logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Религија    Аутор: Z.D.    1.096 пута прочитано    Датум: 9.07.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Srbijo probudi se!Српска историја је позната свима који је признају, а позната је и онима који желе признање да јој одузму.

З.Д. 08.07.2009
+++

Из те историје остали су записи о истини, а остала је и истина опевана народним гласом о страдању и одбрани Србије од страдања.

Српска стаза истине не може да се поплоча никаквом неистином. Могу само том истим стазом да корачају неки други кораци.

Стазу српске историје градили су некада мученици и јунаци. Градили су је војници, духовници и народ.
У немаштини и сиромаштву градили су је са вером у Бога и вером у слободу.
Са вером у Бога молитва је била српско оружије да се одбране од ропства.
Са вером у слободу војници су имали своје јунаштво као оружије да се до слободе дође.
Историја је то забележила. Европа је то забележила. Ширина око Европе је то признала.

Свет је признао да је остао задивљен пред српским апмлитудама које су се десиле у I Светском рату.
Те амплитуде су осликале српске борце. Кренули су као борци, наставили су као сенке албанске голготе и вратили су се као борци. Из рата су изашли као јунаци.

Бележећи свет је забележио то јунаштво.
Светски моћници, оболели у фрустрацији, нису радили на напретку човечанства, већ на уништењу истог.
Из те фрустрације је изашла секта новог светског поретка.

И као секта, сазнање их је водило да је православље једини извор хришћанства. Знајући да још нису дорасли да се са Русијом опробају, видећи да друге православне земље верују у половично православље, окренули су се ка малој земљи Србији и њиховом изворном православљу.

Гледајући у Србију гледали су у српску историју и истину из које је изашла истинита историја. Истина им је говорила да српска историја неби неизбрисива била да нема српског јунаштва. У тој српској историји пронашли су податке да су из српске раје, под ропством османлија, изашли јунаци, хајдуци…нашли су и податак да су српске мајке одузимале живот рођеном детету чији живот се у утробама њиховим зачео силом турског семена. То сазнање им је показало да је мајка била спремна и на то само да се кроз српску историју не рађају српски турци. У том
у истој историји пронашли су податак да су борци I Светског рата као сенке прешли албанску голготу и поново као борци дошли у своју Србију да је од окупатора ослободе. И тај податак им је рекао да су Срби спремни, ради слободе, снагу да нађу тамо где је свет не тражи, а где су је они молитвом нашли.

Лупкајући оловком по историјским подацима поглед им је пао на период комунизма који је владао Србијом.
У том комунистичком периоду, нова светска секта је пронашла пут којим ће око Србина кружити док га на колена не спусти.

Убацила је међу југословенски народ грађански рат. Најлакше запаљиво средство спојених словенских народа у једној држави. Процена им је била непогрешива. Жеравица грађанског рата се у буктињу распламсала.
Нису они жалили ни хрватске, ни муслиманске жртве. Само су им жал као обману пред очи бацили. Они су хтели Србе. Од самог почетка су хтели Србе. Да би до Срба дошли требао им је рат и требало им је, на рачун Срба, ратно жаљење од стране хрватског и муслиманског народа.

Рат је био прљав. То знају и светски моћници, то знају и сви словенски народи који су га на простору Југославије осетили. То најболније знају сви они који гледају у гробна места најмилијих.
Али бол ратне пустоши, ратних губитака, признала се само хрватском и муслиманском народу.

Србину није призната. За њих је тако свеједно да ли ће Србин остати без живота, без дома, без људске душе, или без државе. Србин у Србији је на листи ради уништења православља у њему.

Јер управо се српски народ дупло осмелио да им стоји на путу. Један разлог је чување изворног хришћанства, а други што се налази на раскрсници између Истока и Запада. И под разлог, на здравој, плодној земљи.
План је направљен.

Постављен је вођа социјализма. Познајући народ, из ког је и сам потекао, вођа се упутио на видовданску ливаду где је у једном дану умрла једна србадија, и у истом дану се родио инат преостале србадије.

Војсковођа без алата и заната, познавајући Дејтон и пре Дејтонског споразума, знао је да ће одласком на свету видовданску земљу најлакше обманути народ којим треба да влада.
И обмануо је.

Народ му је на светој видовданској земљи клицао. И нико из те клицајуће масе није упутио питање ни војсковођи, ни представницима православне цркве, да ли се војсковођа одрчие петокраке и да ли ће са крстом у уму и души повести народ даље.

Повео је војсковођа народ, али не даље, већ дубље.
За време своје владавине у Србији је народ живео како је желео и како је морао, јер је тако он хтео.
Из тог хтења пустио је народ несметано да верује у Бога, а соколио је представнике вере да са пуном слободом народ „врате“ Богу.

Човек кварне хемије, у православној вери је учинио оно исто што и вођа у држави, а то да верује ко како жели и ко како мора. Тиме је вођи показана послушност.

Вођа је отишао. Издали су га они који су касније показали да су издали и народно веровање у њих.
Дошла је демократија. Напињала се, мучила се, и после неколико порођајних година родила се данашња Србија.
У комунизму је народ имао радичко самоуправљање. „Питао“ се и „одлучивао“ је.

У социјализму је имао живот од социјалне помоћи. Да ли у помоћи путем социјалних установа, или у помоћи да путем криминала себи помогне, или у помоћи да до новца дође тако што ће се неуморно штампати безвредне новчанице.

У демократији народ има нешто ново. Та новина је у томе да се народ данас више ништа не пита, јер у његово име одлучују они који ту нису ни ради народа, ни ради народних питања.

Они су ту као завршна глодалица српске историје и „достојанства“ српског живљења.
Балерине на две ноге.

Једном ногом обећавају свету да ће едуковати свој народ да би могао да уђе међу светски признате народе, а другом ногом „едукује“ свој народ са свим јавним емисијама шунда, простатлука, безакоња, курсаџијског школовања.

Пуштајући народ кроз такав филтер едукације, најлакше су могли да обезвредне име државе Србије. У тој безвредности најлакше су народу одузели радна места, одредили порезе, обезвреднили војску као једину одбрану државе, и оно још погубније, најлакше су затровали српску омладину.

Испод подгојеног грла апелују да се српска деца рађају да би се зауставила смртност и статистика да је србија старосна земља. На тај рађајући апел одредили су високе порезе на све производе који су неопходни за рођен живот. А ако се Србија и осмели да рађа онда се сусреће са истином страха да му дете не постане наркоман, па ако и заобиђе тај опијумски пут, да ли ће сутра у разочарању због незапослености пронаћи заобиђени пут.
Војску су обезвреднили објашњењем да нам трошкови за исту нису потребни, јер сутра када стекнемо статус права да се нађемо међу светски признатим земљама, рата неће ни бити, јер уласком у ту „цивилизацију“ напуштамо ратне ветрове и улазимо у воде „мира и љубави“. А то што се друге земље замарају око технике савременије оружане одбране, то што друге земље чувају и негују статус војске, то је само зато што су они „непослушни“ новом светском поретку. И тако ми послушници и даље тапкамо у гету изолације где само привилеговани имају право на брзо добијање визе за излазак из гета, а сви ти непослушни путују са личном картом или пасошем без визне обавезе.

Гледајући све то, народу је остало само да закључује.
У том закључивању народ је помислио да је демократија обезвреднила и православље.
Aли није.

Демократија је само православље употребила као последње хладно оружије у потискивању гена српског поноса, јунаштва и неумрлог бегом од ропства.

Вође српске првославне вере су обезвредниле православље.
Проценили су да се довољно народа вратило вери и цркви. Проценили су (кроз наше исповести) да је народ своје душе везао уз веру, али не и уз Бога.

И у том безбожном веровању у православље најлакше је било увести пометњу међу верујући народ. Кренуло се са сакађењем свете литургије, са њихањем олтарских врата, са напајањем причести, али не напајање светињом, већ напајање благим шприцером.

У том безбожном веровању црни соколови су се устремили на побожне православце. Нису дирали у народ. Слетали су на духовну побожност. Знали су када кљуном ударе у духовну веру, у народне духовнике, да ће се народ сам поделити на побожне и оне који верују у веру.

Како је вера у веру широк појам веровања, тако су знали да ће се из тог веровања изродити они путем којих ће они своје скрнављење светог православља најлакше спровести, и знали су да ће се из удара побожности од вере у веру, свакодневно рађати размирице и свађе међу православцима.

Те свађе су православним вођама најпотребније. Јер док се народ свађа они добијају јасну слику откривених слабости у православцима.

А како је Србин већ осакаћен комунистичком идеологијом, уморан од социјалистичког социјалног помагала, и затечен бесправним гласом у демократији, Србин је препун слабости.

Знају то умни теолози, јер да умни нису не би у свом власништву имали теолошке докторате.
И зна њихов ум да мађеха никада није мајка, већ увек маћеха, па да тако ни римокатолици не могу бити мајка православља (речи епископа Артемија), већ вечна маћеха. А ни једна маћеха никада није пасторче волела више од свог детета, па се ни православци не могу надати да ће их ова маћеха данас волети више, од јучерашњости у којој нас није уништавала мање, већ увек са тежњом да буде уиштених што више.
И немојмо више кривити демократију да нам је и православље обезвреднила.

Демократија је видела да само путем православних вођа може испунити тражење новог светског поретка да се Срби већ једном спусте на колена.

А на колена се могу спустити не путем рата, не путем оружија, не путем поробљавања, већ путем распада изворног православља.

Јер ако нас бомбардују ми ћемо са трга песмом поздрављати њихове гранате.
Ако у нас пуцају ми ћемо из кланаца хајдучи искакати пред њихова оружија и заводити их у клопке кланаца, јер те кланце ми познајемо боље него они оружје у својим рукама.

Ако нас поробе, из тог ропства ће поново нићи неки црни Ђорђе. Али ако нам разбију извор православља, ако нас отргну из руке Господње, онда ће утихнути песма, окоровиће кланци, иструлиће јунаци и српска имена која би понела српско јунаштво.

И немојмо више да се питамо где су монашки епископи, где је свето причешће, где су олтарске двери, где су завети пред Богом положени. Све је то у рукама новог светског поретка. Без пушке и метка, без авиона и гранате, без поробљавања и ропства у њихове руке предато. И није им предао словенски народ до граница наших, и није им предао зелени живуљак из свемира, већ су им предали они којима ми десницу целивамо.

И нисмо им предали ми који сад између себе око православља „ратујемо“. Већ су им предали они који су тај рат међу нас пустили.

Али ни нови светски поредак, ни они по чијем допуштењу се ми сада у неслози делимо, немају моћ, нити ће је имати, коју имамо ми у својим душама.

Само од нас зависи да ли ћемо душе своје молитвеном снагом неуништиво ојачати, или ће нас они са одбаченом молитвом поробити.

З.Д. 08.07.2009





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo