Вести

„Svedok“ Ekskluzivno: Šta je u Crnoj reci pronašla zdravstvena inspekcija ministarstva zdravlja Republike Srbije

+++

ZAPISNIK

Pravoslavno-misionarski i duhovno-rehabilitacioni centar „Crna Reka“ Ribariće 66, Ribariće sastavljen dana 22.05.2009. godine

Pregledu prisutni:

1. Zoran Sevarić

2. Razumenka Vujović

3. Gordana Ćirić

4. sveštenik Dejan Jakovljević

5. Zoran Knežević

6. Perica Šubarić, inspektori MUP-a NP

Odgovorno lice protojerej Branislav Peranović

Predmet inspekcijskog predmeta vanredni nadzor povodom natpisa u časopisu „Vreme“ od 21.05.2009 u vezi „lečenja“ zavisnika od opojnih droga u navedenom centru.

Započeto u 10 sati.

Inspekcijskim pregledom je utvrđeno:

Na uvid je stavljena: potvrda o izvršenoj registraciji ministarstva finansija-poreska uprava. Broj 0000469772 od 24.01.2005.

Obaveštenje o razvrstavanju – izvod iz registra republičkog zavoda za statistiku, broj: 052-89 od 27.12.2004. osnivač: eparhija raško-prizrenska i kosovsko-metohijska. Sedište Gračanica. Šifra obavavljanja delatnosti: 90. podgrupa: delatnost verskih organizacija, šifra: 91310 Oznaka i naziv sektora: m-dr, komunalne. društvene i lične usluge Matičnibroj: 09341218

Priložen je i dopis eparhije raško-prizrenske, broj: 777 od 06.12.2004. godine, o osnivanju duhovno-rehabilitacionog Centra „Crna Reka“ kojim se protojerej Branislav Peranović određuje za upravnika ovog Centra (fotokopije u prilogu zapisnika).

Navedeni prostor duhovno-rehabilitacionog Centra sastoji se od upravne zgrade sa kapelom za bogosluženje i sobe za prijem (jedne i dve za smeštaj zavisnika) Sedam objekata namenjenih za smeštaj štićenika (sobe su jednokrevetne (4), dvokrevetne i više krevetne). Ukupno postoji devedeset ležajeva namenjenih smeštaju štićenika.

Zaseban objekat je kuhinja sa pekarom i odeljenje za pranje posuđa, trpezarijom. Postoji objekat gde je smeštena radionica, prostorija za relaksaciju, prostorija za zabavu. Poseban objekat namenjen za higijenu (tri tuš kabine, tri vece šolje, dva umivaonika, veš mašina).

Postoji sportsko igralište za fudbal i košarku koje je u izgradnji. Tri boksa za smeštaj kučića, letnjikovac za odmor.

U navedenom prostoru se obavlja i odvikavanje ljudi koji imaju problema sa zavisnošću od: opojnih droga, kocke, alkohola, i pušenja.

Sva lica koja dolaze u Centar, obavezno su u pratnji roditelja, rodbine ili drugih lica koja su ovlašćena da dovedu zavisnike u Centar.

Kada zavisnik dođe u Centar sa pratnjom (prethodi informisanje, dogovor o terminu dolaska, pratnji telefonom) prvo se odlazi u kapelu. Nakon toga se pristupa prijemu koji se sastoji u:

– Potpisivanju saglasnosti od strane štićenika, roditelja, pratioca i upravnika centra, a koji formular je stavljen na uvid. U saglasnosti stoji da: „kojom pacijent (ime i prezime) svojim potpisom povtrđuje da je upoznat sa uslovima boravka u ovom centru, da isti razume i prihvata svojom slobodnom voljom. Takođe je upoznat i saglasan, oni pratioci sa time da se u ovom centru u nekim situacijama, kao što su: bežanje iz Centra, neovlašćeno držanje lekova, tuče i svađe u Centru, krađa, kao i drugi oblici drskosti i nepoštovanja kućnog reda, porodice, saradnika i drugih pacijenata, primenjuju i mogu primeniti i fizička kažnjavanja, u slučaju da komisija ustanovi da je isto potrebno…

Uz ovu saglasnost popunjava se i formular sa ličnim podacima uključujući i podatke o zdravstvenom statusu: sida, hepatitis c, stanje zuba, drugo, telesna težina, visina, povrede: gde i kod koga se lečio, doneti lekovi, osuđivan za na kaznu, da li se trenutno vodi postupak, koja je optužba, datum prijave, javljanja, okvirno vreme dolaska, da dođe, datum prijema, upravnik. Zavisnici obavezno donose analizu na sidu i hepatitis C, B. Zavisnici se smeštaju u privremeni smeštaj, u posebnoj sobi sa šest ležajeva. U slučaju da su u stanju krize primaju propisanu terapiju od strane svojih lekara (koju su doneli sa sobom). Svi psihij. lekovi su smešteni u posebnu metalnu kasu sa dve brave. Ključeve od brava imaju sveštenik Dejan i bivši zavisnik, a sada saradnik Vladimir. Terapiju – podelu lekova – vrši zavisnicima u propisano vreme, a prema lekarskim izveštajima pomenuti Vladimir. Lica koja su prošla detoksikaciju u zdravstvenim ustanovama, odmah ss uključuju u kolektiv. U Centru ne postoji ni jedan zdravstveni radnik i prema zavisnicima se ne sprovode nikakvi medicinski postupci i metode. U slučaju bolesti, bilo koje vrste, članovi zajedniie se odvode u zdravstvene ustanove u Ribarićima, Novom Pazaru i dalje. Radni dan izgleda: obavezno ustajanje u 06:30 za sve, nakon toga, posle raspremanja kreveta i sobe je jutarnja služba koja nije obavezna, a kojoj prisustvuje oko 30-35 ljudi, od trenutno prisutnik 70 zavisnika. Nakon kafe, čaja, dele se radne obaveze za taj dan, a koje se sastoje od rada u kuhinji, pekari, održavanju i čistoće u prostorijama, pranja posuđa, pripreme hrane, zanatskih poslova, održavanja bašte i voćnjaka i drugo.

U sintezi rada svakodnevno i molitve (koja nije obavezna) deo zavisnika uspeva da promeni navike. Uz pomoć rukovodstva Centra zavisnicima se pomaže da prihvate novi sistem vrednosti kroz duhovni preobražaj, koji iziskuje susret sa realnim svetom i samim sobom, porodiiom i okruženjem. Prema članovima Centra se ne primenjuju nikakve nasilne metode u vidu torture, zlostavljanja, maltretiranja i slično. Na kraju dana služi se večernja služba koja nije obavezna, praznikom i nedeljom se ne radi (služi se liturgija), a zatim se razgovara na temu Jevanđelja. Nedeljom su sportsko-rekreativne aktivnosti.

Za vreme boravka u Centru, dozvoljeno je slobodno kretanje zavisnicima koji su u dobrom zdravstvenom stanju. Zavisnici koji su u fazi odvikavanja borave stalno u kampu.

Oko 14:45 u Centar je stigao protojerej Branislav Peranović rukovodilac i pa pitanje u vezi snimka i teksta u časopisu „Vreme“ oko postupka sa zavisnicima izjavio je: „Sa minimalnom dozom rezerve smatram da je snimak autentičan, a fizičko kažnjavanje je izuzetno retko i to samo u situacijama kada je to neizbežno. Roditelji, staraoci, kao i sami zavisnici, pre dolaska u Centar su upoznati da su dužni da poštuju poredak u Centru i da sam Centar opstaje zahvaljujući unutrašnjoj disciplini koja u njemu postoji. Takođe su upoznati i jedni i drugi, da u slučajima najtežeg narušavanja discipline mogu bigi fizički kažnjeni.“

Mladen Pitulić iz Leštana, član Centra, po drugi put daje izjavu: „I prvi i drugi put sam došao dobrovoljno, u pratnji roditelja, a drugi put u pratnji brata. Prezadovoljan sam tretmanom u Centru. Ja sam, za vreme prvog boravka dobio nekoliko šamara od Nemanje, jer sam fizički napao, pretukao drugog člana i ako sam znao da je to kršenje kućnog reda. Posle prvog boravka, do februara 2005. god, sam ponovo počeo da koristim opijate, pa sam pomoć potražio u Drajzerovoj. Oni su mi rekli: „drogiraj se mesec dana manje, pozvaćemo te“. Bio sam u sobi br. 5, pa sam telefonom pitao da se vratim (Nemanju Radosavljevića), na šta su me oni pitali da li imam pare za kartu. Istog dana sam došao u Centar.“

Vladimir Nikolić iz Beograda, član Centra: „Sam sam došao 2006. god, sa roditeljima. Ovde sve normalno funkcioniše, nema maltretiranja, naročito ne među nama, Nema nikakve zatvorske atmosfere, i ako ovde borave i lica koja su bila osuđivana. Uglavnom je normalna atmosfera „velika srećna porodica“. Napominjem i da sam sada zdrav čovek, imam zdrav odnos sa porodicom, prijateljima. Rešio sam da dalje živim i pomognem drugim zavisnicima. U okviru mojih zaduženja u Centru je i podela lekova, strogo kontrolisano, a prema propisanoj terapiji koju su zavisnici doneli od svojih lekara -psihijatara i to najduže 7 dana. U slučaju da ne donesu izveštaj, lekove dajem po uobičajnoj praksi.

Jelena Dragićević iz Novog Sada, osnivač udruženja građana za borbu protiv narkomanije i majka sina koji je zavisnik i koji se leči u ovom Centru: „Upoznata sam sa načinom- odvikavanja u ovom Centru, jer je prethodno moj sin prošao sve zdr. ustanove i državne i privatne, koje nisu dale nikakvog rezultata. To je ukupno trajalo 10 god. moj sin nije dobio ni šamar za ovih 8 meseci koliko je ovde. Imao je izlaz, posle 6 meseci od 7 dana, gde je bio potpuno slobodan bez ikakvih ograničenja. Nije uzeo nikakav narkotik i vratio se u Centar bez problema. Fizički i psihički izgleda bolje nego ikad. Kada se vraćao u Centar, rekao je da ide kući. Napominjem da je centar odličan, da je program dobar i da bez tog duhovnog jačanja njima nema izlečenja.

Spisak lekova koji je zatečen u čeličnom ormanu:

“ Carbapin 200mb

“ Trinxifen 25 mg

“ Bensendin 10 mg

“ Rivotril 2 mg

“ Tolvon 30 mg

“ Ksalol – 1 mg, 0,5 mg

“ Bromazepam 6 mg “ Lorazepam 25 mg “ Floramidal 15 mg “ Miansan 30 mg “ Bedoksin 20 mg “ loparamid 2 mg “ Diklofen 2 mg “ Rapten K 50 mg “ Pipem 200 mg “ Pronisan 20 mg “ Boralgetas, Klometol

10 mg

“ Engraptil 10 mg “ Prazinq 25 mg „Svinax 10 mg

“ Ranisan

Ampule:

3x diclofenac, 75 mg, igle (7), 3 mala šprica, dve boce 500 ml fiziolo-škog rastvora, 10 pribora.

Ovaj Centar se obraćao raznim Ministarstvima za pomoć. Ministarstvo- zdravlja RC je odbilo uz obrazloženje da nisu u sistemu zdravstvenih ustanova. Ministarstvo vera je pomoglo u dva navrata, posetio ih je i njihov ministar. U sklopu terapije se podrazumevaju i obavljaju pojedinačni i drupni razgovori sa zavisnicima.

Odelenje Centra u Crnoj Reci je prijemno i prolazno. Nakon provedenog određenog vremena u Crnoj Reci, zavisnici se upućuju (odnosno odvode, premeštaju u ostala 3 kampa koja se nalaze u okolini Loznice, tačnije Cikote, Dvorska i Cer. Predlažu Ministarstvu zdravlja RS da posete te kampove radi sticanja što boljeg uvida u situaciju.

Ne postoji zahtev Ministarstvu Zdravlja RS za dodelu pomoći.

+++

Crna reka

Doc. Dr Ljiljana Vujotić

Ko su ljudi koji brane ljudska prava kažnjenih? Humanisti, dileri, narkomani, neprijatelji crkve? Roditelji štićenika sigurno nisu. Oni su razumeli da se u Crnoj reci odvija proces u kome oni kao roditelji, porodica, škola, društvo, medicina-nisu uspeli. Oni svoju roditeljsku ulogu predaju centru.

Sa nadom i poverenjem.

Moderna nauka dokazala je da upotreba droga menja ljudski mozak na način koji je predvidiv, a da te promene doprinose promenama u ponašanju i ličnosti narkomana. A, 1973. otkriveni su opioidni receptori. Zanimljivo je nedavno saznanje da su neki ljudi otporniji na razvoj zavisnosti, to su oni koji imaju gen za proizvodnju dinorfina, prirodnog moždanog opijata. Oni imaju mnogo manju verovatnoću da postanu zavisnici.

Epidemiološke studije pokazuju da će svaka treća-peta osoba postati narkoman, posle namerno uzete doze heroina. Svaka deseta-dvadeseta osoba koja se eksponira alkoholu, postaje alkoholičar. Ovo važi za čitav svet. Kada osoba ubrizga heroin, on brzo putuje krvotokom i dospeva u mozak, pretvara se u morfin i vezuje za opijatne receptore koji su koncentrovani oko nervnih puteva za nagrađivanje u mozgu (koji postoje radi obezbeđenja opstanka tako što proizvode zadovoljstvo kod uzimanja hrane, parenja, brige o potomstvu), i duž puteva za bol.

Tri tipa neurona učestvuju u akciji opijata. Jedni koji oslobađaju dopamin, drugi koji sadrže različite neurotransmitere, i treći – postsinaptički neuroni koji sadrže dopaminske receptore.

Morfin se vezuje za opijatne receptore, i šalje signal dopamisnkom kraju neurona da oslobodi još dopamina. Rezultat: heroin vara mozak zavisnika, služi kao lažna nagrada, jer izaziva nadražaj centara za zadovoljstvo, koji su stvoreni sa potpuno suprotnim ciljem – održanjem opstanka. Da stvar bude još gora, brzo se razvija toleracija, potrebna je sve veća doza da bi se postigao isti efekat. Kod heroina (morfina) prvo se razvija tolerancija za analgetičke (gubitak bola) efekte, na ćelijskom nivou. Kada se morfin veže za opijatne receptore, on pokreće inhibiciju enzima adenilat ciklaze, koji utiče na nadražljivost ćelije. Posle nekoliko ponovljenih aktivacija opijatnih receptora morfinom enzim se adaptira. Tako je efekat morfina-smanjen. U razvoj tolerancije na analgetično delovanje morfina, uključeni su hipotalamus i kičmena moždina, zone van sistema za nagrađivanje, a koje učestvuju u fiziologiji i blokadi bola. (Upadljivo je da zadovoljstvo i bol dele bliske ili iste neurofiziološke mehanizme). Fizička zavisnost nastaje kada se neuroni naviknu na ponavljanu upotrebu droge i mogu normalno da funkcionišu samo u njenom prisustvu. Kada nema droge javlja se apstinencijalni sindrom. U slučaju heroina reakcija je teška i ozbiljna, tako da će zavisnik učiniti sve da ponovo dođe do droge. Do pre 40 tak godina, verovalo se da su narkomani moralno i karakterno devijantne osobe. Bilo je potrebno vreme da se shvati da je narkomanija bolest mozga, da će uzimanje droge izazvati iste ili slične promene kod svih korisnika. Paralelno se dešavaju psihološke i socijalne promene. Nema prihvatanja odgovornosti, nema morala, nema karaktera. Potreba za drogom briše sve. Jedina misao u mozgu zavisnika je kako doći do nove doze. Porodica, prijatelji, moral, društvene norme, sve je potisnuto u drugi plan. To što žele, žele odmah i u potpunosti, u protivnom ruše sve pred sobom.

Ima li izlaza? Ne znam. Divim se onima koji pokušavaju. Da li biste vi primili u svoju kuću, među svoju decu, najteže narkomane? Teško. Da li biste ih (i fizički) kažnjavali kad prekrše pravilo broj jedan – nema droge? U to sam sigurna.

Ko su ljudi koji brane ljudska prava kažnjenih? Humanisti, dileri, narkomani, neprijatelji crkve? Roditelji štićenika sigurno nisu. Oni su razumeli da se u Crnoj reci odvija proces u kome oni kao roditelji, porodica, škola, društvo, medicina-nisu uspeli. Oni svoju roditeljsku ulogu predaju centru. Sa nadom i poverenjem.

Ko smo mi da sudimo?

Izvor: „Svedok“, br. 670, 26. maj 2009.

Preuzeto sa portala „Borba za veru, 31.05.2009