Вести

Normalne države promenom vlasti gotovo da i ne menjaju svoju spoljnu politiku. Obami danas ne pada ni na kraj pameti da preinači Bušova rešenja,

za novinar.de Dragan Vidaković, 04.01.2010

+++

kao što ni Buš nije odstupio ni od jednog Klintonovog spoljnopolitičkog postignuća, šta više svako je produbio. Razlikuju se samo u viđenju i vođenju unutrašnje politke koja je pak u potpunom skladu sa interesima one olugarhijske grupacije koja ih je ustoličila.

Nijedna evropska država promenom vlasti nije povukla priznanje Kosova niti je neka nova vlast uputila bilo kakvu kritiku prethodnicima koji su nad Srbijom počinili zločin bombardovanja.

Srbi međutim nisu takvi. Unutrašnja politka se zadržava sa svim negativnim karakteristikama prethodnika, dok se drastično menja spoljna politika. Prethodnici se satanizuju širom sveta što se, na kraju balade, kao što vidimo, vraća kao bumerang.

Revolucionari iz oktobra 2000. su izgleda zaista verovali da će odlaskom Miloševića sa vlasti, preko noći, svi problemi sa svima na svetu biti rešeni za navek, i to u našu korist. Kosovsko pitanje je, recimo, slovilo za “demokratsko pitanje”, a ono to, kao što sada već svi vide, nikada nije bilo niti će biti.

Ratovali smo navodno sa “celim svetom”, a niti smo ratovali sa Rusijom, niti Kinom, niti Indijom, niti Brazilom… Ružili smo sami sebe da smo živeli u diktaturi-jedini na svetu, a da “diktator” u Narodnoj skupštini nikad bez “demokratske” opozicije, izuzev u periodu 1990.-1992., nije imao apsolutnu većinu. Na stranu to što pravim diktatorima i ne treba nikakva većina.

Srbiju smo inače svetu tužakali kao “poslednji bastion boljševizma” što je samo po sebi bilo potpuno besmisleno sobzirom na sprovedene višestranačke izbore. Boljševizam i višestranačje istovremeno mogu da postoje samo u Srbiji i nigde više. A ta optužba je 90-ih, odmah posle pada Berlinskog zida, bila gora od optužbe da svi Srbi boluju od ludila, side, raka, lepre i kuge zajedno

Naš specijalitet je inače: Ko je nas kamenom mi smo njega hlebom. Oni nas tužbom za genocid mi njih povlačenjem ili nepodnošenjem tužbe, oni nas zahtevom za odštetu, mi njih pričama o našoj nedemokratiji, srpskoj krivici i izvinjenjima.

Desete “demokratske” godine konačno smo uradili ono što smo trebali da uradimo još 2000.g. (podneli smo kontratužbu protiv Hrvatske za zločine počinjene na Srbima u periodu 1991.-1995.) samo da smo ispoštovali osnovno pravilo dva obična seljaka koji posle tuče koljem oko međe jedan protiv drugoga obavezno podnesu tužbu, za svaki slučaj. Danas se objavljuje da ćemo sudu u Hagu dostaviti obimnu dokumentaciju o brojnim zločinima nad Srbima, koje smo očito hteli da prećutimo samo da opet ne bi ispalo da se „inatimo sa celim svetom”

Zar zaista nismo mogli odavno da “pročitamo” Mesića koji se Srbiji ovih dana rugao bez ikakve mere? Snebivali smo se da ih ne uvredimo ni u domovinsku „Oluju”, ni u “Bljesak”, ni u “Spženu zemlju”, pravimo se da ne verujemo svojim očima da “hrvatski” Srbi zajedno sa HDZ učestvuju u svim akcijama hrvatskih vlasti protiv Srbije: počev od priznanja Kosova, razmene ambasadora, tužbe protiv Srbije.

A ako se već vodi država, bar se srpska istorija mora znati u prste. Da je besmisleno čitavu deceniju verovati u hrvatsku dobru volju, i da se mogu umilostiviti bilo kakvim poniženjem vlastite države, zna svako ko je pročitao proročanske reči vojvode Mišića izrečene regentu Aleksandru povodom stvaranja Kraljevine SHS, koje se mogu naći i u feljtonu “Država koje nema” (10), Predraga Pejčića, od 10.12.2009 u “Večernjim novostima“:

„Iz svega što sam čuo i video, ja sam duboko zažalio što smo se mi, na silu Boga, obmanjivali tamo nekom idejom bratstva i zajednice… Svi oni misle jedno, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš, stvar je propala… Ništa se neće moći učiniti. To nisu ljudi na čiju se reč možeš osloniti!“

„Na pitanje regenta kako odrediti nove granice, Mišić je predložio da se uzmu u obzir običaji, istorija, tradicije, najzad i opredeljenje naroda. Regent je primetio da bi to gurnulo Hrvate u naručje Italijanima, posle čega je Mišić rekao:”

„Neka im je sa srećom. Neka se oni Hrvatima usreće. Ja sam duboko uveren da se mi njima nećemo usrećiti. To su ljudi svi odreda prozirni kao čaša: nezajažljivi su u tolikoj meri, lažni i dvolični da sumnjam da na kugli zemaljskoj ima većih podlaca i samoživih ljudi… Ne zaboravite, Veličanstvo, moje reči. Ako ovako ne postupite, siguran sam da ćete se i Vi, i naša pokoljenja, ljuto kajati!“

Naravno, ja ne sumnjam da i Hrvati nemaju neku sličnu priču o nama i našoj nezajažljivoj potrebi da ih oslobađamo, da se ujedinjujemo i da ih usrećujemo, da izmišljamo pogubnu priču o jednom narodu sa tri imena.

Šta da misle Slovenci o narodu čiji su vojnici posle tri godine golgote, nesvrativši prošli pored svojih kuća i nepobusanih grobova da izginu pod Alpima za njihovu slobodu? Još smo ih i ponizili, jer su se oni krili iza zavesa gledajući u čudu njima neshvatljivi samoubilački zanos i nečuveni paternalizam. I zato nas na proslavi devedesete godišnjice nisu ni pomenuli, i zato su non-stop protiv nas počev od „Cankarjevog doma“, štrajka rudara u Starom trgu, prvih nekažnjenih ratnih zločina, svedočenja u Hagu, priznanja Kosova, Kacinovih izveštaja…

Šta Italija, tada naš saveznik, da misli o nama posle ultimatuma pukovnika Šljivića u kome im je poručio da će svi Srbi izginuti do jednoga ako se Italijani usude da zauzmu Ljubljanu-najtragičnije je što bi to Srbi i uradili, a Italijani su, znajući za tu čudnu srpsku osobinu, ostali na početnoj liniji.

Trst, Goricu i Rijeku, koji će naši biti “dovijeka”, Ameriku i Englesku zemlju proletersku, da i ne pominjem.

Zbilja, šta je to sa nama? Zašto se mi ne ponašamo kao sav ostali svet?

Dragan Vidaković