Вести

Поводом празника Христовог рођења Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Артемије дао је интервју листу “Данас“ који преносимо у целости

06. јануар 2010. Извор: Данас

+++

Поводом празника Христовог рођења саговорник Данаса је епископ рашко-призренски Артемије (Радосављевић). Владика Артемије, који ће у 2010. напунити пет деценија монашког стажа, од тога 19 година на челу Епархије рашко-призренске, за наш лист говори о приликама на Косову и Метохији, мисији Цркве у јужној српској покрајини, њеној улози у европским интеграцијама, предстојећем избору новог поглавара СПЦ…

Иако су српски манастири и цркве на КиМ последња четири месеца живели без струје, Божић, ипак, неће дочекати у мраку. Да ли се проблем снабдевања манастира и цркава Епархије рашко-призренске (ЕРП) може трајно решити будући да је Влада Србије формирала посебну радну групу за питање снабдевања струјом Срба на КиМ, најављивани су преговори са утицајним западним амбасадама у Приштини, а Ви сте се обраћали и Министарству за КиМ и Светом архијерејском синоду?

Божић је празник светлости и духовне радости. Он се никад не дочекује у мраку без обзира на спољашње услове. Према нашој вери православној, постоји материјална светлост која може имати различите изворе, али постоји и нематеријална или духовна светлост коју никаква тама и мрак не могу надвладати, нити савладати. Наше цркве и манастири на Косову и Метохији дочекаће Божић и ове године обасјани том духовном светлошћу која долази од „Сунца правде“, како се често у црквеним песмама назива Господ наш Исус Христос. „И видело се светли у тами, и тама га не обузе“, пише у Еванђељу од Јована. Што се, пак, тиче материјалне светлости – струје, и ту се после четири месеца нашло некакво решење. Струје ће за Божић бити у свим црквама и манастирима. После вишеструког обраћања и дугог чекања да нам наша држава Србија помогне да се настали проблем превазиђе, поступили смо по савету Светог архијерејског синода и кроз преговоре са посредницима између нас и КЕК-а, дошли до решења да без потписивања било каквих уговора, плаћамо утрошак електричне енергије преко банке која би вршила улогу посредника. Нисам упознат са тиме да је Влада Србије формирала посебну радну групу за питање снабдевања струјом Срба на КиМ, тако да то не могу да коментаришем, као ни да су најављивани преговори са утицајним западним амбасадама у Приштини. Са западним амбасадама у Приштини немамо никакав контакт, јер су то амбасаде земаља које су признале једнострано и нелегитимно проглашено такозвано независно Косово.

Пристанак на поделу КиМ велеиздајнички чин

Како коментаришете најаве да би после позитивне оцене Међународног суда правде у Хагу о евентуалним новим преговорима о КиМ Београд могао да отвори питање поделе јужне српске покрајине?

– С таквим најавама нисам упознат и не бих могао да их коментаришем. Једно бих, ипак, казао: пристанак на поделу КиМ био би велеиздајнички чин, ма ко на њега пристао, јер би то било гажење Устава Републике Србије, свесно нарушавање њеног територијалног интегритета и суверенитета. Моје питање било би: којег бисмо се то дела КиМ могли одрећи? Ако је КиМ срце Србије, а јесте, како је онда могуће део срца поклонити било коме, а не довести у питање опстанак целог организма – Србије? Уосталом, КиМ је начичкано са 1.300 српских православних светиња – цркава и манастира, због чега и јесте света српска земља. Шта бисмо од тога могли и смели жртвовати, а не осетити се кривим и одговорним, како пред нашим светим прецима тако и пред нашим потомцима које лишавамо њиховог духовног идентитета?

Народ је слуђен

Утисак је да се о свакодневном животу српског становништва на КиМ мало зна изван Покрајине. Како се обичан човек сналази између недефинисане политике Београда, самопроглашене косовске независности на терену и вишеструког међународног присуства: Еулекса, представника ЕУ и међународног цивилног представника, Кфора, остатака Мисије УН?

– Не бих се сложио с констатацијом да се о свакодневном животу српског становништва на КиМ мало зна изван Покрајине. Много је о томе написано књига, чланака, публикација… снимљени су многи документарни филмови, многе делегације су посетиле и прокрстариле КиМ, те свако је коме је иоле стало могао да сазна шта се овде догађа, ево, више од десет година. Шта одговорити на питање како се обичан човек сналази на терену… Људи су слуђени између недефинисане и недоследне политике Београда, самопроглашене косовске независности и разних видова међународног присуства. Сви присутни међународни фактори – Еулекс, Кфор и остали имају исти циљ: подупрети и учврстити „независно Косово“, јер је то став и политичка воља њихових влада. Никоме од њих није стало до истине и људских права на КиМ, поготову не до заштите Срба.

Да ли ЕРП прати податке о исељавању и наталитету и шта још, осим организовања народних кухиња, Црква може да учини да би помогла опстанак Срба на КиМ?

– Да, наравно да прати, али локално. Сваки свештеник у свако доба зна када се неко из његове парохије одселио, када је неко умро, а када се родио. Нажалост, немамо службу која би све те податке сабирала, систематизовала, научно пратила и обрађивала. За то би био потребан посебан тим људи и знатна материјална средства, чиме Епархија не располаже. Наша епархија чини што може према својим моћима. Она је организовала народне кухиње у најугроженијим местима, јер је то сматрала приоритетним и виталним питањем. Било је неопходно наћи начин и средства да се помогне биолошко преживљавање опсталог српског народа на овим просторима, у чему смо, Богу хвала, бар досад, успели. Шта још Црква може да учини да би помогла опстанак Срба на КиМ? – Много може и много чини, како на духовном тако и на сваком другом плану. Колико је средстава само подељено појединцима у невољи за ових десет година… Да не говоримо о помоћи у намирницама, одећи и обући, које су разни добротвори допремали за народ преко Епархије. А, онда, и свака добра и блага реч, сваки савет, спремност да се саслуша нечија мука, све је то допринос Цркве опстанку Срба на овим просторима.

Мисија Цркве

Због „специфичних проблема и исцрпљујућег вишегодишњег деловања у условима ропства, прогона и затирања Српства“ Епархија је недавно упутила Србима у отаджбини и расејању апел за помоћ, како би што потпуније могла да остварује своју мисију. Шта све та мисија обухвата и да ли постоји опасност да апел буде лоше примљен у јавности, имајући у виду тешку економску и социјалну ситуацију у Србији, али и тврдње у медијима да је власт у Београду, наводно, незадовољна начином на који ЕРП користи државна средства?

– Из оног што сам већ рекао о томе шта све Епархија ради за српски народ на КиМ јасно је зашто се апелом обратила нашем народу у отаджбини и расејању, као и за које активности су та средства неопходна. Овде бих само могао додати питање порушених и уништених више од 150 цркава и манастира, које дуже од десет година леже у рушевинама. Њих ваља подизати и те непреболне ране лечити. Свесни смо тешке економске и социјалне ситуације како у Србији тако и у свету, али исто тако јасно је да апел није наредба или захтев који обавезује све, него молба на коју се одазива онај ко има, може и хоће. Таквих није мало ни у Србији, а ни у свету. Да ли ће се они и колико одазвати, ствар је њихове воље и осећања. На то не утичемо, нити можемо. Свесни смо и те како злонамерне кампање, подметања и харанге која се повремено појави у медијима о незадовољству „власти и многих других у Београду начином на који Епархија рашко-призренска користи државна средства“ и да због тога и овај наш апел може да буде лоше примљен у јавности. Али, то нас није спречило да и даље чинимо што смо дужни чинити у бризи за угрожени српски народ на КиМ. Све оно што добијамо од државе Србије преко Министарства вера или од других донатора наменски трошимо и о томе редовно извештавамо надлежне. И поред тога, многи наши пројекти, планови и потребе остају нереализовани, јер су нам, вероватно подлегавши утицају те прљаве пропаганде, ускратили тражену и нужну помоћ. Покушавамо то да надоместимо преко овог апела.

На који начин се у СПЦ, у Епархији и Синоду, размишља о проблему заштите манастира на КиМ због смањења снага Кфора: Шпанија је повукла своје војнике, исто најављују Грчка и Италија, а Косовска полицијска служба намерава да, у складу с планом Мартија Ахтисарија, преузме бригу о српским светињама. Да ли је о томе разговарано са властима у Београду?

– Како у Светом архијерејском синоду размишљају о том питању није ми познато. Ми у Рашко-призренској и косовско-метохијској епархији стојимо чврсто уз Резолуцију Савета безбедности УН 1244 по којој је Кфор једини одговоран за безбедност на КиМ и не прихватамо услуге КПС. За то постоје два разлога. Први – знамо да КПС у својим редовима има чланове бивше злочиначке ОВК. Други – КПС је орган самопроглашене и за нас непостојеће државе „независно Косово“. Но, ваља рећи да Епархија и Срби на КиМ не могу да спрече КПС да тобоже обезбеђује и наше светиње, да око њих патролира, надгледа… Сматрам да су ту одговорни они који су прихватили и благословили долазак Еулекса на КиМ да би се спровео план Мартија Ахтисарија, јер се у том контексту и преносе надлежности и одговорности за безбедност са Кфора на КПС.

Кандидатура и светосавље

Србија је предала кандидатуру за улазак у ЕУ. Шта ће то, према Вашем мишљењу, значити за решавање косовског питања?

– Само нову замку и ништа више.

Да ли, како многи сматрају, Црква треба да се изјашњава о европским интеграцијама Србије? Како коментаришете чињеницу да се однос СПЦ према европским интеграцијама у јавности различито доживљава, од оцене да је врх Цркве евроскептичан до тврдњи да је подлегао захтевима секуларних власти?

– Свакако да треба да се изјасни, јер од тога зависи успех њене духовне мисије у православном народу српском. Кроз европске интеграције настоји се да се измени духовни идентитет нашег, у сржи, православног народа, да се еванђелске и духовне вредности замене „европским вредностима“ које су углавном антиеванђелске и паганистичке, да уместо Светосавља завлада јеретички екуменизам и безбожни глобализам. Улазак у Европу није повратак у Едемски врт, него улазак у кошмар у коме ћемо нестати. Различитост односа појединаца у СПЦ према европским интеграцијама могуће је схватити и објаснити само на основу личне слободе сваког појединца, па и епископа и његовог духовног настројења.

Како бисте дефинисали светосавље, јер многима изван СПЦ није јасно шта је у њему толико специфично у односу на православље и хришћанство уопште?

– Најкраће речено светосавље се ничим не разликује од православља као што се православље ничим не разликује од хришћанства. Јер управо право хришћанство и јесте у православљу и светосављу. Ван тога га и нема. Свети владика Николај у предговору књизи „Светосавље као философија живота“ од преподобног оца Јустина Ћелијског, дословно каже: „Светосавље није друго до Православно Хришћанство српског стила и искуства, изражено у богоугодним личностима, првенствено у светом Сави Немањином“. Термин светосавље потекао је у наше време од млађих професора и студената београдског Богословског факултета и већ је ушао у општу употребу код Срба. Но, у овој Јустиновој књизи светосавље се први пут представља у систему као једна потпуна и заокругљена философија живота: „Свети Сава је најмудрији и највећи српски философ“. Важно је да је појам светосавље јасан и разумљив онима који себе осећају православним Србима, потомцима и следбеницима светога Саве, нашег духовног оца, учитеља и просветитеља.

После пола века монашког стажа, како оцењујете пут који је иза Вас и колико је у данашње време тешко бити епископ и бринути о духовном спасењу народа? – Педесет година се узима као „златни јубилеј“ неког догађаја. Богу сам благодаран што ми је омогућио да то дочекам. Тај свој пут видим као труд и подвиг у вршењу воље Божије. По милости Божјој, ево и скоро пуних 19 година на челу сам богоспасаване Епархије рашко-призренске, у периоду, можда, најтежем у њеној дугој историји. Бити епископ Цркве Божије увек је била, па и данас јесте, тешка и одговорна дужност, која захтева свесну и самопрегорну жртву у служби Богу и народу. У тој служби потпору и ослонац имам у Пастиреначалнику и Подвигоположнику – Првом пастиру који је положио темеље сваког подвига – Господу Исусу Христу, који је обећао својим ученицима да ће бити са њима „до свршетка века“, како каже Еванђеље од Матеја.

Паганизам најцрње врсте

Шта подразумевате под „европским вредностима“ и због чега су оне супротстављене еванђелским вредностима, имајући у виду колико Црква инсистира на хришћанским коренима Европе?

– То је све оно што модерна Европа нуди човеку и човечанству уместо Христа Господа и Његовог светог Еванђеља. Пођимо редом, макар неколико корака. Демократија схваћена на западни начин: право наметања силом својих принципа, схватања, вере… борба за „људска – мањинска права“, под чијим се геслом намеће, толерише и промовише сваки грех и безакоње, чак до „параде поноса“; права на некажњено бомбардовање и злостављање других народа под видом хуманизма, као што је био случај с НАТО бомбардовањем Србије, наметање демократије силом у Ираку, Авганистану… наметање силом уједињења свих хришћана – екуменизам, глобализам… Могуће је ређати у недоглед. Све те „вредности“ су по својој суштини супротстављене еванђелским вредностима из простог разлога што се Европа одметнула од живог Богочовека Господа Исуса Христа и потонула у паганизам најцрње врсте. Шта све Европа данас не обожава, шта све није прогласила за своје божанство коме се усрдно клања и коме беспоговорно служи. Европа је некада имала хришћанске корене док је православно веровала и исповедала Богочовека Христа као свога Бога и Спаситеља. Потонувши у јерес папизма и протестантизма, Европа се одвојила од свог хришћанског корена и кренула да служи људској похоти и људској памети. За Европу нема спаса ни спасења док се кроз покајање не поврати својим хришћанским коренима, очуваним и сачуваним у светој Цркви православној. Што пре то учини, утолико боље за Европу и за цео свет.

Потребан је патријарх спреман да води Цркву светосавским путем

У години у којој се навршава 80 година од обнове Српске патријаршије Свети архијерејски синод СПЦ требало би да изабере 45. патријарха. Који су, према Вашем мишљењу, главни приоритети и задаци СПЦ данас и какав јој је поглавар потребан?

– Ту се суштински ништа променити неће. Главни приоритети и задаци СПЦ данас јесу и остаће исти они који су и вековима били: духовна брига о повереној пастви и очување богопредане вере православне у неокрњеном и неизмењеном виду. Вековима су се поглавари Цркве мењали и смењивали, али је Црква увек остајала оно што је њен оснивач и њена глава Господ Исус Христос од почетка у темеље Цркве поставио. Какав је поглавар СПЦ данас потребан? – Онакав и онај који ће бити у стању да Цркву непоколебиво води остварењу њене мисије у роду српскоме, који је таквог настројења и који је спреман да СПЦ води светосавским путем. Верујемо да ће таквог Бог показати и на трон светога Саве узвисити.

Да ли после избора новог патријарха очекујете промене у односу Цркве према КиМ и како коментаришете интересовање појединих западних амбасада за евентуална персонална решења на челу ЕРП?

– Прижељкујемо да тај однос буде бољи, конкретнији и коректнији, заснован на принципима вере и светим канонима. „Интересовање“, пак, појединих западних амбасада за евентуална персонална решења на челу ЕРП оцењујемо као недопустиво мешање сила овога света у живот Цркве. Надамо се да такво њихово „интересовање“ неће наћи ослонца и подршке у крилу СПЦ.

Јелена Тасић

06. јануар 2010.

Извор: Данас

Ilustracija novinar.de