Izveštaj o stanju komunističkih organizacija u Srbiji u jesen 1943 godine, uključujući tu i pratizanske odrede (Priredio: Dusan Bukovic)
Владислав Б. Сотировић, 01.12.2009
+++
Autor ove uvodne beleske preturao je nedavno zaostale hartije bivseg funkcionera beogradske Specijalne policije i medju njima je nadjen gornji izvestaj. Pisao ga je Nikola Jovanovic (pavo ime Vasilije Buha) do Drugog sv. rata privatni namestenik i clan komunisticke partije u Beogradu, rodjen je 1913 godine u Mostaru, a od pocetka rata 1941 godine nalazio se kao strogi ilegalac, profesionalni revolucionar i clan Pokrajinskog Komiteta Komunisticke Partije za Srbiju, zaduzen sa radom po organizacionoj liniji. On je prilikom jedne vece provale pocetkom oktobra 1943 godine uhapsen od strane beogradske Specijalne policije i prilikom pretresa medju njegovim vrlo dobro sredjenim hartijama pronadjern je i ovaj izvestaj. On je pisan njegovom rukom cirilicninim slovima sa plavom hemijskom olovkom na nekoliko polutabaka pozutele hartije, koja je tada bila u upotrebi i sadrzi dva dela. Prvi deo je kraci i ceo se sastoji od samo jednog polutabaka. U njemu Jovanovic donosi suve statisticke i koliko god je to pod tadasnjim prilikama bilo moguce dobro proverene podatke o brojnom stanju clanova partije i boraca partizanskih odreda u svima krajevima tadasnje Srbije, koje je kontrolisala Nediceva vlast pod nametnutom i nezeljenom okupacijom. Pisan je u svakom slucaju kao potsetnik za referat na sednici PKKP za Srbiju, koji je Jovanovic posle svojih putovanja u cilju kontrole, podrske i reorganizacije partije i odreda na terenu redovno podnosio plenumu komiteta po povratku u Beograd a verovatno i za izvestaj Vrhovnom partijskom i partizanskom vodjstvu, koje se u to vreme nalazilo u zapadnim krajevima Jugoslavije.
Drugi deo ovog izvestaja koji je bio kao neka vrsta komentara sadrzi nepunih pet polutabaka, pisan je takodje na pozuteloj hartiji, Jovanovicevim rukopisom, koji je utvrdjen i uporedjen sa prvim delom u zatvoru beogradske Specijalne policije.
Izvestaj koji cemo dole u celosti i bez izmene i jedne zapete verno prepisati i doneti govori sam za sebe i njemu nisu potrebni nikakvi komentari, izuzev ove uvodne beleske. Smatramo da ce ovaj izvestaj biti najbolji odgovor zvanicnoj i nezvanicnoj komunistickoj istoriografiji o nekoj njihovoj jacini, organizovanosti i uticaju, kojeg su oni imali tada u Srbiji, uoci Teheranske konferencije 1943 godine, kada je Vinston Cercil zahtevao od Staljina i Ruzvelta da Brozovim komunistima treba pomoci materijalnim sredstvima u ratnoj opremi, kao i u komandnim operacijama, sto je vise moguce (vidi: Carol Quigley, Tragedy and hope – A history of the world in our time, New York – London, 1966, str. 781; vidi: Sigrid Arne, United nation primer, New York – Toronto, 1948, str. 56).
Cercil je bio poznat kao veliki neptrijatelj pravoslavnih Srba, on je u toku Prvog sv. rata napao „mrske srpske svinjare“ („…hated pigfarmers of Serbia…“) zbog propasti Austro-Ugarskih trupa u Galiciji 1916 godine kada ih je potukla Armija carske Rusije (Vidi: Richard Wilmer Rowan, The story of secret service, New York, 1937, str. 708).
Ali ni Ruzvelt nista nije bio bolji, on je svoje anti-monarhisticko raspolozenje poverio supruzi Elenori u junu 1942 godine prilikom posete kralja Petra II u Vasingtonu, kada je rekao: „… ovaj mladi covek treba da zaboravi da je on kralj…“ (vidi: Anna Eleanor Roosevelt, The autobiography of Eleanor Roosevelt, New York, 1961, str. 237). Ruzvelt je bio protivnik uspostavljanja Kraljevine Jugoslavuije jer se zalagao za Nezavisnu Drzavu Hrvatsku i za Nezavisnu Drzavu Sloveniju (vidi: Robert I. Gannon, S.J., The Cardinal Spellman Story, New York, 1962, str.224).
Nije ni Cercil bio naklonjen kralju Petru II jer mu je otvoreno rekao: „…da on za njega nebi zrtvovao ni jednog vojnika ili jednog penija, da mu pomogne da dodje na presto“ (vidi: Alexander Wert, Russia at war 1941-1945, New York, 1965, str. 883). Na ovom mestu je potrebno ukazati da je kralj Petar II doveden na vlast 1941 godine pomocu 27-martovskog puca kojeg su organizovali anglo-amerikanci preko svojih lakeja u Beogradu, kako je to zabelezio John Colville u svom dnevniku pod datumom od 4 marta 1941 godine, gde kaze: „da je vidio Donovana, koji se vratio sa Balkana, gde je iza kulisa pripremio plan i da ce zavesa ubrzo da se digne“ (vidi: John Colville, The Fringes of power – 10 Downing street diaries 1939-1955, New York, 1986, str. 359). Bila je ocigledna namera anglo-americkih imperijalista da preko svojih lakeja, medju kojima se nalazio i knez Pavle Karadjordjevic, pripreme Kraljevinu Jugoslaviju za katastrofalni rat 1941 godine sa Nemackom i Italijom, ali da oni ni prstom ne mrdnu da obuzdaju okupatore.
Anglo-americki imperijalisti nisu prstom mrdnuli ni onda kada je nacisticka Nemacka napala 22 juna 1941 godine svoju prijateljsku Sovjetsku imperiju. Senator SAD H. Truman je drugi dan posle napada Nemacke na SSSR dao ovu izjavu za americku javnost:
„Ako vidimo da dobija Nemacka, onda treba da pomazemo Rusiju, a ako bude dobijala Rusija, onda treba da pomazemo Nemacku, pa neka se oni, na taj nacin, medjusobno sto vise ubijaju“ (vidi: New York Times, June 24th 1941)
Slicnu izjavu je dao 1941 godine u Velikoj Britaniji ministar vazduhoplovne industrije Mur Brabazon, koji je rekao: „…da bi, ukoliko se to tice Velike Britanije , najbolji ishod borbe na istocnom frontu bio medjusobno iscrpljenje Nemacke i SSSR, sto bi omogucilo Engleskoj da zauzme dominantan polozaj“. (vidi: „IZVESTIJA“ , SIB, Moskva, brojevi od 10, 12, 15, i 17 februara 1948).
I pored ogromne pomoci koju su dobili Brozovi komunisti od anglo-americke vojske i vazduhoplovstva posle kapitulacije Italije, oni nisu mogli da dodju na vlast sopstvenim snagama. Presudnu ulogu je odigrala Sovjetska armija, koja je svojim operacijama u Srbiji u jesen 1944 godine omogucila Brozovim komunistima da dodju na vlast. U sovjetskom casopisu „NOVAJA I NOVEJSAJA ISTORIJA“, Moskva, 1960, broj 5, na str. 133, stoji da su sovjetske trupe za isterivanje nemackih okupacionih trupa iz Srbije upotrebile: devetnaest pesadijskih divizija, pet stotina tenkova, dve hiljade aviona i devet pesadijskih bugarskih divizija.
Brozovi komunisti su sa svojim sopstvenim snagama uspeli da udju u glavne gradove tz. Nezavisne Drzave Hrvatske i Slovenije nedelju dana posle Hitlerovog samoubistva! Nazalost, mnogima ni dan danas nije jasno sa koliko su malim snagama Brozovi komunisti ustoliceni na vlast u Jugoslaviji pomocu Cercila, Ruzvelta i Staljina… To najbolje ilustruje i ovaj suvi statisticki izvestaj Vasilija Buhe (alias Nikola Jovanovic), gde stoji:
„K.P. u Srbiji u toku 43 g. bila je sve slabija i brojno i kvalitativno u svojim kadrovima. Ogromne zrtve i gubici narocito u rukovodecem kadru iz 42 g. nastravili su se bez zastoja i u 43 g. K.P. u Srbiji morala je da povede najodlucniju borbu za svoj opstanak pred organizovanim i upornim progonima nadmocnih snaga udruzenih neprijatelja. Zato je PK trazio od CK i Vrhovnog Staba da se posalju pojacanja u vojnim i politickim rukovodiocima i da se prebaci u Srbiju za pojacanje partizanskih odreda bar one srpske partizanske snage koje su se krajem jeseni 41 g. povukle iz Zapadne Srbije u Sandzak. To je bio preduslov da bi se u Srbiji odrzao partizanski pokret uopste posto je pritisak neprijatelja bio svakim danom sve snazniji i porazniji.
Namere su bile da se uz pripomoc toga pojacanja razvije sira mobilizacija u narodu i razvije veca aktivnost protiv okupatora a narocito protiv bugarskog okupatora jer je on bio slabiji i u borbi sa njime moglo se je lakse dolaziti do uspeha i do oruzja i municije. Bilo je predvidjeno da se narocito na jugu Srbije stvori jako vojnicko uporiste – da se stvori brigada a zatim i divizija koja bi stvorila u Leskovackom okrugu makar manju – privremeno slobodnu teritoriju, odakle bi se kao iz glavnog uporista mogao dalje siriti partizanski pokret na sve strane. Taj kraj je narocito pogodan i strategijski vazan jer se nalazi izmedju Srbije, Sandzaka, Kos. Met., Makedonije i Bugarske. Povezivanjem sa partizanskim odredima iz tih krajeva to bi imalo veliki ne samo politicki vec i vojnicki znacaj. Radi toga je Leskovackom okrugu i njegovim odredima u zadnje vreme posvecena najveca paznja i pomoc. I zato su partizanski odredi na Jugu Srbije u zadnje vreme bili naglo pojacani i tu je bila skoncentrisana glavna partizanska snaga u Srbiji.
Stvaranjem makar i male i privremene slobodne teritorije u Srbiji imalo bi ogroman politicki znacaj za dalje jacanje partizanskih snaga kada bi se moglo tamo prebaciti najveci deo kadrova koji se kriju i koji je pod stalnim progonom vlasti u pozadini i ne samo oni vec bi se mogli prebaciti ostaci oslabljenih i razbijenih odreda na oporavku. Tamo bi se mogli uspostaviti svi sektori rada u pokrajinskom obimu. Postojala bi kud i kamo veca mogucnost da se otuda rukovodi, celokupnim radom u Srbiji. Bila je namera da se stvore cvrste veze izmedju Sumadije i Juga Srbije. U toim cilju nastojalo se je da se nabave 3 radio stanice (za Beograd, Sumadiju i jug Srbije) koje bi bile stalno u vezi a najjaca od njih bila bi u vezi sa Vrhovnim Stabom. Time bi se mnogo doprinelo jer bi postojala stalna i redovna veza i moglo bi se na vreme preduzimati odredjene akcije i smislu dobijenih direktiva a ne kao do sada da zbog stalnih prekida veza zadocnjavaju i zastarevaju i izvestaji i potrebne direktive. To sve skupa bi omogucilo da se dobije bolji pregled situacije i olaksalo bi da se savladaju mnoge teskoce i slabosti. Time bi bila stvorena mogucnost da se nesto ucini na pitanju saradnje sa ostalim gradjanskim grupama koji su protiv okupatora. Nastojanje u tom pravcu da se ojaca jedinstveni narodno-oslobodilacki front isla su zatim da se sto pre stvore i ojacaju okruzni N.O.O. i da se stvori Antifasisticjko Vece narodnog oslobodjenja za Srbiju, kao politicki organ partizanskih odreda i narodno oslobodilacke borbe. Pored toga bilo je nuzno da se stvori Pokrajinski Odbor U.S.A.O.J. i pokrajinski odbor A.F.Z. i da preuzmu organizaciju i rukovodjenje sa tim pomocnim masovnim organizacijama. Trebalo je ponovo i u Beogradu stvoriti makar malu ali cvrstu organizaciju. To su bili glavni zadaci i na tome su se angazovale glavne snage partije. U tom smislu su vrsene pripreme i nastojalo se je svima silama da se sto pre ostvare iznete namere i postavljeni planovi. Razume se da su teske organizacione slabosti i objektivne teskoce rada bili velika prepreka za ostvarenje postavljenih zadataka. Pokusalo se je i organizaciono pitanje srediti. Ali se nije moglo sve odjednom i u isto vreme srediti. To su bili i suvise teski i obimni problemi da bi se mogli savladati sa sopstvenim tako oskudnim snagama. Pokusaji da se to ostvari i pre dobijene pomoci odozgo nisu dali nikakve rezultate jer su policija s jedne a srp. drz. oruzani odredi s druge strane to na vreme sprecavali razbijajuci sve jace part. organizacije i partiz. odrede.
Citav taj plan bio je bez sumnje u vezi sa opstim nastojanjem Vrhovnog Staba da se borba partizanskih odreda u Srbiji tesno poveze sa partizanskim odredima u drugim krajevima bivse Jugoslavije. I ne samo to, vec je Vrhovni Stab isao za tim da se u Makedoniji stvori cvrsto vojno uporiste i da Makedonija kao strategijski vrlo vazna oblast bude srediste partizanskog uporista. Tu je trebalo stvoriti vecu slobodnu teritoriju, dovesti brojnije partizanske odrede i napraviti vojnicku zizu i cvrsto uporiste za povezivanje i rasplamsavanje partizanskih borbi u okolnim zemljama: Srbiji, Bugarskoj, Grckoj, Albaniji, Crnoj Gori, Kos. – Met. i Sandzaku. Tu je trebala da se osigura i sigurna baza za stvaranje Balkanskog staba za sve partizanske odrede u balkanskim zemljama. Jasno je da bi u tome stabu bile zastupljene sve balkanske zemlje ali bi vodjstvo u stabu pripalo pretstavniku one zemlje ciji je partizanski pokret najaci. U ovom konkretnom slucaju to bi bio sigurno Tito. Ali koliko god je Makedonija u tom pogledu veoma vazna sa strategijsko vojnog znacaja za ostvarenje daljih ciljeva partizanske borbe je kud i kamo od politickog znacaja vaznije Srbiju osvojiti. Srbija je kicma Balkana i ko ima Srbiju nije mu tesko imati uza se i ceo Balkan. Jer Vardarsko-Moravska dolina je glavna zila kucavica na Balkanu. Posedovanjem te doline znacilo bi stvarno imati cvrsto u svojim rukama glavne komunikacije a vaznost toga problema prelazi vec balkanske okvire.
Dakle iz napred iznetog jasno se vidi da su namere K. P. u Srbiji bile deo opsteg plana KPJ i Vrhovnog Staba da se na balkanskom prostoru zada sto tezi udarac okupatorskoj vojnoj sili. U tom planu racunalo se na to da ce bugarska vojska biti neotpornija i odigrati slicnu ulogu kao italijanska na zapadnom Balkanu posto je ona slabiji saveznik okupatora i da ce ona biti glavni izvor snabdevanja partizanskih odreda sa oruzjkem i municijom. Dalje bugarska vojska bi stalno bila podgrejavana slavenofilskim teznjama i islo bi se za tim da se stvori oruzano bratstvo u borbi protiv nemackog okupatora.
U svemu tome je nesumnjivo imalo uticaja i to sto je S.S.S.R. poceo igrati sve vazniju ulogu u svetu. Sovjet. Rusija koja je istupala kao zastitnik i oslobodilac ugnjetenih i porobljenih naroda zadobijala je sve vece poverenje porobljenih naroda. Ucestvovanje saveza izmedju Rusije, Amerike i Engleske jos je vise tome doprinelo. O svemu tome vodile su strogo racuna sve komunisticke partije u Evropi pa razumljivo i na Balkanu.
Sve jaci uticaj Rusije na razvoj dogadjaja u Evropi a narocito na jugo-istoku Evrope i popustanje pred tim uticajem Engleske i Amerike moralo se je odraziti i na Balkanu. U vezi s time uloga komunistickih partija koje su uspele odrzati partizanske pokrete uveliko je porasla i njihov uticaj dobio je siri politicki znacaj o kome su morale voditi racuna ne samo saveznicke sile vec i neprijateljske snage. Borba partizanskih odreda narocito na zapadnom Balkanu stvarala je velike teskoce okupatoru i vezivale mu jedan deo snaga koje su mu mogle koristiti na drugoj strani. To je cinjenica o kojoj je vodio racuna okupator ali je u toliko vise cinjenica o kojoj narocito u zadnje vreme vode racuna i ukazuju puno razumevanje i udruzeni saveznici. Naposletku iz svega toga izlazi da rad i rezultati partrizanskih odreda koji su pod rukovodstvom komunisticke partije postaju ona vojna i politicka privlacna snaga za udruzene narode koja im pomaze u svakom pogledu i postaju deo njihove aktivne sile sracunat i njihovom taktickom i strategijskom planu. Samo razumljivo je da K. P. vodi strogo racuna o tome da ne bude politicki iskoriscena a jos manje izigrana bilo od koga saveznika zato sve mere koje preduzima i sprovodi nalaze se na planu njenog opsteg programa i u krajnjoj liniji ne odstupa od njenih opstih zadataka i glavnog cilja. Komunisti su se stavili na celo narodno-oslobodilacke borbe protiv okupatora da bi i na taj nacin zadobili poverenje i podrsku sirokih narodnih masa a taj put borbe vodi neposredno ka boljim pozicijama – izvojevanju slobode i politicke nezavisnosti naroda i drzave. To je preduslov da bi narod mogao slobodno odlucivati o svojoj sudbini a za komuniste neophodni minimum da bi u ostvarenju svojih krajnjih ciljeva mogli otici korak blize. Komunisti su uvereni da je svaki potez koji izvrsi Sovjetski Savez sracunat unapred na resenje sputanih naprednih i oslobodilackih snaga bilo u pojedinim zemljama ili u celom svetu. Uvereni su da Rusija nece nista preduzeti niti pristati ili priznati na ma kakve kombinacije svojih stalnih ili privremenih saveznika sto bi bilo na stetu osnovnih interesa sirokih narodnih slojeva naroda a narocito njegovih naprednih snaga. Komunisti se zalazu da to njihovo ubedjenje prodre sto dublje u narod i postane i njegovo misljenje. Isto tako komunisti se trude svim silama da svojom delatnoscu u narodnim masama ostvaruju prvenstveno one zadatke za koje ce narod imati puno razumevanje i dati delimicnu ili punu podrsku a koji su zadaci po svojoj sadrzini napredni i u skladu sa opstim teznjama glavnih naprednih snaga u svetu. Po tome se vidi da strategija i taktika komunistickih partija nije nikada u suprotnosti sa osnovnim teznjama i delatnoscu glavne napredne sile u svetu – Sovj. Rusije.
U vezi sa time nije nikakva slucajnost da se istovremeno na Balkanu uzajamno dopunjuju s jedne strane namera i nastojanja partizanskih akcija sa pojacanjem i prosirenjem uticaja Rusije uz podrsku Amerike i Engleske na Jugoistoku Evrope.
STATISTICKI DEO: Stanje komunist. organ. u Srbiji danas (jesen 1943) ukljucujuci tu i partizanske odrede:
BEOGRAD cl. 20
LESKOVACKI cl. 220 odredi: Leskovacki cl. 340, Jablanickl cl. 30, Jastrebacki cl. 60, Babicki cl. 10, – Bataljoni: Leskovacki preko 200 boraca, Jablanicki oko 300 boraca, Jastrebacki oko 300 boraca, Babicki oko 30 boraca –
KRAGUJEVACKI cl. 200, – bataljon-odred Sumadijski 90 cl., boraca oko 250 –
MLADENOVACKI (Kosmaj) cl. 200, bataljon Kosmajski 80 cl., boraca oko 150 –
VRANJSKA cl. 60, Vranjski bataljon 40 cl., boraca oko 300 –
KRUSEVACKI cl. 70, Rasinski bataljon 40 cl., boraca oko 150 –
ZAJECARSKA cl. 100 – Krajinski odred 10 cl., Boljevacvki odred 30 cl. Knjazevavcki odred 20 cl., Boraca: Krajinski odred oko 50, Boljevacki odred oko 100, Knjazevacki odred oko 50 –
POZAREVACKA cl. 50, – Pozarevacki odred 20 cl., boraca oko 50 –
NISKA cl. 50, Ozrenski odred 20 cl., boraca oko 40 –
VALJEVSKA cl. 20, Valjevski odred 10 cl., boraca oko 40 –
SABACKA okr., CACANSKA, okr. UZICKA, okr. JAGODINSKA, okr. ima zaostalih pojedinaca sa kojima se nema nikakva veza.
SVEGA OKO 1000 (hiljadu) clanova u pozadini i u odredima. Pored toga postoje udarne grupe i pomocne mesne seoske desetine cije se brojno stanje stalno menja. Od nih se najcesce popunjavaju odredi“.
* * *
Napomena: Autor pise u zenskom rodu zato sto pod tim podrazumeva Okruznu partijsku organizaciju. Inace podaci su dati i stanje je izneto prema administrativnoj podeli po okruzima tadasnje Nediceve Srbije, te se iz gornjeg jasno vidi da u tri okruga Zapadne Srbije i u jednom centralnom Jagodinskom nije izuzev zaostalih lutajucih pojedinaca bez veze tada postojala nikakva partijska niti partizanska organizacija.
___________________________
Владислав Б. Сотировић
Да би сте послали коментар морате бити улоговани