Вести

Posle kraćeg zatišja, privatizovani nedeljnik NIN je drastično promenio svoju uređivačku politiku i otvoreno krenuo da prevaspitava svoje zabludele čitaoce,

za novinar.de Dragan Vidaković, Prilike; 01.12.2009

+++

a kako to radi najbolje se može videti uvidom u članak „Mera odnosa“ (NIN br. 3069), autora iz tima ISAC fonda (International and Security Affairs Centre) čiji je glavni cilj „Da doprinese transformaciji srpskog društva na njegovom putu ka integraciji u Evropsku uniju i NATO“, a sve to uz pomoć „vrhunskih stručnjaka mlađe generacije“, koje su inače nekada nazivali ekspertima, sve dok ta zvučna titula nije iskompromitovala. Jedan od instrumenata ISAC fonda je:

„Podizanje nivoa javne svesti: ISAC programi podizanja nivoa javne svesti imaju za cilj da pomognu običnom građaninu Srbije da napravi izbor za evroatlantsku budućnost Srbije, zasnovan na poznavanju i informisanosti.“

Osnovna ideja je da se „nađu različiti načini kojima bi se došlo do skeptičnih, uglavnom neinformisanih i razočaranih delova srpske javnosti“ Ne znam kako je zaključeno da je ciljna grupa NIN-ovo čitalište. Skeptika možda ima, ali da je to neka razočarana i neinformisana družina, malo je preterano i poprilično uvredljivo, za NIN pre svega. Ako pređemo preko te potpuno neopravdane prepotencije „vrhunskih stručnjaka“ -neobičnih građana, najbolje je, kad smo već odvojili novac i platili članak, da ispitamo njegovu saglasnost sa intervjuom u „Novostima“ Andersa Fog Rasmusena-generalnog sekretara NATO, u kome kaže:

„I NATO i Rusija igraju vitalnu ulogu u evropskoj i ukupnoj globalnoj bezbednosti, ali naš odnos je bio opterećen stereotipima, sumnjama i optužbama. Ono što nam je potrebno je istinsko, puno poverenje i produktivno partnerstvo između NATO i Rusije, koje ohrabruje saradnju u mnogim oblastima u kojima imamo zajednički interes-u Avganistanu, u borbi protiv terorizma, u sprečavanju širenja nuklearnog naoružanja-ali koje, takođe, podstiče razgovore o kontroverznijim temama“, i naročito Rasmusen naglašava da „Srbija ne mora u NATO i da članstvo u NATO nije uslov za prijem u EU, niti obrnuto“

Logično je očekivati da radijus dejstva ovdašnjih NATO lobista bude omeđen stavovima generalnog sekretara, međutim, i površan pogled na NIN-ov tekst pokazuje da su ovdašnji NATO-vci „veći katolici“ od Rasmusena, a to ne samo da je ružno već i potpuno kontraproduktivno ako se ima u vidu postavljeni cilj. Dobar lobistički tekst, koji bi bio koristan NATO-u, mora da bude prividno neutralan, da deluje na koru velikog mozga, a ne da više liči na sirovo guranje prsta u oko, na šta, recimo, asocira priča da je pitanje Kosova bilo otvoreno sve dok su se Albanci stotinu godina borili da steknu kontrolu, a sada, kad su Srbi na redu da za sledećih stotinu godina učine to isto, pitanje Kosova odjednom postaje zatvoreno- za sva vremena, ni manje ni više. Kakvim se to trikovima može objasniti zašto se za veliku Srbiju-koju inače zvanična srpska vlast nikada nije pomenula- sudi kao za „udruženi zločinački poduhvat“, a za Berišinu veliku Albaniju se prave kao da nikad nisu čuli.

Ili, kako recimo uklopiti razumne Rasmusenove reči o „punom poverenje i produktivnom partnerstvu između NATO i Rusije“ u potpuno apsurdno razmišljanje autora teksta u NIN-u u kome kaže: „ako se evropske integracije oduže ili propadnu“ ni tada „približavanje Srbije i Rusije ne može biti alternativa“ Da je neko oktobra 2000. rekao tadašnijm revolucionarima da 2009. Srbija neće biti ni blizu EU, linčovali bi ga gore od Milanovića. Narod je očigledno besan a NATO promoter tvrdi da čak i ako kroz desetak godina propadnu naše evropske integracije, pomenuto približavanje opet neće biti alternativa. Morao je da kaže šta je u tom slučaju alternativa, ili je alternativa to da plačemo sledeću deceniju umesto da se okrenemo Rusima, Aboridžinima ili marsovcima.

Ne može neko ko namerava da transformiše Srbe promoviše NATO tako što će sve ono što uradi ovaj savez proglasiti za ispravno, a kada to isto urade Rusi za neispravno, što je potpuno providno i skroz infantilno. Zar to nije ono prošlo vreme „sumnjičenja i optužbi u odnosima NATO i Rusije“– koje pominje Rasmusen? Kako to da se ruska podrška Srbiji, posle priznavanja Abhazije i Južne Osetije, „svodi na proceduralnu“, a američka Kosovu na suštinsku. Zašto Amerika može i dalje autoritativno da se poziva na međunarodno pravo- iako ga je bombardovanjem Srbije i stvaranjem i priznanjem Kosova pogazila, a Rusija, posle sukoba u Gruziji, to ne može? Na tako jednostavan primer autor ne daje odgovor i time uopšte ne uverava građane da je NATO bolji izbor od Rusije, ili čak jedini, kako to nespretno pokušava da dokaže čitavim, otvoreno navijačkim tekstom.

Kada bi Rusi bili ludi da sa nama sarađuju tako što ćemo mi od njih izmusti sve ono što nam je korisno, a da im damo šipak kad god nam se ćefne, saveti u tekstu bi bili odlični. Međutim, pošto i oni imaju svoje jasne interese (pa čak i da „nerviraju“ Zapad, koji Kosovom, naravno, uopšte ne nervira Rusiju) očigledno je da nećemo moći još dugo da glumimo SFRJ iz Titovog doba. Ti interesi su potupno oprečni američkim i uopšte se ne mogu balansirati, a ponajmanje taktikom „umiljato jagnje dve majke sisa.“ S druge strane, polaganje nade u prevaspitavanje Srba, onako kako ga zamišljaju ambiciozni nestrpljivi lobisti, a realizuju isključivo se ostrvljujući na Rusiju, predstavlja čisto bacanje para: jer ne umeju da rade svoj posao, jer nemaju ugleda u javnosti koju treba da transformišu, niti je poznaju, niti je osećaju-jer razjaruju ljude umesto da ih pridobijaju. Evo, ja bih -kao objekat njihovog dejstva- posle ovakvog „lobiranja“, pre poslušao i Solanu i Klarka za džabe nego bilo koga od ovih što su uobrazili da mogu nešto da objasne, da pomognu da se „emocionalno resetujemo prema NATO“.

Te vodeće NVO su glavni uzrok povećanja nepoverenja prema evroatlantskim integracijama. Kad se to bude razumelo i otklonilo možda će se Srbi transformisati i bez toga da im se soli pamet i da se od toga izazivački dobro živi u ovoj opštoj bedi.

za novinar.de Dragan Vidaković, Prilike; 01.12.2009