Вести

“Депонија пикаваца“

“Србија је суштински “националистичко друштво“ и “затуцана клерикална џамахирија“!

за новинар.де Часлав М. Дамјановић, 02.12.2009

+++

Србија је састављена од “поданика чија је половина неписмена“, сматра некаква “грађанистичка Србија“, и зато су наводно “чак и обични Срби, с обзиром на то да у Србији није извршена лустрација националиста“, и даље “ћутљиви саучесници у злочиначкој политици“ “великосрпског наци(онали)зма“ деведесетих, због чега је и “могуће да се девет година после пада Милошевића дешавају овакве “поганштине“ као што је “дегутантна прича са сахраном патријарха Павла“.

“Сахрана Патријарха“ – “дегутантна прича“!

Згрожена “грађанистичка Србија није могла да разуме “колоне људи које у реду, од Теразија до Саборне цркве, некрофилно чекају да додирну мртвог човека“, поготово што је “у тим целивајућим редовима било приметно присуство великог броја младих људи“.“

Јавно се тврди да су “Патријарх и СПЦ, на чијем је челу био, свих ових година доследно истрајавали на идеји и политици да су Срби водили ослободилачки рат“, те би, према томе “лустрација“ предупредила ову “поганштину“!
А овако… без “лустрације“ – “Патријарх, као осведочени српски националиста постаo je омиљен међу националистичким и не-лустрираним Србима“!

“Колективна болест српског народа“!

“Дегутантна прича са сахраном патријарха Павла“ уствари је “показатељ опорих чињеница о колективној болести српског народа“ – због чега је та некаква “грађанистичка Србија“, ни мање ни више – “згрожена“!
Згрожена је јер се за покојног Патријарха Павла причало да “сам крпи своју обућу, да не гледа телевизију, да не слуша радио и не чита новине. И све то на почетку 21. века! А за то време римски Папа носи “прада“ ципеле и управо се спрема да сними свој први музички CD“!
Према томе:

“Шта рећи, а не заплакати?“

На то “депресивно“ питање – а питање је “депресивно“ наводно због “примитивности“ “колективне болести“ “затуцанe џамахиријe“ српског народа – дакле… на то питање одговара модерна “грађанистичка Србија“:
“Oстаје факат да је СПЦ ‘једина национална институција која и даље ужива велики углед у народу’ – па јебеш онда такав ‘народ’!“

“Згроженост“ српским народом те некакве “друге Србије“, оличена је оптужбом у пропратним коментарима да је покојни Патријарх иза себе “оставио Цркву која је постала легло лоповлука, бешчашћа и перверзије’’, и сходно томе “пустош у душама и мржњу у срцима своје пастве“.

Покорност директиви најмодавца!

“Грађанистичка Србија“, увијек слијепо али и слијепачки дослијдна директиви најмодаваца, иде чак толико далеко да за “циркус“ ове “поганштине“ – “дегутантне сахране патријарха Павла“ – оптужује “Тадића и његову маркетиншку дружину“ који су “омогућили“ ову “националистичку еуфорију“ тиме што су “од смрти патријарха направили не дане жалости, него неку врсту ванредног стања у коме свака будалетина може да изиграва моралног полицајца, а свако ко не каже да је патријарх био светац ризикује да буде проглашен за српског издајника“.

И зато, жали једна од официјелних јавносница, о, ужаса, “одавно нисам осећала такав бес и пониженост“! Друга јавносница оптужује да је баш због тог “ванредног стања“ “циркус“ био “колективна хистерија“ па чак и “ментално насиље над атеистима“! И зато је трећа баш због тога “људе који су сатима чекали да одају почаст Патријарху“ назвала “стоком грдном“!

И наравно све због истог “ванредног стања“ “на једном од блогова, уз одобравајући “осмејак“ (смајли), пренет“ је чак и ексклузиван и експлицитан текст “са босанског портала “Бошњаци“:
“Одлазак велико-српске сотоне Патријарха Павла“!

Експлицитни идеолошки Кербер!

Зато је на супрот “ванредном стању“ у којем “свака будалетина може да изиграва моралног полицајца“ – та некаква “згрожена“ “Друга Србија“ обзнанила да је она једини и експлицитан “идеолошки кербер“, јер “задужење“ је искључиво њено “да чува чистоту догме и пази неће ли власт, неким својим потезом, одступити од “свете ЕУ–НАТО идеје“!
И тако то…

“Светост“ “нелагоде“ “поганштине“!

Међутим, “и патријарх Павле, и сви људи који су га волели“ и испратили, “били су изнад тога“, јер те вредности због којих су га испратили, као што је неко лепо приметио, “некако немају баш много везе ни са НАТО, ни са Бриселом, ни са “денацификацијом и културном деконтаминацијом“, ни са професионалним борцима за људска права, ни са “ширењем антидискриминаторних пракси“ – “Патријарх је живео и отишао као човек покајања“ и “ко у овим “Павловим данима“ није осетио жељу да буде бољи него што јесте, ко није осетио потребу да се бар у нечему преиспита и поправи, томе заиста није остало превише од људскости“ – а “ту добру прилику“ је “грађанистичка Србија“ – “нажалост, пропустила“. Али… “и сви ови несрећни ругачи и вербални насилници такође су наши ближњи, за које се морамо молити да се уразуме“ јер “смрт једног доброг старца била је фина прилика“ и “за њихово преиспитивање и уразумљивање.“ (“Патријарх и другосрбијанске страсти“, Слободан Антонић nspm, 26/11/09)
Наравно… као и све што је прописано директивом, и прописана “нелагода“ је – “света“ “нелагода“!

Извор:

Под наводницама су цитати из сажетог али врло поштеног и врло комплексног написа Слободана Антонића под привлачним насловом “Патријарх и другосрбијанске страсти“, и са још привлачнијом рекламном најавом “пола милиона људи на сахрани патријарха Павла створило је код наших “грађаниста“ поприличну нелагоду“!
Антонић наравно цитира тачне изворе цитата што је у овом напису намерно изостављено.

Иако је Антонићев напис објављен у рубрици “политички живот“ на сајту НСПМ, што само по себи не обећава залажење у суштину, ипак, напис нас трагично сучељује са вртоглаво нарастајућом “поганошћу“ каљуге у којој су Срби већ дуго присиљени да живе, а коју је историчар и публициста Владислав Сотировић, недавно оправдано прогласио “депонијом пикаваца“.

Примитивизам

Антонићев напис био би несхватљив без разјашњења неких најновијих језичких и идејних варијабилности. Једна од тих је “другосрбијанске страсти“. Иако страсти наравно могу бити свакојаке, овде се очигледно ради о “страстима“ врло типичним за такозвану “Другу Србију“, јер су, по свему судећи, то “страсти“ некакве најновије касте – не “класе“ него касте – такозваних “грађаниста“ те такозване “Друге Србије“.

Која је то најновија “каста“? И која је то “Друга Србија“?

Пре свега, бесмислица је сматрати примитивизам “депоније пикаваца“ “страшћу“ “грађаниста“, и сходно томе, бесмислица је сматрати Србију некаквом “Србијом грађаниста“ и некаквом “Другом Србијом“.

Зашто? Зато што се не ради о Србији већ се ради о касти.

Али… о касти доцније – мора се прво о страсти:

Страст као таква је спонтана, па чак, иако свакако може да се претвори у необузданост и нелагоду, ипак, може се рећи да је страст чак и искрена. Према томе, пошто примитивизам “депоније пикаваца“ свакако није ни у којој мери искрен, већ је, напротив, условљен дуготрајним наметањем манипулативног “преваспитавања“ “народних маса“ у примитивне “грађанисте“, све се своди на чињеницу да се у процесу опримитивљујућег преваспитавања ништа не мења од постављања на власт комунистичке диктатуре и истовременог завођења диктатуре над историјом.
Шта се не мења?

Не мења се диктатура над културологијом!
Не мења се срозавање културности културологије!
Не мења се срозавање моралности и одговорности културологије!
Не мења се срозавање интелекта!

И најзад, пошто се не мењају ни неодговорност према Истини ни одговорност према Лажи – према томе, не мења се диктатура над интелектом.

Као и у доба комунистичке диктатуре, ни сада диктатура култорологије није стварна – комунисти су диктатуру културологије крваво спроводили за рачун истих диригената за које је данас спроводи најновија петоколонашка окупаторска власт:

Оно што је наметнуто – није стварно.

Стварно је, како би рекао Антонић, да су “и патријарх Павле, и сви људи који су га волели“ и испратили, “били изнад тога“ – стварно је то што сви ти Срби јесу били – “изнад“ “поганштине“.

Стварно је оно против чега је нестварно наметнуто.
А “нелагода“ није била стварна јер се сврха Лажи не мења!

Не мења се нити циљ Лажи.
Циљ лажи није само антисрпство, нити само олајавање!
Узрок Лажи је далеко више од тога:
Узрок Лажи је мржња свега српског.

Дакле… није се Србија променила.
Дакле… Србија је била покорена и остаје покорена.

Од завршетка Другог светског рата до данас – Србија није ослобођена!
То је оно што се не мења.

Зато сматрам да је заваравање, па чак и самообмањивање, па чак и самомагарчење – а такође и заваравање, обмањивање и магарчење свију нас који нисмо каста – промовисати непромењену покореност неослобођене Србије – као некакву “Другу Србију“!

Том најпростачкијом лажи малипулатори обмањују зато да би сутра Србију могли назвати “Трећом“, а прекосутра “Четвртом“ – наравно, само уколико им диригенти дозволе да Србију убудуће уопште називају “Србијом“ – без обзира да ли je трианестa, седамнаестa или четрдесет прва.

Другим речима – у питању је каста.

Без обзира да ли носе беле маршалске или суре удбашке униформе, црне или беле мантије, “прада“ ципеле или “армани“ одела… стварна каста су самопродани шићарџије-манипулатори.

Зато се неослобођена Србија не мења – зато што каста траје.
Који манипулатори?

Пре свега, а можда и изнад свега – манипулатори културологије!

Каста проданих манипулатора ствара од “народних маса“ “болест српског народа’’!

Зато је каста проданих манипулатора прогласила српски народ прво за бесловесну “народну масу“ – зато да би га онда прогласила “поганштином“, заправо “стоком“ која није чак ни “лустрирана“ – али и зато… да би истовремено, издвајала из “стоке“ касту приљежних “грађаниста“!

Каста културолошких манипулатора чини све то по директиви диригената, неодговорно (и приглупо) расипајући интелект на расправљање у оквиру дозвољених, заправо наметнутих – међа обмањивања!

Такво шићарџијско расправљање уствари јесте интелектуални злочин!

Јер баш тај злочин интелектуалног заглупљења одржава и продубљује примитивитет депоније пикаваца – а примитивитет депоније пикаваца је битан за одржавање привилеговане касте на власти:
Не би било “грађаниста“ – без интелектуалног лихварства.
Нити би пета колона опстала без инзтелектуалног злочина!

Без обзира на некадашње или садашње називе – каста интелектуалних злочинаца се не мења.

Једино што јесте извјесно у том процесу затарабљене памети – то је да су већина Срба и њихов интелект и здрава памет непрестано и непромењено оптужени злочинцем и злочином све због једне те исте чињенице:
Због чињенице да је злочин то што уопште постоје!

Због мржње и безобзирног процеса истребљења – Срби, Српство и Србија не постоје – зато нису укључени ни у раније нити садашње касте, нити ће бити укључени у будуће – јер су Србин и Православље осуђени на истребљење!
Зато у будућности неће постојати чак ни каталошки број под којим ће бити заведени као некаква античка “нелагода“ у некој будућој “светој“ библиотеци… јер неће бити шта да се заведе.

Култур-трегери

Као и у доба комунистичке диктатуре, на супрот легинонима оних који су жарили и палили, богатили се и наслађивали чарима сласти и страсти отимачине, најгори су били култур-трегери.

Култур-трегери нам кажу да тако треба да буде.
Култур-трегери нам кажу како не треба да буде.
Култур-трегери нам никад не кажу да оно што ми мислимо – да тако треба или не треба да буде… тако временом, пошто деца све ређе чују праву ствар од родитеља, деоба се наставља – једни се убаштрају у чешање, други, мање-више фрустрирани… остају под мачем “лустрације“.

Шта се “лустрира“?
“Лустрира“ се стварност:

Култур-трегери од непостојеће болести стварају стварну епидемију! Онда временом, од епидемије стварну кугу! И коначно… од куге лепрозне…

За лепрозне наравно чак ни лустрација не долази у обзир:
Лепрозни су направљени лептрозним да би били ликвидирани.

А “грађанистичка страст“ касте интелелктуално затарбљених доиста је садизам. Који садизам? Нема већег садизма од касапљења живог тела стварности – од касапљења живе Србије. Зато су интелектуално затарабљени најнижа гамад грађанистичке касте… најпоганији олош каљуге, одувек били политички комесари и квази-интелектуални пропагатори и цинкароши:

Култур-трегери.

Од кад је света и века ти пришипетље вештаца најгрознија зла чине.

Зато им кажем, драги несународници, тако како ви о мени – тако и ја о вама – кад-тад Истина ће натерати на “културну деконтаминацију“!

Биће то доиста куртулорошко “ванредно стање у којем ће сваки онај кога“ ваша каста заглупљених сматра “будалетином“ – својом здравом памећу “моћи да изиграва моралног полицајца“! И као за пакост вама – иако уљуљкујете себе да сте нас накљукали да једино булазнимо против чега смо – и да сте нас одучили од тога да знамо за шта смо – Србија зна за шта је и за то ће се и изборити – избориће се са црквом или без цркве – за Цркву Вере.

Павлови дани… целивање Врлине

Жива Србија – не “друга“ нити “трећа“ – него жива преживела Србија – српска и православна – Божија и Небеска – Равногоска и Светосавска – показала је масовним присуством младих и старих на Патријарховој сахрани да је њен живот скромност и покајање. Показала је до којих јој је вредности истински стало – до виших животних идеала – виших и узвишенијих од згртања материјалних добара и “доброг провода“ и ваше “евро-мантре“ “пуног-празног новчаника“… показала је Србија да јој је стало до “моралности и људскости“ а не до лажи којом је гуше петоколонаши окупатора…

Најзад… шта је достојно и шта достојанствено изрећи приликом сахране Патријарха ако не живу и неуништену Веру у Бога, у Истину, у Правду.

Часлав М. Дамјановић
www.ravnogorskivenac.com