Вести

Naš zemljak za osam godina napisao pet romana i zbirku pripovedaka, a da bi preživeo, postao majstor za sve i svašta
+++

Iako je na sopstvenoj koži osetio šta je Vuk Stefanović Karadžić mislio kada je rekao da se od pisanja ne može živeti, četrdesetdvogodišnji Milan Jovanović iz Beograda, boraveći u Minhenu od 2000. godine, nije promenio odluku. I dalje živi za pisanje! Pošto se iz otadžbine iselio sa suprugom, koja radi u „Simensu“ kao programer, posvetio se daru koji je pokazivao još u detinjstvu.

– Sa pet godina, vodio sam svoj dnevnik – kaže Milan Jovanović i dodaje da je sve vreme školovanja u Smederevskoj Palanci i na studijima na Pravnom fakultetu u Beogradu stalno nešto zapisivao.

Pošto je položio pravosudni ispit, tri godine radio kao advokatski pripravnik, da bi od 1998. imao svoju kancelariju u Beogradu. Pre polazak u Minhen, radio je na 70 sudskih predmeta. Bila su to vremena kada su se teško mogle naplatiti advokatske usluge, pa je od klijenta jednom umesto honorara dobio novi nameštaj s kojim nije znao kud će! Zato je, kada je supruga dobila poziv iz „Simensa“, napustio advokaturu i pošao s njom u Nemačku. Prve godine nije imao pravo da se zaposli, pa je počeo da piše. Onda mu je pisanje krenulo kao sa trake. Za osam godina objavio je, jedan za drugim, romane „Monah“, „Ratnik“, „Zimovanje na Primorju“, „Teodora“, „Gospodar“, i zbirku pripovedaka „Grob na Vučjem dolu“, a upravo je završio oman „Nesanica“, čija je radnja smeštena delom u otadžbini, a delom u Minhenu. Dela su mu objavili poznati beogradski izdavači, a priliku da ga čuju imali su nedavno posetioci susreta pesnika i pisaca iz dijaspore održanog u Minhenu.

– Pomislio sam boraveći u Minhenu i susrećući naše ljude i upoznajući se s njihovim problemima da bi pravno savetovalište bio dobar pokušaj. Otvorio sam kancelariju „Savetnik“ koja je radila godinu dana i za to vreme dosta ljudi je prošlo kroz nju. Shvatio sam vrlo brzo da tu nastaju veliki troškovi, a da je zarada slaba i da to nije posao od koga bih mogao normalno da živim. Zatvorio sam kancelariju, a jedno vreme pravne savete davao sam preko internet sajta „Srpska dijaspora“ – kaže Jovanović.

– Dok je supruga bila na poslu, ja sam bio u gradu u kome nikog nisam znao i to je bila idealna prilika da se posvetim svom hobiju, zapisivanju svojih misli i opažanja. U Beogradu sam ostavio nedovršenu verziju „Monaha“, ali, umesto da se vratim po nju, napisao sam roman iz početka – priča Jovanović.

Predgovor za taj prvi roman napisao je ugledni srpski književni kritičar i profesor dr Prvoslav Ralić i u njemu stoji da je reč o „osobenom, inovativnom literarnom delu“, kome je vrednost upravo to, što se ne može porediti sa bilo kojim drugim. I drugi kritičar Milan S. Dimitrijević je povodom objavljivanja romana „Gospodar“ napisao da Jovanović nudi „razuđenu sliku neobičnih, uzročno-posledično povezanih sudbina, prožetu duboko humanističkom crtom i univerzalnim ljudskim vrednostima“.

– Roman „Monah“ govori o prelamanju sudbine ljudi sa beogradskog asfalta u manastirskom bratstvu na malom grčkom ostrvu, dok je „Ratnik“ vrsta freske srednjovekovne Srbije koja, iako je istorijski roman,slika obične ljude, a ne istorijske ličnosti. Taj žanr nema dublje korene kod nas, a popularan je u inostranstvu. „Zimovanje na Primorju“ posvećeno je profesionalnim vojnicima u ratu koji se nisu snašli u posleratnom periodu. Početak 13. veka u Srbiji opisan je u romanu „Teodora“, gde su mi čitaoci rekli da sam bio surov prema likovima, ali to je i bilo surovo vreme, dok „Gospodar“ donosi priču o romanopiscu Mladenu Čaviću i njegovom pretku Veselinu na čije tragove nailazi na jednom morskom ostrvu – kaže Jovanović, koji je za pripovetke „Grob na Vučjem dolu“ dobio 2008. nagradu „Andra Gavrilović“.

Ipak, tvrdi naš sagovornik, od pisanja danas može da živi samo nekolicina poznatih autora.
– I pored pet romana i zbirke pripovedaka, nisam poznat širokoj čitalačkoj publici. Možda je to i uobičajeno za naše prilike, jer se godišnje u Srbiji objavi skoro stotinu romana, ali je tržište ipak malo, a i suočeni smo i sa zatvaranjem knjižara – svedoči Jovanović.

Da bi omogućio normalan život porodici u kojoj su i dve šestogodišnje bliznakinje, Milan Jovanović je u Minhenu radio sve što je mogao, a najčešće novac zarađuje u servisima za održavanje stambenih i poslovnih zgrada. Posao je brzo naučio i on mu ostavlja dovoljno vremena i da brine o kćerkama i da piše.

Na nagovor prijatelja u Beogradu, Milan Jovanović poslao je prijavu za članstvo u Udruženju književnika Srbije.
– Prvi put sam 2005. godine poslao molbu i svoja četiri romana, ali nije bilo zvaničnog odgovora, a nezvanično mi je rečeno da je to sve zagubljeno Udruženju i da ponovim slanje. Opet nije bilo odgovora, ali sam ipak 2007. poslao pet svojih romana i molbu, što je opet prošlo bez odgovora, pa im se više neću ni javljati – ističe sagovornik „Vesti“.

Iz kanadskog grada Toronta do Milana Jovanovića je stigao glas da je u tamošnjoj srpskoj biblioteci organizovano književno veče posvećeno njegovom romanu „Monah“. Obradovan, došao je na ideju da u Minhenu otvori biblioteku s kafeom, koja bi okupljala ljubitelje književnosti sa prostora nekadašnje SFRJ.

Od stalnog
dopisnika
MINHEN
Branko Miličić
VESTI;25.10.2009