Вести

Увод: Скрнављани…

за новинар.де Часлав М. Дамјановић, 23.10.2009

+++

“Ода радости“ једном “Не!“

Прво сам сањарио да пишем о безобразлуку кривоклетства!

Замислите, епископ који је познати скрнављивач Православља, и чувен једино по самовољи своје антицрквености – назива сајт Новинар.де – “антицрквеним“! Па помислим, таквих гнусних нискости кривоклетстава толико се накужило да их је препуна каљуга… Суд је за то! Али… ако нема суда… ту је онда Суд Божији.

Онда сам сањарио да напишем нешто попут старинских ода којима су слављене староставне љубави – не љубави дева облопутих – него љубави Истине и љубави Правде – због којих су староставни јунаци постизали победе или подносили поразе, а који су, и једни и други, вековима издизани височије од стварности дарујући нам оптимизам и радост. И ето, сањарио сам о Оди радости у славље јунака окупљених у канадском градићу Хамилтон – о скупини старијих и млађих Српкиња и Срба, који ту недавно, одлучно и јасно, трезвено и гласно, рекоше “Не!“:
Рекоше “Не!“ шиканирању онога што нам је најсветије:

Рекоше “Не!“ скрнављењу Веровања у Бога!

А онда… засањах да напишем о писмима:

Пишу ли пишу Српкиње и Срби, православци, свет поштен, па ипак… свет погођен – погођен скрнављењем оног најсветијег – погођен скрнављењем Веровања у Бога!

И тако… Србин к’о Србин, почех одмах да се буним!

На пример, у једном префином писму нађем као да је било дошло до “растурања“ Цркве – и одмах реагујем:
Не ради се о “растурању“ – нити је било “растурање“!

Веровање у Бога се не “растура“ од неверовања у Бога!
Нити се Веровање у Бога “растура“ од обмане веровања у Бога!

Веровање у Бога се једноставно увек наставља да буде оно што јесте – настављање Веровања у Бога.
Зато се не сме траћити време на покушаје проналажења “позитивних црта“ код оних који скрнаве, јер, свакако да у сваком људском бићу постоји “позитивна црта“, али, нажалост и негативна. A поштење, савест и одговорност сваког од нас одређују нас према обема тим цртама. Дар је Божији да свако од нас може то да учини – али свако од нас мора лично и интимно да открије у себи црту Добра. Веровање у Бога садржи у себи опроштај, па га чак и налаже – али истовремено, садржи у себи и захтев да скрнавитељ који се поправио мора то и да докаже, и то својим делима, а не да настави да својим обманама заварава и себе и друге – како се некад торокало по Штрафти, мора делима својим да докаже да се не “фемише“. A пошто се тих скрњављивача данас толико намножило, одлучим да их назовем по старозаветноj форми – “скрнављани“.

Онда нађем у истом врло фином писму да су скрнављани “снисходљиви“. То ме наравно наљутило, све сикћем пргав к’о Паја Патак… Скрнављани су снисходљиви јер сматрају да су скрнављењем – којем су се подали и које им се наточило у мождане дупље – толико надмоћнији од Веровања у Бога да их та привидна надмоћ у њиховој плиткоумности – чини супериорно сигурним да могу – нас који нисмо скрнављани – да нас као овце заведу својом обманом и да нам натуре скрнављење а ми – како скрнављани то супериорно очекују – ми да то чак и не приметимо!

Али… скрнављани су “супериорно“ увјерени у – привид. Тако му баш дође, и свакако зато њихова лажна снисходљивост прикрива њихову издају, приказујући себе као да су на пример спремни на сваку сарадњу – па, сваки окупатор је лагао то то исто – та лаж је једино што се у историји не мења. Зато не смемо да се заваравамо да мислимо да је наша Црква “њихова“ – јер Црква није нити папина, нити “њихова“ – Црква је Божија и наша – јер наше је Веровање у Бога – не “њихово“:

“Уосталом, никада Православна Црква није прихватила папски примат на начин како га је разумео и објаснио I Ватикански Концил, који је прогласио Папу за непогрешивог тумача савести Цркве, са могућношћу да буде супротан чак и одлукама Васељенског Сабора. Другим речима, Папа на Латинском Западу – са својом, и од стране II Ватиканског Концила, догматски потврђеном “непогрешивошћу“, и захтеваним приматом власти у целокупној Цркви – својевољно је заузео место Духа Истине у Свесветској Цркви.“

Професор др Целенгидис додаје “да непогрешивости Папе“ и “тварне божанске благодати, које погрешно настављају да се подржавају“ – да све “ове догматске заблуде (κακοδοξίες) делују опредељујуће на карактер идентитета римокатолицизма и испражњују богословски његову еклисиологију и мистириологију, суштински испражњују, заправо, превасходни карактер Цркве као “заједнице обожења“ човека“. (“Професор др Целенгидис Јерархији Грчке Цркве“, Прилог Владике Артемија “Да јерархија заузме саборан став“)

А Владика Артемије је ову мисао још сажетије саобразио:

“Како је могуће расправљати о „положају римског епископа у Цркви“, када римски „епископ – папа“ и није у Црви него у јереси, ван Цркве?“ (“Да Јерархија заузме саборни став“, Епархија рашко-призренаска и косовско-метохијска, 20/10/09)

А пошто јесте знано како крволочно скрнављани прогоне Владику, вредно је истаћи да је Владикино јавно исказивање ове истине заиста чојство, јер, како каже у писму једна Српкиња, из општења са скрнавитељима “осећа се надмоћност да су нас ставили у „шах-мат позицију и да нам заврћу шију како хоће“, а како каже један Србин у другом писму “једноставно, они“ – скрнављани – “отписују оне који им се супротставе и иду даље. Ако ми то још нисмо схватили, а посебно после свега што се издогађало у ове две три задње године ако нама није јасно шта се нама догађа, онда са нама нешто није у реду.“

Тужно али тачно – са нама заиста нешто није у реду…

“Ми више нисмо ‘исто’, већ ‘различито’!“

Ето, и ово што сам навео као поднаслов – и то се каже у једном од писама. А и јесте тако:

На ветропромајини расцељења на нишану су не само поштени верници, и не само поштено свештенство… на нишану је чак и Растко.

Колико год да наша Црква јесте тековина Светог Саве, мора се узети у памет да је и сам Растко Немањић, као личност и као карактер, пре свега био тековина Православља и тековина стварног веровања у Бога! И такође, да су и Срби и њихово Веровање у Бога такође тековина истог тог Православља и истог тог Веровања у Бога, које су Срби започели од давног преласка у рано изворно Хришћанство, а можда, својим националним карактером, и оним Божијим што је уливено у њихову духовну структуру као њихов овоземаљски идентитет – можда чак и од раније!
Баш због те, да кажемо “идентитетне духовности“, без обзира на окрутност наметнутих историјских ситуација, и без обзира на окрутност снисходљивих обмана и манипулација, увек је међу Србима било довољно оних који су смогли моћ да се супротставе срозавању Цркве у јерес – и срозавању Цркве из јереси у неверовања у Бога – Срби су се увек изборили за Право Славље Веровања у Бога.

А читајући писма схватам како подлачки звуче “пардони“ – не можемо да казнимо овога, па ни онога… шта значи то да не може да се казни онај ко умишљено руши Цркву? Не можемо да спречимо подучавање бласфемије на теолошким училиштима! Не могу да спрече… а газе одлуке сабора, газе договорене институционалне клаузуле, газе обећања Патријархова, игноришу вернике, крше канон…

Чине све то како им се прохте…
Све то пишу погођени верници…

Туже се верници да скрнављани радо и свирепо кажњавају Православљу верно свештенство, монаштво и вернике, прогањају их као шинтери и одлучују од Цркве… и пита једна од списатељица писама – зар не виде да се претварају у “со, која кад изгуби укус, народ је баца под ноге и гази“ као нешто избледело и непотребно?
Зар не виде?

Наравно да не виде… онај ко чини таква гнусна злодела – не чини их случајно – чини их намерно! Зато скрнављани не виде – заслепљени су више чак и од слепих…

Такав Credo плиткоумне покварености и заслепљености данашњих скрнављана једна од списатељица писама потсећа како је у интервјуу г Тома Бањанин, искрени српски Православац из Аустралије, цитирао Његоша:

„Хајде к мени под мојим шатором ти владико и главни сердари, само да сте цару (од овога свијета) на бељегу, за примити од мене дарове, па живите као досле што сте“, и закључује да су данашњи скрнављани:

“Баш тај владика, кога су Турци у своје време тражили – али га нису нашли“ – данас га је – “нашао папа римски“.
Али…

…потсећам, цело ово писаније је о мом сањарењу шта сам хтео да срочим. И тако, пошто набасам у писмима да је главаш скрнављана био чак толико дрзак да нас оптужи да смо због нашег Веровања у Бога некакви „дрвени адвокати“ – па пошто се у писму с правом закључује да је споменути главаш скрнављана покушао тиме да нас “убиједи“ да је борба за Веровање у Бога изгубљена, да не вреди ићи даље, већ да се треба предати – и пошто се у писму тврди да то наказно “сугерирање“ главаша скрнављана такође доказује да главаш није сигуран у исход борбе и да због те своје несигурности покушава да нам наметне лажни утисак пораза… и зато што јесте логично да скрнављани, па чак и главаш њихов, упркос дрскости, дрхте од страха пред Божијом истином… е, ето тако сам постао свестан нечег сасвим другог:

“Дрвени Адвокати“

О чему то причам… кажем, не ради се о “растурању“ – нити је било “растурање“; кажем да сам био пргав к’о Паја Патак на кривоклетство да нецрквени оптуже сајт Новинар.де да је нецрквени… никад краја црквењачком шарлатанству; кажем… кажем… све је то причам ти причу… а лепо рече неко од верника у једном од писама:
“Mи више нисмо ‘исто’, већ ‘различито’!“
Јесте.

И не само то – нисмо никад ни били “исто“:

Они који Верују у Бога “различито“ су од оних који не Верују у Бога. Они који лажу “различито“ су од оних који не лажу. Шупљоглавци нису “исто“ што и они којима глава није шупља. Скрнављани су Потурице – Срби Православци нису Потурице! И тако даље, и тако даље… нема краја, али…
…али шта су то “Дрвени адвокати“?

Свакако да скрнављани јесу прави-правцати “дрвени адвокати“!
Свакако да српски јунаци у Хамилтону нису “дрвени адвокати“!

Чојство нигда не бијаше “дрвени адвокат“!
Шта су онда заиста “Дрвени адвокати“?

Да ли су скрнављани “дрвени адвокати“ зато што се не одучавају од шупљоглавости но је обожавају? Или зато што се не одучавају од склерозе – јер свакако “дрвена адвокатура“ има неке везе са склерозом, зар не? Или су скрнављани “дрвени адвокати“ зато што су у чадору “царскијех бељега“ и “дарова“? Или зато што им је аусвајс експертског умијећа издат од “сестринског“ Комитета за наметање Догме? Или… да ли је Веровање у Бога “дрвени адвокат“?

Или… или… или… да ли смо икад размишљали шта нама, сваком од нас, даје право да кажемо себи у очи – ја јесам или ја нисам “дрвени адвокат“? Да ли са нама заиста нешто није у реду зато што јесмо или зато што нисмо “дрвени адвокати“? И најзад… да ли смо икад размишљали када је заиста почело то што се назива “Дрвени адвокат“?
Ето, то је то друго којег сам постао свјестан.

Без обзира на пргавост паје Патка…
покушаћу у следећим наставцима
да одговорим бар на нека од тих питања.

Часлав М. Дамјановић
www.ravnogorskivenac.com