Вести

Poštovani gospodine uredniče, najučtivije Vas umoljavam da objavite ovu kratku alegorijsku priču, koja je predvidjena za Prolog moje nove knjige „Zverinje andjeoske kuće“.

Protojerej Dragan Saracević; Kanbera; 17.02.2010

+++

Ona odslikava zavrsnu fazu OTIMACINE moje PAROHIJE, od strane crkvenih vlastodrzaca, koji su, buduci da se Boga ne boje i ljudi ne stide, kao sto se da videti, pogazili sve zakone i Neba i zemlje.

Danas, kada se vrsi jedna besprimerena, neustavna i nekanonska OTIMACINA jedne EPARHIJE, vise je nego ocigledno da su pojedini vlastodrsci u strukturama crkvene vlasti spremni da sve opravdaju cistom jezuitskom kazuistikom, koja je vrlo duboko vec prodrla u sve pore Svetog Pravoslavlja.

Protojerej Dragan Saracevic
Kanbera

17/4 Februara 2010.

+++

+++

+++

Bila jednom jedna Audicija, a onda; Licitacija i glasanje na Zboru Birača iliti, što reko naš „prosti“ svet: Neverovatno ali Istinito iliti,  Zapisi iz jedne, vrlo neobične Tamnice

+++
Prvi put u mome životnom veku, utamničen. Sedim sužanj, u zatvorskoj ćeliji, i čitam žitije svetog Avramija zatvorenika. Okovi malo više stežu nego obično, a bukagije ne daju pokret. Prozor samo malo odškrinut. Napolju čujem: velika huka i buka. Čuje se na mahove, pa onda prestane, pa se opet čuje. Pričini mi se da sanjam, jer se mnogo čega u mome životu pre ove osude i utamničenja, u zadnje vreme izdogadjalo, ni manje ni više, nego što čovek ni u snu ne može da doživi. Huka i buka traje, a ja ne mogu da razlučim, ja li grmi, jal se zemlja trese, jal udara more o mramorje? Pridjem odškrinutom prozoru, otvorim ga malo više, i kroz rešetke pogledam, i imam šta da vidim. Jeste bre, prava huka i buka. Ali niti grmi, nit se zemlja trese, nit udara more o mramorje, već to u Blektaunu, nevidjena i u najnovijoj istoriji bivše Slobodne Srpske Pravoslavne Crkve, sada Mitropolije Novogračaničke, nezapamćena i svojevrsna, nećete verovati, prava pravcata, audicija.
I to u samom parohijskom svetom hramu, svetog oca Nikolaja čudotvorca.

Uverim se da je istina i da nije opsena, jer kroz taminički prozor, čovek posmatrajući ovaj svet, i zbivanja u njemu, sad to dobro primećujem, vidi mnogo jasnije i razgovetnije. Svi su dogadjaji nekako svetliji, a posebno u svim svojim veličinama, oblicima i kategorijama. Zaključujem, to je sama, živa i opšta realnost sadašnjeg trenutka i ovoga života. Ništa drugo.
A šta se zapravo dogadja? Čudo, do sad nevidjeno! Za Ginisovu knjigu rekorda. Ni manje ni više, nego sedam režisera, i svi sede u pročelju, i svih sedmorica rukovode tokom i organizacijom ove nevidjene i nezapamćene, za naše prilike, ovakve Audicije. Probaću da ih sve nabrojim. Pokušaću da to uradim po sećanju, koliko me ono služi:

1. arhijerejski namesnik za Istok (to je tamo gde Sunce izgreva), 2. sekretar Eparhijskog Saveta, 3. sekretar Episkopa, 4. sekretar Crkvenog Suda, 5. paroh kabramatske parohije, 6. administrator blektaunske parohije, i 7. predsedavajući skupštine (čitaj Zbora Birača) Crkveno [kolske Opštine, u Blektaunu.

Ova sedmočlana grupa, nema samo ulogu običnog režisera, već je ona i njen planer, njen organizator, i protagonista. Otvorim leksikon stranih reči, i vidim da protagonista znači glavni glumac u staro-grčkom pozorištu. Ustvari ova sedmočlana grupa, jeste ekipa specijalnih savetnika i stručnjaka za sva interna pitanja Eparkije australijsko-novozelandske, mitropolije novogračaničke. Bez ove grupe stručnjaka, nezamisliv je svaki pa i najmanji pokret u ovoj Eparkiji. Naravno da su to sve ljudi od poverenja, pa im je iz tog, verovatno razloga i poverena organizacija ovog poduhvata, koja predstavlja i svojevrstan kuriozitet.

Kuriozitet predstavlja, ni manje ni više, nego i sam izbor kandidata za ovu Audiciju. Tu su tri, i to debela popa, koji su pored svoga „priziva“, svako na svoj način i stručnjak, i to u pojedinim granama, iz čisto ovozemaljskog, dakle, profanog života.

Prvi učesnik ove audicije je čuveni pop Nikola, čiji koncertni šou traje najduže: čitava četiri puna meseca, doduše sa malim prekidima.

To je, sada krstonosni pop Nikola. I nije on sad više samo običan pop.

To je onaj pop Nikola što je prošle godine, kada je odlukom Epahrijskog Saveta bilo zabranjeno da se posle zaključavanja Svetog Hrama u Blektaunu vrše bogosluženja, došo čovek, i služio. Tada je svim sveštenicima u obe eparkije, zvaničnim aktom skrenuta pažnja, da se ne mešaju u pitanja ove C[O, pošto je grupa civila bespravno i protivzakonito zaključala Sveti Hram. Za ovo, niko drugi, nego lično Vladika i piso i podpiso Akt. I? Jednog dana, eto ti ga pop Nikola. Došo i vršio, ne jedno, već nekolko, vako lepih i Bogougodnih bogosluženja.

Ne mari što je bilo zabranjeno, i to zvanično, Aktom?!

I posle toga, vidim, pop Nikola odlikovan pravom da nosi oveći, i to, naprisni Krs. Isto, i za odlikovanje, Vladika piše i potpiše Akt. Ko bi drugi? No, šta ga znaš, jer čovek ne zna ništa, dok se u to ne uveri. Može biti da je odlikovanje dobio zbog nečeg drugog, i to što tek sledi, a što ću u sledećim kolonama, malo podrobnije opisati.

Ne znam po čijem tačno nalogu je tada služio, ali je po nalogu jednog od gore sedmorice nabrojanih protagonista, sigurno. U to sam ubedjen. Ne mislim da je to Vladika bio blagoslovio. No, za ovo nemam dokaze. Nemojte mi verovati.

Isti taj, sada kao što rekoh krstonosni pop Nikola, onda nije bio krstonosni, pa je verovatno smatrao da ima pravo i da može da mi i kamilavku ukrade. I to još iz Svetog Oltara. Trebala mu valjda. Bila na \akoniku. Ostala kad su nedostojni, kako ih Sveti Vasilije Veliki naziva, a koje treba po jednom njegovom kanonu „iz Crkve Hristove očistiti“, zaključali Sveti Hram u kome sam služio i čiji sam starešina bio. Verovatno je mislio da se ja u svoj oltar nikada više neću vratiti. I sretnem ti ja, jednom prilikom prošle godine, sada već, ko što ponovih nekolko puta, krstonosnog popa Nikolu. Pitamo se, a on: vidim lepo; nosi moju kamilavku. Pravio mi je, g. Dragan Mijailović, Sekretar Minstarstva Vera poslednje Jugoslavije, za vreme vlade Dr. Vojislava Koštunice. Išo ja na prijem kod Predsednika države, sa nekom decom iz Australije i Jevrope, a posle par dana, onako sam, i u državno Ministarstvo Vera. Čovek mi napravio dve kamilavke, i to potpuno istog profila, i formata, samo od različitih materijala. Ovu drugu mi još niko nije ukro.

I rukujem ti se ja, sa krstonosnim popom Nikolom. Celivam mu čak i ruku. I izmenjamo tri sveta celiva. I ja ništa drugo ne govorim, nego samo Hristos posredje nas. Pošto se ižljubismo, bacim pogled na moju kamilavku, a on smotri, i ni pet ni šes, ko zla žena, kad ju je prolaznik sreo i nazvao joj Boga sa: „dobro jutro zla ženo“, a ova odgovorila; „otkud ti znaš da sam ja zla žena?“; moj ti, sada već uveliko krstonosni pop Nikola, gleda me pravo u oči, ne trepnu, i reče samo dve reči: „nije tvoja“. Upitah ga i ja samo: „da li sam ja šta reko?“, i ne dobih odgovor. Ali eto, čovek nehotice sam priznade, i to bez suda i sudije. A ja u sebi rekoh opet samo; „jeste, bila moja, a sad vidim da više nije“. Pitam ja posle, g. Kajteza, koji je i ranije čistio Oltar, kad me državni Sudija vratio na službu, i kad sam došo da bogoslužim; „Da li znate, gde je moja kamilavka? Ovde je ostala.“ Pokažem rukom na djakonik. A on kaže: „Jeste, bila je tu. Znam. Verovatno je pop Nikola uzo“. Neće čovek ni on da kaže ukro. Učtiv. I još kaže; „mi civili, ne nosimo kamilavke“.

Nego, to je isti onaj krstonosni pop Nikola, jamčim životom, nije drugi, koji mi ne dade da udjem ni u Sveti Hram, u kome on opet služaše, u Svetu Nedelju, 10. aprila 2005. godine. Došla mi polusestra iz Londona u goste. Rodjena u Londonu. Sa ćerkom. Odvedem ih ja da vide Sveti Hram i spomenik Čiči koga sam ja sam samcat i mojim novcem više od pola podigo. Ustvari kako hoćeš; mislim gledano i organizaciono i materijalno. Da napravimo neku fotografiju za uspomenu. Nisam je vido puni dvaes godina. Izidje jedan podeblji čovek, i popreči se na vratima Svetog Hrama, sa još trojicom, i to, da ne zaboravim da kažem koji: baš onaj što je na ovoj njihovoj skupštini, iliti zboru birača, bio izabrat za prešjednika, a nikad nije bio financiski član ove C[O. Zove se Bratislav Spaseski. I on mi reče:

„Oče Dragane, otac Nikola je kazao da u crkvu ne ulazite“.

Eto ti sad. Pop neda popu u crkvu.

Jeste Bogami, baš tako, doslovce, reče ovaj čovek. Jeste svega mi na svetu. Istina živa. Imam i svedoke. I ne dade mi krstonosni pop Nikola, da udjem u Sveti Hram, u kome sam služio četrnes godina i tri nepuna meseca. Ovo još nikom nisam pričo. Tek sad. Možda mi nije da udjem u crkvu zato, što je već postao i krstonosni, pa misli da ima pravo.

I ugledah, kroz tamničke rešetke, nekako pred sam Vaskrs: ode krstonosni pop Nikola ponovo na Haxiluk, da poseti Svetu Zemlju, Sveti Grob i Sveta Mesta. Mirne savesti. Haxija. Ne znam i ništa ne mogu da kažem o tome, jer nisam vido, da li je tamo nosio i moju, da ne kažem iz oltara, ukradenu kamilavku. Ima on kameru, pa snima sve. Može i to da se proveri. Ko i sve ostalo, što može da se proveri.

Imadoh pre toga, jedno krštenje, zakazano davno, i obavih ga zajedno sa njim. Odobrio Vladika, pazite sad, da mogu da služim, a što je vrlo interesantno, iako nisam bio pod zabranom sveštenosluženja. Odobrio. Lepo, nema šta. I imadoh šta da vidim. Olstar, naprosto da mi Bog oprosti, pretvoren u pravi svinjac. Možda ovde malo preterujem. [ta mislite? Možda. Može da bude da je istina i da je možda moja protinica i u pravu, kad veli: „Saračeviću, Saračeviću! Ti si u Srpskoj Crkvi, jedan zalutali perfekcionista!“

Jeste, svega mi na svetu; u Oltaru pravi rusvaj. Sve ispreturano. A ima Vladika i njegovu molbu za drugog paroha lazaričkog. Treba da ima i da je vido. To je, Bože mi prosti akt, ko da je nogom pisan, a ne rukom. No, to je prava i verna slika, krstonosnog popa Nikole. Iliti, što reko Bora Čorba u jednoj pesmi: „verna slika, njegovoga lika“. Nego, zaboravih i sad se tek setih. To je bre, isti onaj pop Nikola, koji se u ono vreme kad sam ja bio dopisnik Srpskog Glasa iz Sidneja, potpisivo na nekim svojim pisanijama u istom tom Glasu, kolko se sećam, a još se uvek svega dobro sećam, ovako: pop Nikola Bilić, profesor teologije i filozofije. Jeste Boga mi, zna to i Vladika Longin a i ostali popovi. Svaka čas, profesor teologije i filozofije. Kandidat za parohiju broj jedan, nema šta.

Drugi kandidat na ovoj blektaunskoj Audiciji, bio je niko drugi, nego čuveni i famozni, glavom i bradom, pop Neša. Nisam primetio da je bio pijan. Nisam. Bio je on, i to jednom prilikom, već narečeni paroh blektaunski. Neko trebo da piše i akt, ili je bio i napisan. Nisam siguran, jer ne mogu sad da sve saberem ko laže a ko govori istinu.

Kidiso na Blektaun, kidiso svim silama. Došo čovek, zaputo čak iz NJu Kastla, ima dvesta kilometara. Ubedjivo i napastvovo i sedmoricu gore pomenutih protagonista kako su mi oni pričali. Vido valjda, da nema druge, nego da Jednome ne može da svane, dok se Drugome ne smrkne. I imade svoj famozni [ou i to baš na sam \urdjev Dan. I to samo jedan dan. Tada mu se valjda pružila prilika. Nije skido mantiju u Oltaru i tražio da se tuče sa blagajnikom. To ovoga puta nije. Nisam vido. Ali, šta sam primetio? Primetio sam da je zaboravio pop Neša, a i ja sada zaboravih da podsetim, da je možda tada i bio pijan, da se na Đurdjev Dan služi Sveta Liturgija u svojoj crkvi svoje parohije, i osvećuje slavsko znamenje svečarima, naravno u Svetom Hramu u kome je on starešina. Nije nikog ovoga puta tero po običaju ni u p. materinu. Nije, ni to nisam čuo. Trudio se da bude vaspitan, kulturan i učtiv, jer došo bre na audiciju gde mora da se pokaže u punom svetlu.

Nego, izgleda mi sve, i čini mi se, da je bio zaluto. Čovek može da pomisli da je čisto promašio Sveti Hram, zamenuo. [ta znaš? Sve mi se čini, i biće da je tačno, da je jednostavno zaluto. Ali to nije ništa neobično, a ni prvina. Isto ko što je zaluto u Australiju, a i porošle godine na Crkveno Narodni Sabor 25. decembra u Manastir Svetog Save, kod Kanbere. Ovo sad treba da raščlanim. Da je u Australiju zaluto, to znam tačno. Došo prvo sam, bez popadije, jer onda nije bio ni prota. I to, došo, nećete verovati, sa jednim tamburaškim orkestrom. Član. Došo u Melburn. Tamo sviro i pjevo po srpskim kafanama i svadbama. Jeste, Boga mi. Onda mu se dopala Australija i molio ondašnjeg Vladiku da mu napravi papire, i to samo da dodje u Australiju, i kazo, neće da traži parokiju. I učinio mu Vladika Longin. Onda zaluto i na parokiju, prvo u Elanoru, pa u Aleksandriju, pa u Ruti Hil. Skrasio se, evo bajagi, u NJu Kastelu pa sada kiše na Blektaun.

A Crkveno Narodni Sabor? I tu zaluto. Vladika prvi put drži Sabor. Nije mu lako. Znam. Beše to malo neobičan Sabor. I tamo šta sam vido, to nikada do sada za ovi dvaes godina nisam vido, a prisustvovo sam svakom. Bio sekretar eparkije i vodio sve zapisnike. I na Saboru pop Neša. I doživeo pop Neša da bude i biran i to pravo u prešjedništvo, a niko ne pita i ne zna da on po Ustavu ne može da bude član Sabora. Niko ne zna da pop Neša ne pripada svezi klira naše Eparhije, a on sam neće nikom da kaže. I sa mojim velikim inkvizitorom, koji mi je prošle godine na sudjenju „odseko glavu“, arh. zamenikom hoću reći, krstonosnim protom [ipovcom traži, ni manje ni više, nego eto ti ga, traži da ja napuštim Sabor.

Ništa drugo. A ja u ovoj Eparkiji puni dvaes godina. Posle velikog inkvizitora, najstariji u eparkiji i po godinama. I ni manje ni više, nego i on traži da ja napustim sabor. A ja bio u svoje vreme i prvi podpredsenik Eparkiskog Upravnog Odbora i drugi podpredsednik Eparkiskog Saveta… Doduše poodavno. Radio rame uz rame sa graditeljima Novog Kalenića od kamena temaljca pa do završetka. Ima to sve u knjizi Srbi u Australiji, prvi deo. Bio ja i sekretar Eparkije, i urednik Eparkiskog Vesnika. Ovo mi uzo, moj inkvizitor prota [ipovac uz pomoć ovi gore sedmorice protagonista, i sada traži, čujem kaže Vladika, ne može da radi pod „ovakim i ovakim, neznam, uslovima“. A kad mi je otimo, nije ni pito ni mislio na uslove. Ovo uzgred samo. Nego, da se vratimo na popa Nešu i popa inkvizitora. Traže da ja napuštim Sabor. Ja reknem dve reči. Onda Vladika jednu. Ne može da se ne kaže: odbrani bre vladika Kanone. Prekrsti i prašina se sleže. Nego, šta me buni. Jednom prilikom Vladika reče da ja nemam regulisan kanonski status u Eparkiji. Sad mi tek ništa nije jasno. On kaže da mu je to kazo vladika žički Krizostom. A ja imam i akt. Potpiso niko drugi nego Patrijark Pavle. Akt Svetog Arkijerejskog Sinoda. Ukaz. Tamo napisana imena i prezimena svih sveštenoslužitelja kojima je priznato Apostolsko Prejemstvo, a koji pripadaju, sada Eparkiji australijsko-novozelandskoj, mitropolije novogračaničke. Tako doslovce stoji. Akt napisan odmah posle Sretenja 1992. godine, ima i datum i broj zapisnika Sinodske sednice, i tamo moje ime, nećete verovati i to na prvom mestu u spisku. I ispred moga imena piše, opet nećete verovati: protojerej. A nisam onda bio. Jedino je tad bio protojrerej u našoj Eparkiji pop Boža Račun. I on jedini kao protjerej stavio i nosio naprsni krs, i to sam. Nikog nije pito. Ni Vladiku. A ovi u Sinodu Pogrešili. Eto i Sveti Sinod može da pogreši. Stoji Boga mi, protojerej Dragan Saračević i akt potpiso niko drugi, nego i glavom i bradom, da ponovim, Patrijark Pavle.

I došo pop Neša, tačno zaluto. A nezna, da je zaluto. Prijavio se da na koncertu nešto malo ušićari. Neki dolar. Zauvar. I zato valjda izabro praznik, a ima i svečara – kolačara; Đuredjev Dan. Čuo, valjda i to, rekli mu, da je tu dobra i debela parokija. I zaista, nema tu šta mlogo da se priča. Pop Neša toga dana, stvarno nije bio pijan. Ne može a da se ne kaže. A ne može da se ne kaže da nije i dovbar stručnjak u muzičkom smislu, pa je hteo valjada specijlano, da na \urdjev Dan pokaže ni manje ni više nego svo svoje umeće. Ja se ne razumem u muziku, i zato ne znam i ne mogu da razlučim; da li je to bila tambura ili gitara. Nešto je uglavnom treštalo. A Šou? Šou, kako sam i vido, a i čuo, prvoklasan, i sam koncert vrlo uspešan, iako je bio, kao što rekoh, ali da se sad izrazim stručnim žargonom, samo jednodnevni.

A što se tiče Liturdjije i svečara u njegovoj crkvi kojoj je bio nadležan – u NJukastelu, oni su tamo poljubili vrata i vratili se kući. Prešjednik im saopštio da je popu Neši Vladika, pazite naredio da služi u toga dana u Blektaunu. Pitali mi Vladiku on kaže da nije. Onda mora da je to bio neko od one sedmorice protagonista, što se kasnije ispostavilo kao tačno. Ali, avaj, posle nekog vremena vladika Milutin okačio i Neši ovako oveći krs oko vrata. Verovatno ga odlikovo za ovako isto velike zasluge kao vrlog sveštenika na parokiji…

Treći kandidat, ove Audicije, prvi pretendent na blektaunski presto, niko drugi, nego kamberski Don Žuan. Kazanova, najnoviji prorok o smaku sveta, najpoznatiji isterivač zlih duhova, kaže utorkom, sakupljač onih, što kad se dave za slamku se hvataju obilazeći vračare i gatare. Beše to, čuveni pop Jakov. Famozni anonimni čovek koji živi kod same crkve, kod oltara i kome ime i prezime počinje sa dva J. Mirne i čiste savesti, zapuco, još poizdalje, čak iz Kanbere. Ima trista kilometara. Pre neku godinu, bio se udružio sa mojom bivšom parokijankom, čuvenom i poznatom vračarom Radom Tošić, koja nije pored mene mogla da probije led u Blektaunu. Bio led tada, moram da priznam, ruku na srce, debeo i čvrst. Ona ga je snabdevala sidnejskim pacijentima. Ja čito molitvu sada bivšem, onda aktuelnom prešjedniku C[O u Blektaunu, čuvenom g. Bodiroži. Moj parokijanin. Čujem, posle par dana, dolazio i prorok Jakov, opet, čak iz Kambere, da ovome verovatno isteruje zle duhove. Nema toga, kome on ne može da pomogne, i da ga spasi, kako sam tvrdi i kaže. I pomogo čovek, nema šta. Istero. Ovaj se nesrećno rastavio sa ženom, prodo kuću, i rasturio porodicu. Sjatiše se, videh svi njegovi, već duže vremena poznati pacijenti: bračni par Vujići, primiše ga na konak, uoči samog Vasrksa, posle svojevrsnog i iznenadnog ponoćnog nastupa na Audiciji, i sa njima i ostalo društvo zaljubljenika u čini i vradžbine.

I posluži ga luda sreća. Nećete verovati, da ga još niko u Blektaunu nije prokazo. Čuvamo bruku nevidjenu. Svi. Nisam ga prokazo ni ja, iako imam sva njegova ljubavna pisma i pošiljke, i dolare i ženske svilene gaće i sve ostalo. Isto to sve i Vladika ima. Isto su to sve i ovi sedmorica protagonista videli. Sirota i napastvovana Gospodjica NN je, sa svojim ocem i većom grupom mojih parokijana, tada bila došla u Ruti Hil. I na Jutrenje i na Liturgiju. Saznala da ja tamo služim, kao i ovi drugi, a bilo ih je poprilično, jer je ovde u Australiji običaj, i to ozbiljno, ne šalim se, i zakonom regulisan, da se iz tamnice za vikend sužnji puste kući, na nekoliko dana, pa se tako desilo da sam ja tada tamo i služio.

I bi posle ove audcije, isto tako velika i nevidjena; Licitacija na Zboru Birača. Nisam vido u Ustavu da je tako nešto moguće i da je tako nešto tamo predvidjeno i da tako nešto uopšte može da se dogodi. Ali eto, dešava se. Osobito u zadnje vreme, od kad su na scenu stupili ovi sedmorica protagonista.

I objaviše sedmorica protagonista Licitaciju, i nećete verovati, bi i glasanje i to na samom Zboru Birača. Održa se u subotu 4. juna 2005. godine istoriska skupština. Sedmorica gore imenovanih režisera, u stilu, verovatno sedmorice mladih, ili sedmorice veličanstvenih, izneše na Licitaciju sva ova tri debela popa.

I glasaše ljudi… Podigoše ruke… Sad i ovi preostali, i oni, opet misle da mogu, i da oni trebaju i da imaju i pravo, još da popa izvlače na licitaciji. Bruka nevidjena i poniženje svešteničkog čina do krajnje moguće granice poniženja. Vidim lepo, i čisto, da smo sad, mislim mi popovi, bačeneni u Arenu. Istu onu iz rimskog doba. I ko te pita za to što je za popove vladika nadležan. Jer pojave se i neki drugi koji misle da su nadležni.

Isto ko prošle godine. Boga mi. Nema razlike. Isto, ko kad je prošle godine, na istom zboru birača, Ilija Vitorović tražio da glasaju, i to da mi daju otkaz. Koja je sad tu, pa razlika? Sad glasaju i biraju popa, a onda glasali da ga isteraju. Samo onda nije ni bilo dizanja ruku. Ilija pita ko je za? Svi ćute. Ko je protiv. Opet svi ćute. I on meni posle uručuje, kao otkaz.
Samo ne znam, pošto to nema u Ustavu, plašim se da možda nije Vladika blagoslovio? On može. Ali ne može…. Tako nešto nema nigde i niko nije ni vido ni čuo do dana današnjeg. Nigde. Sumnjam. Ne bi to Vladika tako ni blagoslovio, a ni uradio.

Ostalo je sad otprilike, verovatno da ovaj gore pomenuti sedmočlani klan i odluči, bez obzira na to ko je na licitaciji pobedio. To nema veze. On se sad, nećete verovati automatski pretvara i u svojevrstan žiri, čija je reč, naravno završna i izvršna,
Na ovoj licitaciji, nezamisliv udarac i neočekivani katastrofalni poraz, doživeo je, niko drugi, nego već jednom narečeni paroh blektaunski, pop Neša. Niko živi ne podiže ruku. Mislili neki da je i na koncertu bio pijan. Jedan podiže na pola, i to stidljivo. Kad ga ovi sedmorirca predšjedavajući upitaše zašto, taj opet stidljivo odgovori, „čuo sam da Neša voli malo da popije, a i ja volim, pa reko da imam koga da mi malo pravi drustvo“. Uzalud se njegova protinica nadala, kako se izjasnila, u njene Slavonce. Naravno, lokalpatriotizam, da ne kažem pokrajinski separatizam. Ovde mi izgleda da nije bilo bosanskog lobija. Ne znam. Nisam siguran.

Krstonosni pop Nikola, dobio samo dva glasa, iako je imo najduži šou i najbolju priliku da se dokaže, i pokaže svo svoje umeće, kvalitete i specijalitete.

Pobednik – niko drugi nego, razume se, kanberski Kazanova, tajanstveni JJ.

I ko bi drugi na prvi pogled? Imo najviše glasova. Vole ljudi takve. Vole Don @uane. Nego, nešto mislim da to nije baš pravi i jedini razlog. Mislim da je pobedio, zahvaljujući lično svome vračarskom lobiju i svojim dugogodišnjim pacijentima. Ni ovde mislim da nije radio, ovaj drugi, mislim, „bosanski lobi“…

Sedim u tamnici, i čekam da vidim, svršetak.

Očekujem sad da vidim šta je planirano po scenariju, ili prema strategiji naredno, da bih mu i ja bio naredan.
Kazo Vladika mojoj protinici, da on ima zamislite, strategiju.

Uzeh NJegoša da bih našo utešne stihove za ovu prigodu. Otvorih Gorski Vijenac i nadjoh kako stari i sedi iguman Stefan, na samo Badnje Veče govori mladom Vladici Danilu i kaže:

Razmišljam glasno, i pitam se, da li će ova sedmočlana ekipa rešavati, ko što rekoh, po dosadašnjem običaju sama? Opet, nisam u to baš najsigurniji. Pretpostavljam da će se tu priključiti, pojaviti i uplesti, ko i što je to trajalo u celom blektaunskom slučaju, njegova siva eminencija, u stilu francuskog kardinala Rišeljea, narečeni „iguman“, Ilija Veselinović, saveznik celog podzemlja Eparhije Novogračaničeke! Kako se ne bi on i ovde umešo? Mislim nešto, ne može on a da se ne umeša. Zašto baš njega pominjem? Pa on vam je, verujte mi na reč, bio celo vreme, od načala, i desna ruka, svoga i imenjaka, Ilije Vitorovića i ostalih, koji blektaunski Sveti Hram onako bogohulno zaključaše. On je bio veza. Obaveštajac. Informacija. Jer tamo gde je bio Ilija Veselinović, to ti je isto, kao da je tamo bio niko drugi, nego Ilija Vitorović.
Izmedju ove dvojice Ilija ne postoji razlika. Samo u prezimenu, a i vrlo je mala. I pošto on ima već celu jednogodišnju praksu savetnika po pitanju blektaunskog spora, a posebno što se kao nadri bogo-moljac uvukao vladiki Milutinu pod kožu i avanzovao kako vec rekoh, u čin „igumana“, zato mogu da pretpostavim, i mislim da će i ovdenake, opet njegova da se melje…
… Osvetnička, a bez razloga za osvetom, a u svojoj suštini, krvnička… Popouzgare Srbijanci… Srbijanski Cigani… Vlasi! … Lobi.

Zapisa ovo u svome letopisu, utamničeni rab Božji, bivši parok Blektaunski, po uzoru na popa Dukljanskoga, leta gospodnjeg 2005. meseca junija, u trinaesti dan, od rodjenja u telu Boga Slova,

mnogogrešni Dragan Saračević, na vodici Simeon.