logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Религија, Србија    Аутор: новинарство    785 пута прочитано    Датум: 22.02.2010    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Paki, paki, s nemirom, progonimoOsećajući ljudsku, filozofsku, građansku, rodoljubivu i prijateljsku potrebu i dužnost da iznesem, ako ne svoj našoj javnosti a ono bar prijateljima, svoje stavove i uverenja u vezi sa vladikom Artemijem,

Višeslav Simić, Vašington, SAD, 18. februara 2010.

+++

pišem ovo nadajući se da će čitaoci strpljivo pročitati tekst do kraja, bez predubeđenja i zlonamernosti, trudeći se da slede zakonitosti logičkog rasuđivanja a ne hirovitosti i brzopletosti donošenja odluka na osnovu snažnih osećanja izazvanih predumišljenim sofističkim prikazivanja događaja od strane vladičinih neprijatelja.

Moram odmah da navedem i razjasnim dodatne razloge ovog pisanja, naime, da to ne činim kao vernik-hrišćanin-pravoslavac, niti kao član Srpske pravoslavne crkve, a ni kao sledbenik vladike Artemija kao duhovnika. Činim to kao čovek koji nije vernik, niti član SPC, kao osoba koja ima ateistička (sa zrncetom agnosticizma) uverenja, kao filozof i misleće biće, formiran učenjima Parmenida o postojanju i večnosti, ljubopitljivošću prema životu i ljudskom rodu sokratovskog tipa, preporukama o načinu života klasične epikurejske škole, metodama stoika pri suočavanju sa životnim problemima i odvažnošću antičkih cinika u opštenju sa ostatkom ljudskog roda.

Takođe, pišem ovo i kao svako ljudsko biće na koje potresno deluju nepravda, prevara, proganjanje nedužnih bez predočavanja jasnih dokaza i donošenje presuda bez mogućnosti optuženog da se brani, ali i kao Srbin kome je nemoguće da nemo stoji po strani kada njegov sunarodnik strada, i kada se naočigled svih besramno i najdrskije rastače i ono malo Srpstva koje je ostalo nakon tolikih uništenja i izdaja u ovo naše doba.

Kao nehrišćanina me se ne tiču (osim intelektualno) unutrašnji dogmatski sukobi Crkve, ali me kao misleće biće i obrazovanog čoveka itekako vređa to što mi se u lice prosipaju laži o svetosti i pravoslavnosti osoba i njihovih činova. Istinoljublje i zdrav razum u meni bi se pobunili i progovorili istom merom i kada bi muslimanske verske vođe, ili budističke lame, zahtevali da ih smatramo pravovernim a, na očigled svih, menjali pravila i način ispovedanja svojih vera. Isto sam tako, u prošlosti, reagovao i na dušobolna neslaganja između proklamovanih težnji i dokazanih nepočinstava takozvanih “borkinja” za ljudska prava, ili umobolnih nedoslednosti između komunističko-socijalističkih teorije i prakse.

Takođe, kao običnog, prosečnog, ničim posebnog čoveka, još jednog iz mase naroda koju hrišćanski velikaši vole da nazivaju grešnicima i otpadom od vere, zaista me istinski ponižava licemerstvo samoproglašenih “preosvećenih” i “miropomazanih” koji su se iz svojih dvorova i od svojih trpeza gnevno podigli i razjurili širom Srpstva uvaljeni u limuzine, umotani u svilu i kadifu, napirlitani i nakinđureni, od krune preteške od dragulja do bisernih skuta svojih mantija, da prokazuju narodu ove žrtvene jarce i grešnike, Vladiku Artemija i oca Simeona, koji se, već je presuđeno, ne drže zaveta siromaštva, skromnosti i uzdržanosti, i slepe pokornosti kliki koja se konačno dočepala crkvene vlasti.

Na kraju, i da ne uzmem sve ovo u obzir, kao slobodan građanin imam prava da izrazim svoja uverenja pa to i činim, bez obzira što mnogi tvrde da mi, obični smrtnici, nemamo prava da se mešamo u stvari Crkve, osim kada treba da popove ljubimo u ruke i u iste im tutnemo, onako, polu-krišom, barem nekoliko desetina evra.

Stoga, pre svega, želim da vratim naše misli i rasuđivanje na ono što je u celoj ovoj stvari najglavnije a to je Kosmet i preživljavanje, i opstanak, Srba na Kosmetu.

S obzirom da Srbi više nigde zaista nemaju svoje oružane snage koje bi mogle da oslobode okupirane srpske zemlje i da obezbede narod od pokolja i iznanstva, nama, Srbima, je preostalo jedino da se za Srpstvo borimo rečima, ubeđujući vladare koji odlučuju o našim sudbinama da narede svojim poslušnicima da prestanu, barem privremeno sa uništavanjem Srba i naše kulture i istorije, i da obezbedimo humanitarnu pomoć onoj našoj sabraći koja preživljavaju u konc-logorima, bez najosnovnijih uslova za život u slučaju da ta pomoć prestane.

Kao osoba koja je akademskim radom stekla magistarsku diplomu upravo iz polja humanitarne pomoći, a konkretnim radom na terenu stekla iskustvo u pružanju iste, odgovorno tvrdim da se pod humanitarnom pomoći ne podrazumeva samo najprostije obezbeđivanje tanjira tople supe, ćebeta za pokrivanje i pakovanja sapuna i šampona nesrećnom narodu, već se zna da je prava humanitarna pomoć ono što se uradi na uklanjanju uzroka tragedije i obezbeđivanju uslova da se ona ne ponovi, uz stvaranje uslova za samoodrživo postojanje, tj. povratak u svoje domove, ekonomski, socijalni i politički oporavak od nesreće, i napredak u razvoju te ljudske zajednice.

Upravo to je vladika Artemije radio plaćajući za usluge lobističkih kompanija u SAD! Nije vladikina krivica to što u toj zemlji vlada sistem u kome se plaća za sve, pa i za obezbeđivanje milosti za prognane, a u Vašingtonu, centru sistema, su te cene najviše!

Ipak, i u takvim uslovima je vladika uspeo da obezbedi najbolju i najefektivniju uslugu za najnižu cenu, neuporedivo nižu od cene srpskih političara tokom post-izbornih preletanja ili vladika pred zasedanja Sabora! Vladika je u službu uzimao ljude koji su ne samo profesionalno bili zainteresovani za taj posao, već i duhovno i moralno posvećeni istim ciljevima za koje se vladika bori. Njihovo delovanje, koje je često bilo voluntersko, uključivalo je, silom prilika, i plaćanje za troškove objavljivanja istinitih informacija o Kosmetu i Srbima u najuglednijim medijima u SAD, i organizovanje velikih skupova moćnih i uticajnih osoba u samom središtu Vašingtona, na 100 metra od samog Kongresa. Vladika je time obezbedio upravo ono što je fundament humanitarne pomoći: promena političke atmosfere koja je dovela do donošenja odluka koje su omogućile da se izdaju naređenja na terenu da se prestane sa istrebljivanjem Srba na Kosmetu, da im se omogući dostava hrane i lekova, i dovoljno visok nivo bezbednosti u kretanju van enklava, tj. konc-logora u kojima životare bez zaposlenja, prihoda, nade da će im ikada biti bolje.

Stoga, ovo što nam političari, vladike i mediji ovih dana serviraju kao definiciju humanitarne pomoći je najbrutalnija uvreda naše inteligencije, najlicemernije ismejavanje naroda za koji se navodno brinu, i najprimitivnije ponižavanje upravo onih koji su se jedini iskreno borili da obezbede pravu humanitarnu pomoć za našu sabraću na Kosmetu.

Da nije bilo Artemija, Simeona, Džima Džatrasa, ne bi danas bilo Srba na Kosmetu kojima bi ovi novopečeni dušebrižnici danas govorili o tome kako je proneverana humanitarna pomoć za njih.

Vladika Artemije je lično zaslužan (tj. odgovoran, sa tačke gledišta njegovih neprijatelja) upravo za to što Kosmet nije bespovratno, bez otpora srpskih vlasti, i sa potpisom SPC, predat Šiptarima još 2006. godine kada je njihov hor, pod dirigentskom palicom iz Vašingtona, pevao jadikovke i tužbalice kako je sve izgubljeno i kako nade nema.

Zar smo tako kratkog pamćenja da se ne sećamo ko je jurio po celom svetu, pretrpeo sva poniženja i teškoće, ali na kraju ubedio dovoljno važnih ličnosti širom sveta da podignu glas i da se spreči samo-genocidni defetzam srpskih vođa, i državnih i crkvenih, i da se i dan-danas vodi bitka u vezi sa Kosmetom–što je i glavni razlog proganjanja vladike Artemija danas! To mu ovi naši nikada neće oprostiti! Primorao ih je da se i dalje koprcaju kao ribe na suvom kad ih sa zapada pritisnu da daju Kosmet a to ne smeju da učine zbog straha od naroda!

Umesto da Artemiju javno zahvale, podele ordene i unapređenja, crkveni vrh narodu arogantno upućuje takve poruke iz kojih se jasno zaključuje da je vladika već osuđen za kriminal–iako su mnogi od progonitelja javno potvrdili da je on častan i pošten čovek!

Najgore što pokušavaju da mu prilepe kao osnovanu optužbu je to da je nepokoran odlukama svojih nadređenih, i da vladikini monasi i mirjanske pristalice protestuju protiv tih odluka i opiru im se. U isto vreme kao da su slepi i gluvi da vide i čuju da samo njihova strana probija uši narodu galameći protiv Artemija, i ne skida se sa vidika narodnog od trenutka kada su u hajku krenuli, dok Artemijev glas ne dopire van zidina Gračanice u kojoj, po uveravanju njegovih progonitelja, on sedi slobodan i poštovan.

Iako najgorim imenima nazivaju monahe i narod koji su došli do Gračanice da vide svog vladiku, i grde ih zbog nepokornosti Svetom (?) Sinodu, zaboravljaju da se prisete da dečanska bratija, na čelu sa vikarnim episkopom i igumanom, već godinama odbija poslušnost svom nadređenom i da Sveti (?) Sinod nije nikada njih osudio ili pokarao zbog kršenja crkvenog poretka i discipline.

Optužbe lete na sve strane da Artemije nije poštovao zakone Crkve (iako se nikada ne navodi ni jedan član koji je on prekršio!), ali se zaobilazi razmatranje činjenice da su 111. član Ustava SPC upravo vladike iz Svetog (?) Sinoda prekršile, nametnuvši administratora eparhiji čiji vladika je nezakonito razrešen!

Izgleda kao da vladike SPC nikada nisu pročitale ništa iz istorije hrišćanstva, a naročito pravoslavlja, pa ponavljaju kao papagaji da su obični ljudi, naravno samo oni sa kojima se oni ne slažu, neznalice i da nemaju pravo da se mešaju u crkvene stvari. A istorija dokazuje da su tokom vekova baš mirjani, laici, obični, ali pošteni ljudi, nesveštena, ali časna, lica, u velikom broju slučajeva bili ti koji su pisali najbolje i najkorisnije rasprave o teologiji i crkvenom pravu i mnogo puta izazvali reakciju u narodu koji je podučen njihovim rečima istine i pravde razjurivao korumpirani crkveni vrh i na čelo crkve dovodio pravednike i mučenike, pa počesto i ljude koji pre toga nisu imali crkveni čin. (Potražite priču o patrijarhu vaseljenskom Fotiju kao jedan primer toga.)

Očigledno je da, u samozaljubljenosti i samopravednosti, vladike ne samo da vređaju svakoga ko je posvetio vreme i um Crkvi i bogoslovlju, već i gordo odbacuju pomoć u ispravljanju svojih grešnih odluka i uverenja. Kao u priči o zabludelom caru, izgleda da je potreban nevih i mio glas bezgrešnog deteta da vikne “Car je go”, pa da se mnogi razbude iz transa i zabluda u koje su upali!

Što se tiče javnog spiska kriminalnih dela za koje su optuženi saradnici vladike Artemija dovoljno je navesti samo sledeće: Reči, “naslućuje se”, “veruje se”, “izgleda”, “nagoveštava se”, prethode svim navodnim kriminalnim radnjama, ali to ne sprečava medije da odmah nakon toga zaključe da su optuženi krali, pljačkali, proneveravali… Istovremeno, prenose se izjave policije koje nisu izveštaji o njihovom radu na nepristrasnom prikupljanju dokaza već su to potpune sudske presude u kojima se određuje i kazna za počinjen kriminal! Naravno, za sve to vreme nema ni jedne jedine reči optuženih! Čak ni da im se da mogućnost da krivicu priznaju! Očigledno je da se mora izbeći čak i mogućnost da optuženi izazovu sažaljenje kod naroda iskrenim priznanjem krivice i molbom za oproštaj nakon pokajanja! Mora se biti nemilosrdan u uništenju onih koji smetaju Svetom (?) Sinodu i lažnoj odlučnoj političkoj borbi srpskih vlasti za očuvanje Kosmeta!

Dakle, jednostavno je zaključiti da je podignuta politička hajka protiv vladike Artemija i protiv svih i svakoga ko mu je bio saradnik, i ko se izjasni makar i sa zrnom sumnje u gonitelje i njihove motive.

Recept uništenja je isti onaj koji su koristili Inkvizicija protiv tzv. jeretika, Staljin protiv tzv. kontra-revolucionara, američki Senat protiv optuženih za kontra-američku delatnost, Tito protiv svih koji su mu smetali…:

Nabacati delove istine jedne preko drugih i dobro ih zamesiti sa mnogo začina od iluzija i zabluda sve dok ne dođe do penušanja izazvanih posipanjem cele smese koncentratom jeftinih emocija. Onda to ostaviti na stranu da se nadigne skoro do pucanja. U međuvremenu, osnovu za mešenje ovlažiti suzama lažnih pravednika i posuti veštačkim zaslađivačem obećanja pravde i boljeg sutra. Na tu osnovu tresnuti raniju smesu i dobro je izlupati maljem pretnji i ugnječiti pesnicama strahovanja za sopstvenu bezbednost. Onda sve to peći na velikoj vatri dok ne procvrči od muke. Kad dobro zagori, iseckati na bezbroj delova i podeliti masi koja nema ukusa da oseti gorak ukus bljuvotine i koja će uživati u beskonačnom pokušaju da sve te zalogaje samelje i proguta bez imalo vode preko koje su žedni prevedeni.
Prijatno!

Višeslav Simić

Vašington, SAD, 18. februara 2010.

 

Elektronskom poštom

+++

+++

+++

youtube:http://www.youtube.com/watch?v=oWDdE_dFkN8





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo