logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Друштво    Аутор: Z.D.    725 пута прочитано    Датум: 3.08.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Dosije KvirijaОбилна киша доноси брз раст печурки, а обилна злоупотреба српских радника доноси свакодневне штрајкове.

за новинар.де З.Д.; 01.08.2009

+++

Српска радничка класа, запослена и незапослена, деца из те радничке класе, одано и са надом срушили су власт Слободана Милошевића и очистили пут до власти тадашњим ДОС-овцима, а данас издробљеним демократским странкама.

Надала се радничка класа, надала се и деца из те радничке класе.
Био је то последњи тренутак да оболела популација српске баште не увене. Последњи тренутак да се опораве са правом српске нације и српских домаћинстава.

ДОС-овци, данас издробљене демократске страначке преваре, највећа су превара коју је српски народ доживео после Другог светског рата.

Србијом данас управљају правници и психолози.
У Србији данас нема правде. Данас у Србији живи психичка криза и психичко обољење.

Из (не)правде која данас води бригу о Србији, излази криминал, неморал, незапосленост, оболелост, смртност.
Из науке о психологији човека која данас води бригу о Србији, излази криминал, неморал, незапосленост, оболелост, смртност.

Србијом данас влада популација која се пред светом „стиди“ што потичу из земље којом је некада владао машинбравар.

Данашњи машинбравари, вариоци, зидари, аутомеханичари, кројачи, обућари, пекари, пољопривредници…стиде се пред собом коме су отворили пут до владавине Србијом и њиховим животима у тој Србији.

Некадашњи „боеми“ улице данас седе у српском парламенту. Украшавају се државним и министарским фотељама.
Због њиховог алавог апетита, да се украсе владарским фотељама, Србија је остала без правих Срба. Отишли су у расејање.

Због те алавости Србија је данас без радних места и радног учика.
Ради похлепе која прати њихову алавост српски живот је данас опорезован.

Из тог пореског намета плаћају се њихове фотеље. Ради тих фотеља опорезован српски живот плаћа њихово дангубно радно време. Плаћају се њихова путовања, дневнице са тих путовања, раскошни оброци и раскошан ноћни живот. Плаћа се годишњи одмор њих и њихових породица. И у свему томе плаћа се раскош биране гардеробе, накита, скупих путовања.

Свакодневно се осмишљају семинарске радне групе. У тим семинарским групама учествују правници, психолози, економисти. И једни и други из својих владајућих фотеља свакодневно трљају нос српској популацији са апелима о економској кризи. Кад би се српска популација упутила ка местима где наша властела обавља семинарски скуп, када би видели луксуз и раскош смештаја, оброка (у време економске кризе), опорезована српска популација би искочила из свих психолошких таблица.

Зашто ово пишем?
„Инспирацију“ потребе покренуо ми је млади, надобудни чувар људских права, г. Марко Караџић, један од државних секретара Министарства за људска и мањинска права.

Тридесетшестогодишња стасалост, са приликом да магистрира на теми људских права у Америци, одважно се јуче огласио поводом параде беле нације (мислим да је тако именовао геј популацију) и незапосленој, гладној, пониженој, превареној српској популацији се обратио гласом претње. Претњом се послужио као страхоупозорење онима који не одобравају и не желе да се „бела нација“ црним моралом прошета улицама Београда.

Агресивност силе била је неумесни цинизам у тону којим се српској нацији обратио. Поготово је неумесан његов цинизам где „белу нацију“ ставља испред свих проблема незапослене, гладне и изигране српске популације.
Нисам присталица насиља ни над једним бићем, групом, опредељењем. Али нисам присталица ни јавног наметања било чега што је изопачена слика људског живота.

Ако из министарства за људска права сматрају да нико нема право да спречи скуп различитости, онда питам сабране у министарству за људска права коме треба да се обрате они који сматрају да изопачена различитост није добра за јавну промоцију и да буду заштићени од те јавне промоције?

Сви знамо да је Бог, природа, еволуција, како ко у силу стварања верује, створило пол човека и пол жене, пол мужјака и пол женке. Знамо да и у природи постоји разлика између оних који носе оплодњу и оних који су плодни.
Ако бесловесна бића не спајају своје потребе са истополним, колико је тек то непримерно за словесна бића.
Како је човек добио живот као дар и у том даривању право да бира сам свој животни пут, тако из тог права човек сам одлучује на који зид ће своја леђа наслонити.

Из тог даривања излази и право да човек гледа испред себе и бира пут којим ће животу у сусрет кренути.
Колико год да из министарства за људска права сматрају да су Срби већински примитивни и дивљи, толико треба да знају да сваки човек, па и Србин, зна за опредељење истополних. Свака генерација се упознала са том чињеницом. Многи од нас смо знали да ли у свом окружењу имамо истополне парове. Нисмо их санкционисали, нисмо их вређали и повређивали.

Зашто нисмо? Зато што са својом „белом националношћу“ нису парадирали испред нас. Нису својим опредељењем, које никако не може да се уврсти у нормалан живот двополног човека, пркосили задуженом моралу људског живљења.

Нико њима не брани право на опредељење, ми само бранимо право на морално опредељење.
Нико њих не угрожава, они сами изазивају угроженост. Дрску слободу своје неприродности желе да наметну као јавну природност.

Њихово опредељење је телесан импулст. Импулст тела, било којих емоција да је, држи се у приватности телесног живота.

Људска природа у себи носи чулну и физиолошку потребу. Цивилизација човека је те категорије сврстала у приватност, тачније интимну приватност. Свака интима је склоњена од јавности.

Развој човечанства не треба да иде ка изопачености, већ ка развоју људскости.
Демократија се не огледа у праву да морал и неморал иду у корак јавно заједно, да природност и оболела природа иду у корак јавно заједно.

Демократија је и осмишљења ради слободе људских права. Зато се и каже „људских“, а како у природи не видимо љубав између вука и вука, између брава и брава, између кокошке и кокошке, тако ни љубав између мушкарца и мушкарца, жене и жене не можемо сврстати у људскост и не можемо тој несврстаној људскости дати сва јавна права јавно признате људскости.

У области Министарства за људска и мањинска права, између осталог постоје послови који се односе на праћење спровођења међународних уговора у области људских права, затим грађанска и политичка права, остваривање економских, социјалних и културних права, родна равноправност, права жена и деце, и како знамо да скоро ништа из тих права није омогућено онима који имају право на то право, брига око „беле нације“ је дрскост коју српска популација треба да смести у устима која су већ препуна политичке дрскости.

Остваривање економских, социјалних и културних права, је нешто на шта српска популација има право, нешто што јој држава којој припадају дугује.

Српкса популација је без посла, без социјалне егзистенције, без права на достојанствен људски живот. Чиме се то онда бави Министарство за људска и мањинска права?

Српкса популација на Косову је без права на живот, па чак и без мањинског права живота на земљи својих очева, дедова, предака. Чиме се то онда бави Министарство за људска и мањинска права?

Српска популација младих је без права на здрав живот, права на слободна радна места, без условности права на стварање своје породице. Чиме се то онда бави Министарство за људска и мањинска права?

Српкса популација земљорадника је без права да наплати производ свог рада. Чиме се то онда бави Министарство за људска и мањинска права?

Српкса популација која живи од туђе помоћи, која живи од социјалне помоћи, која ради за висину социјалног плаћања, која прима мизерност пензија за свој вековни рад, исто плаћа и хлеб и млеко, и струју и опорезовану робу, као што те цене важе и за српске политичаре, министре, подминистре, секретаре, подсекретаре, градоначелнике, подградоначелнике, који и своја висока месечна примања, и своја пословна и приватна кретања црпе из опорезоване народне класе. Чиме се то онда бави Министарсво за људска и мањинска права?

Српска села нестају, гасе се. Зарасла у коров, онемоћале старости у тишини сиромаштва пропадају. Многе генерације су прошле кроз та села, само до данас није прошао асвалт, градска вода, градска канализација, превозни саобраћај…чиме се то онда бави Министарство за људска и мањинска права?

Задржимо се још мало код Министарства за људска и мањинска права. Везано за њихово постојање испричаћу неколико прича постојане истине људског права на живот.

Био је то период још једне у низу политичке преваре над српском популацијом, период уписа акција.
Одредили су ме да обилазим домаћинства немоћних и болесних. Тај обилазак је био у граду и селима око града у ком живим.

Тај обилазак је био један најболнији, најнемоћнији, и најбеснији период мог живота.
Бол према онима које сам обилазила. Немоћ да нешто учиним за њихов живот. И бес према онима који су задужени за живот у Србији, превасходно за живот оних који нису у стању да га сами себи у достојанству пруже.
Олакшавајућа околност је била у граду јер сам ходала по тротоару, несметано стизала аутом и користила лифт за спратност стана у који сам требала да уђем.

Обилазак села је био отежан јер већинска села немају асвалтни пут. Географски положај села је такав да би и по асвалтном путу тешко изашао до места одредишта, а без асфалта је то била једна мучна планинарска борба да се савлада пут до одредишта.

Политички умови, из велеграда и удобних кабинета одредили су време уписа акција у тренутку када су у селима још увек на снази природе били остаци снега, блата, воде, после зиме која се тек из годишњег доба извукла.
Ходали смо и са ногама и помогнути рукама до кућа немоћи.

Слика људског живота у тим кућама је била преболна, па чак је била болна и код оних који су могли да кажу да имају неки живот.

У једном усамљеном домаћинству, око чијег плота је била пустош угашених домаћинстава, нашла сам остарели брачни пар. Кућица од ходника и две просторије. У просторији један излизали кауч. Насупрот кауча креденац са отпалим вратима. На полицама у креденцу неколико чаша, две шерпе и један тигањ. На поду код креденца неколико тањира и есцајг у кутији од ципела. Поред креденца сточић са решоом. Поред сточића пећ направљена од бурета. На средини собе сто са две хоклице.

Бубњара не наложена. У просторији дугодневна хладноћа. Зидови просторије црни попут рудничког окна, попут котла парне локомотиве. Век неокречености. На једном прозорском крилу стакло, на другом најлон.
На излизаном кревету, у црнилу постељине лежи старица. Поглед хладан, стакласт, без трептаја прикован за таваницу. Уста без мимике отворена. Да се преко усана не преливају неразговетни тонови помислило би се да је тело беживотно.

Крај кревета на троношцу седи старац. На њему подеран џемпер, подеране панталоне. Скупљен у рамена терета, бола, немоћи, круни клип кукуруза. Та жута зрна су сва храна коју ће на репооу да скува за себе и своју животну сапутницу.

Гутам бол, окрећем се према делу просторије који ми је уласком остао иза леђа. Доживљавам шок. У углу на дрвеном сандуку мањи плазма телевизор.

Старац види мој поглед и говори са радошћу чији тон излази из бола, разочарења, али је родитељ па се „радује“ и „поноси“ на сина који са породицом живи у Београду, „то ми је купио син. Живи у Београду, иде му добро, али не стиже да нас обиђе. Био је пре три године, пре тога исто дуго није долазио, па нам купио телевизор да имамо чиме да прекратимо време пошто смо овде остали сами“.

Питам га од чега живе. Одговара ми „од оног што нађем и оног што добијем доле у селу кад се спустим да би отишао до поште да подигнем пензију, платим рачуне и купим оно мало што ми остане од пензије“.
Питам га да ли Центар за социјални рад зна за њихове услове живота. Одговара ми „знају али не хају, неће ни кућну негу да ми за бабу дају“.

Из ранца вадим јабуку, лимун, ½ кг пиринча, паковање наполитанки и спуштам му на сто…знам да му пружам ништа, али у моћи другој нисам. После првог дана уписа акција и призора на који сам наишла, сваки дан сам у упис акција полазила са ранцем на леђима. У том ранцу сам имала лимун, јабуке, пиринач, наполитанке, купљено својом вољом и остављано сиротињски у сиротињи, али са љубављу и болом да бар по неко зрно спустим у гладан кљун напуштених птица.

У следећем, исто тако неописивно болном домаћинству налазим старицу која пуже, за ход више није. После прележане болести то је једина моћ њеног кретања. Деца у свету. Живи од помоћи старих, покретних комшија. Питам је ко ју је пријавио за упис акција, одговара „деца“. Болно спуштам главу над образац у који уносим њене податке и молим се Богу да никада не дочекам њену судбину, да не дочекам да ме се деца сете онда када неко буде осмислио неке нове акције. Остављам јој исто оно што сам оставила и предходном „домаћинству“. Бауља да ме испратиvи уз болан осмех говори „хвала ти лепото, нека те срећа свугде прати“. Излазим из дома, настављам пут даље и борим се са сузама које ми теку низ лице. Боли ме крај из кога видим да старица још увек носи мисао ка лепом, ка срећи.

У следећем домаћинству се сусрећем са склопом луксуза и нехуманости. Испред новосаграђене куће нас дочекује домаћин. Представљам се и кажем да сам ту због старице која због непокретности не може да дође сама да упише акције. Очекујем да ће нам отворити врата од куће, међутим он нас води ка објекту који личи на гаражу. Помислила сам да жели нешто да нам покаже. Отвара врата и пушта нас унутра. Просторија обложена стиропором. Крај зида излизан кревет, сива постељина и у њој старица. Крај кревета дрвена столица. На столици флаша са водом и тањ
ирић са кексом. На другом зиду сточић и телефизор. Поред кварцна пећ.

Питам зашто старица живи у оваквим условима. Домаћин, син, мало нелагодно, али и свађалачки одговара „па, овако нам је лакше, а и она неће у кућу“...гутам бол и ћутим. Ћутим, а крикнула бих. Ћутим а радо бих се руком дотакла домаћиновог образа…ћутим јер нам правила обављања уписа акција то налажу, а предајући ми обавезу рада уписа акција, мени је посебно скренута пажња да не смем да реагујем на неправилности. Иако знам да ово не спада под неправилност, већ под нехуманост, знам да морам да ћутим. Службено сам на туђем поседу и не смем да дозволoм да дође до неке конфликтне ситуације. Службеност мог одласка на туђи посед није део хумане бриге, већ део државне преваре.

У следећем полуусловном домаћинству акције уписујем код брачног пара који у постељи лежи јер су обоје болесни од рака. Домаћин живи своје последње тренутке, од бола и не примећује да смо ушли, а домаћица још има снаге да „разгрне“ бол и да нас примети. Негује их кћерка монахиња, која је благонаклоношћу своје игуманије пуштена да манастир напусти и да дође да их негује у последњим остацима живота. Питам монахињу зашто јој родитељи нису у болници, одговара ми „па рекли су да нема сврхе да тамо леже, да је ту већ…“ прећуткује завршетак речeнице због мајке која има снагу да разуме њене речи.

И тако, стаћу овде са примерима српских домаћинстава. Немам снагу да се тога присећам. Потресам се, а немам власт да то променим.

И примери које сам написала, и они које сам у себи оставила, подлежу праву на право људског живота. Достојанственог и условног.

Подлежу на папиру. Подлежу на постојању Министарства за људска и мањинска права, али не ради оних због којих то министарство треба да постоји, већ постоји ради оних који су у том министарству министри, подминистри, секретари, подсекретари, оних који имају имунитет, оних који имају банковне рачуне са свим уплатама из сектора Министарства за људска и мањинска права.

Завршићу ово писање са питањем које ћу пустити пред јавност, ону исту пред коју је секретар Министарства за људска и мањинска права г. Марко Караџић пустио претњу свима који не желе да се дозволи парада тамног морала „беле нације“, па нека питање из јавности стигне пред младог господина и нека неком положи рачун, да ли је оправдано да прети јер не желимо да неморал иде испред морала, да неморал иде испред глади, да неморал иде испред угашених радних места, да неморал иде испред српске мањине на Косову својих предака, да неморал иде испред  угашених села, утихнулих домаћинстава и онемоћалих сенки које се још крећу по тим домаћинствима.

за новинар.де З.Д.; 01.08.2009




1 коментар у вези “Parada tamnog morala “bele nacije” uz podršku ministarstva”
  1. Послао сам овај коментар на неколико Комунистичких новина и сви су одбили да га објаве. Борба, 24.ч, Грађански, Глас, б92. и др.
    Параду Срама, разврата и настраности треба забранити или спречити. Јавна манифестација настраног сексуалног понашања је насиље над моралним начелима Српског народа. Настојање моћника – који новцем покушавају да купе све, па и то да неморалне врдности успоставе на ниво нормалних и моралних вредности, јесте стварање анархије и нереда. Као што неко рече да “децу туку они који су у детињству били тучени”.Тако је и са овде присутном сексуалном декаденциом. Само они који су у детињству били сексуално злостављани, или пак они који су спремни за паре да купе или продају себе, припадају овим сексуално настраним групацијама . Допустити да се настраности успоставе као вредности једнако је као и одрећи се Отаџбине, нације-Српства, вере, предака и потомака. Ако држава не забрани Параду срама, разврата и настраности, онда је народ позван да узме себе у зажтиту и спречи насиље мањине над већином. Насиље не-права над правом, насиље не-морала над моралом, насиље не-нације над нацијом. Насиље не-истине над истином, насиље не-слободе над слободом.Србија има снаге, Срби имају слоге да се супротставе корову који покушава се представи као хлеб. Слобода Србији ! Слобода Српству ! Слобода Православљу ! Слобода Моралу ! Слобода Породици.


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo