Вести

Поштована браћо и сестре – посетиоци сајта „Борба за веру“, Свесни смо да ће се многи од вас брецнути, прочитавши наслов овог нашег текста.

Борци за Веру Епархије браничевске

+++

Многи ће помислити да је ово напад на једног епископа Српске Цркве. Но, будите уверени да у овом тексту нема неистина. У тексту су изнете чињенице и све што ћете у њему прочитати јесте сушта истина. У њему нема ни умањивања нити увећевања онога о чему се говори, већ се износе чињенице онакве какве јесу.

Циљ нашег написа јесте да покажемо какву пустош и хаос у словесно стадо Христово уноси поменути епископ, заједно са својим послушницима. Његова лажна догматика већ доноси зле плодове, који могу да обрадују само оца лажи и његове слуге земаљске. Упорност еп. Игњатија у непослушности СА Сабору СПЦ, која се огледа у његовом истрајавању у безаконом служењу Свете Литургије, противно Типику и одлукама Сабора, довела је раздора у Цркви Божијој која је у Браничеву, и до великог страдања свештенства и верног народа који не желе да учествују у бесплодним делима таме.

У овом нашем напису, поштовани читаоци, изнећемо пред вас само један део безакоња безаконика браничевских.

Реч је, наиме, о појединим изродима честите и богомољачке породице Митровић из села Пољане, надомак Пожаревца. Говорићемо о злоделима новопостављене игуманије манастира Нимник, Теоктисте (у свету Милице Митровић) и њеног млађег брата јереја Мирослава Митровића, свештеника из Пожаревца.

Милица Митровић се својевремено удала за свештеника Чедомира, једног од најбољих појаца у Епархији браничевској. Са њиме је родила двоје деце, сина и ћерку. Због непослушности мужу, тврдоглавости и „дугачког језика“, често су између њих избијале свађе, што је резултирало и њиховим честим мењањем парохија. Најпре су били у селу Пољани код Пожаревца, Миличином родном месту. После тога су били у селу Сиракову, па у Коларима. Због непрекидних брачних несугласица, брак су разорили и отишли у манастире заједно са децом. Отац Чедомир је са сином отишао у мушки, а Милица и Јелица одлазе у женске манастире. Пошто је за нашу причу небитан даљи живот оца Чедомира и његовог сина, то о њима даље нећемо говорити. Причу настављамо догађајима везаним за живот Миличин и њене ћерке Јелице.

Милица Митровић је у манастиру Тумане (Епархија браничевска) замонашена 1998. године, од стране еп. Игњатија. На монашењу је добила име Теоктиста. У почетку је на себе узела образину врлина и доброчинитељства, како би обманула и придобила за себе стару и онемоћалу, честиту игуманију Матрону. Пре било чега другог, у своје руке приграбљује манастирску благајну. Ускоро јој се придружује ћерка, сада већ монахиња Антонија, замонашена у манастиру Прохор Пчињски код игумана Пајсија. Свој одлазак из Прохора Пчињског, правдала је великом строгошћу игумана Пајсија.

Улагивање старој игуманији трајало све дотле док она није стекла толико поверење у Теоктисту, да је једном приликом потписала неки докуменат не знајући ни сама шта потписује. Радило се, међутим, о потписивању њеног тобожњег добровољног повлачења са места игуманије. Од тог тренукта наступа терор према старој игуманији. Теоктиста и њена ћерка, монахиња Антонија, затварале су је у собу, нису јој давале храну, нити су дозвољавале да контактира са било ким. Било је гласова да њих две чак и туку стару игуманију, но ово мати Матрона ни пред родбином, која је такође ово подозревала, није хтела потврдити као истинито. Страдање старе игуманије трајало је све дотле, док неки верници који су редовно долазили у манастир нису дојавили родбини да матер Матрону злостављају у манастиру. Због свега горе реченог, родбина одводи матер Матрону из манастира њеној кући.

Уз помоћ полиције, а са благословом еп. Игњатија, Теоктиста је из манастира Тумане протерала још неколико монахиња (имена нећемо помињати).

Мајка и ћерка, заједно са јеромонахом Марком, пустоше манастир духовно и материјално. Пошто поменусмо оца Марка, овом приликом нећемо износити његова безакоња која су везана за њега лично, јер ће за личне грехе Господ судити свима. Наш је циљ раскринкавање Игњатијеве булументе; циљ нам је да покажемо какав је духовни пород лажне догматике која одриче постојање раја и пакла; која одриче загробни живот душе и „учи“ да су заповести Божије променљиве и да се морални закон мења. Зато ћемо поменути само једно безакоње јеромонаха Марка. Наиме, он је наређивао присутним женама на богослужењу у храму, да улазе код њега у олтар и секу нафору. Уколико би нека од њих то одбила (а тога је било), он би им претио казном одлучења од причешћа.

Због очигледног злотворства и рушилачког деловања у манастиру Тумане, монахиње Теоктисте, монахиње Антоније и оца Марка, народ је слао петиције еп. Игњатију, у циљу премештања поменутих злочинитеља из манастира. Еп. Игњатије на крају попушта под притисцима народа и горе поменуте уклања из манастира Тумане.

После изласка из Тумана, Теоктиста и Антонија одлазе у своју породичну кућу у село Пољану, јер им је еп. Игњатије дао „годишњи одмор“ (то је било званично образложење), док им не нађе други манастир. Провевши неко време у својој породичној кући, одлазе у манастир Манасију, а потом Покајницу. Ни тамо се нису дуго задржале; свој одлазак правдале су „лошом игуманијом“. На крају су умолиле еп. Игњатија да оду негде где ће бити саме; он им излази у сусрет и шаље их у манастир Бељајку (метох манастира Манасије). То што је еп. Игњатије изашао у сусрет њиховом искању, сигурно је делимично плод својевременог служења у владичанском двору монахиње Теоктисте. Занимљиво је и то напоменути, због чега је монахиња Теоктиста (по њеној верзији) отерана из епископског двора. Монахиња Ирина, која је у двор дошла пре монахиње Теоктисте, утицила је на мајку владике Игњатија да издејствује мајчинским ауторитетом код свог сина, да се Теоктиста отера из двора. Монахиња Ирина је говорила мајци владике Игњатија како је Теоктиста попадија, а то „може бити опасно“ по владику.

У манастиру Бељајки догађа се нешто што је суза достојно (ми искрено жалимо због овога и не ликујемо, већ износимо чињенице). Наиме, монахиња Антонија се удаје за једног момка, који је радио неке послове у манастиру, и одлази из манастира у Деспотовац да живи са њим. Због њеног поступка еп. Игњатије је рашчињава. Међутим, провевши свега око годину дана у браку, она напушта мужа и враћа се у манастир Бељајку код своје матере. Узгред буди речено, по нашим сазнањима, муж јој је био изузетно добар човек; радио је чак и послове који су жени припадали, као на пример припремање хране. Но, ђаво је учинио своје. Јелица је говорила да не може трпети алкохоличара.

Почетком 2009. године, упокојила се игуманија манастира Нимник, Ефросинија. Бог да душу прости честитој матери Ефросинији! До њеног упокојења, а на кратко и после тога, у манастиру Нимник држан је богослужбени поредак прописан Типиком Православне Цркве. Игуманија Ефросинија није била у милости код владике Игњатија. Чинио је својевремено и покушаје да је премести из манастира Нимник, но због протеста верника, који су то чинили знајући за домаћински однос према манастиру игуманије Ефросиније (што је било нашироко познато), он је оставља на миру.

Пошто се игуманија Ефросинија упокојила, остало је упражњено настојатељско место у манастиру. Сигурни смо, поштовани читаоче, да погађаш кога је еп. Игњатије послао на њено место. Никог другог до монахињу Теоктисту и њену ћерку, бившу монахињу Антонију, сада опет Јелицу. План је био јасан и циљ је оправдавао средство. Јер, тако је то код безаконика! У манастир Нимник требало је послати неког ко има повелики „досије“ злочињења иза себе; требало је таквима дати својеврсну награду – настојатељство једним великим (добар извор прихода за епископа и лагодан живот за игуманију) и духовно значајним манастиром (манастир Нимник нашироко је познат због своје Светиње, над којом су многи болесници добили исцељење), а за узврат се, свакако, од њих добија апсолутна послушност. То се убрзо показало на делу.

Прво што су безаконице урадиле дошавши у манастир, било је истеривање из њега три искушенице (видели смо претходно у тексту да њих две „воле самоћу“), које су остале у манастиру после упокојења игуманије Ефросиније. У том злоделу, на жалост, имале су подршку мирјана који су појци манастирски. Знајући телесно порекло нове игуманије, наишла је на њихову подршку. Наиме, њен отац је био дугогодишњи парох у оближњим селима; деда јој је био јеромонах у манастиру Нимник, где је и сахрањен; баба јој је такође замонашена и сахрањена у Нимнику. Њена тетка, мати Јустина, била је дугогодишња игуманија манастира Нимник. Већина њених честитих предака били су богомољци и богомољке Св. Владике Николаја, што је нова игуманија нимничка нарочито истицала по свом постављању за настојатељицу манастира и тиме у почетку придобила подршку верника. Но, постепено се откривало право лице безаконица. Међусобне свађе за време Литургије између игуманије Теоктисте и њене ћерке Јелице, саблажњавале су, и саблажњавају, верни народ. Главну реч на Литургији, као и у управи самим манастиром, има Јелица. Она посебно воли да показује своју „моћ“ над тешко болесном матером Харитином, која тешко страда од безаконице.

И тако дан по дан, служба по службу, недавно је у манастиру Нимник одслужена прва новотарска Литургија. Одслужио је нико други до свештеник који је пензионер, и који је читавог свог живота служио онако како се у Српској Цркви свагда служило. Иако материјално не зависи од служења у Нимнику (коме не припада ни парохијски), своје напрасно „обраћање“ правда говорећи да „мора да слуша игуманију“. После тога, народ се почео повлачити из манастира, а такође и сви манастирски појци.

У честитој и богомољачкој породици Митровића, има још изрода, осим поменуте Теоктисте и Јелице, а то је Мирослав Митровић, рођени брат игуманије Теоктисте, иначе свештеник у Пожаревцу и један од највећих улизица и следбеника еп. Игњатија. Но, хвала Господу Свемилостивом, има и честитих потомака честитих предака у овој породици, а то је свештеник Драгослав Митровић, такође свештеник у Пожаревцу. Отац Драгослав Митровић је једини свештеник који у Пожаревцу служи Свету Литургију по вековној пракси Српске Цркве. Он, као верно чедо Цркве светосавске и духовно чедо богомољачког покрета, истрајава у поштовању одлука Сабора СПЦ, тражећи од еп. Игњатија писмени акт којим му, као надлежни епископ, налаже да служи по његовом поретку – беспоретку, а притивно одлука СА Сабора. Као такав он је трн у оку еп. Игњатију, и зато је еп. Игњатије решио да сломије и ово једино духовно чедо Светога Саве међу Пожаревачким свештенством, и уклони га са пута свог потпуног безаконовања у Пожаревцу. Наиме, оцу Драгославу је пре извесног времена саопштено из двора Епархије браничевске да му је служба у недељу 18/31. маја 2009. последња коју ће служити у свом храму (Св. Николаја), јер ће бити премештен у Саборни храм, како би тиме био онемогућен да служи по Типику, јер тиме „даје лош пример другим свештеницима“, који беспоговорно следују свом епископу у безакоњу.

Но, догодило се следеће: на празник Светог цара Константина и Царице Јелене, 21.маја /3.јуна, послат је у храм оца Драгослава Митровића, као извршилац заповести еп. Игњатија, нико други до рођени брат (млађи) оца Драгослава, свештеник Мирослав Митровић! Он је дошао на Свету Литургију у храм Св. Николаја у Пожаревцу у пратњи једног свештеника, једног ђакона и једног појца. У храму је било присутно око 30 верника. На Литургији је началствовао отац Драгослав, старешина храма. Службу је почео по Типику, али је тада његов рођени брат, отац Мирослав Митровић, отворио бахато Царске двери, скрнавећи тиме Свету Литургију и пројављујући тим чином кајиновски дух у себи: „Послије говораше Кајин с Авељем братом својим. Али кад бијаху у пољу, скочи Кајин на Авеља брата својега, и уби га… А Бог рече: шта учини! Глас крви брата твојега виче са земље к мени“ (1. Мој. 4; 8,10). После отварања Царских двери (када по Типику треба да су затворене) настао је метеж у храму. Многи од верника саблажњени поступком свештеника Мирослава напуштају храм, док неки од њих остају у храму у знак солидарности и подршке свом надлежном пароху.

Како ће се све завршити, само Бог зна. Нека би дао Сведобри Господ да се сви покају и дођу у познање истине. Јер Бог не жели смрти грешнику.

Циљ овог написа није да се неко оклевета, нити да се туђи греси износе и разгласе. Но, зло се мора разобличити! Ми немамо право да ћутимо! Народ растрзавају духовни разбојници, који попут јеврејских фарисеја у време Христово, а по речима Христовим, сами не желе да уђу у Царство Божије, а пут затварају нама и нашој деци: „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да улазе који би хтјели… Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што преходите море и земљу да би присвојили једнога, и када присвојите, чините га сином пакленим удвоје већијем од себе (Мт. 23;13,15).

Без праве Вере нема спасења и вечног живота! Без чисте Вере нема спасења и вечног живота! Примили смо праву, и јединоспасавајућу, Веру од наших Светих предака чисту и неукаљану, и зато смо дужни да је као благо највеће предамо својим потомцима; исту такву – чисту и неукаљану. У томе нема компромиса! И нема одступања, ни за јоту!

________

*Булумента – гомила људи, руља; метеж, врева, урнебес, једном речју изазивачи хаоса – прим. аут.)

Борци за веру Епархије браничевске

izvor: Borba za veru; 03.06.2009