монах Антоније се могао видети заједно са осталим црноречким монасима и тамошњим игуманом Николајем.

Јуче, 22. фебруара 2010. године, монах Антоније је изишао у јавност са интервјуом дневном листу Правда у коме је изнео читав низ најбезочнијих неистина и клевета на рачун Светог Архиејрејског Синода и Епископâ Српске Православне Цркве поводом садашње ситуације у Епархији рашко-призренској, најављујући и конференцију за новинаре за 24. фебруар у Медија-центру у Београду (наравно, насупрот црквеном поретку, без знања и одобрења Његове Светости Патријарха као надлежног Архиепископа београдско-карловачког).

Реч је, дакле, о човеку који живи ван сваког црквеног и монашког поретка, у непослушности Цркви и свом надлежном Епископу, а то је сада владика Атанасије. (Сумњамо да би он послушао и владику Артемија, којег иначе не доживљава као духовника него као гуруа, уколико би му овај поручио да не чини то што чини.) Својим досадашњим непочинствима он руши углед Српске Православне Цркве. Нажалост, епископ Артемије је годинама штитио монаха Антонија, као што је упорно штитио и протосинђела Симеона и остале, који су и њему лично, и Епархији рашко-призренској, и читавој нашој светој Цркви, нанели и наносе огромну материјалну и моралну штету.

Обавештавамо делатнике средстава информисања да све изјаве, писане или усмене, које буде износио монах Антоније Давидовић, представљају лични став једног неодговорног човека, сасвим неуравнотеженог понашања, и не могу се од стране озбиљних медија сматрати релевантним изјавама о ситуацији у Епархији рашко-призренској и Српској Православној Цркви у целини.

Због свог досадашњег штетног деловања монах Антоније ће у најскорије време сносити канонске последице јер ће одлуке Светог Архијерејског Сабора, већ одавно донете у вези са њим, бити извршене.

Информативна служба Српске Православне Цркве

Доставља: епископ бачки Иринеј, с.р.




1 коментар у вези “Srpski sinod to je noćna mora”
  1. zasto vam smeta covek neka govori istinu .


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo