Вести

U velikom nemackom gradu Berlinu, bila je jednom jedna srpska pravoslavna crkva, koja je, zahvaljujuci svesteniku ocu Draganu, imala mnogo dobrih i poboznih vernika i tri pastira – svestenika.

Vlastimirka Čelar, elektronskom poštom, 03.01.2010

+++

Srbi se toliko namnozise da im bi malo jedna crkva, pa na radost parohijana, otvori se jos jedna crkva na jugu grada. U tu novu crkvu ode da sluzi otac Dragan, najstariji i najzasluzniji, poznat po svojoj odanosti Bogu i narodu. U staroj crkvi ostadose prota Veljko i jerej Dusko. Elem, sve bi bilo dobro da jednog lepog letnjeg suncanog dana ne dodje vreme da svestenici obe crkve predaju Crkvenom odboru svoje redovne izvestaje o finansijskom poslovanju. Otac Dragan izvuce iz svoje mape nekoliko uredno vodjenih papira sa finansijskim izvestajem i dade ih na uvid. Medjutim, kad Crkveni odbor zakaze sastanak na kome je i prota Veljko trebalo da pokaze svoje finansijsko poslovanje, nastade uzasan problem: prota Veljko nije imao izvestaj, a ni para nije bilo, odletele, dobile krila. Gde su pare? Uh, sta ce nas dobri prota Veljko, no se doseti jadu, te spreci taj sastanak odbora zamenivsi lepo brave na crkvenim dverima. Niko ne moze u crkvu, a nema ni prote. Drz` ne daj, nasta guzva, bese dolazila i policija, bruke i sramote, ali na kraju ipak postavise legalne brave da ima i Odbor i svestenici. „E, necu bas sad taj kljuc“, pomisli otac Veljko i ne uze ga.

Jadan prota Veljko vidi da sad mora samo napred, jer nazad ne moze, pa se dogovori sa svojim kumom Vladikom Konstantinom da nekako oteraju revnosnog svestenika oca Dragana iz Berlina, a Crkveni odbor koji tako budno bdi nad svim sto se desava u Crkvenoj opstini Berlin, da rasturi na sve strane i da onda natenane lepo izaberu svoj licni novi crkveni odbor, kao neku prinudnu privremenu upravu, jer im ovaj postojeci samo zadaje glavobolje i mnogo im smeta.

I eto, ubrzo stize naredjenje od moćnog Vladike Konstantina ocu Draganu da ga po vrlo sluzbenoj potrebi premesta za Dortmund. Ali, ne ode nas otac Dragan nikuda, ne dade mu veran narod. Pisali ljudi pisma Vladici, crkvenim vlastima, molili se Bogu, 2000 parohijana potpisase peticiju da hoce samo oca Dragana i nikog drugog. I tako i bi.

Viša Sila ostavi oca Dragana da i dalje sluzi u Berlinu Bogu i vernom narodu, koji mesecima nocu nije mogao mirno da spava. E, ali tek sad pocinje zestoka borba. Prota Veljko i otac Dusko govorili su kako je otac Dragan nevaljao i neposlusan Vladici, koji inace predstavlja Isusa Hrista na Zemlji, kako nova crkva nije crkva, nego klub za golubove pismonose i tako sve razne slicne besmislice u beskraj.

Jos je bilo tuznije sto su mnogi u to poverovali i poceli da mrze i oca Dragana i sve parohijane koji idu u novu crkvu. Ostade jos i Crkveni odbor trn u oku. Trudio se taj odbor za red i poredak, za pravdu i istinu, trazio uredne finansijske izvestaje. E, to nije bilo pozeljno. Nije bilo dobro. Hoce prota Veljko sa Vladikom Konstantinom da rasturi taj odbor kao bugarsku skupstinu, pa da po ideji popadije Snezane okrenu kao ljudi, vola na raznju, u čast triumfa.

Ali ne da se Crkveni odbor. Vladika sad hoce da sazovu jednu skupstinu, sa vrlo zakukuljenim dnevnim redom, nesto nalik izbornoj, pa da srede sve prema svojim potrebama. Ali, ne dade mu djavo, koliko god mu se molio. Uvek bi ta Visa Sila osujetila takve namere. Sazivali Vladika i prota Veljko sastanke za sastankom, skupstinu za skupstinom.

Prva bese zakazana za 29. novembar, nesto kao trece zasedanje AVNOJ-a, samo bez mikrofona i govornika, jer je diskusija bila zabranjena svima osim Vladici. Bese samo vika i galama. I pomalo mestimicno tuca. Propade to. Ajd` rese Vladika i prota Veljko da se ta halabuka nastavi 13. datuma u decembru u 13 casova. Ali, to mu dodje kao baksuz. Opet Visa Sila ne dade da se to desi. Nije bilo skupstine, ali Vladika tvrdi da je bilo, posto ju je on odrzao u kafani „Žikin roštilj“, vec u dane posta i odlucio da do 25. decembra, bas do katolickog Bozica, Crkveni odbor mora da sazove izbornu skupstinu na kojoj ce da raspusti samog sebe, a da Vladika i prota Veljko izaberu novi, prigodan i poslusan odbor. A eto, Visa Sila ni to ne dade.

Uh, sta sad?! Resi prota Veljko da pozove svoje nove ljude od poverenja i svestenike, pa da bas 31. decembra, kad se u svetu ceka nova godina, proglase njih nekoliko svecano novi crkveni odbor. Nazalost, opet ta Visa Sila pomrsi konce i ne dade da bude to sto biti ne moze.

Ne dodje pred crkvu niko osim tri svestenika i dva i po kandidata za novi odbor. Tuzno. Ah! Tim povodom izjavio je velikodusni Vladika Konstantin za novine i ostale medije:

„Skupstina se odlaze, jer ne zelimo da kvarimo raspolozenje za Bozicne praznike.“

Kakva samilost i dobrota! Ispricase Vladika Konstantin i prota Veljko svoju pricu mnogim vernicima, ovi u to poverovase, jer „Vladika je Vladika, a Crkva je Crkva“, drugim recima, Vladika je Crkva, a Crkva je Vladika. . . .uh, kako zamrseno. . . pa neki to poverovase, izdvojise sebe od onih drugih kao kukolj od zita, i tako Srbe u Berlinu podelise.

Pa to nema nigde u svetu, cak ni u Kanadi kod Vladike Georgija, brata Konstantinovog, ni u Australiji kod Vladike Irineja. Ni Martin Luter nije tako umeo.

Ali, svaka bajka ima srećan kraj. A ova? Doživite ga s nama.

HRISTOS SE RODI !

Vlastimirka Čelar