Вести

Да ли је у току претварање СПЦ од Цркве у надри-политиколошки Комитет? Први део

Часлав М. Дамјановић, извор: ГРАНИЧАР

+++

Слободна Српска Црква у избеглиштву није била политички потез.
Слободна Српска Црква у избеглиштву била је одлучност дубоке српске православне духовности да слободно, достојанствено, и искрено исповеда и проповеда радост својег веровања у Бога.
Сви тадашњи потези Мајке Цркве, пале у јерес под притиском комунистичке диктатуре, укључујући и лажну клевету да је Слободна Српска Црква расколничка – резултаирали су искључиво из накарадних политичко-идеолошких побуда.
Наравно… част изузетцима.

“Сагласно слави Свесветога Духа…“

Једино званично, заправо “експертско“ образложење одлуке мајског СА Сабора на “укидање“ Слободне Православне Цркве, под насловом “И сагласно славимо Свесветога Духа“, написаног “на дан Свете Педесетице“, 2009. године, потекао је из пера пензионисаног Епископа Атанасија.

У тој “Експертизи“ истиче се да је “укидање“ Слободне Православне Цркве донето “у овогодишњој сложној, једнодушној одлуци свега Архијерејског Сабора“, и да у тој “сложној и једнодушној одлуци“ “нема ни ‘победе’ ни ‘пораза’, нема ‘победника’ ни ‘поражених’, јер је пројављена црквоградитељска свест, православна савест и братска и спасоносна љубав у Христу Спасу свију“. Из чињенице да се “сви од Једнога Хлеба и Једне Чаше причешћујемо“, и да према томе одлуком “видљиво исповедамо и пројављујемо да смо живи удови-чланови Једнога Тела Христа Богочовека и Спаситеља свију нас и свега света“ (1Кор.10.16-17), Епископ Атанасије “експертски“ закључује да сходно свему томе наша Црква наставља да “сагласно слави Свесветога Духа“, и da “сложна и једнодушна“, наставља “битну мисију Православља у савременом свету“, која је могућа “само кроз излажење из наших уских националних оквира.“ (Епископ Атанасије, “И сагласно славимо Свесветога Духа!“ “На дан Свете Педесетице“, 2009)

Међутим, судећи по поступцима Сабора, заправо Синода и појединих Архијереја – што заиста значи, судећи по чињеничном поступању Цркве – а са друге стране, судећи по вапајима, протестима и захтевима верника у отаџбини и избеглиштву – испоставља се да Епископова “експертиза“, најпристојније речено – није тачна!
Зашто?
Зато што је неоспорна чињеница да ни неколико претходних, па ни мајски Сабор – нису били ни “сложни“ нити “једнодушни“:
Ни одлуке, а поготово поступци на основу тих одлука, па чак и против одлука – нису показали нити “сложну“ “православну савест“, нити “једнодушну“ “братску и спасоносну љубав у Христу“.
Чињеница је да Црква не само да није показала да стреми према “црквоградитељској свести“, већ је, напротив, доказала да уопште није способна за стварну духовну православну “црквоградитељску свест“, и да чак ту Цркви неопходну “свест“ уопште не схвата – што заиста значи да пошто је не појима – да јој до те “свести“ уопште није ни стало.

Сходно томе, тврдња пензионисаног Епископа да Црква “сагласно слави Свесветога Духа“ – такође није тачна:
Јер из чињеничних поступака оних који de facto руководе Црквом, произилази да ни они сами, нити њихово “руковођење“ заиста нису у “сагласности“ са “Свесветим Духом“. Чак и Епископова употреба речи “сагласност“ – доказује претходно поменуту неспособност – јер “Свети Дух“ не силази на човека зато да би се доказаo охолом и гордом “сагласношћу“ њудског бића – већ зато да би скученост људског схватања, савести и поступака – напојио Божијом мудрошћу, и окренуо је тако на узани Пут Божије Љубави, Праведности и Истинољубивости.

Из исте перспективе, сумњив је чак и избор израза “свесвети“ за Свети Дух – јер иако израз заиста није неуобичајен, у данашњој пропагандистичкој ситуацији, може се схватити чак као закулисно пропагирање “братства и јединства“ – јер се “све“ свакако може схватити као политичко “свих“ – што заиста значи “сестринских цркава“.
Тако произилази да јесте лакрдијашка и тврдња да “сложна и једнодушна“ Црква – која није ни “сложна“ нити “једнодушна“ – наставља некакву “битну мисију Православља у савременом свету“, која је, по Епископу, наводно могућа искључиво некаквим излажењем “из наших уских националних оквира“!

Пре свега, приказивање јеретичких девијација као некакве “битности Православља“, која је наводно условљена “савременим светом“ – јесте заиста фразеологија провокаторског покушаја јеретичког одступања од суштине православне духовности – и то одступања у име подвргавања Вере, а наравно и Цркве – антихристким политичким циљевима – што доказује условљавање некаквим излажењем “из наших уских националних оквира“ – јер када се протумачи суштинско значење те испразне фразеологије – јасно је да она маскира јеретичку намеру ликвидације Православља.

Untermenschen

Јеретичку девијантност данашњег пропагирања “сестринских цркава“ у политичко-идеолошком стилу наказног “братства и јединства“, и то због некакве најновије мисије “у савременом свету“, која је наводно искључиво могућа некаквим излажењем “из уских националних оквира“ – безпоговорно доказују нове историјске студије да је усташки злочин био заправо политички злочин “сестринске цркве“:

“У улози секретара Ватикана, и доцније у улози папе, Еугенио Пацели (Eugenio Pacelli), био је поглавник оног крила Римокатолицизма које данас контролише Ватикан. Након пропасти комунизма, Ватикан од 1991. године покушава да постане водећа сила на огромном простору који је био под комунизмом, пре свега контролом католичких територија, али такође и политичким манипулисањем подвргавања под папино руководство – променом Хришћанског Православља – на територијама на којима је већина православна.“

Зато данас “Ватикан настоји да натера обичног источњака да поверује да се Ватикан у Другом светском рату супротстављао Нацизму, а да се није држао по страни, нити подржавао Нацизам.“

Међутим, “Ватикан није стојао по страни“.

“Римокатоличка Црква није била жртва Нацизма. Римокатоличка хијерархија увек је уствари подржавала Нацизам, стварајући и подржавајући клеро-фашистичке покрете који су активно учествовали у нацистичким геноцидима, и/или убијала противнике Нацизма, и/или политички изоловала анти-нацисте, да би тако спречила анти нацистичке акције у Европи и Америкама.“

“То значи да је Ватикан подржавао барикаде нацистичке моћи!“

Цитирајући чланак Њујорк Тајмса од 17. фебруара 1941. године, аутор Џаред Израел, доказује да иако “нацистичке снаге нису окупирале Југославију све до 6. априла 1941. године, Њујорк тајмс је већ у фебруару 1941. изложио немачке војне циљеве језгровитом тврдњом“:

“Југославија ће нестати“!
Део тог Тајмсовог “нестајања Југославије“ догодио се 10. априла 1941. године када су немачке окупационе трупе инсталирале хрватске клеро-фашистичке Усташе за владаоце faux-независне Велике Хрватске, укључујући и већину Босне.“

“Али – то се догодило тек у априлу, 1941. године!“
“А у фебруару, када је Њујорк Тајмс тврдио да ће “Југославија нестати“ – Југославија је била међународно призната држава у коју је била укључена и Хрватска, а Усташе су биле у прогонству у Италији!“

Међутим, иако тврдња Њујорк Тајмса “може да изгледа бесмислена због временске прераности – чињеница је да није“:

“Два месеца пре инвазије Рајха, католички свештеници су убеђивали Хрвате да је Римокатолична Црква на страни усташке диктатуре, за шта су сви Хрвати знали да је значило уништење Југославије, стварање клеро-фашистичке Велике Хрватске, и масовно убиство Untermenschen Срба!“ Зато су током та два месеца “архибискуп Степинац и поглавари Хрватске Римокатоличке Цркве одржали не један него више састанака у Ватикану – ради заштите својих свештеника од хапшења – због наговарања Хрвата на усташки геноцид“!

“Ватикан, који је по уговору са Мусолинијем, поново стекао статус државе, подржавао је усташку намеру да сруши суседну државу, што значи да је Ватикан делао против међународног права, што је Ватикан демонстрирао тиме што су усташки свештеници спроводили Ватиканову политику! Tа политика била му je толико важна да је упркос могућeм општем критицизму због организовања уништења Југославије – Ватикан ипак желео да цео свет зна шта се спрема“!

Зато је “Њујорк тајмс послушно објавио тачно оно што је Ватикан захтевао“ – и то већ “два месеца раније“!
“Зашто је Ватикан желео јавно публиковање својих намера?“

“Зато што је период позне 1940. и ране 1941. године био пресудан за успех Нацизма!“
Зато је “Ватикан желео да Римокатолици знају где им је место, да Ватикан од њих очекује сарадњу са Нацистима у свим земљама, и да тајно саботирају ма какав отпор Нацистима“!

“На индиректан али ефикасан начин Ватикан је подржавао – брзу победу Нацизма – у доба када је та победа изгледала могућа!“

Преведени са енглеског од стране аутора овог написа, под наводницама су делови написа Џареда Израела “Да ли је Ватикан урадио премало против Нацизма, или превише за Нацизам?“ (Jared Israel, “Did the Vatican do too little to hurt the Nazis? Or too much to help them?“)

У овој изванредно луцидној студији није наведено да је априла 1941. године Њујорк Тајмас, објављујући АП вест да “крвожедни Срби навелико кољу недужне Хрвате…“ (Запис из Ђедове колибве, аутор) наставио да по директиви Ватикана систематски објављује антисрпске лажи.

Нема бољег доказа да је данашње пропагирање “сестринских цркава“ заиста јеретичка девијација – јер истоветсност и некадашњих и садашњих наказно политичко-идеолошких активности доказује да се не ради ни о каквој “сестринској“ – па чак нити о ма каквој “цркви“.

“Папизам је Цркви нанео више штете него што су јој нанеле све јереси“

“Према светом Симеону Солунском, Мистагогу (Тајноводцу), Папизам је Цркви нанео више штете него што су јој нанеле све јереси и расколи заједно.“ Зато Ватикан и Римокатолицизам, “који од Цркве отпадоше немају више благодат Светога Духа на себи; јер је престало предавање (благодати) пошто су прекинули прејемство… а они који се одвојише, будући да постадоше лаици“, не могу “да предају благодат Светога Духа, од које су сами отпали.“ (“Исповедање вере против Екуменизма“, Сабрање Православних Свештеника и Монаха, Април 2009)

“Полицијско Православље“

Данас читамо да се “нови тренд у СПЦ може назвати ‘Полицијско Православље’.“ (“Омиљени епископ“ Мире Марковић данас службује ДС-у“, Православни форум IHTUS, 18/06/09, Новинар.де)

И заиста, групица политичких провокатора, уствари неодговорних теолошких примитиваца у мантијама, охоло опчињених закржљалом фразом некаквог преображаја Православља наводно “из наших уских националних оквира“ – свесно или несвесно – заправо прикривају Свејерес која јесте подлога и њиховог сопственог делања и антихристког циља који је заиста суштина те подлоге.

Није уопште питање за кога они то раде – јер, док неуспешно покушавају да нас обману лажју да се “експертски“ залажу за некакав екуменизам, који приказују чак и као Васељенство – претварајући се да делaју у оквиру “братске и спасоносне љубави у Христу“ – они маскирају сопствену јерес истом фразом иза које јерес маскира и двомиленијумска крволочна мржња Ватикана – јер Свејерес, маскирајући се да је у име “Христове Љубави и Спасења“ значи само једно – подврћи Веровање у Бога Ватикановој извршној команди:
Поломи! Уништи! Спали! Убиј. И кости сломи у парам-парчад!

Тај злочин Хришћанин не чини!
Главу живом отсеци. Живог спали!
То се у име Веровања у Бога не чини.
А пошто то јесте Ватиканова извршна команда – ето за кога раде!

Ето за кога полицијски спроводе Јерес која јесте “полицијска“ – али која није “Православље“:

“Брате, ако имаш пара онда су ти све почасти у манастиру пружене. Ако немаш… нико те и не види!“ (“Не треба да се бојимо приче којом се вера у Бога брани“, З.Д., Новинар.де, 11/06/09) Њихов геније антитеолошког неоваспитања, митрополит Јован Зизиулас, у интервјуу пре десетак година црквеном часопосу “Искон“ (број 6, стр. 28, 29), заступајући да “Црква мора прихватити хомосексуалце“, између осталог, устврдио је и два оскрнављења:

“Црква мора прихватити све!“
“Против сам моралистичког учења!“ (Svetosavlje.org. Новинар.де)

Зато су пропагатори “полицијске Свејереси“ избацили из теолошког образовања Догматику аве Јустина и уместо ње увели Догматику Јована Зизиуласа!

Убиством, пресељавањем, расељавањем, покрштавањем, Ватиканов клеро-расизам произвео је грозоморне аномалије које уништавају мудрост Божијег Духа у људском бићу. Зато чувени српски професор, Лаза Костић (1897-1979), истиче аномалију да често чак и наш човек “на питање: “умијете ли нашки?“ не зна који је то “нашки језик“ – јер је расељен – “нема отаџбину, има само опште народно име, и ван своје уже области, у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква.“

Зато Лаза Костић закључује да су се многи православци “однародовали прелазећи у католичанство јер се српска национална свест чувала само у оквирима разбијене и поцепане, али духовно очеличене и непоколебљиве Српске православне цркве.“ (Проф. Др. Лазо Костић, “Крађа српског језика“)

А данас, иако већ давно “разбијена и поцепана“, та некада “духовно очеличена и непоколебљива“ Црква пропагира битном мисијом “Православља у савременом свету“ излажење “из наших уских националних оквира“!
То дословце значи да заиста пропагира увођења јеретичког политичког “полицијског православља“ – да заиста пропагира улажење у Свејерес папизма “који је Цркви нанео више штете од свих јереси и раскола заједно.“

“Прекршиоци се именују учитељима нереда’’

Горње речи Жељка Которанина на скупу православних верника “Борбе за Веру“, у његовој изванредној анализи “Како постати Архиепископ уместо Патријарха“, веровато су, још од 1945. године, нјабољи одговор на питање “За кога они то раде?“
Читамо да се “током Првог светског рата појавила парола која се с времена на време може и данас чути“:

“Serbien mus schterbien…“

У спису под насловом “Косово није крај…“ – у преводу са аустријског – горње речи значе:

“Србија мора умрети…“

Потсећа нас на то један Србин, под псеудонимом “Човек са клупе срама“, и објашњава ту једноставну истину о Свејереси која је још од Исусовог доба јасна сваком православном вернику:

“У једном писму бившем немачком канцелару Герхарду Шредеру, које му је упутио Вимер, и које је познато у јавности као “Вимерово писмо“, речено је све шта нас чека и какве планове имају са Србијом. Са оваквом квинслиншком политиком, политиком срама и потцењивања, Србија ће постати сан наших убица… постаћемо “Београдски пашалук“. (“Човек са клупе срама“, псеудоним, коменатр на “Џејмс Џатрас: Неуспех ‘независног’ Косова и мистерија америчке политике на Балкану“, 15:31, Новинар, 06/20/09)

Ето, за кога они раде… а нећемо опстати чак ни као “Београдски пашалук“, јер раде они и за прославу императора Константина у Нишу – а на прослави ће учествовати и Ћелекула:

“Кула је направљена од камена, малтера и лобања око 1000 Срба који су пали у борби против Турака маја 1809. године на прилазу Нишу. Турци су победили али са огромним губицима. Њихов заповедник, Хуршид Ахмед Паша, наредио је да се главе мртвих Срба скалпирају, приреде и пошаљу Султану као победнички трофеји,“ а “око 1000 српских лобања уграђено је у кулу високу 15 стопа са намером да престраше поданике Отоманског царства од смишљања побуна.“

Када су се Срби најзад изборили за слободу, у Нишу, који је ослобођен 1878. године, оронула “кула претворена је у молитвеник, и на истом месту је и данас као симбол отоманске суровости и српске одлучности да живе слободни.“

“Али, то није оно што можете прочитати у јулском броју познатог америчког часописа “National Geographic“. У причи о Србима, типичној по огавним антисрпским измишљотинама, којима већ две деценије антисрпска пропаганда униформисано обмањује историју, фотографија Ћеле Куле описана је као:
“Светилиште српске мржње стране доминације!“

“Ни речи о српској љубави према Слободи.“
“Нити о суровости Отомана и њиховој мржњи Срба.“

“Све те истине нису важне јер нису политички коректне. Слобода је данас verboten.“ А сходно данашњој политичкој коректности, “Отомани морају да се опишу као толерантни, мулти-културни, који цене „националне различитости“ јер је Ислам „религија мира“.“

“Зато је амерички часопис “National Geographic“ обмануо и јавност и историју и истину да је Ћеле Кула споменик “српске мржње“.“ (“Whose Hatred, Really?“ http://grayfalcon.blogspot.com/ 06/18/09)

Ето за кога они раде:

Раде за Serbien mus schterbien – раде за прославу императора Константина у Нишу, на којој папа намерава да буде миропомазан на престоље Господње.
Уствари…
…да буде миропомазан на “полицијско“ престоље глобалистичке Свејереси.

Зато је у праву Жељко Которанин у његовој изванредној анализи “Како постати Архиепископ уместо Патријарха“:

“Налазимо се између чекића и наковања.“
“Наковањ је епископоцентризам, а чекић је синодоцентризам.“
“Лупају одозго, а придржавају одоздо.“ Ко лупа и ко придржава?
Лупају и придржавају најмљени “прекршиоци“ који “се именују учитељима нереда.“ (Жељко Которанин, Борба за Веру, 21/06/09)

“Ми смо нико зато што смо свако!“

Можда је, на супрот и античким и савременим интелектуалним, филозофским, па чак и религиозним формулацијама, наказност данашњег глобализма, укључујући чак и данашње скретање узурпатора наше Цркве у Ватиканску глобалистичку Свејерес, најбоље формулисала америчка глумица и продуцент, Елојза Душку (Eliza Dushku, Star, Producer, Dollhouse, FoxTV), вероватно албанског или косовског порекла, речима у њеној америчкој ТВ серији “Кућа лутака“:
“Ми смо нико зато што смо свако!“

“Le Roi le Veut“ Ја па Ја!

Стварни одговор на “Le Roi le Veut“ јесте заправо одговор на питања:

Ко нас то “мунта“ да постанемо “нико-свако“?
Које образовање?
Које мито?
Која култура?
Која обмана?
Који Канон?

Наравно, најубедљивији су одговори српских православних верника који искрено верују у Бога. На пример, да чак и наша уштројена и шлогирана јавност јесте ипак свесна улоге црквених “политичких комесара“, доказује и напис под насловом:

“Све за образ, а образ ни за шта“!
“Безобразном Господ не опрашта!“

Тај наслов је директно против “Le Roi le Veut“ – “Ја сам Власт“!
Јер… баш таквим “безобразним“ – чак ни “Господ“ – “не прашта“!

У том спису, у оквиру своје искрене “Борбе за Веру“, Информативна служба србског “Отачаственог покрета Образ“, у званичном саопштењу за јавност, на дан 24. маја 2009. године, након обраћања Владики Артемију – “за разлику од неких других, Ви сте (владико Артемије) одавно увидели да “сарадња“ и “пријатељство“ са исконским непријатељима Србства и Православља не може донети никакву суштинску добробит нашем народу и Цркви…“ – одговорно и ауторитативно изражава се забринутост због ситуације у којој је данас наша Црква:

“Наша отвореност и наивност само јача њихову бахатост и безобзирност, а што је најгоре – отвара врата вуковима у јагњећој кожи, који хришћанску тежњу ка љубави и Миру Божијем бестидно преиначују у удвориштво, кукавичлук и издају.“ („Образ“: Саопштење за јавност – “Подршка владики Артемију“, Београд, 24/05/09. Новинар.де, преузето са www.borbazaveru.com)

Чињенице – да “Образ“ указује на истину да се “љубав и Мир Божији бестидно преиначују у удвориштво, кукавичлук и издају“ – што заправо доказује да “Образ“ није ђон удбашке цокуле него заиста “Борба за Веру“ – а да је “Образ“ оптужен лажном клеветом да није верска него некаква клеро-фашистичка, па чак и про-нацистичка организација – и то упркос истини да је једина клеро-фашистичка организација на балканским просторима одувек био Римокатолицизам – и чињеница да је такво клеветање лажима настављање типично комунистичког клеветања лажима – започетог против Слободне Српске Православне Цркве у избеглиштву – драстично разоткривају не само Лаж којом се узурпира наша Црква, већ и да том Лажју данашњи узурпатори наше Цркве, који су на власти, настављају комунистичко политичко насиље њиховим данашњим “укидањем“ Слободне Српске Православне Цркве у избеглиштву због идеолошке мржње – доказују да они настављају Свејерес, дубоко усађену у резоновање Цркве за време њеног пада под комунистичку диктатуру.

Читамо на пример да “нови, пучистички Синод СПЦ, на челу са антијустиновцима Амфилохијем и Иринејем бачким, уз јуришника – кандидата за патријарха, Атанасијево чедо Григорија, креће у жесток обрачун са свима који бране саборност и истину у СПЦ.“ (Трајко Ћирић, Стари Београђанин, “Борба за веру“, 05/06/09)

Читамо да је “Владика Артемије, верни син Св. Јустина Ћелијског, први на удару“, да су на у удару “следећи владика банатски Никанор и владика бањалучки Јефрем“, и да је све то због тога што “су синодалци добро повезани са “евроатлантским медијима“ у Србији, од РТС-a до “Блица“, и да ће баш зато “хајка бити жестока.“ (Исто)

“Стари Београђанин“ “Борбe за веру“, Трајко Ћирић, чији су цитати наведени, закључује:

“Апокалипса Српске Цркве почиње!“

Сваки Православац, и сваки Светосавац, и сваки Хришћанин, који, на супрот јеретичарима, заиста верује у Бога – како каже једна искрена Православка – зна да је апокалипса Веровања у Бога почела давно:

“Сатана секундно изводи свој плес око човека!“
(“Нема љубави ни тамо где се ради љубави скупљамо“, З.Д. Новинар.де, 17/06/09)

“Сатанин плeс“, непрестан од самог Почетка, јесте заиста “секундан“ – “муњевит“.
Наша Апокалипса злочиначки је интензивирана политичким комунизирањем Цркве у доба Патријарха Германа. Да то политичко комунизирање траје и данас, од премного чињеница, доказује и најновији Извештај Хелсиншког одбора Србије, клеветањем СПЦ да је предводила историјски антисемитизам Срба и српских држава, и да је у Другом светском рату предводила Србе и Србију у Холокаусуту Јевреја! Ипак… баш зато је данас проблематично да узурпатори наше Цркве, који себе лажно приказују “Јустиновцима“ – упркос поменуте чињеници да су “избацили са Теолошких студија “Догматике“ аве Јустина Поповића и унели Зузјуласову“ јеретичку догматику – чине јеретички злочин дословце истоветно лажним клеветама српског антисемитизма и учешћа у Холокаусту! Јер, баш због те сумњиве проблематичности, данашњи јеретичари нас обмањују маскирајући се иза Светог аве Ћелијског!
Међутим… послужитељи Божијег не омбањују!

Нити се маскирају!
Не чине то јер су послужитељи Божијег… и јер у Бога верују – а лажно клеветају, маскирају се и подло обмањују само они који – у Бога не верују!

Пошто говоримо о Свејереси, да парафразирамо речи миљеника данашњих узурпатора, надлежног им “дежурног“, Џозефа Бајдена:

“Ми се не суочавамо са верским ратом, већ са простачким чином“ Ватикановог “експанзионизма и агресије“!
Наравно, Бајден jе наведеном изјавом лажно клеветаo некакву “српску агресију“ – не Ватиканову! Али, пошто је напоменуто да парафразирамо почетак Бајденове чувене изјаве да су “Срби неписмени и дегенерици“ (ЦНН, 01/08/1993), закључимо ову ироничну парафразу његовим љубљеним Ватиканом који га је и накљукао антисрпским лажима:

“Марш фашистичког разбојништва!’‘

Други део у следећем броју

Часлав М. Дамјановић, извор: ГРАНИЧАР
Ravnogorskivenac.com