logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Америка, Религија, Србија    Аутор: Часлав М.Дамјановић    748 пута прочитано    Датум: 16.02.2010    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Идеолог прогона Вл. Артемија и дописник БЛИЦ-а  дечански монах Сава Јањић са окупатором на КосметуЗгрожено, увређено и рањено зликовачким конкордатско-крцуновским насиљем над Грачаницом, и обманама којима се покушава заташкавање па чак и некакво склеротично

за новинар.де Часлав М. Дамјановић, 15.02.2010

+++

”црквено-канонско оправдање” овог насиља – Српство и Српско Светосавско Православље не смеју да сметну са ума да су зликовачком и лажном ”Успостављању јединства у самој цркви” Програма ”Раскол од Вере” – усмереном на Владику Артемија – претходила два подједнако зликовачка, подједнако не-црквена, и подједнако конкордатско-крцуновска злодела истог зликовачког Програма ”Раскол од Вере”, под подједнако обмањивачком етикетом ”Успостављања јединства Цркве у дијаспори”!

Програм ”Раскол од Вере” ”Успостављање јединства Цркве у дијаспори!”

У Саопштењеу за јавност са седнице Црквеног Суда Епархије за Аустралију и Нови Зеланд, од 9. фебруара ове године, епископ СПЦ Иринеј Добријевић, који је своје служење Православљу посветио бесомучном уништењу Митрополије новограчаничке, каже између осталог да је преко потребно заштити се ”од лажних медијских изјава од стране оних који промовишу само раздор, чувајући нашу светосавску слогу и јединство у Христу једином Спаситељу, ”који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима,” јер је све остало пролазно и једино ”Његовом Царству неће бити краја.” (ЦПС, ”Саопштење за јавност са седнице Црквеног Суда Епархије за Аустралију и Нови Зеланд Митрополије новограчаничке”, 09/02/10, 10:05)

У понедељак 15. фебруара ове године, истог дана када се на државној телевизиији окупиране Србије и јавним гласилима појавила нова видео верзија догађаја у Грачаници, на којој су ”другови одсекли са снимка део где монаси траже да им се доведе владика Артемије, или да их се пусти унутра у манастир да га виде” – документарни материјал је отсечен зато да се неистинито покаже као некакав напад на наводне ”чуваре врата” манастира, а уствари познатих дечанских ”костоломаца”, такозваних монаха Језекиља, Данила и Исаије, иначе штићеника Синода и Џозефа Бајдена, истих оних ”који су оцу Симеону прошле године поломили ногу” – наметнути политком Грачанице, умировљени епископ Атанасије, рекао је истог тог дана да је сајт владике Артемија ”годинама коришћен за пласирање разних “политикантских и субверзивних вести” које су урушавале углед Епархије и СПЦ у целом свету” и да је ”преко тог сајта одржавано лажно стање којим је штићено све оно што је рађено у име владике Артемија, а чије су се погубне последице понајбоље јуче виделе у немонашком и нехришћанском понашању поједине његове “духовне деце”, рекао је владика Атанасије.”

Значи да је једино што је важно и за аустралијског епископа чија је конкордатско-крцуновска инквизиција очигледно оличена његовом ”немонашком и нехришћанском’’ антисрпском и антиправославном “политикантском субверзивношћу” и безбобзирним приказивањем антиверског ”лажног стања”, и једино што је важно за ”погубну” неразборитост разорног антиверског деловања епископа Атанасија – то да спрече критику!
Зашто?

”Епископ Атанасије је истакао да се владика Артемије не може бранити стварањем парацрквених групица, парасинагога које прете не само јединству Епархије већ и целе СПЦ”, јер ”oваква нечасна кампања… само потврђује да у овој Епархији већ годинама постоји духовно болесна и канонски посрнула ситуација, навео је владика” јер у ”Цркви Кроткога Христа не сме да буде хајдучије… него: “да све буде благообразно и по поретку”.
Дакле, баш они који јесу ”парацрквенa групица”, баш они који спроводе ”нечасну кампању” која је заиста учинила цркву ”духовно болесном” и ”канонски посрнулом” у јерес – они значи нису ”хајдучија” нити ”костоломци” – него они који треба да конкордатско-крцуновски прогањају Веру и уме програма ”Раскол од Вере”!

А истовремено у Записнику са 28. годишње скупштине канадске епархије, читамо чак и такве скарадности као на пример да је ”недостатак ревности болно очит у нашем времену, а без ревности нема праве вере и живота у Христу.” (Изводи из записника 28. годишње скупштине епархије канадске, одржане 7. фебруара 2010. године у Едмунтону)

Баш они верници у Канади, који се залажу за чистоту вере против мизерног материјализма представника Синода – проглашени су неревноснима од стране епископа за којег се тешко може рећи да заиста зна значење ”праве вере и живота у Христу.”

Конкордатско-крцуновска пропаганда иде чак толико далеко да придаје неприкосновеност цркви у виду клерикалне институције, попут Ватикана – и као и свака јерес – потпуно запостављајући Веру:

”Чувати веру по општој благодати, то је наша дужност у којој предњаче свештеници. Зато нису цркве народне, не чува народ Цркву, него Цркву чува Дух Свети, а на нама је да ту благодат својом вером утврђујемо. Не треба ми да мењамо Цркву него Црква нас. Ми, лаици, ту смо да помажемо клир а не да њиме управљамо.” (Др Горан Поповић, Изводи из записника 28. годишње скупштине епархије канадске, одржане 7. фебруара 2010. године у Едмунтону)

Ова ватиканско-клерикална демагогија злонамерно је искоришћена за обмањивачко приказивање ”статуса парохије на Делаверу” да би се закључило да је наводно ”реч је о потпуно нецрквеном понашању групе директора корпорације од седам људи која годинама ровари против Цркве, на челу са др Десанком Крстић” који су чак оклеветани да ”није у питању њихово одбијање Епископа и Епархије канадске него је њихов атак уперен на Српску Цркву и њене одлуке.” (Изводи из записника 28. годишње скупштине епархије канадске, одржане 7. фебруара 2010. године у Едмунтону)

Када овако говори епископ-отимач материјалног, који, као и аустралијски епископ, руше Верско сједињење – јер их очигледно Вера нити интересује нити знају шта су Вера и Веровање – онда не чуде ни речи новог патријарха које су верски – подједнако празне:

”Нажалост, стицајем прилика нашли смо се на свим континентима… и Црква мора да настоји да тамошње проблеме решава на најбољи начин, да свака наша црква у иностранству, у дијаспори постане одраз и слика Цркве у матици, у Отаџбини.” (”Мој програм је програм Цркве”, Први интервју Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја, ”Православље”, бр. 1029, 01/02/10)

А како то да свака наша црква у иностранству не треба да постане одраз Вере Православне – него одраз цркве – када је црква у отаџбини кренула конкордатско-крцуновским Програмом Раскола од Вере?

”И да учинимо све да тај народ, који се стицајем прилика нашао тамо, представља и свој народ и своју Цркву у најлепшем светлу. Да то буду наши „амбасадори”, да буду слика овдашњег народа, да тако са своје стране допринесу да свет о нама не ствара неке измишљене, вештачке слике, него онакве какви ми заправо јесмо. (Исто)
”Амбасадорство” звучи у доброј мери ”дифовски” и то са призвуком шаховских партија у комунистичким амбасадама, што доказује и доследност поменутог Програма:

”Црква је свуда и увек са народом, и треба омогућити слободно делање Цркве и на тај начин да народ сачува језик пре свега, а потом и друге вредности вере и духовности. То је прво што се губи у Америци, у Европи је други случај. Битно је да се сачува православна вера, што они и чине. Ако погледамо Америку, па и Аустралију, видећемо да се тамо подижу дивне и величанствене цркве.” (Исто)

Значи… човек који не говори о Вери, човек који говори о политици, човек чији је ”програм Програм Цркве” (Исто), човек под чијом командом се догодило зликовачко конкордатско-крцуновско насиље над Грачаницом, човек који тврди да у Цркви ”нема раскола” – тај човек је експерт за питања дијаспоре, јер… шта је то што се ”прво губи у Америци”?

Биће стрељан после поштеног суђења!

”Нема раскола у Цркви”. (”Нема раскола у Цркви”, Интервју, ”Новости”, 01/28/10)

Од наивних оптужби јеретичког литургијског новотарства и подавања ка материјалним уживанцијама, до озбиљних оптужби о узурпацији Синода и Патријаршије, до осионог понашања појединих владика, до оптужби издајничке сарадње са екуменизмом и ватиканизмом, све до срозавања богословског теолошког васпитања, дискриминације најчаснијих модерних црквених теолошких величина, и избацивања из образовања чак и триптиха Светог Саве – од времена пада Цркве у јерес за време Патријарха Германа, па све до данашњег дана – осим издајничког и јеретичког новотарства – нико Цркву не оптужује ни за какав ”раскол”.

Уколико нови Патријарх мисли на пробуђено неслагање са Новограчаничком митрополијом – чак ни у том случају не ради се ни о каквом пробуђеном ”расколу”. Својевремено, у доба Патријарха Германа, под командом Удбе, срозана Мајка Црква је верску поделу – на поделу чисту Вере од Јереси – лажно оклеветала одељену чисту Веру – ”расколом”!

Та политичко-демагошка Удбина обмана није уопште тачна – јер до поделе је дошло између православаца у слободном свету који су – баш зато што су били слободни – али и зато што су знали шта јесте Чиста Вера – желели да наставе да исповедају Чистоту Вере – а та Вера се није могла исповедати под комунистичком диктатуром – под којом се Мајка Црква срозала у јерес.

После комунизма, Патријарх Павле је ту верску одељеност сјединио.

Међутим, то верско сједињење су поједини црквени послужитељи узурпирали у смислу инквизиције, попут на пример епископа Добријевића, и у смислу отимачине материјалних добара у Канади, САД, Аустралији и Европи.
Чисти Православци су се због ових узурпаторских насиља Синода побунили из истог разлога који је пре тога довео до поделе Цркве – због жеље да исповедају Чистоту Вере – што живећи у слободном свету могу да учине – за разлику од отаџбине под окупацијом у којој верници, иако је огромна већина свесна да су Синод и Патријаршија узурпирани – ипак… не могу много да учине.

Е сад… да ли је то тај ”раскол” о којем говори нови Патријарх?

Ако нови Патријарх сматра тај Удбин раскол приоритетним проблемом наше Цркве – онда је то врло проблематично!

Наиме, такво гледиште је пре свега свесно избегавање сагледавања срозаности Мајке Цркве у Јерес – али такође и свесно прикривање срозавања у јерес. Зато ме, као таква, та проблематичност – наводи да сумњам у искреност Патријархове оданости Вери.

Иако… можда Патријарх говори о неком другом ”расколу”, о неком о којем ми немамо појма – то никако нема никакве везе са оздрављењем Цркве.

Зато ме, осим беспредметне тврдње да ”нема раскола у Цркви”, и други елементи, поготово насиље у Грачаници – наводе да сумњам… и све то заједно, још више ме забрињава да је можда чежња Срба за светошћу Патријарховом, настављена од почившег на новог Патријарха, па сходно томе надовезана и на неприкосновеност Цркве… можда… можда… можда… наставак истоветне маскараде из доба Патријарха Германа која је и дан-данас активна:

”Патријарх Иринеј каже и да је једно од најважнијих питања потреба да се окупимо и повежемо дијаспору, и да нас народ, који живи на свим континентима, осети да припада јединственој цркви, држави Србији и да се враћа коренима”! (”Нема раскола у Цркви”, Интервју, ”Новости”, 01/28/10)

Како то кад је данас очигледно да нити ”припадање јединственој цркви” – оваквој каква је – нити ”припадање” назови ”држави Србији” – оваквој каква је – не значи никакво ”враћање коренима”?

Поштено речено, чак више од тога што се не говори о Вери, чак више од тога што се говори о Политици, чак више од тога што се не говори о Истини и Правди – да, чак више од свега тога – вређа ме што нам се намеће покорно уважавање – окупатора!

О односима Цркве и државе, ”подвукавши да ће Црква помагати државу у очувању Косова и Метохије, патријарх прецизира” – ”ми смо једна целина и организам и требало би да помажемо једни друге.” (Исто)

Православље није – није – нити ”целина” нити ”организам” – са окупатором!

Нити је Божија Воља да Вера нације помаже окупатора – ”да помажемо једни друге” – јер су и данашња ЕУ и њени наметнути представници на територији која се још увек назива такозваном Србијом – најобичнији окупаторски измећари… или што би баке српске деце побијене у Градишки народски рекле – ”лојтери”.

А Патријарх каже да је ”улога цркве увек била да помаже сиромашнима”, и да је ”СПЦ увек поштовала све религије и верске заједнице”. (”Патријарх: У ЕУ са својим идентитетом”, B92, Vestionline, 28/01/10, 19:58)

И Православље и Светосавље и Љубав Христова, за разлику од Свејереси Ватикана, нису проливали крв других религија и верских заједница, и јесу их поштовали… али је смисао тог поштовања било држање отворених врата свима који су желели да се придруже Правом Слављу Веровања у Бога – а не нити наметање – али нити приклањање макар којој од њих.

И баш ту је и дошло до срама и цигли – нису цигле неприкосновеност!

Неприкосновеност је Чистота вере.

Баш на том лажном рекламирању неприкосновености доживела је фијаско обмањивачка пропаганда канадског епископа, који је ”нагласио да ову Скупштину обележава уједињење свих парохија на територији Епархије, чиме улазимо у ново раздобље, са тежњом, према Христовим речима, “да сви једно буду” (Јн. 17, 21) – то подаразумева и свест да на нама није да се споримо око материјалних вредности у Цркви, већ око духовних, оних које Цркву чине Црквом” (Изводи из записника 28. годишње скупштине епархије канадске, одржане 7. фебруара 2010. године у Едмунтону) – а тај исти канадски епископ се спори искључиво око материјалних вредности, и баш на тој вештачкој неприкосновености цигаља, као и епископ Добријевић у Аустралији – обојица су доживели фијаско неприкосновености Свејереси – јер уопште нису били заинтересовани за духовно.

О догађају који наш ”добри брат у Христу” епископ аустралијски слави као ”неприкосновен” – његов пулен прота Ђуро је цело јутро провео на манастирској капији, покушавајући да одврати народ који је стизао, да не иде на Фестивал. Када је покушао чак да заустави и један аутобус пун верника из Волонгонга, нека госпођа у аутобусу рече шоферу да игнорише проту-пулена и да вози у Манастир, а Ђури је довикнула:

”Ово је наш манастир – није твој!”

И зато… због ових искрених Исусових речи, питам се шта заиста значе Патријархове речи ”мој програм је програм Цркве”? (”Мој програм је програм Цркве”, Први интервју Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја, ”Православље”, бр. 1029, 01/02/10)

Чежња…

Питам се због чежње за Патријархом.

Неко, ко ми је данас, у позним годинама, најрођенији од двоје јединих још живих на овом свету, рече ми да се манем критиковања јер критиковањем рушимо сами себе и тиме помажемо другима да нас руше… Знајући да ми је то речено искрено напрегао сам се да схватим шта ми се каже… и назвао сам то чежњом за Патријархом.

Схватио сам ту чежњу када су стотине хиљада Срба изашле на испраћај православног српског Патријарха Павла. Са верским, православним и спрским поштовањем стотине хиљада Срба испратиле су један живот скрушене скромности, један живот оданости Богу и Божијем, испратиле су српску православну духовност једног Божијег послужитеља који се одвојио од материјалног и личног и живот посветио оном најсветијем што је саздано у српском националном духу, наслеђу, и идентитету – посветио Српској Духовности… српском опредељењу Божијем… а све остало, трезвеност, нетрезвеност, намет на вилајет, све је то отпало, отпала је политичка калкулација, бол, успомена… стотине хиљада, ћутећи, испратиле су оно што највише цене у својој души… испратиле су Српску оданост Господњем.

Да ли је ово некаква дефиниција наше Вере или Духовности?

Верујте, нисам од оних који претендују на дефиниције. Молим зато опроштај што поменух дефиниције, молим опроштај што можда, негде у себи осећам тај испраћај као дефиницију, молим опроштај јер верујем да као обичан смртник немам право на дефиниције, а поготово не на ма какве дефиниције наше Српске оданости Господњем…
Али… данас сумњам у речи новог Патријарха, и питам се зато, после разговора са једном од двоје још живих најрођенијих… да ли имам право да сумњам, и, што је још горе… питам се да ли сумњањем скрнавим нашу Српску Цркву… а већ на првом кораку мог националног пута искусио сам истоветно:

Један од интелектуалних громада Српства, који ме је и упознао са поделом Цркве, не ни са каквим расколом – него са поделом Вере од јереси – рекао ми је тада давно да је Црква неприкосновена. Од тада, па све до сада, дуга је животна орбита, преобилна сазнањима и уверењима, чистотом и упрљаношћу, грешношћу и пренагљеношћу уверења у чистоту… дуга је људска стаза, и иако безначајна, па можда чак и безнадежна у неумитности стазе Господње, ипак… да ли сам на средокраћи… да ли сам пред питањем шта је средокраћа… или сам пред неким другим питањем?

Којим другим питањем?
Питањем различитости?

Не само различитости међу генерацијама. Не само различитости искушења искуством, не само различитости сагледавања искушења… чини ми се да је средокраћа амбис у којем се кристалише решеност:

Или се боримо за оно у шта верујемо – или се не боримо.

Испраћај Оданости Господњем Патријарха Павла прерастао је у душама измучене Српске Духовности у чежњу да је Црква под Павлом преживела, и да ће, и под новим Патријархом, који се представља као интелигентан и активан – Светиња Цркве такође преживети… да ће преживети најсветије од свеколике Српске Духовности – да ће преживети Српска оданост Господњем – да ће преживети Српска Црква.

А моје сумње… да ли се уствари питам да ли је ова дивна, предивна чежња измучене националне психе… да ли се питам да ли је логична? Да ли је реалистична? Да ли је уопште стварна? А онда схватим да то нису питања:
Чежња за Српском оданошћу Господњем – заснива се на неприкосновености Српског Веровања у Бога.
То је оно што је стварно.

И хвала Богу да је то преживело у нама!

Та чежња за Српском урођеном Духовношћу увек се заснивала на веровању да је наша Српска Црква носилац те неприкосновености. И хвала Богу да је и то осећање преживело у нама… јер то наше осећање – такође је стварно! И зато логичност и реалистичност нису питања – јер није у питању нити искреност, нити лепота чежње… у питању је ”неприкосновеност”:

Питање се своди на Веру – на Православну Веру Хришћанску:

Да ли смо православно слободни и православно свесни стварни православни верници?
Или смо покорне лажне индулгенције Ватиканове ”неприкосновености”?
Да ли верујемо слободно – борећи се слободно за Чистоту Веровања?

Што јесте Православље… или смо послушне марионете Ватиканa – покорни из најпростијег од свих разлога – зато што је Ватикан ”неприкосновен”?

Шта је једино што је заиста неприкосновено?

Једино Господ, Његова Воља и Његова Промисао!

Веровање у Господа не захтева од нас нити марионете нити марионетску послушност, нити марионетску покорност, нити марионетско откупљивање, нити марионетско поткупљивање – Господње Православље захтева од нас свесну Чистоту Вере – свестан и савестан стваралачки допринос Чистоти Вере – и свесну и поштену одбрану Чистоте Вере – то је оно што Веровање у Господа захтева од сваког православног верника, од сваког православног црквеног послужитеља, и наравно, и од svake Православне Цркве као такве – за разлику од покорности лажној неприкосновености Ватикана.

И ту и јесте средокраћа:

Средокраћа је – или се верује – или се не верује.

Зато сам живот и посветио борби против средокраће… или се боримо за Истину и Правду – или се не боримо… а баш зато и сумњам у тврдњу новог Патријарха да ”нема раскола у Цркви”. (”Нема раскола у Цркви”, Интервју, ”Новости”, 01/28/10)



Од Крцуна до Теодосија… Ко је политком Синода?

”Како је рекао владика бачки Иринеј, уочено је” да је било “пропуста и проблематичних трансакција” за које је владика Артемије посредно одговоран”…

Можда грешим… али мени се чини да тако говори Удба!

”Међу двестотинак окупљених испред Патријаршије били су припадници есктремних организација”…
Шта су екстремне организације?

Једна od заиста екстремних организација којe делује на тлу окупиране Србије је екстремна организација која је узурпирала СПЦ ради распећа православне светосавске вере.

Према сазнањима “Блица”, против ”најближих сарадника владике Артемија, покренуте су кривичне пријаве због основане сумње да су проневерили епархијски новац”…

Да ли је то оно што треба да чини особа која за себе тврди да је изабрана Промислом Светог Духа? Да ли то оно што треба да чини особа која уопште има појма и свесности припадања Вери?

”Синод СПЦ, с Патријархом Иринејем на челу, послао је поруку да неће бити толерисане финансијске малверзације… нити покушаји нарушавања црквеног јединства – саборности СПЦ. Против Артемија је покренут поступак за утврђивање канонске одговорности”…

Да ли је питање које канонске одговорности?
Или је питање да ли срозавање Вере у јерес не подлеже канонској одговорности?
Или је питање… ко је политком Синода?

Часлав М. Дамјановић
www.ravnogorskivenac.com
Ravnogorski venac





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo