logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Религија    Аутор: Z.D.    790 пута прочитано    Датум: 4.06.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Da vas podsetimoJedan od Bajdenovih „bisera” je: „Srbi zločinci, ubice i silovatelji beba“, Американац пријатељ месеца маја и непријатељ свега што се Србија зове.

З.Д. 02.05.2009

+++

“Ubijanje Boga lopatom”, једна од реченица којом се описује терапеутски рад одвикавања од дроге, центар који треба да „сведочи“ да је Бог опијум, да епископ Артемије „хемијски“ не влада собом и својим одлукама кога треба да благослови, а коме треба благослов кретања да одузме.

Две теме које су упослиле српске новинаре у месецу мају.

На свим ТВ станицама приказани су снимци насиља над жртвом, јер управо циљ новинара је и био да „одано“ свом новинарском позиву, и одани руци која их хлебом храни, снимак представи стање насилника и стање жртве.
Затим циљ новинара је био да вест насиља прикаже „извор“ истог, и да се уз емитовање снимка о насиљу не пропусти снимак „насилника“ како корача стазом и долази до врата уласка у манастир Црна Река.

Следећа вест, која није „смела“ да се одвоји од вести о насиљу, је била да се насиље одвија у епархији епископа Артемија.

Два упоредна насиља над Србијом и српском нацијом, Американац и дрога, стављени су у други план, план споредне неважности.

Кључни проблем је стављен на „завршни производ“, то је биће уништено дрогом, и биће које треба са уништеним да се избори.

„Завршни производ“ не може никако бити кључни проблем.

Када чињењем дођемо до готовог производа, не можемо кривити производ за неквалитет, већ испитати и окарактерисати ток чињења.

У овој тешкој ситуацији, из које је изашла вест о насилнику и жртви, кривац за ток чињења је Америка.
Из америчког репа је испало перо које је исписало речима реченицу „Срби злочинци, убице и силоватељи беба“.
Из америчког болоума у свет и Србију је стигао систем живота који у себи носи насиље, убијање, поробљавање, одузимање права на националан живот, опијање, дрогирање, блудничење, једнополно умножавање.

Из америчког националног система у Србију је стигао систем да српски политичари не треба да поштују свој национални систем, већ да се свог одрекну зарад служења њиховом систему. Обећали су им богате награде које кроз измишљене дарове уплаћују на рачуне Србије и тим награђивањем српски политичари добијају лагодан потрошачки живот, а српска долазећа популација добија кредите које ће морати да вратити.

Из америчког атеизма и америчког демонизма изашао је закључак да се Срби и православље као снага њиховог вековног опстанка не уништавају оружијем, већ се уништава онда када им се уништи православље. Одатле и долази католичка замисао да се треба „посестрити“ са православном вером. Одатле и обманутост наших епископа ка „Његовој Светости“, и нетрпељивост истих ка духовности народа и духовности браће у ризи.

Акценат на зло које лежи у Америци, затим зло које лежи у начину којим се води политички живот Србије, зло које лежи у планираној некултури која годинама влада у Србији, зло које лежи у уништеној економији, угашеним радним местима, покраденим и распродатим фабрикама, предузећима, зло које лежи у слуђеним породицама, зло које се рађа у православној вери, верзирана г-ђа, или г-ђица Оливера Ковачевић није ставила када је осмислила тему за своју емисију и исцрпно је извукла из догађаја насилника и жртве.

Непрофесионалност је издала и њу. Па тако ни у њеној емисији нисмо уочили расправљање о чињењу, већ анализу готовог производа.

Снимци „готовог производа“ су слика страхоте, силе, немоћи, бола.

Пре него што се утврди ментално стање оног ко је одлучио да овакав метод користи као васпитно-здравствено лечење (кажњавање) наркомана, и утврди да ли је при стабилној памети ово био једини метод, мора се поставити питање и добити одговор како су штићеници центра као деца постали наркомани, где су тад били родитељи са контролом дечијег живота, и доћи до одговора како дрога годинама у својој дистрибуцији расте а не опада, не смањује се, не забрањује се.

Тек када се добије одговор одакле деца онда и данас на улици када им време и оправданост за улицом не постоји, одакле деца онда и данас у ноћном животу кафића и свих порока који су им у ноћи на дохвату руке, одакле деца у 1,2,3,4 часа по поноћи на улици а родитељи у дому и топлој постељи, тек тад се може расправљати о готовом производу који се добија од небриге над децом.

Тек кад се добије одговор одакле дорга и алкохол у рукама детета, ко је сноснио последице за дистрибуцију порока до руке детета, онда се може расправљати о готовом производу који се добија од заражене деце.
И тек кад се добије одговор шта је држава и у коликом стручном залагању учинила, урадила да би се деца од насилних порока и насилника који несметано пороке продају деци заштитила, и шта је учињено да се пороком уништена младост залечи, може се расправљати о готовом производу уништености који је предат на даљу бригу центру који се налази на манастирском земљишту и који је основан као једина шанса да се од „трулог“ готовог производа начини биће које је до трулости дошло јер о њему није бринуо ни дом ни држава у тренутку када се нашао на улици где влада једина брига како још једно младо биће завести, затровати и уништити.

Да би се избегла немоћ боли да се „готов производ“ (биће разорено дрогом) доведе и остави на бригу духовног центра, децу као здраву и свежу младост, као биљке које треба чистом водом напајати, у духовност треба доводити онда када почиње њихова стопица ка животу да корача.

Кад та стопица од несигурности кроз духовност израсте у сигурну младалачку стопу, онда је неће моћи опијум америке за собом повести.

Тад ће духовни центри постојати само за генетско лудило, али не и за хемијску умоболност.

Кад данашње мајке схвате да не могу бити вечно младе и вечно улазити у младалачку гардеробу, кад схвате да морају дозволити својој кћерци да свој идентитет пронађе у свом дому, крај своје мајке у којој ће видети мајку, а не ривалку, онда те кћери неће страх од одрастања утапати на улици, већ ће своје младалачке неидентитете поверити мајци.

Кад данашњи очеви схвате да се данас брига о породици не брине измишљеним боемским животом, онда ни синови неће од себе правити ноћне боеме.

Кад данашње породице схвате да је некада рађање детета ишло уз породичну брижност, а да данас рађање детета иде испред свих животних брига, онда ће и рођена деца данас бити даноноћно под бригом родитеља.

Шта је данас младости пружено?
Ништа сем насиља ништавности.

А то насиље ништавности излази из неодговорног политичко-морално-културног вођења државе, и то насиље излази из „немоћи“ родитеља да у оквиру своје породице завладају са државним ништавилом.
Млади су почели да уочавају и „насиље“ у православној вери.

Недостатак љубави, смирења и живот по завету оних који су се заветовали, све више је као такво излазило у јавност народа, па тако и младих.

Све више се видела једна обмана између речи и дела.
Све више се видела једна обмана између нематеријалног и материјалног.

У свему виђеном, млади су сазнали за духовно и душевно „насиље“ које влада у релацији епископ и потчињена му „служба“ (монаштво и свештенство), онда када из редова потчињене „службе“ изађе непослушност према епископу, а послушност према Богу. У том тренутку, када се одлучује од стране епископа како казнити непослушност, не гледа се ни на бројност деце у дому, ни на временске услове, ни на прекинуто школовање у једној школској атмосвери, ни на промену средине која је увек непредвидива експлозија за младу душу, епископ својом вољом одлу
чује о казненом премештању свог послушника и његове породице.

Затим млади виде „насиље“ неправде у ситуацијама када један од послушника заслужује све опомене или изрицање казне од стране епископа, а овај то не чини, већ својим нечињењем послушнику дозвољава несметан рад у свему ономе што се похвалити и наградити не може, а кажњава све оно што се похвалити и наградити може, кажњава све оно што као „центар“ духовности у свом простору носи снагу васпитања за одбрану од свега чиме ти душа у свету може бити заведена или погубљена.

Млади данас виде да боеми и боемска власт постоји и у редовима православних епископа, оних који власт у својим епархијама спроводе по дошапнутом из редова својих „веза“, саветника, а ту власт не спроводе по чињеницама, учињеном или не учињеном, оно што су они сами на „терену“ утврдили.

Млади виде патњу у очима духовника, виде патњу истине која је као згужвана хартија у рукама епископске власти.
Ту епископску небригу о светињама епархије која им је поверена, ту небригу за слабије братство и бригу за јаче братство, као недостатак појединих епископа видимо сви.

Тако да Синод са својим потпаролом (мислим да нисам погрешила када сам чула да је представник Синода тако титулизиран, иако у свом незнању сигурно знам да оваква титула постоји у речнику државних представника, али не и у хришћанском речнику) није имао потребу високог тонског акцента на име епископа Артемија из чијег „центра“ излази слика жртве и насилника, када чланови Синода имају обавезу завета да живе по Божијим речима, а речи од Бога су и ове „Зашто видиш трун у оку брата свог, а брвна у оку свом не осећаш? Или, како може рећи брату св
ом: Стани да ти извадим трун из ока твог; а ето брвно у оку твом? Лицемере! Извади најпре брвно из ока свог, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свог“.

Епископ Хризостом, жртва својих саветника, казне изриче управо оним заветованим око којих се највише младих сакупља, око којих је из дечијих стопица израсло много младих који су данас чланови друштва на понос и држави и породици.

Кажњава управо оног духовника без чије снаге молитве, душебрижности ја сама не бих могла тако лако процес сазревања своје деце да изнесем и данас, на тренутак да кажем „Сад могу мирно да заспем“…зашто на тренутак?, зато што зло које држава не спречава вреба и око нас зрелих, па тако и око њих који још увек младости припадају.
Кажњава духовника чији монашки живот, и живот његове братије годинама служи за пример части и самопрегорног молитвеног рада свакоме ко је ушао у ту светињу, па и ономе ко је само на тренутак прошао кроз светињу.
Кажњава забраном на монашки живот монахињу која не часи на позив повређене младости, или родитељске немоћи, да се упути у дом напаћене душе и да уложи себе да та патња из душе изађе и за собом сем стеченог искуства друге последице не остави.

Кажњава оно монаштво у чије светиње нико ко је гладан ушао, није гладан изашао, нико ко је душевно болестан заплакао, није из светиње изашао а да се није брига над његовом деушевном боли подигла и душа из страдања вадила.

Кажњава оне који о светосављу и народу брину, а не кажњава своју одлуку да занемари бригу над истим.
Тако да жртву не можемо тражити у готовом производу, па тако ни кривца у чијим рукама је сад готов производ, већ одговорност морамо наћи у свима нама који смо алке нанизане у ланац.

Јер наркоманска несрећа, и безакоње које може да изађе из те несреће, није болест генетског лудила, већ је болест нечије небриге и криминал нечије зараде.

Наркоман је готов производ. Не судимо некоме ко је отрован дрогом, већ судимо онима који дозвољавају да дрога несметано чини своје и несметано кроз чињење доводи до готовог производа.

Повећајмо одговорност над дететом од тренутка када га у прве пелене повијемо.

Пустимо да његов дечији плач слободно „ремети“ мир духовног „центра“ у коме се служи највећа молитва Богу и духовности живота за који нас је Он створио, тад нећемо дочекати да се плач наше одрасле деце разлеже ни једним центром рехабилитације.

З.Д. 02.06.2009




1 коментар у вези “Patnja istine kao zgužvana hartija u rukama episkopske vlasti”
  1. Всем Доброе утро! Заходите на Блог Сибирского Полубомжа.


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo