logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Религија, Свет, Друштво    Аутор: Часлав М.Дамјановић    2.584 пута прочитано    Датум: 31.07.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Miljenici crnogorskog mitropolita Amfilohija kod ameriökog ambasadora u BeograduПосле освећења храма Светих Кирила и Методија у Берну, 31. маја ове године, Његово Високопреосвештенствo Митрполит г. Амфилохијe, дао је интервју

за новинар.де Часлав М. Дамјановић, 30.07.2009

+++

главном и одговорном уреднику епархијског листа ”Црква”, протојереју Вељку Гачићу.

Иако ме уопште не интересују Митрополитови интервјуи, привукао ми је пажњу знак питања на крају наслова на сајту Новинар.де. – ”Архиепископ цетињски мења Архиепископа пећког?”

И… интервју сам прочитао баш у време размишњаља о годишњици убиства Драже Михаиловића и упокојења Митрополита Дионисија Миливојевића. Оба великана сматрам важним и за наш народ, и за наше модерно, и опште-људско Веровање у Бога – не толико због светаштва и часности њиховог Веровања, и не толико због нечасности нашег покуњеног ”ћутања” о њима – већ због њиховог стваралачког и позитивног утицаја на развој нашег моралног и духовног националног бића.

Међутим, иако би се од данашње ”прве виолине” наше ”Цркве” морао очекивати баш такав позитиван стваралачки утицај на развој нашег моралног и духовног бића, у Митрополитовом интервјуу нисам открио ни трага од ма каквог таквог утицаја… чак напротив.

Одговарајући на једно од питања, Митрополит Амфилохије наглашава да га његова садашња посета Берну, потсећа на његов боравак у Шварцајској 1963. и/или 1965. године:

”Сјећам се, а то сам негдје и записао: то је она несрећна 1963. година, када је дошло до раскола у нашој Цркви, и сјећам се тих несрећних распри, које су се биле рашириле по нашем расијању, не толико у Европи колико у Америци и у Аустралији”, иако ”у Европи онда и није било толико народа, колико га има данас, али се то сјеме распре било расијало и по Европи…” И наравно, Митрополит сматра да су те негдање ”несрећне распре” – ”типични српски феномен”. (‘Архиепископ цетињски мења Архиепископа пећког?”, Новинар.де, Интервју Његовог Високопреосвештенства Митрполита г. Амфилохија, главном и одговорном уреднику листа ”Црква”, протојереју Вељку Гачићу, Извор: Епархија средњеверопска, 31/05/09)

Иако су ”распре типичне” и за многе друге, поготово комшијске народе, у доброј мери јесте тачно да су ”типичне” за Србе – али – није истина да је до ”раскола” ”дошло” – нити да је ”дошло” због ”распри” – нити да је 1963. била ”несрећна година” због ”раскола”!

Те године нисам имао појма ни о ”расејању”, нити о ”типичним распрама”. За све то сазнао сам тек деценију доцније, у Њујорку, када сам, на супрот Београду, први пут у животу могао да слободно одем у Цркву. Хвала Богу, слободно само одлучио да одем у Слободну Цркву, и, потпуно непланирано, почео сам нови живот – како то данас рече часни Православац из Аустралије, Ненад Јовановић – почео сам живот који је ‘Битка за одбрану вере – за крст часни и слободу златну!”

Баш зато, због тог слободног опредељења, на којем сам Богу захвалан, итекако ме данас чуде неки од Митрополитових ставова у поменутом интервјуу:

Ко је то ”дошао”? И где је ”дошло” до тога што је ”дошло”? Јер… ”дошло до раскола” буквално значи да је ”раскол” – ненадно, попут олује или земљотреса, пао с Марса, зар не?

Међутим, иако је термин ”раскол” тада наметнут Слободном Православном Веровању у Бога – да би се тим кривоклетством обманула издаја, данас се може чак рећи да је ”раскол” као термин тада наметнут искључиво ради настављања данашње политикантске и надри-црквенолошке Издаје. Према томе, ”раскол” уопште није ”дошао” него je наметнута обмана – а оно што се 1963. догодило – није се догодило ни у каквом ”расејању” – догодило се у избеглиштву!

Најбољи кадрови Срба, Православаца и Светосаваца, укључујући и Црногорске Србе – издани од Савезника – могли су једино у избеглиштву, слободни од наметнуте комунистичко-усташке диктатуре, да наставе ”Битку за одбрану вере – За крст часни и слободу златну”!

И наставили су је – истовремено, под притиском те исте диктатуре, Мајка Црква у отаџбини – пала је у Јерес.
Да ли Митрополит Амфилохије зна то?

Питање је сувишно – Митрополит је довољно стар, довољно обавештен, довољно паметан – да свакако мора да тачно зна шта се догодило.
Зашто онда Митрополит врда?

И то питање је сувишно – одговоран човек Митрополитових година и капацитета – не врда!
Према томе, уколико Митрополитов мисаони систем, одговорност и савест здраво функционишу – намеће се логично питање – да ли Митрополит говори – неистину.
А зна се да онај ко говори неистину – тај и верује неистину.

Од кога смо то научили? Научили смо то од комунистичких политичких комесара, од сарадника окупатора, од душа проданих за сребрњаке, од умно поремећених, од шићарџијских фарисејских манипулатора… Међутим – Србин наше Цркве не говори тако.

Па ипак… Митрополит говори баш тако:

”Сјећам се у Енглеској, тамо је била једна група, која је одбијала јединство са нашом Патријаршијом, а у исто вријеме није прихватала ни Дионисија. Тада су писали против једног свештеника… који им се није допадао, па је један, који је био уредник једног нашег листа у Енглеској, казао: пошто је народ саборан, ми смо саборно одлучили да свештеник мора да иде напоље. Дакле, њихово тумачење, наравно, никакве јеванђељске основе нема, да појма о саборности Цркве нема (саборна не значи скупштинска), као да је то нека демократија овога свијета, а не Црква која је незамислива без епископа, без свештеника, без ђакона и наравно без народа…” (Исто)

Наведена тирада је вишеслојно манипулативна јер је препредена демагогија:

На политичкој разини, београдска диктатура јесте пропагирала некакво ”одбијање јединствa са Патријаршијом” – исто као што то пропагира и данас. Међутим, иако су Удба и Патријаршија здруженим политичким смицалицама ефикасно манипулисали оним што су они пропагирали као ”прихватање” и ”неприхватање” Дионисија – у избеглиштву се заиста догађало нешто сасвим друго:

Није то било никакво политичко натезање! Била је то верска ”битка за одбрану вере”! А политикантско натезање било је резултат манипулација Удбе и Патријаршије.

Да Митрополит јесте свестан ових чињеница, доказује његов површан покушај да ту часну Верску битку за Веру слободног избеглиштва дезавуише својим охолим демагошким фразама – да у свему томе нема ”јеванђељске основе”, па да сходно томе наводни ”расколници”, својим ”типично српским распрама”, наводно деформишу ”саборност Цркве” у некакву ”демократију овога свијета”, не схватајући да је Црква ”незамислива без епископа, без свештеника, без ђакона и наравно без народа.” (Исто)

И Митрополитова охолост, и његова интерпретација Цркве као такве, очигледно су засновани на деформисаним схватањима Ватикана – да је Црква Установа, и да том Установом превасходно влада клер, а да су масе верника – ”народ” – пошто су по Ватикановој Догми приглупе и теолошки необразоване да соле памет теолошки узвишеном клеру и политици Установе – бесправне да саборно доносе одлуке!

Та охола демагошка тирада доказује не само деформацију Митрополитовог православља – него истовремено и стварни данашњи разлог његове демагогије – клеветањем неистинама некадашњег верског избеглиштва – сам Митрополит доказује да је некадашња Јерес Мајке Цркве – данас настављена као официјелна политичка смјерница.
То се доследно очитује и у наставку Митрополитове демагогије, да су у питању била ”неколицина” ”престрашених од комунизма”, а да су се ”хвала Богу, времена промијенила… па хвала Богу и стање овдје је сасвим другачије… ” (Исто)

Нису у питању били нити ”неколицина”, нити ”неколицина престрашених од комунизма” – у питању су били најчаснији и најхрабрији синови и кћери српског народа, који нису сарађивали него су се борили против нацизма, фашизма и комунизма, и који су, на супрот издаји Патријаршије, наставили у избеглиштву борбу за Божију Истинитост Православља и Светосавља за коју су се борили и у рату.

Нити су уопште ”времена промијенила” – јер и Патријаршија и Амбасада настављају данас комунистичко прогањање Вере још подмуклијим триковима од комунистичких, с циљем ликвидације Православља у корист Ватиканове не-сестринске Јереси.

У свом писму ”Битка за одбрану вере још увек траје – За крст часни и слободу златну!”, Ненад Јовановић, претседник Централне Управе СНО за Аустралију, написаном на Видовдан 2009. године, упркос инквизицији Епископа Иринеја Добријевића, вођеној по заповијести узурпатора Синода и Патријаршије, каже да ‘‘почетком Првог светског рата Никола Пашић шаље тада јеромонаха Николаја Велимировића у Енглеску са налогом да упозна Енглезе са српским жртвовањем на Косову… тада јеромонах, свети Николај је у лондонском Хајд Парку, прво привукао публику – свирајући у фрулу! И тек када су се Енглези због фруле окупили, почео је да им прича о Српском Косову.” (”Н. Јовановић: Битка за одбрану вере још увек траје – За крст часни и слободу златну!”, Ненад Јовановић, претседник Централне Управе за СНО за Аустралију, О Видовдану 2009. године)

Замислите да је Николај то урадио данас, усред Београда?

Дачићева полиција са ”интернационалистичким” кокардама стрпала би га у ћорку, али – пошто је ”злочин” починио ”злочинац” у мантији СПЦ – Синод би га наравно ”рашчинио”, анатемисао и фрулу прогласио за нацистичке фанфаре…

И не би био само један светац мање – био би мање један ко верује у Бога и ко се својим Веровањем супротставља Политичким узурпаторима!

Зато часна интелигенција г. Ненада Јовановића, једног од оних које Митрополит охоло клевеће некаквом ”неколицином” наводних српских усијаних глава ”престрашених од комунизма” – супериорно узвраћа неинтелигенцији не само Ватикановог квислинга, који по заповијести Синода терорише аустралијске Православце, већ и неинтелигенцији узурпатора Синода, па чак и демагогији Митрополитовој – да су легли на руду ”камењарске политике” ”папиних сребрњака”.

Израз ”камењарску политику”, колико схватам нашу језикословност, потиче од жаргона ”камењарка” – што значи ”курва”, и то ”лажљива курва” – те према томе то значи да су легли на руду ”лажњиве курвинске политике” потплаћене ”папиним сребрњацима”!

И на супрот ватиканско-јудејском потопу инквизиције и фразеологије, часни Ненад Јовановић, један од они најбољих Срба који су у избеглиштво отишли због Слободе Вере, објашњава једноставним речима дубоку духовну и верску суштину значења Српског Православног Знамења ”За Крст часни и Слободу златну”:

”Косовска битка није била само борба за одбрану територије”, нити само за ”одбрану круне и власти – то је била битка за одбрану вере, идентитета и за буквалан физички опстанак једног народа, и због тога она има за нас свој велики и судбоносан значај.” (Исто)

Здрава и надмоћна интелигенција овог једноставног објашњења обједињава не само духовну суштину Вере и Веровања у Бога, и не само светост Правог Славља на супрот јеретичкој глобалистичкој манипулацији Ватикана, и не само да раскринкава српске непријатеље као непријатеље правог веровања у Бога – већ верски и интелектуално надмоћно доказује да је целокупна клеветничка и обмањивачка пропаганда против некаквог српског национализма заснована на Лажи Сатанистичког Зла.

Из ове надмоћне интелектуалне перспективе још ”камењарскија” је плиткоумна антиверска демагогија која се наставља у интервјуу – против националног идентитета, а заправо подмукло против суштине Православља и суштине Веровања у Бога, а у циљу глобалистичког покоравања човека – и то лансирајући сатанистички материјализам, да ”не треба заборавити да смо, по библијској ријечи, пролазници и привременици на овој земљи ма гдје живјели, ма гдје се налазили”, и да је према томе ”све на овој земљи привремено и пролазно”, и да зато што смо ”привремено овдје” – да то ”понекад није ”дугорочно и стално”! (‘Архиепископ цетињски мења Архиепископа пећког?”, Новинар.де, Интервју Његовог Високопреосвештенства Митрполита г. Амфилохија, главном и одговорном уреднику листа ”Црква”, протојереју Вељку Гачићу, Извор: Епархија средњеверопска, 31/05/09)

А уствари овако експертски прекрчкан Стари завет звучи заправо националистички, па са оваквом испразном охолом надменошћу чак и расистички, јер оспорава право на националост, право на сувереност државе, право на народну колевку, право на национални интегритет – све заједно пледирајући тачно оно отимање историје које спроводе ватиканско-светска антисрпска завера и мржња – отимање средњевековног наслеђа Србије да би се претварило у некакво албанско наслеђе – због тога Митрополитова демагогија тврди чак и бесмислице, да смо ми ”привремено дошли и на Балкан у 6. и 7. вијеку”, и ”сигуран сам да су наши преци рачунали да је то само привремени поход”, а ми ”ево остадосмо 1500 година”! Наравно, на супрот Албанцима, а можда и Црногорцима… а све то сходно Старом Завету, по којем, наводно – ништа није вјечно!?!

На ту демагогију, Митрополит надовезује модерни долазак Срба у Европу – не никакво избеглиштво, које он елиминише – него некакав ”долазак”, који је наводно логичан ”нарочито из разлога, што долази до друштвеног уједињења Европе, што се и наш народ, ево по први пут на такав начин, интегрише у европску заједницу, а то није без основа…”
А зашто ”није без основа”?

Зато ”што није без основа и чињеница да је и Црква почела да се интегрише пратећи свој народ и да гради своје храмове, који су знак стамености и постојаности, према томе, храмови, и ови овдје, и посвуда, свједоче о томе.” (Исто)

Та ”основа” није врхунац демагогије – та ”основа” је врхунац Неистине:

Митрополит настоји да офене елиминише не само Истину историјских чињеница, него и пресудну Истину да се за све то време Патријаршија интегрисала са Свејереси и да он ту интеграцију и данас пропагира прикривањем срозавања Цркве некаквим праћењем ”свог народа” и његовим грађењем храмова по Еврпи!

Одговор на горња питања доказује неистинитост те ”основе”:

Ко је градио храмове? Зашто су грађени храмови? Шта свједоче ти храмови? Ко свједочи тим храмовима? Чију стаменост и постојаност?

На супрот овој надри-теолошкој фатаморгани, у свом пледоајеу, ”Битка за одбрану вере још увек траје – За крст часни и слободу златну!”, Ненад Јовановић поставља врло једноставна али и врло интелектуално супериорна питања:

”Зашто је толико тешко и неукусно да будемо оно што смо били вековима, што смо били хиљаду година?”
”Због чега то данас не одговара?”

”Ако се већ молимо Светоме Сави за спасење српског народа, зашто онда не би наставили да се молимо Богу онако како му се и Сава молио?”

”Ја не знам да је у педесет година историје српске цркве у Аустралији било толико кажњавања и искључивања из вере и црквеног чланства као у задњих пет година?”

”Питам се да ли је могуће да смо ми, прост верујући народ, овако нагло постали толико лоши?”

Зашто се ”захтева од управних одбора црквено-школских општина и српских националних организација да предузму ”камењарску” политику данашње српке владе?” (”Н. Јовановић: Битка за одбрану вере још увек траје – За крст часни и слободу златну!”, Ненад Јовановић, претседник Централне Управе за СНО за Аустралију, О Видовдану 2009. године)

Прост одговор је у коју светињу ући кад ”Цркви више ни малтер није исти”:

Храмове Српског Слободног Православља у избеглиштву градили су бољи људи од оних који уместо Јеванђеља проповедају ”камењарску” диктато-демагогију Свејереси, јер, ти људи су се не само жртвовали за поштеније ”основе” – већ су жртвовање поштенијим ”основама” наставили и у избеглиштву. Ти храмови су свједочанство стамености и постојаности њиховог Веровања у Бога, и вечите стамености и постојаности Божијег Знамена да се у Бога може Веровати само слободно, и да је Крст Частан само у Слободи Златној.

А Митрополит каже, ”Знате шта, тако је увијек било у историји цркве. Једно су људи снивали и сновали, а друго је Бог одређивао. Од прве хришћанске заједнице, први хришћани били су у Јерусалиму” – у Јерусалиму? Да ли су фарисејски манипулатори били први хришћани? – ”али дошло је до гоњења… и онда су апостоли кренули као орлови и расијали се по свијету, и почели да граде храмове” и ”тако и њихови наследници…” – није се хришћанство развило грађењем храмова него ширењем Веровања у Бога – ”не треба никада изгубити из вида да је на овим просторима” – ”ови простори” су Западна Европа – ”света црква православна постојала све до 11. вијека” и зато ”не заборавимо да је епископ Рима био православни првојерерх”! (‘Архиепископ цетињски мења Архиепископа пећког?”, Новинар.де, Интервју Његовог Високопреосвештенства Митрполита г. Амфилохија, главном и одговорном уреднику листа ”Црква”, протојереју Вељку Гачићу, Извор: Епархија средњеверопска, 31/05/09)

Исто као ни фарисеји јерусалимског храма, није епископ Рима до поменутог времена био никакав ”првојерерх” – већ један од равноправних првојерерха! Али… покушавајући да ”експертизом” превазиђе ”шампионе” пропагирања ”камењарског” петоколонаштва, попут Бисерко, Кандићеве или Биговића, Митрополит несвесно открива своје унутрашње деформисано Вјерују – да верује у поставку Ватикана да је црквеновање Установа – а не Веровање у Бога. А на супрот православне стамености и постојаности стварних српских градитеља Божијег – данас фaлангe издајника Вере за папске србрењаке, исте као и за време Другог светског рата и комунизма – претварају се да су за Христову љубав…

Те ”камењарке” Исус је препознао!

Али – препознао је и ”За крст часни и слободу златну”:

”На Косову пољу 1389. године свети кнез Лазар је причестио војску. То нам сведочи да нам је Вера тада била чврста.”

”Дух свештенства, и они који требају бити први међу нама, били су онда први и давали су свом народу пример и уливали храброст да се жртвовањем заслужује царство небеско, јер се жртвују у одбрани Христа и Христове Цркве.”

”И на том Косову пољу, били су у правом смислу Христови ратници и свети ратници, јер нису отимали туђе, нити нападали туђина, него су бранили оно што им је било најдраже: крст часни и слободу златну.”

То каже супериорни и поштен интелекет Ненада Јовановића, па одговара чак и на питање ”Шта је то глобализација?”

”Ми добро знамо да српска црква није дућан који треба да се оријентише и окрене на запад да би се продало више опанака.” (”Н. Јовановић: Битка за одбрану вере још увек траје – За крст часни и слободу златну!”, Ненад Јовановић, претседник Централне Управе за СНО за Аустралију, О Видовдану 2009. године)

Те речи очитују стаменост и постојаност православног Веровања у Бога, али такође и суштину издаје:

”Дух свештенства” мора да буде ”први међу нама” у борби за ”Крст Часни” – а не да Свејерес свештенства буде ”прва међу нама” у ”окретању на запад да би се продало више опанака”!

Још од Исуса суштина Веровања је да:

”Црква није дућан који треба да се оријентише”.

Та Исусова суштина Веровања доказује да Слободна Српска Црква није дућан – а да и некадашња и данашња узурпација Цркве – јесте!

На супрот тој стамености и постојаности Веровања у Бога, Митрополит тотално извитоперава своју демагошку бравуру баш на чињеници да је ”у то вријеме црква била једна” – значи у доба када је ”епископ Рима био православни првојерерх” – па да је дакле сходно папиној Догми ”неко можда побјегао, неко дошао трбухом за крухом” те да на основу тога ”та Црква, која је сачувала свој идентитет” треба да ”буде обнављач самосазнања о јединству Цркве.” (‘Архиепископ цетињски мења Архиепископа пећког?”, Новинар.де, Интервју Његовог Високопреосвештенства Митрполита г. Амфилохија, главном и одговорном уреднику листа ”Црква”, протојереју Вељку Гачићу, Извор: Епархија средњеверопска, 31/05/09)

И иако он поглавникује Синодом који је срушио ”свој идентитет”, Митрополит каже ”Ви нисте ништа друго него наследници и настављачи те Свете Цркве, једне, свете, саборне и апостолске првих вијекова хришћанства”!
А уствари, покушава да нам обмањивачки подметне, као кукавица јаје, да је то ”самосазнање идентитета” подлегање под ”јединство” ватиканско-екуменистичке Установе… јер тако каже непогрешиви папа.

Зато је Митрополитова енциклика и почела негирањем националног идентитета… зато што је наводно ”давно речено да се грех раскола не може опрати ни мученичком крвљу,” па је то чак ”страшна ријеч, на коју ми” – баш као и папа – ”увијек подсјећамо и себе и друге.”

Искључујући стварног кривца раскола – Патријаршију која се пред диктатуром комунизма срозала у Јерес – Митрополит фолирантски објашњава, да се ”први пут у нашој Цркви појавио раскол у вријеме комунизма 1963. године. На жалост, то је било једно тегобно вријеме и у земљи и у расејању, вријеме једног насиља које је и довело до тог раскола.”

Објашњење је фолирантско не само зато што скида одговорност са Мајке Цркве, која је, иако је била у јереси, прогласила за расколнике стварну Слободну Цркву – која није била у јереси – већ и зато што је Митрополитово резоновање Догма Ватикана:

Установа Ватикан је непогрешива!

То је супротно православном верском и моралном Вјерују.
То потврђује и Митрополитова обмана да је ”благодарећи нашем свјатјејшем Патријарху Г. Павлу, нашем Сабору, али благодарећи и мудрости и смирењу ондашњег митрополита новограчаничког Г. Иринеја, Господ дао, молитвама Светог Саве, да се наша Црква поново уједини и да се превазиђе тај раскол”!

Обамана је зато јер је исти тај Синод, под поглавником Митрополитом, погазио сва Патријархова обећања, погазио све законите уговоре, насрнувши на Новограчаничку Митрополију са типичном усташко-комунистичком и ватиканском инквизицијоном мржњом.

Зато Митрополитова обмана, да ”додуше, још увијек постоје неке мале групице у Америци и Аустралији” – иако су данас једина ”мала групица” узурпатори наше Цркве на које се пре односе Митрополитове речи – и да ”има људи који су по своме незнању, не по знању, него по незнању и злоумљу некога ко их је у том правцу упутио” – а једино је ”незнање” и ”злоумље” те ”групице” узурпатора – који су заиста ”упућени” – и то не од ”некога” него ”упућени” од Ватикана – те се заправо на њих, па и на њега самог – односе Митрополитове речи:

”Надам се да ће га Бог уразумити, да престане са једним таквим расколничким деловањем”!

Јер иако Митрополит под ”га” који ”упућује” покушава да алудира на некаква зла политиколошка окружења – чиме заиста наставља ватиканске јевтине измишљотине – стварна верска алузија се односи на утицај Сатане!
Верници који верују у Бога надају се да ће Бог уразумити Митрополита да се отме од сатанистичког ватиканског утицаја и престати да се ”камењарски” крије иза демагошке крилатице да ”нити ко гони њега, нити те људе.” (Исто)

Јер Сатанизам гони… и то гони крваво, јер, како то кад су Вера и Верници гоњени и прогоњени под Митрополитовом командом… а Сатану нити гони нити прогони нити Ватикан нити Митрополит?

И како рече супериорни интелект часног Ненада Jовановића, скретањем ”са пута бранилаца наше вере – губимо свој идентитет”.
Зашто?

Зато што скретање јесте – Јерес. А Јерес јесте – губљење не само идентитета Вере – већ и тотално губљење и Вере и Веровања у Бога.

Часлав М. Дамјановић

www.ravnogorskivenac.com
Ravnogorski venac





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo