logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија    Аутор: новинарство    710 пута прочитано    Датум: 2.11.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Protesti grčkih Pravoslavaca na Kipru Mnogopoštovanoj jerarhiji Grčke Crkve

8. oktobar 2009. god.

+++

Vaše Blaženstvo,

Preosvećeni sveti Arhijereji,

Poslednjih nekoliko dana, u vezi sa predstojećim plenarnim zasedanjem Mešovite komisije za bogoslovski dijalog između pravoslavnih i rimokatolika, Vaseljenska Patrijaršija je pokušala da ukalja, okleveće, zastraši i ućutka sve one koji su u poslednje vreme izražavali svoje neslaganje sa najnovijim ekumenističkim zbivanjima i pravcem u kojem se teološki dijalog kreće.

Ovaj pokušaj je iskazan zvanično, i to u dva pisma: jedno je Njegove Svetosti, Vaseljenskog Patrijarha Vartolomeja, upućeno Njegovom Blaženstvu, Arhiepiskopu Atinskom i cele Grčke Jeronimu, a drugo je pismo Visokopreosvećenog Mitropolita Pergamskog Jovana (Ziziulasa), upućeno svim Preosvećenim Mitropolitima Grčke Crkve.

U oba pisma može se uočiti taktika mešanja u poslove Grčke Crkve, dezorijetisanja i selektivnog pozivanja na određene aktivnosti i odluke, kao i potpuno odsustvo argumenata i dokaza za iznete tvrdnje.

U tonu i sadržaju ovih pisama može se uočiti prikriveni prezir prema Grčkoj Crkvi, njenim Preosvećenim Mitropolitima, njenom sveštenstvu i monaštvu, njenim profesorima teologije i vernom narodu. Svi oni se prekorevaju za “zilotske tendencije”, šizmatičko nastrojenje, neznavenost, “indolentnost”, “nepoštovanje saborskih odluka”, zlonamernost, fanatizam ili bolesnu težnju za samoisticanjem”…

Ovo je dobro poznata taktika ekskomuniciranja i generalne osude, koja ne trpi bilo kakvo oponiranje, koja ne može čak ni da razmotri drugačije mišljenje, i hoće da zgromi svakoga ko se usudi da ga iznese. Ovo je dobro poznata taktika koja se oslanja na prinudu, na drilovanje, na poziciju apsolutne nadređenosti, na slepu poslušnost klirika.

Očigledno je nastojanje obojice visokodostojnika da se mešaju u unutrašnje stvari Grčke Crkve: neumesnim kvalifikacijama i sugestijama, posrednim ucenama i pretnjama pokušali su da rukovode svim Jerarsima, da im budu pastiri, i da na veštački način izdejstvuju njihove odluke.

Na ovaj način je Grčkoj Crkvi upućen poziv da suštinski osudi svoje vlastite episkope, sveštenike, monahe i verni narod koji su potpisali – i nastavljaju da potpisuju – “Ispovedanje vere protiv ekumenizma” zato što, prema Vaseljenskom Patrijarhu “time što ne osuđuju nego prećutno opravdavaju (ispovedanje vere) izazivaju zabrinutost ne samo u pogledu svoje pastve, nego i u pogledu zajedništva sa ostalim Pravoslavnim Crkvama”. Da Carigradska Crkva ima pastvu koja je osetljivija na ekumenističko delovanje, i sama bi se suočila sa istom takvom uznemirenošću i dobronamernom zabrinutošću. Tradicionalna Grčka Crkva ne samo da ne stvara nikakve probleme u svom zajedništvu sa drugim Pravoslavnim Crkvama nego se naša istoverna braća uvek oslanjaju na nju i njene čvrste, zdrave i vitalne bogoslovske snage, što se jasno vidi po širokom, međupravoslavnom prihvatanju “Ispovedanja vere”.

A pitamo se, s bolom u srcu, da li je Vaseljenski Patrijarh ikada porazmislio ne samo o zabrinutosti, nego i o dubokoj tuzi, razočarenju i žestokoj sablazni koje on i njegovo druženje sa jereticima izazivaju kod Pravoslavnih vernika.

On iznosi optužbu da tekst “Ispovedanja vere”, navodno, “sadrži u sebi seme shizme”. Pitamo se: kako očigledne i nesumnjive istine naše Vere mogu sa takvom lakoćom biti proglašene shizmatičnim? Da li su Svetitelji i Oci naše Crkve, koji su ustanovili i kao dogme utvrdili istinu naše besprekorne vere, i sačuvali njenu tačnost, da li su oni shizmatici? Da li je ovo potvrda starijeg, neprihvatljivog patrijarhovog stanovišta, po kojem su “naši prethodnici, koji su nam podelu ostavili u nasledstvo, bili nesretne žrtve stare zmije, i već se nalaze u rukama pravednog Sudije, Boga.” (Episkepsis, 30.11.1998.).

U oba gore pomenuta pisma stalno se pominju svepravoslavne odluke koje se odnose na nastavak teološkog dijaloga sa inoslavnima. Kritičari ekumenizma nikada nisu osporavali ove odluke, mada one nisu božanski zakoni niti su iznad odluka Vaseljenskih Sabora, dogmatskog učenja i savesti Crkve.

Iznete kritike odnose se uglavnom na pokušaj izmirenja, na aktivnosti i dokumenta koji nisu zasnovani na bilo kojoj svepravoslavnoj odluci i nikad nisu bili potvrđeni u saboru, nego su, naprotiv, dočekani s neodobravanjem od strane pravoslavnih, jer se tu radi o primenjivanju i prihvatanju prakse svejeresi ekumenizma.

U svom pismu Njegovom Blaženstvu Arhiepiskopu Jeronimu Vaseljenski Patrijarh tvrdi da su “sve Pravoslavne Crkve, kroz saborne odluke, odobrile kontakte sa inoslavnima”.

Pitamo:

Kojom sabornom odlukom svih Pravoslavnih Crkava je dozvoljeno učešće Vaseljenskog Patrijarha na papističkim misama u Vatikanu?

  • Kojom sabornom odlukom svih Pravoslavnih Crkava je dopušteno da papa, prvi među jereticima, učestvuje na pravoslavnoj Božanskoj Liturgiji i razmenjuje liturgijski celiv mira sa Vaseljenskim Patrijarhom?
  • Kojom sabornom odlukom svih Pravoslavnih Crkava je odobreno da pravoslavni učestvuju u zajedničkim molitvama i bogosluženjima sa inoslavnima?
  • Kojom sabornom odlukom svih Pravoslavnih Crkava se smatra da su za pravoslavne prihvatljivi “teorija grana”, teorija o “sestrinskim crkvama” i o “dva plućna krila” kao i inoslavno krštenje (samo po sebi)?
  • Kojom sabornom odlukom svih Pravoslavnih Crkava je Vatikan priznat za Crkvu a papa za kanonskog episkopa koji je saodgovoran za pastirsku brigu o Hristovom stadu?

Uporno pozivanje na saborne odluke i ušančivanje u njih učinilo je da se argumentaciji oba pisma može još manje verovati, jer je očito da je većina njihovih postupaka realizovana ili u suprotnosti sa sabornim odlukama, ili bez njih, ili tako što su one prekoračene.

Ukazaćemo i na dobro poznatu taktiku koju oni primenjuju, a to je – kretanje u dva pravca istovremeno:

jedan je čisto pravoslavni pravac, kojeg se drže tokom Svepravoslavih savetovanja i dok obilaze Grčke mitropolije i Svetu Goru,

a drugi je ekumenistički, kojeg se drže u kontaktima sa inoslavnima. A ovo znači da njihovo “da” nije “da” i “ne” – “ne”, nego da je ponekad da, a ponekad ne.

Na primer, odluke Treće Svepravoslavne predsaborske konferencije (1986), koju je Vaseljenski Patrijarh sazvao, često se krše, tako da one sada predstavljaju mrtvo slovo na papiru.

Navešćemo, kao karakterističan primer, završni tekst IX Generalne skupštine Svetskog saveta crkava, održane u Porto Alegreu, koji tekst su potpisali i predstavnici Pravoslavnih Crkava, gde se (zajedno sa inoslavnima) kaže:

“Mi ispovedamo veru u jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu, kako je izražena u Nikeo-carigradskom Simvolu vere. Svaka crkva (koja je članica Svetskog saveta crkava) je katoličanska Crkva, ali nije celosna. Svaka crkva ostvaruje svoju katoličnost kada je u zajednici sa drugim crkvama”. (Porto Alegre, februar 2006).

A što se tiče teološkog dijaloga sa rimokatolicima u okviru Mešovite komisije za teološki dijalog, odstupanja od svepravoslavnih odluka očigledna su svakome. Treba zapaziti da je Memorandum Pravoslavnih Prvojeraraha, na koji se Visokopreosvećeni Mitropolit pergamski selektivno poziva, predvideo da je osuda unijatstva preduslov za nastavak dijaloga i za promenu tema u okviru tog dijaloga.

Naravno, pitanje unije nije razmatrano na prethodna dva sastanka Mešovite komisije za teološki dijalog, u Beogradu 2004. i u Raveni 2007. godine. U stvari, dokument iz Ravene na indirektan, ali jasan način otklanja, iz ove faze dijaloga, pitanje unije kao temu o kojoj se razgovara. U dokumentu iz Ravene piše:

“Od 1990. do 2000. godine glavni predmet razgovora u Komisiji je bila unija (Balamandski dokument, 1993; Baltimor, 2000), i ovu temu ćemo nastaviti da razmatramo u skoroj budućnosti. Sada započinjemo temu koja je pomenuta na kraju dokumenta iz Valamoa, i proučavamo pitanja crkvenog zajedništva, sabornosti i vlasti”.

Vredno pažnje je, takođe, i neprihvatljivo i provokativno prećutkivanje i zabašurivanje odluke Plenarne sednice održane 1990. godine u Frajzingu, Minhen, kojom je osuđeno unijatstvo. Ovo pokazuje koliko su predstavnici Vatikana neodgovorni u ovom Dijalogu, jer su neke odluke prihvatili, a neke odbacili, pokazujući time krajnje nepoštovanje prema nama. Očito je, takođe, da je puki izgovor i izvrdavanje izjava Mitropolita pergamskog da će tema unije biti razmatrana u skoroj budućnosti, u okviru diskusije o papskom primatu. Pitanje unije je trebalo da bude rešeno odlukom iz Frajzinga, kada su i pravoslavni i rimokatolici potpisali osudu unije. Oni koji su ponizili Pravoslavlje u Balamandu, Liban, (1993) trebalo bi da se stide, a ne da i dalje podstiču stvari, imajući u vidu da smo, uprkos odsustvu šest autokefalnih Crkava (Jerusalimske, Srpske, Bugarske, Gruzijske, Grčke i Čehoslovačke) bili uvučeni u novu, izlišnu diskusiju o uniji. Popuštajući zahtevima Vatikana, mi smo poništili odluku iz Minhena (1990) i oslobodili unijatstvo od svih optužbi.

Da stvar bude još gora, mi smo (u Balamandu) prihvatili ozbiljna odstupanja u stvarima vere: eklisiološki smo izjednačili Rimokatoličku “crkvu” sa Pravoslavnom Crkvom, poričući na taj način da je Pravoslavna Crkva – Jedna, Sveta, Saborna i Apostolska Crkva. I samo ovo bi trebalo da bude dovoljan razlog da vode računa šta pričaju i pišu oni koji se usuđuju da govore o poštovanju sabornih odluke, a sami ih potpuno nipodaštavaju. U stvari, mi nastavljamo da prihvaramo unijate kao sabesednike u Dijalogu (kao članove rimokatoličke delegacije).

Što se tiče dokumenta iz Ravene u celini – na koji su od strane pravoslavnih iznete izuzetno oštre kritike jer se odriče pravoslavne eklisiologije u korist jeretika – o njemu do danas nije bilo nikakvog saopštenja (episkopa), nikakve diskusije, nikakve odluke niti potvrđivanja na nivou Sabora Grčke Crkve.

Na koje svepravoslavne odluke se ova dvojica visokodostojnika pozivaju, kada nijedan od deset dokumenata koje je sačinila Mešovita komisija nije potvrđen od Sabora Grčke Crkve?

Kako da predstavnik Svetog Sabora Grčke Crkve predstavlja svoju Crkvu u pripremanju novog dokumenta Mešovite komisije, kada i prethodni tekst, koji čini osnovu sledećeg teksta u predstojećem dijalogu, tek treba da bude odobren u Saboru?

Kakav kredibilitet ovakav dijalog (gde je ko-predsedavajući Njegovo Visokopreosveštenstvo Jovan Pergamski) može imati kada se ne smatra važnim da se u pogledu rešenja koja on (dijalog) donosi pribavi saborno odobrenje Pomesnih Pravoslavnih Crkava koje u njemu učestvuju?

Zašto njih dvojica protestuju protiv “Ispovedanja vere”, koje je primer sabornog učestvovanja punote Crkve – nešto čemu bi oni trebalo da teže, a ne da odbacuju? Ovo nije pravoslavna eklisiologija, nego papska jerokratija.

Da li ovakvu jerokratsku “vlast i ugled saborskih odluka” Mitropolit pergamski brani? Nije li to ona “eklisiološka opasnost” sa kojom se on toliko muči?

Pitanje koje nas uznemirava stvarno je nezaobilazno. Međutim, ono ne glasi onako kako ga je Mitropolit pergamski na preokrenut način izrazio, pitajući se na kraju svog pisma:

“Mogu li postojati Pravoslavlje i dogmati vere bez saborskih odluka?”, nego onako kako je u stvarnosti: mogu li postojati saborske odluke bez Pravoslavlja i dogmata vere?

Ovo je ono što je zbilja u opasnosti: očuvanje istine i potpune tačnosti naše besprekorne Vere, saborno izražene od strane naše Najsvetije Crkve, u okviru njenog neometanog funkcionisanja kao Pomesne Pravoslavne Crkve.

Blagodaću Božjom, mi nećemo prestati da branimo ono što je u opasnosti, i da ga očuvamo, ostajući nepokolebljivi i nepopustljivi pred zastrašivanjima, pretnjama i ucenama. Zabrinutost i spekulacije dvojice visokodostojnika su neosnovane. Pravoslavna eklisiologija je napadnuta jerokratskim tendencijama koje zanemaruju crkvenu punotu time što ignorišu svete kanone i svetootačko predanje, izražene na Vaseljenskim i Pomesnim Saborima u pogledu našeg stava prema jereticima, a takođe i skorašnjim intenziviranim nedopustivim mešanjem u poslove autokefalne Grčke Crkve.

Izražavajući poverenje u jerarhiju naše Crkve, mi sinovski molimo Njegovo Blaženstvo Arhiepiskopa i naše Preosvećene Arhijereje da, prosvetljeni Duhom Svetim, saborno iznesu svoje mišljenje i utvrde svoju pastvu koja čeka da čuje glas Majke Crkve.

S najdubljim poštovanjem,

U ime sabranja sveštenstva, monaštva i laika, potpisnika “Ispovedanja vere protiv ekumenizma”:

Arhimandrit Marko Manolis, duhovni rukovoditelj “Svegrčkog pravoslavnog jedinstva”
Arhimandrit Hrizostom Pihos, iguman sveštene obitelji Longovarda
Arhimandrit Atanasije Atanasiu, iguman sveštene obitelji Veliki Meteori
Arhimandrit Maksim Karavas, iguman sveštene obitelji Svete Paraskeve Milohoriu, Ptolomeida
Arhimandrit Teoklit Bolkas, iguman sveštene isihastirije sv. Arsenija Kapadokijskog, HalkidikiArhimandrit Grigorije Hadžinikolau, iguman sveštene obitelji Sv. Trojice Ano Gacei, Volos

Arhimandrit Sarandi Sarandu, starešina hrama Uspenja Presvete Bogorodice, Amarusiu, Atina

Protoprezviter Georgije Metalinos, počasni profesor Bogoslovskog fakulteta Atinskog univerziteta

Protoprezviter Teodor Zisis, počasni profesor Solunskog univerziteta

Starac jeromonah Evstratije Lavriot

Prezviter Anastasije Gocopulos, starešina hrama Sv. Nikole u Patri

Sa engleskog preveo: Rodoljub Lazić

Izvor: OODE – Orthodox Outlet for Dogmatic Enquiries

Preuzeto sa svetosalje.org





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo