Вести

Патријарх РПЦ-е, који се налази у пастирској посети Украинској Православној Цркви, одржао је предавање у Кијевској духовној академији о свом виђењу богословља данашњице.

из Москве за новинар.де Младен Олуић, 03.08.2009

+++

Увече, 29 јула у Трапезном храму Успенске Кијевско-печерске лавре Свети Патријарх Московски и све Русије Кирил сусрео се са архијерејима, духовницима монасима, мирјанима, професорима и студентима Кијевске духовне академије.

Том приликом је Патријарху Кирилу уручена диплома доктора богословља од стране ректoра Кијевске духовне академије. Патријарх Кирил се захвалио на указаној части и том приликом, између осталог, рекао следеће :

“ Црквено-академска средина се одликује савршено јединственом способношћу да одлучујуће делује на формирање човекове личности, чини ми се као ни једна друга средина. Данас је веома важно, у време информатичке епохе, да поред тога што се Црква сусреће са спољним светом, кроз друштвене и државне односе, не занемаримо унутрашњи смисао академскеог образовања – духовни карактер. Мислим, да је веома важно да у нашим студентима развијемо стремљење ка литургиском животу, да би наши студенти срцем, а не само умом прихватали то што се догађа у храму“.

„Ја би рекао неколико речи о пастирству у данашњим условима. Искрено говорећи пастир је дужан да буде пастир увек – и пре хиљаду година, и данас и кроз хиљаду година. Ништа се не мења, зато што је задатак паситиа само један – он је дужан довести човека ка Богу“.

„Данас се много тога изменило у нашем животу, има и даље верујућих људи, али све мање и мање. Велики део народа, нарочито интелигенција, која је прошла кроз идеје позитивизма и матријализма, изгубила је из вида да је храм Божији најважније место на земљи. Сем тога има много сурогата, разних забавних центара, мегамаркета, где ви можете да ручате, деца да се поиграју и то су „цркве“ двадесет првог века. По мом мишљењу, најважније што ми можемо да урадимо јесте да оживимо наше богословље, да га изведемо из угла искључиво интелектуалног курса, да га учинимо делом нашег живота, пастирског живота, тако како су на њега гледали Свети Оци. Свети Оци су умели да употребе световно образовање, световну методологију, чак и световне паганске филозофске правце, за то да изразе хришћанску идеју“.

„Дозволите да сада пређем на то, што сматрам највећом опасношћу по развој савременог богословља. О томе сам почео да размишљам давно, још почетком деведесетих година. По својој функцији много сам путовао и узимао сам учешће у многим дијалозима са неправославним, желео сам да схватим шта се догађа у светском богословљу, нарочито католичком, протестантском и православном богословљу на Западу, нарочито у Паризу . И мене је почела да забрињава једна мисао – да хришћанско богословље пада под утицајем световне мисли. И читајући расположиву литературу сватио сам да реално постоји колосална опасност да хришћанска богословље падне у мрежу световних мисли и идеја. Али овде се не ради о неком филозофском правцу који има своје поборнике у хришћанском погледу на свет, овде се догодио продор световних идеја у ћелије богословске мисли, веома дубок продор, и на излазу се појавио веома неквалитетан производ. Овде имам у виду огроман утицај идеја епохе Просвећења и филозофских идеја либерализма. Искрено говорећи, у епохи Просвећења световни разум, светска филозофија је била усмерена на борбу са Црквом. Прво је протестантско богословње прихватило такве идеје, касније му се придружило и католичко, и о богословима на западу су стали да расуђујеу на следећи начин : конзервативац или прогресиван. Конзервативац – то је лоше, прогресиван – добро“.

„Тих година поствљао сам себи питање: „Шта је са грехом у либералнох филозофији?. И дошао сам до закључка да греха у њих нема, постоји друга идеја – сваки човек је аутономан, сваки човек гради свој систем вредности. Он је независан од Бога, он је независан од других људи, сам гради свој животни пут. Али ако нема разлике између греха и светости, онда нема ни разлике између лажи и истине. Нема онда ни добра ни зла, постоји само различитост мишљења (плурализам идеја). А уколико ишчезне поимање добра и зла, то је већ апокалипса“.

„ Када сам био дечак слушао сам приче да ће доћи антихрист и како ће он завладати светом. Питамо сам се како је то могуће?. Антихрист је зло, он проповеда убиство и разбојништво. Како ће му људи уопште поверовати када се зна да је он зло?. Као дете сам тражио одговоре на то питање и данас знам одговор – са лакоћом ће му људи поверовати јер нису у стању да разликују добро од зла. Ево, све до недавно, нико није ни могао помислити да ће држава својим законима да подржи једнополне „бракове“. Да ли су могли људи пре 20-30 година и да помисле о таквој могућности?. Али сада је то просто другачије понашање, такав „брак“ није грех, као ни нарушавање породичних вредности. Зашто се руши породица?. Зато што више нема греха, а задовољство је када два човека реше да један другом причине уживање, и шта је у томе лоше, питају се они?. Поимање греха не постоји , и свако алтернативно понашање је законито, под условом да не сметају другим људима да слободно изражавају своје поимање „слободе“. И богословље 19-ог и 20-ог века је на Западу значајно подржавало идеје либерализма“.

“Сећам се, у тешка совјетска времена наше Цркве, како смо се састајали са западним богословима они су, гледајући нас са висине, говорили: “Иступите против своје власти“. Ми смо знали, шта је у то време значило иступити против совјетске власти. То је значило немогућности да се верујући причесте Светим Христовим Тајнама, немогућност крстити своју децу, значило је разрушити и последња острва духовног живота. А ево данас ми се обраћамо богословима са Запада и говоримо им: „Иступите против државног либералног друштвеног система. Реците истину о греху, осудите једнополне „бракове“. Ћуте, очима упртих у земљу. Ти исти који су без расуђивања прихватали такве идеје, који су нас терали на борбу са совјетском влашћу, данас су се покрили пустотом. Али још се чује наш православни ехо, јачи од свега ћутања и политичке лажи“, рекао је Патријарх Кирил.

Писали смо, до сада, доста критичних текстова о првојерарху РПЦ-е, иначе духовном чеду тајног католика митрополита лењинградског Никодина Ротова, овим својим виђењем Патријарх Кирил је изненадио само оне који нису довољно упућени у стање унутрашњих односа у РПЦ-и. Наиме пре избора за Патријарха РПЦ-е, тадашњи митрополит калинградски и смоленски Кирил, који је уједно и председавао спољним односима РПЦ-е, важио је за великог поборника екуменизма и либералних погледа на богословска питања. Међутим, бар по званичним његовим ставовима изнетим од момента устоличења за Патријарха РПЦ-е, концепт екуменизма и безрезонског приближавања јеретичким католичким и протестанстским круговима на Западу, није добио званичну потврду у његовим јавно изнатим ставовима. Црквени кругови, монаштво, свештенство и верујући народ, традиционално има изражене православне ставове о улози Цркве у свету и тешко је било за очекивати да ће нови руски Патријарх начинити битан искорак у супротном правцу. Он се данас налази на најодговорнијем месту у РПЦ-и, и његови званични ставови ће вероватно бити у оквиру догмата Православне Цркве.

Тако и овај интервју, који је дат приликом посете Украини, потврђује став да Патријарх Кирил, као први епископ највеће Православне Цркве на свету, ипак остаје на путу православног исповедања вере Светих Отаца и за разлику од ранијих година, док није поста Патријарх РПЦ-е, данас као први међу једнакима исповеда православно предање и православан поглед на свет који нас окружује.

Молимо се Господу да га укрепи на таквом путу и нека ови његови ставови нађу одјека у ушима наше посрнуле браће који би требали да непоколебљиво сведоче све оно учење који су им Свети Оци оставили.

Ово предавања патријарха Кирила и став Бугарске Православне Цркве да иступе из дијалога са римском црквом крепе веру у рече Господа Исуса Христа: „Кад дођем поново на земљу, ако ишта нађем, наћи ћу Цркву Моју“.

из Москве за новинар.де Младен Олуић, 03.08.2009