logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Религија, Друштво    Аутор: Z.D.    1.154 пута прочитано    Датум: 5.10.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Gušenje SrbijeЛична карта Србије са свим подацима издаја, лажи, насиља, нерада, умирања, нерађања, боли и птање, налази се у тексту цитираног наслова („Сваки народ има своје жалиоце, само их Срби немају“ (аутор Игор М. Ђурић)

за новинар.де З.Д., 03.10.2009

+++

Ако би овај текст отишао пред владајућу моћ Србије, и својим одласком имао моћ пресуде, политичке српске фотеље би остале празне.

Србија би остала без председника, премијера, министара…градоначелника, секретара, владиних и невладиних организација…за све њих би пресуда гласила „крив си“.

Исто тако, ако би овај текст отишао пред директоре школа, универзитета, дечијих вртића, и својим одласком имао моћ пресуде, просветне руководеће фотеље би остале празне. И овде би пресуда гласила „крив си“.

Овај текст, ако би отишао пред родитеље, данас хулиганске деце, и својим одласком имао моћ пресуде, домови би остали без родитељске улоге. Пресуда би гласила „крив си“.

Ако би овај текст отишао до челника СПЦ, без суђења и пороте пресуда би била „криви сте“.
Са овим текстом, пресуда кривице пала би и на медијске и новинске куће.

И изнад свега, ако би овај текст отишао пред цивилизацију европске уније, и својом моћи могла да суди цивилизованој Европи, пресуда би гласила „неронска епидемија, ставити у КА АНТИН“.

Једино ко у овој мочварној Србији није крив што се жабокречина навукла над водом српског живота су пензијонери.
И нису криви ликови светитеља који са храмовних икона тужног погледа посматрају ко су апостоли, учитељи, заветници и деца која данас „представљају“ Господње распеће и преко којих данас вера треба да се пренесе на оне који ће је стура примити, или сутра без ње остати.

Србија је данас колективни злочинац.

Српска господа су данас колективни лажови који скидају кривицу са себе и упиру прстом у уличну омладину кличући „ови хулигани су криви за све у Србији“.

А истина говори другачије:

- Од 2000. године Србијом владају исти људи. Чим виде да је народ приметио да ништа друго сем зла не раде, они распишу нове изборе. Власт после избора бира се на исти начин као и шибицар кад шибицари на улици. У игри су исте шибице само промењеног редоследа.

- Од 2000. године у Србији су продајом отета сва предузећа. Отпуштени радници добијају месечне новчане накнаде. Годинама се издваја велики новчани износ да би се поделила отпремнина и месечне надокнаде. А логика од оваквог њиховог пљачкања је другачија и она говори да се од продатих предузећа и уштеде у неисплаћивању отпремнина и месечних надокнада могло покренути предузеће у коме би ти исти радници радили и примали месечне зарађене личне дохотке.

- Од 2000. године у Србији ничу приватни факултети, пословне школе. Завршавају се уз помоћ бубице, или написаних семинарских радова. Од 100% уписаних „студената“ 1% заврши са дипломом коју је стекао учењем, а 99% заврши путем шаптачке бубице, преписаним текстовима из уџбеника и састављеним семинарским радом (за који када га професор прочита добија пролазну оцену као да је усменим полагањем показао знање), или га заврше плаћањем у новцу, или плаћањем у натури.

Власници приватних факултета, оваквим „факултетским“ постојањем постају богаташи, а Србија постаје сиромашна земља са „образованим“ интелектуалцима. Србијом сутра треба да владају овако „образовани“ правници, банкари, васпитачи, здравствени радници…

- Од 2000. године у Србији су буктале политичке афере. Ни царски рез није помогао да се роди истна да је кривац послат на робију. Све се завршавало по оној народној „тресла се гора, родио се миш“.

Најсрамнија афера била је она у којој је у Србији убијен премијер. Најгеноциднија је била она у којој је Србији отето Косово. Најлажнија она у којој су политичари и верски политичари оплакали губитак Косова. Једни су плакали политичким сузама испред Скупштине Србије, а други фарисејским сузама испред храма Светог Саве. После тога и једни и други су отишли на богате вечере. Само је народ празних стомака и празних душа отишао својим кућама.

- Од 2000. године у Србији правосуђе пресуђује смешније и опасније по питању жртве од пресуда које би доносила деца када би се играла правосуђа.

- Од 2000. године у Србији се родило више насиља него што је рођено деце. Више се родило насиља него што је умрло Срба, а смртност Срба је застрашујућа. Колики је тек страх од насиља у Србији?

- Од 2000. године у Србији је пораст наркоманије већи него што су српске ливаде камилицом процветале.

- Од 2000. године у Србији је број претучене деце и жена већи, него што је збир затворских година за починиоце премлаћивања.

- Од 2000. године у Србији је број незапослених већи него што је био у годинама Тита и Милошевића, а и једног и другог данашња политичка власт називају једним именом „тиранин (дикататор)“.

- Од 2000. године у Србији се прича већа лаж о Србима из узста невладајућих представника, него што се лаж о Србима причала од османлијског царства, до данашњег европејског царовања.

- Од 2000. године у Србији „цвета“ православље. Више је данас „православаца“ у демократији, него што их је било у монархијској Србији крај миропомазаног краља. А верских лажи, хришћанског богатства, интрига, мржње и абортуса, више је данас него што је било када су српски „православци“ бацали крст и узимали петокраку. У овој хришћанско-демократској Србији данас је више разведених бракова него што их је било док су Србијом владала два тиранина. Тај распад породица није због хришћанско-демократског благостања, већ хришћанско-демократске л
ажне игранке, која звуцима својих добоша уништава све што се породица зове.

И ко је онда крив за хулигански асфалт чиме се данас асфалтирају српске улице? Да ли хулигански материјал, или друштво у ком је сачињен тај хулигански материјал?

Друштво, друштво и само друштво. Данас смо у друштву хришћанско-демократских моћника и превараната.
Здрави делови хришћанства су нападнути изменама у „српској теологији“. Ка њима се упућују претње, казне, милиција, именица ЈЕРЕТИК.

Здрави делови друштва нападнути су порезима, радним отпуштањем, немаштином, наркоманијом, насиљем, отимањем националног идентитета, најтежом заразом НЕИЗВЕСНОСТ.

Како расту српска деца од 1990. године? Како се рађају и одрастају деца рођена после 1990. године?

Док су мајушни корачали крај плота који је њихово одрасање делио од европског света, у свом мајушном свету су гледали избегле људе пред насиљем рата. Гледали су шверц, инфлацију, зачеће криминала. Тако мали видели су да за то нико не одговара. Када су прерасли висину плота и погледом прешли преко европског света видели су мржњу ка њиховом одрастању од стране европског света. Видели су да их европски свет ставља у гето гнушања. Видели су европске конвоје са пакетима радијације, наркотика, неморалне порнографије (деца треба да служе за секс
уалне играчке, педерлук треба да влада над природношћу). Погледом су тражили објашњење од својих родитеља. У родитељима су видели бића која се нису снашла над долазећим црним облацима. Док су се облаци приближавали видели су како страх утиче на њихове родитеље. Једни родитељи су остали пасивни, други су постали активни, али не активни у заштити деце, већ активни у жељи да се идентификују са европским дародавцима. Они пасивни су пустили децу улици и уличној ноћи. Они активни су пустили да им деца владају улицом и уличном ноћи.

Деца су погледала ка просветним радницима у нади да ће наћи топлину у њиховом загрљају. У мирису тог загрљаја чули су речи „штрајкујомо, децу на улице и тако ћемо доћи до већих плата“.

Онда су у школама добили веронауку и грађанско васпитање. У веронауци су пронашли родитељску пасивност, у грађанском васпитању родитељску активност.

Кренули су ка светињама и застали пред интригама и фарисејством.

Усамљени, уплашени, без заштите и објашњења одраслих, кренули су ка улицама и ноћним изласцима.

И гле чуда, оно од чега је некада српско дете било склоњено, данас се ту српско дете склонило од пасивних и активних родитеља, склонило од сипавог шапата просветних радника, склонило од интрига и фарисејства.
Бића патуљасте зрелости почињу да владају над улицом, пасивношћу и активношћу, сипкавим шапатима, интригама и фарисејством.

Израстају у стасалу младост. Мишиће и енергију добијају кроз хемију. За жеђ користе алкохол. За љубав узимају насиље. Само им се на закључано дечије срце ставља катанац „хулигани“.

А да ли су криви за то што им дела јесу хулиганска?
Нису криви.

Крива је лаж у коју су гледали. Крива је лаж кроз коју су храњени и васпитавани. Криво је насиље у ком су одрастали.

Да ли су криви за смрт младог Француза?
Крива је рука која је послушала изиритирани ум?

Ко је крив за тај изиритирани ум?
Крива је власт која Србијом управља од 1990. године, па и ова која је управљачка моћ данас. Криви су јер нису уложили ништа чиме би помогли српском народу да се снађе у хаосу који је у Србији наступио.

  • Криви су јер су лагали српски народ.
  • Криви су јер су пљачкали српски народ.
  • Криви су јер су дрогирали српску децу.
  • Криви су јер су криминалом рађали криминал.
  • Криви су јер насиље и криминал нису кажњавали.
  • Криви су јер Србијом данас влада страх од политичке моћи.

Влада ужас ко све седи у моћним, владајућим политичким фотељама.

Криви су јер српска деца и даље жеђ гаси алкохолом испред продавница, по ћошковима, кафићима, екскурзијама, школским двориштима.

Криви су јер српска деца и даље место ужине, место чоколадне посластице, новац троше на допинг и опијум.
Криви су јер васпитне установе у које се шаље посрнула омладина, нису васпитни центри, већ центри моћније криминалне обуке. Из њих не излазе као питома јагњад отета од вучијих канџи, већ излазе вучићи снажији од вучијих канџи.

За смрт младог Француза највећу кривицу носе сви они који су јавним апелом пљували на све примитивце који не желе педерски да живе, који не желе да се њихова деца у поподневној шетњи сретну са белом нацијом која поносно парадира улицама Београда чувана као што се некада чувала и Титова штафета.

Како је некада била омладинска част бити чуван са штафетом у руци, тако би данашња омладина помислила да је данас част бити чуван у поворци хомосексуалаца.

Па како данас више нико не чува српску омладину, десило би се као што се десило и са дрогом коју данас користи скоро свако дете (ако се не дрогира, онда се допингује, ако то не чини онда пије, ако то не чини онда пушти, ако ни то не чини онда му полна болест прети јер је у сексуалном животу пре него што му тело уђе у гардеробу величине 38), ушли би у редове педерлука, ако не због содомије, онда због почасти и пажње која се содомији поклања.
Најгласнији заштитник беле нације био је секретар министарства за људска права млади Караџић. Чак је и претио свима онима који не дозволе да приватност нечег што није нормално за људску приороду јавно прошета улицама града рекламирајући ту неморалност. Својим арогантним, незрелим и плаћеним ставом, изиритирао је омладину коју и сам сматра за хулигане.

Свака информативна емисија „савремене“ телевизије дане пред параду поноса посветила је том важном датуму и о томе се причало са жаром ка изопачености и са намрштеним челом према природности.

И те емисије су покретачка капсула која је подигла руку на несрећног младог Француза.

И многи фарисеји су по смрти те несрећне младости палили свеће и спуштали цвеће на асфалне српске плочнике, који ће ко зна колико још несрећа донети док у Србији не завлада закон, правда и истина. Док се у Србију не врати морал и одговорност.

Онда су многи говорили да се стиде Србије пред светом.

Ја се не стидим. За почињено убиство не осећам стид. За учињену трагедију једне младости осећам дубоку бол као што бих је осећала за неког свог (не дај Боже), као што сам је осећала за свако српско дете које је од ’90. године од насиља преминуло на неком од српских асфалта. Као што осећам бол према сваком насилничком детету.
Ја се као Српкиња стидим српске политике. Стидим се српске пасивности и српске активности. Стидим се српских интрига и српског фарисејства.

Стидим се, али не пред Европом, већ пред Богом што својом молитвом ни травку не могу да померим са места, а камоли гору фарисејства и неморала да померим испред својих ногу којима морам да корачам кроз овакву Србију.
Стидим се пред иконе кад станем, јер оваквом својом молитвом међу фарисеје се убрајам и сама.

Стидим се кад станем пред своју децу, јер љубећи им малене носиће набране због неког дечијег страха, изговарала сам речи утехе „не бојте се, ја ћу вас од свега сачувати“, и они су веровали мојим речима. Данас ни сами не знају ко им је ту веру узео, да ли моја немоћ или хришћанско-демократска моћ.

И вероватно ћу се већ и сутра стидети пред својом децом. Онда када хришћанска моћ победи избором новог домаћина. Њиховом победом моје речи упућене мојој деци „не слушајте ово о чему причају и не верујте у моћ коју обећавају када вам причају да је само молитва она коју сви можемо да видимо и чујемо, јер и сами знате да вам вода на уста креће само онда када замишљате храну, а не онда када храну видите“, биће прича коју су однели ветрови хришћанског фарисејства.

Не стидим се пред светом што сам Српкиња, стидим се у Србији што нисам имала снагу да Србију напустим и у свет одем.

Лакше бих свој српски идентитет сачувала у свету него што га у Србији можемо сачувати ми честити Срби.
И када бих у свету гледала који све луди странци седе на држаним функцијама, ја бих на то гледала са забавним осмехом на лицу, али када у својој Србији гледам који све шарлатани седе у државним фотељама, болан грч лица из дана у дан сакати моје здравље, затамљује мој ум и скраћује мој животни век.

Истина да је у Србији све лаж, да је та лаж моћно оружије у свим српским сферама ствара апатију у мојој души и та апатија ме тера да душу затварам пред спрским сферама. Да је затварам пред лажним љубавима, моралима, преподобностима. Да је затворим пред лажним загрљајима и лажним речима да смо пред Богом сви исти, сви са правом пада и устајања. Јер да лажна уста Богом манипулишу говори истина да међу нама нема једнакости, нема љубави, нема праштања.

Без те три врлине, нема ни врлине три човека, а без тројства нема ни вере, нема ни молитве, нема ни саборности. Без тога смо сви птица удаљена од јата вере, наде и љубави.

И колико буде љубави у нама и међу нама, толико ћемо са том љубави имати снагу да спречимо хришћанско-државну демократију да нас својим изумима натерају да се сутра сви стидимо што нисмо имали снагу да Србију напустимо и у свет одемо.

Докле год будемо остали у оваквој Србији, доживећемо нове поделе, нова страдања. Доживећемо да се и данас православци православних одрекну као што је Исус доживео да Га се апостоли одрекну.

Само што данас нећемо имати Петра који ће рећи да није достојан да га разапну као и Господа што су разапели, јер Га се једном у страху одрекао. И нећемо имати Савла који ће издајничко млеко из себе испљунути и као Павле православним се вратити.

Они се некад одрекоше по здравом страху здравог људског срца. Ови данас ће се одрећи због похлепе нездравог срца.

И данас једино стид немам пред породом свог порода. Док гледам у те чисте дечије очи, док пратим те невине дечије покрете, не стидим се да од те недужне душе учим о чистоти, и као лавица за младунче своје, тако се и ја борим да очистим своје затровано срце и врлинама подмладим пустош сагореле душе.

Пред српским народом, и „хулиганским“ изродом српског народа, данас треба да се стиде они који управљају српским законима и српским душама.

Од њих је дошла сва пустош која је прогутала српски национални идентитет, створила лаж и насиље у свим одајама у које је крочила народна нога. Затровали сав ваздух који је српској деци требао као што им је требала и капљица мајчиног млека.

Нека се стиде сви српски политичари када изађу пред свој српски народ.

И нека се стиде сви верски представници када изађу пред иконе својих светих, када уђу у олтаре својих предака и када зубима зашкрипе према свим молитвеницима који за другу молитву, сем молитве светих отаца, не знају.

за новинар.де З.Д., 03.10.2009




4 коментара у вези “Stidim se sadašnje srpske politike!”
  1. Све је то врло заниљиво ако овај текст овамо или онамо, него трагедија је та да неме ни једна од тих такозваних кукавица да зграби дизгине у уста и да напусте ту пропалу изговор за земљу и покаже леђа и створи си живот без тог одвратног наметнутог система у слободи и нормалном реду.
    Него заборављам да сви способни паметни су то већ давно урадили па су само лењштине и неспособници остали, па тако им треба шта им можемо!!!

  2. „Све је то врло заниљиво ако овај текст овамо или онамо, него трагедија је та да неме ни једна од тих такозваних кукавица да зграби дизгине у уста и да напусте ту пропалу изговор за земљу и покаже леђа и створи си живот без тог одвратног наметнутог система у слободи и нормалном реду.
    Него заборављам да сви способни паметни су то већ давно урадили па су само лењштине и неспособници остали, па тако им треба шта им можемо!!!“
    gorena 5. oktobar 2009. u 05:08
    Захваљујем се аутору коментара на речима којим је изнео свој став према причи коју је прочитао.
    Не бих се задржавала на коментару да у њему нисам пронашла речи које се односе на народ који кроз транзицију хаоса пролази заједно самном.
    Због тог народа желим да напишем речи које ће уследити.
    У заблуди је свако ако мисли да су у Србији остале само кукавице и неквалитет било ког облика.
    Исто је у заблуди свако ко мисли да су Србију напустили само способни.
    Нити је њихова срећа што су били способни да оду, нити је Србија срећна што је без њих остала.
    У овом непријатном вихору сналазио се свако како је знао и умео.
    Српска села су препуна вредних, истрошених и упорних српских домаћина.
    Српски градови су препуни клонулих и анемичних српских домаћина.
    И једни и други нису то због немара према „храни“ која снажи њихове српске животе.
    И једни и други су то због немара државе према „храни“ којом треба да храни свој народ.
    Да су у Србији остале само кукавице и мљитавци који немају снаге да ставе дизгине у своја уста и „напусте ту пропалу изговор“ данас не би имао ко да осликава стање српске државе и српске вере. Позиција не би имала опозицију.
    Јуче 5.10. текуће нам године, не би позиција имала потребу да правда своју издају за деветогодишњи период владавине.
    Поједини епископи не би имали потребу да доносе одлуке о изменама у ономе што су пре одлучили, са речима да су на то приморани због којекаквог медијског рата који је ка њима и њиховим већ донетим одлукама покренут.
    Да у Србији не постоје домаћини, хришћанско-политичка демократија би већ одавно ставила потпис и печат на све своје ставке са којима шарају по српским животима на исти начин као што и пастир ножем шара по пруту.
    Овако, баш због тих српских домаћина, не завршен прутић још увек дрхти у њиховој руци.
    Париз је сачуван и модерно изграђен град, али кажу „био и остао прљав град“.
    Србска слобода је притиснута европским зановетањима, и притиснута „неискусним“ политичарима, заустављена у напредном развоју и немоћна да постојеће сачува, али се за српске велике градове не може рећи да су прљави градови.
    Па ко чисти и одржава Србију ако не они за које коментар сматра да су неспособне кукавице, и мљитавци који немају снагу да ставе дизгине у уста?.
    Српкса омладина, и она посрнула и она која је усправно сачувана, је ухрањена и обучена омладина.
    Ко их је ухранио, обукао, школовао, ако не српски домаћини од отетог залогаја из својих уста?.
    И баш зато што у руци српског домаћина, још увек тече снага српског порекла, та снажна рука, снажно држи дизгине у својим устима.
    Да није тако, да пусте дизгине из својих уста, у Србији би се десила народна револуција.
    И стура, коме би ви који сте успели, и нека сте успели, имали да се вратите???
    Ваш одлазак од нас, и наше остајање у оном из чега сте ви отишли, обавезује и вас и нас да се волимо, поштујемо и заједничким снагама сачувамо оно што су нам преци у зноју и крви створили и одбранили. А то је држава Србија.

  3. Moje postovanje.Z.D.
    Slazem se sa svakom napisanom recju,ali moram napomenuti da komentar pod imenom gorena odise velikim prezirom prema Srbiji i Srbima,pa cak i ne izgovara reci na srpskom,sto moze znaciti da uopste nije Srbin,ali one reci tako im i treba,same govore o kakvoj se osobi radi,i neka mu je Gospod u pomoci.

  4. Ako nesto doprinosi ovoj diskusiji, eto ja sam se vratio iz New Yorka u Srbiju i ako mi tamo nije bilo lose – mislim materjalno. Hocu da kazem nisam tamo propao pa se vratio nego jednostavno prekinuo sve i dosao u svoju zemlju. Sve sto sam imao tamo materjalno ovde sam nadoknadio duhovno – i dobro, i lose, delim sa svojim narodom, mojom bracom, komsijama, roditeljima….. A, opet, ne zameram nikome ko zeli da zivi van Srbije….. Imamo jos mnogo da ucimo i kao narod i kao pojedinci…
    Pozdrav za sve,
    Igor M. Djuric


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo