Вести

Globalizam za Srbe u USA počinje u San Dijegu Kalifornija u crkvi Svetog Đorđa. Pokušaji novotarenja u sunčanoj Kaliforniji – deo II, prvi deo pogledajte OVDE

+++

„..:dom moj dom molitve neka se zove; a vi načiniste od njega pećinu hajdučku“ (Mat. 21:13)

Jedan neuspešni vladika (Jovan Mladenović) u službi “globalista” morao je da ode i da na njegovo mesto dođe perspektivni, mlađi, sposobniji i bolje edukovani (Maksim Vasiljević). Nedovoljno angažovani sveštenici takođe su morali da odu da bi ustupili mesto perspektivnijima. Tako je na scenu stupila nova pojačana ekipa na tlu USA, koju je srpski Narod nazvao “Novotarci”. Zasto “Novotarci”?

Narod kaže zato što unose nešto novo i menjaju vekovima očuvanu službu Svete Liturgije u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi ustanovljenu od prvog među Srbima – Svetog Save. Oni se, pak, pravdaju da se vraćaju na staro tj. kako se služilo od vajkada (VI vek), zaboravljajući pritom da Srbi tada nisu ni imali svoju, Autokefalnu Pravoslavnu Crkvu (valjda misleći da Narod to neće uočiti). A kako je sve počelo?

Čudne stvari su se dešavale u San Dijegu još i pre dolaska u Kaliforniju novoedukovanog vladike Maksima (koji je inače edukovan u Grčkoj pa valjda zato neki kažu da je “pogrčen”). Na primer, pod izgovorom da Crkva Svetog Đorđa neće moći da se izdržava samo od priloga Srba (iako je Parohija tada na računu imala pola miliona dolara) u nju su počeli da pristižu novi pravoslavci sa raznih strana. Jedan od tih novokrštenih je čak odmah predodređen da se obučava za budućeg đakona u istoj Parohiji (iako nije znao ni reči srpskog jezika). Zatim je uz pomoć jedne grupe parohijana doveden novi sveštenik (Bratso Kršić) i to tako da je izvršni odbor crkveno školske opštine samo obavestio parohijane da su dobili novog sveštenika!?!?!?. Narod se blago ustalasao i zapitao: A Kanoni i Ustav SPC?, a šta je sa Statutom Parohije Svetog Đorđa?

Odgovor je bio “…. Pa vi Narode ne znate da je Ustav SPC za Ameriku i Kanadu promenjen na Saboru u Detroitu (2006) te tako Statut više ne važi pa će morati da se menja”. Narod se ućutao jer nije čuo za tu novost. Ali već sledeće nedelje je neko od Naroda doneo odštampane odluke sa sabora u Detroitu i time je laž razotkrivena.

Пази народе иде ћирилична грудва….

Zatim su usledila nova “objašnjenja” plasirana iz iste grupe „…znate Narode novi vladika je doneo takvu odluku, i znate, on je svemoguć u našoj Eparhiji i ništa se ne može protiv toga, te on može da radi šta hoće i kako hoće.“ Uzalud je Narod govorio da je to nemoguće i da se takva moć pripisuje samo Papi u Vatikanu a nikako Arhijerejima Pravoslavnim. (Verni Narod nije znao da je dotako blizu same suštine)

Već više puta razuvereni Narod opet sumnja u novo saznanje i na insistiranje dela parohijana dva člana Izvršnog odbora bivaju određeni da odu u Los Anđeles kod vladike na razgovor. Šta je bilo na tom sastanku, Narod nikad nije saznao. To dvoje nisu nikad podneli izveštaj Skupštini Parohije, a paroh, doletevši na krilima laži i prevare, još uvek je tu.

I tako se nastavilo sa nepoštovanjem Statuta Parohije. Besomučno su dolari nestajali sa računa u banci a Izvršni odbor se samoproglasio za Upravni odbor. Pošto im Narod više nije bio potreban za donošenje odluka, počeli su da rade šta su hteli.

Javno su prozivali neistomišljenike govoreći im da smetaju svima i savetovali ih da napuste crkvu, i više ne dolaze jer su za ostale remetilački činioc.

Počeli su da ubeđuju parohijane da je nužno izvršiti neke popravke na crkvenom imanju. Te crkvena sala nam je mala, treba je proširiti; te kupatila se stalno zečpljuju, treba renoviranje; te kuhinja nije više po novim standardima pa moze gradska vlast da nam zabrani da je koristimo; te nećemo ni to, nego ćemo da rušimo i da zidamo novu salu, itd., itd. (niko u glavnom odboru za planiranje (MPC) nije gradjevinske struke dok se u isto vreme dva sertifikovana gradjevinska inženjera isteruju iz crkve, i daje im se do znanja da su nepoželjni)

Predračuni su kažu od $800.000 do $2.500.000 i nikako da se dogovore koliko Narod treba da sakupi novaca. Na pitanje da pokažu predračun troškova kažu da su im arhitekte to rekle usmeno i da nemaju na papiru. Isto tako nisu znali šta je sa parama koje su sakupljene za tu namenu nekoliko godina ranije kao niti zašto nisu izvršili odluku Skupštine da se urade popravke za koje je Skupština Parohije ranije odobrila $150.000, ili zašto je za popravku parohijske kuće potrošeno tako puno novca?

Onda na scenu stupa novi paroh fra Bratso. Prvo kaže da je njegov prvi utisak da narod u Parohiji Svetog Đorđa u San Dijegu nije dovoljno duhovan i da je skrajnuo sa puta Vere, te će njemu najpreči zadatak biti da to stanje Vere popravi, a kao drugo, silno se angažovao upravo na sakupljanju novca za adaptaciju dvorane. (čak je angažovana firma koja je obučavala jednu grupu dobrovoljaca, đakona Pola i paroha Bratsu, kako bi sakupili pare od parohijana, i toj firmi je plaćeno za obuku preko $20.000) Paroh zatim šalje pisma parohijanima u kojima im saopštava da se njihova Vera meri njihovom čekovnom knjižicom. U isto vreme paroh naplačuje iz parohijske blagajne naknadu za korišćenje svog privatnog automobila oko $8.000 (za pređenih preko 16000 milja), zatim oko $6.000 (za oko 12000 milja) te oko $5.000 (za oko 10.000 milja) a za zdravstveno osiguranje protinice Lize Kršić se izdvaja oko $3.000 svakog meseca.

Narod je ubrzo uvideo šta znače te reci prekora fra Bratse po pitanju duhovnosti i Vere njihove.

I tako, sve u cilju „oduhovljavanja“ pastve sveštenik Bratso je počeo da sakati i da menja Svetu Liturgiju, Srpski i Crkveno-slovenski jezik je počeo da zamenjuje engleskim, ukinuo je školu srpskog jezika za decu, izbacio je srpski sa vebsajta Crkve Svetog Đorđa, i sa istog sajta nas upućuje da informacije o Veri Pravoslavnoj tražimo na sajtu Američke Pravoslavne Crkve (OCA). Prošle godine je dva puta na Zadušnice organizovao igranke u parohijskoj dvorani a najnovije je da se tradicionalni Srpski Festival ponovo odlaže (trebalo je da se održi u avgustu), a kao zamenu fra Bratso poziva parohijane na „Internacionalni Festival“ koji organizuje OCA. Poziv na „Int Fest“ i obaveštenje o odlaganju su objavljeni u nedeljnom Glasu Parohije Sveti Đorđe za 11-ti oktobar 2009.

Zatim je fra Bratso počeo da menja neodgovarajuće i neposlušne članove izvršnih i kontrolnih organa, pa čak i tutore, i da na njihova mesta postavlja njemu odane ljude. Zbog očiglednog nedostatka slepo poslušnih morao je nekima da dodeli i po 3-4 zaduženja, tako da je đakon Paul Germain, Amerikanac koji inače ne zna srpski jezik, pored obaveze da mu pomaže u hramu dobio da bude i predsednik Komisije za nominaciju za izbore u Parohiji na godišnjim Skupštinama, a istovremeno je i blagajnik Parohije i superintendant za nedeljnu školu za decu.

Ili pak novi i nadasve mlađahni predsednik izvršnog odbora g. Seležan (oko 30 god. star/mlad) koji je takođe imenovan na nekoliko dužnosti (svi ga prepoznaju po njegovom tati, advokatu V. Seležanu, poznatom po tome što u Hagu brani generala Dragoljuba Ojdanića načelnika generalštaba bivše JNA i VJ)

Rad izvršnog odbora i drugih delova crkvenoškolske opštine postaje sasvim ne-transparentan. Parohijani ne znaju šta se dešava, a budu obavešteni tek kada im se podeli dnevni red na minut pred početak zasedanja Skupštine Parohije ili budu informisani tek kada se nešto već dogodi. (Kako se ponašaju može neko pomisliti da je crkva u San Dijegu privatno vlasništvo fra Bratse, đakona i nekih njima bliskih u Izvršnom i nekim drugim odborima)

Zbog nezadovoljstva Verujućeg Naroda izmenama Svete Liturgije, morao je čak da dođe i vladika lično da smiruje parohijane. Prvo je poslao jedno zastrašujuće pismo (koje je za rezultat imalo nedolazak velikog broja parohijana na taj sastanak), a zatim je tokom Svete Liturgije jasno Narodu stavio do znanja, načinom na koji je služio, da je i on pristalica takvog menjanja iste. Govori se da je sve snimljeno kamerom. I služenja u crkvi Svetog Đorđa kao i sastanak sa vladikom, i sve snimljeno da je poslato u Patrijaršiju kako bi svi Arhijereji u Svetom Saboru Srpske Pravoslavne Crkve imali uvid u pravu sliku o istinitosti događanja u San Dijegu i u Kaliforniji.

Isto tako, narod kaže da Sastanak sa vladikom Maksimom i veći broj službi u Crkvi Svetog Đorđa može da se preuzme sa interneta i odgleda u punom svom trajanju. Narod se nada da su Arhijereji SPC pažljivo pregledali snimljeni materijal, jer to se ne događa u nekoj drugoj crkvi, već u SPC.

Na samom sastanku sa šačicom preostalih ali odlučnih parohijana da čuju odgovore na svoja pitanja, vladika je objasnio da to nisu niti novotarije, niti izmene, već da su to „nebitne razlike u služenju“ (verovatno je to rekao jer je i sam morao da prizna Narodu da Sveti Arhijerejski Sabor Srpske Pravoslavne Crkve – nikada nije doneo bilo kakvu odluku o menjanju u služenju Svete Liturgije, već naprotiv). Takođe je dao do znanja Narodu da je njihov sveštenik Bratso Kršić, po njegovom ličnom uverenju jedan od najboljih i najperspektivnijih u celoj Americi i Kanadi.

Tu je bilo prisutno i nekoliko onih „naručenih po potrebi“ koji su došli da podrže „nove trendove u Svetosavlju“ (inače se retko viđaju u crkvi), kao i oni koji su se tobože osetili lično prozvani ili ugroženi zahtevima parohijana (po reakcijama najviše su ih pogađale reči: srpski, srpska, Srbija, Pravoslavlje, Beograd). Neki su čak podsećali prisutne da se nalaze u Americi a ne u Srbiji i da ako im se ne sviđa neka idu u Srbiju da žive.

Bio je vladika vidno iznenađen i zbunjen kada mu je jedan parohijan dao do znanja da Narod zna da je negdašnji vladika Hrizostom morao da šalje iskusnog starijeg sveštenika u Bjuti u Montani jer je sveštenik koga vladika sada hvali želeo da celu Parohiju SPC-e prevede u OCA (Američka pravoslavna crkva) i odvoji je od SPC, kao i da ga je komisija za prijem novog paroha u Parohiji Merrillville, u Indijani, gde je konkurisao pre nego što je došao u San Dijego, odbila sa obrazloženjem da je bliži Američkoj nego Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi. (valjda zato u San Dijegu nije ni bilo konkursa kako zahteva Statut Parohije)

A kada je neko zamolio vladiku da prisutnima pokažu Služebnik po kome se služi u Crkvi Svetog Đorđa u San Dijegu, on je, iznenađen, nespretno počeo da ruši flaše sa vinom koje su bile ispred njega i da prosipa vino po stolu. (šta će čovek, nije se nadao takvom pitanju)

Objašnjavajući narodu vladika Maksim se dotakao i toga da horsko pevanje nije Pravoslavno pa pita „da li sada treba da ga ukinemo?“ Neko od prisutnih je dobacio da bi u tom slučaju, ne daj Bože, neki stručnjaci za crkvenu muziku ostali bez posla pa ne bi mogli da izdržavaju porodicu.

Kažu bilo je pomalo smešno kada je vladika na pitanje „da li je on naredio da se menja Služba“, odgovorio sa:

„To apsolutno nije istina“ – ne znajući da je fra Bratso na predhodnoj Skupštini Parohije rekao upravo suprotno pred svima prisutnima, tj. „da je služba izmenjena po naređenju vladike Maksima“.

Neko od zabrinutih parohijana je čak pitao vladiku Maksima, „da li će naša crkva ostati i dalje Srpska Pravoslavna Crkva“? (misleći na Parohiju u San Dijegu), dok je drugi parohijan podsetio vladiku i paroha da se njihove plate i rashodi dotiraju upravo od donacija samih parohijana i da nema crkve bez naroda. Sa ovim se i sam vladika Maksim složio.

No i ono malo odlučnih Srba spremnih da brane ono što im je Sveti Sava ostavio u amanet, uspelo je jedino da nagovori fra Bratsu da bar zatvara Dveri (zavesu i dalje ne navlači), i da se nada da će tvrdoglavost paroha jednog dana splasnuti te da će služba ponovo biti ista kako su Srbi naučili odveka, a to je upravo ono što parohijani zahtevaju.

Uprkos svemu, fra Bratso i dalje pričešćuje bez pripreme (bez Posta i bez Ispovesti), pričesnici ne čitaju Molitvu pre Pričešća „Verujem Gospode i ispovedam da si Ti zaista Hristos Sin Boga živoga…”, a čak je uočeno da se pričešćuju i oni koji nisu Pravoslavno kršteni. Verovatno se zbog toga više ne pričešćuju oni koji su to ranije redovno činili. Decu i Narod i dalje pričešćuju sa česticama za umrle, delovi Liturgije se izbacuju, ne čita se više „Otpust oglašenih“, prvi deo „Liturgije Vernih“ preskače i započinje od: „Paki i paki mirom Gospodu pomolimsja“ a molitve koje treba u Oltaru čitati tiho, čitaju se na glas, itd, itd.

Neki kažu da se ovde radi o sukobu autoriteta John-a Zizioulasa i Svetog Save, ali neki ugledni američki Srbi (rođeni ovde) koji imaju i po 70 – 80 godina života iza sebe, kao i stariji Srbi imigranti posle drugog svetskog rata, kažu da za njih nema dileme oko autoriteta i da ne žele da dolaze na Službu sve dok ne bude kako je bilo, i dok se ne vrate ponovo Srpski i Crkveno-slovenski. Sada svi primećuju da je crkva upola praznija nego pre dolaska novog paroha.

S druge strane, pak, jedan deo parohijana kaže: “Ako i mi prestanemo da dolazimo tek onda će ovi da rade šta im je volja“. Bilo kako bilo, svi se slažu u jednome: da bi Sveti Sabor SPC trebalo da se potrudi i da rešava ovakve probleme u vezi služenja Svete Liturgije kako to pravo nebi uzimali za sebe neki drugi.

Na poslednjem sastanku Skupštine Parohije, Izvršni Odbor i fra Bratso su bili primorani, iako su to uporno izbegavali, da priznaju da je Statut Parohije iz prošle decenije još uvek jedini i pravno važeći Statut za Parohiju Svetog Đorđa u San Dijegu (tako da je sada svima potpuno jasno da je fra Kršić došao u Parohiju kršeći isti).

Samo, nije mogao odmah a da ne doda: „da se sprema novi ustav za Srpsku Pravoslavnu Crkvu u Americi i Kanadi i da će službeni jezik biti samo Engleski“.!?!?!?

Jadni Narod, nikako da shvati odkud tolika ljubav prema engleskom jeziku ugrađena u srcu njihovog paroha, koji je inače u Ameriku došao kao dvadesetogodišnjak sa Srpskog govornog područja. Ili mu mozda upravo ti koreni smetaju, ili ne daj Bože, možda ih se stidi, ili je to iz ljubavi prema supruzi Lizi koja je Amerikanka (ne govori srpski)?!?!?!

A može biti da je na to uticalo njegovo školovanje na Prezbiteranskoj (Protestantska) Bogosloviji u Pitsburgu,(sam vrh strane 9) u Pensilvaniji, gde je stekao titulu “Doctor of Ministry”, kako se od tada i potpisuje.

Bilo kako bilo, po sredi je neki sukob; da li autoriteta ili nečeg drugog, svejedno, svaki sukob vodi ka raskolu. Pitanje je kome to treba. Narod to ne želi i zbunjuje ga činjenica da se isto dešava i u nekim parohijama u Srbiji. Narod primećuje da su te “nebitne razlike u služenju” iste i u matici i u dijaspori. Narod se i tamo usprotivio tome kao i ovde, a opravdanja i objašnjenja onih koji to sprovode su ista, i tamo i ovde, pa se stiče utisak da su nekako jednoobrazna, kao da ih je ista osoba i osmislila i sve podučila šta da kažu, drugim rečima, kao da im je neko stavio iste reči u usta i omču oko vrata, pa moraju isto da govore.

I tako, iz gore navedenog se vidi ne samo da nam se jednim očito subverzivnim načinom želi da oduzme naša Vera i Crkva, koje su nas održale kroz vekove, već i naš srpski jezik, koji predstavlja pretpostavku i zalogu naše kulture i temelj naše nacije, vere, istorije, duhovnosti… Stoga, ostanemo li bez njih, mi smo izgubili svoj identitet i postali neka druga, nedefinisana, neizdiferencirana, globalistička “nacija” (koja zapravo nema niti može kao takva da ima ijedan atribut nacije).

Taj put nas vodi u nepovrat, u zaborav, i konačno u propast i nestajanje kao Srba. Kada se predje izvesna granica, mi više nećemo imati pravo da sebe nazivamo Srbima jer ničega od onoga što nas to čini više nećemo imati. A ako se to desi, biće nam sasvim svejedno šta smo, pa će reč Srbin vredeti koliko i nalepnica o količini mlečne masti na flaši mleka! Postaćemo kako ovde kažu: “A shape without substance”, tj. forma bez suštine, kao kakav Ukleti Holandjanin osudjen da večno luta bez da igde pristane (pripada).

Kaže narod: opet pokušavaju da nam spale Svetosavlje i opet teraju u jeres raslabljene, nije to prvi put, i opet će upravo Narod svima pokazati, da je narod živo telo Crkve.

Tako je bilo, i tako biće.

Iz sunčane Kalifornije, M.M.; 19.10.2009