logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Религија, Друштво    Аутор: новинарство    758 пута прочитано    Датум: 31.05.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Crna RekaEkipa Pressmagazina provela 48 sati u Duhovno-rehabilitacionom centru „Crna Reka”, gde štićenici i monasi strepe šta će biti sa svima njima ako se Centar zatvori

PRESS, 31.05.2009

+++

Kažu da je najteži, najznačajniji i najduži put koji čovek prevlada tokom svom života, u suštini, kraći od jednog metra. Otprilike baš koliko je potrebno da nekom nešto stigne iz dupeta u glavu. Ne znamo da li je o tome razmišljao i onaj nesrećnik iz Crne Reke, kada je pekarskom lopatom, upravo tim smerom, „uterivao” znanje svom kolegi i cimeru, a još manje da li je i koliko ova metoda dala očekivane rezultate. Izvesno je samo da je snimak batinanja štićenika u Duhovno-rehabilitacionom centru „Crna Reka” u Ribarićima, kao nikada ranije, izazvao ogromnu pažnju javnosti.

Skoro se i ne pamti kada se država osetila toliko prozvanom i odgovornom. Ono, i dosad je bilo monstruoznih zločina, uličnih prebijanja i usmrćivanja, seksualnog zlostavljanja i porodičnog nasilja, ali niti je ko oštro reagovao, niti je koga zbog toga „bolela glava”. Ovo batinanje je, po svemu sudeći, nešto posebno, nešto zbog čega su reagovali i nadležni ministri i republički tužilac, psiholozi i psihijatri, mediji i analitičari, naposletku, i sam Sinod Srpske pravoslavne crkve. Dežurne narikače iz raznih nevladnih organizacija, one koje zapevaju kada kod se nešto dogodi, a posebno kada se za to plati, i sada su bile deo dekora, ali bolje da ih ne pominjemo…

Zanimalo nas je, dakle, šta se zaista događa u Duhovno-rehabilitacionom centru u Crnoj Reci? Da li je zaista reč o savremenom konc-logoru, kako ga neki nazvaše, ili je reč o poslednjoj nadi sve većeg broja neuspešno lečenih narkomana? Ko koga tuče i šta počinilac treba da učini da bi bio podvrgnut ovakvoj kazni? Ko plaća izdržavanje Centra i da li se, pri tom, na tuđoj nesreći neko i bogati? Šta o svemu kažu monasi iz obližnje svetinje i da li ovakav komšiluk doživljavaju kao sablazan?… Ovo su samo su neka od pitanja koja su ovih dana pljuštala sa svih strana. Baš kao i kiša, koja je u sredu ekipu Pressmagazina pratila na trista kilometara dugom putu do Mokre gore, ispod čijih oštrih stena vekovima vijuga Crna reka…

- Iskreno, bio sam protiv Centra, pa sam dugo čak i molio vladiku Artemija da se ne upušta u tako nešto – kaže otac Nikolaj, iguman manastira Crna Reka, kod koga smo se najpre uputili.

- Mislio sam da i sami imamo dovoljno problema, a onda, vremenom, kada upoznate te ljude i njihove roditelje, i kada svojim očima gledate ogromne razmere njihove nesreće, shvatate da neko mora da im pomogne. Ako ne može država, društvo, medicina… neko mora! Crkva nema koristi od tog Centra, ali to i nije cilj. Uostalom, naše svetinje su tokom istorije oduvek okupljale bolesne, nemoćne, pa čak i duševno obolele, upravo one koje niko nije želeo.

Otac Nikolaj objašnjava da Centar nije u sastavu manastira, da je potpuno autonoman i da se monasi ne mešaju u njihove metode rada. Jedan od retkih oblika saradnje je mogućnost da štićenici Centra, koji to mogu, žele ili osećaju potrebu za tim, dođu na crkveno imanje i pomognu u svakodnevnim poslovima.

Tada najviše i primetimo promene na njima, koje su očigledne – veli otac Nikolaj.
- Posle nekoliko meseci se ugoje, svežiji su, nasmejaniji, što se kaže, drugi ljudi!

A ovi, „neki drugi ljudi”, žive u drvenim kućicama s druge strane brda, jedno kilometar dalje od samog manastira. Do njih vodi strm, makadamski put, može se i putničkim vozilom, ali je bolje pešice. Što zbog amortizera, što zbog guste bukove šume i vazduha na 1.200 metara visine. Na samom ulazu, pored jarbola, dva majstora rade na postavljanju armature u garaži koja će sutra, ako bog da, dobiti betonsku ploču. Nešto dalje, moleri lakiraju drvenariju, u daljini gledamo radnike u povrtnjaku kako zalivaju useve i kopaju korov. Na tren smo pomislili da je reč o grešci, da smo se zagubili…

- Oprostite – pitamo netaktično prvog momka u prolazu – kako da stignemo do Centra, do onih narkomana što žive… Znate već…
- Stigli ste – prekida nas u pola reči. – Ovde je centar, ovde smo i mi, bivši narkomani. Koga da najavim?

Malo smo se postideli, a opet, nije nam ni zameriti. Vrli kolega, onaj što beše pre nas, napisao je da su ga dočekali žestoki momci na ulazu, razjareni psi, maltene, jedva je živu glavu spasao, samo zato što je došao bez najave. Nenajavljeni smo i sami došli. Doduše, prethodno smo ugovorili susret s ocem Branislavom Peranovićem, ali dok smo stigli, upravnik je već bio smenjen. Ko će nas i kako sada dočekati, pojma nemamo.

- Dobro došli, dobro došli – pozdravlja nas mlad čovek u mantiji, reče da se Dejan zove.
- Sad će vas momci poslužiti, samo da završim telefonski razgovor.

A momaka ima svakojakih, sem onih žestokih, goreopisanih. Svaki se uljudno javlja, pominje Boga, spreman da pomogne, ali ne i da se slika.

- Razumećete, većini ovih momakapublicitet više šteti nego što koristi – kaže D. S. (29) iz Lazarevca. – Svako od nas pokušava da uhvati poslednju slamku spasa za povratak u normalan život i potpuno smo svesni stanja u kome se nalazimo. Plašimo se da će zatvoriti Centar, puno se laži plasira oko nas i slutimo da je smena oca Branislava samo početak. Nažalost, niko neće da kaže šta će biti sa nama, ko će nas preuzeti, da li će nas jednostavno „isporučiti” na ulicu, na radost svih mogućih dilera…

Batine su potrebne

P. T. (27) iz Beograda kaže da su batine ne samo opravdane, već i krajnje neophodne, jer ne postoji drugi način da se dozovu pameti i da se sprovede neophodna disciplina. To dobro zna, jer je i sam prošao kroz fizičku torturu.- Roditelji su me doveli ovde, a prvi prestup sam učinio posle četiri meseca. Istukao sam drugog štićenika, iako sam znao da je to strogo kažnjivo. Onda su zasedali saradnici i otac Branislav i posle tri sata je dogovoreno da dobijem pet šamara. To me je prilično smirilo, pa sam se ubuduće držao kućnog reda.

P. T. je izašao iz Centra posle 15 meseci kao izlečen, ali ga je „društvo ponovo navuklo”.
- Potražio sam tada pomoć u Drajzerovoj, ali su mi tamo rekli da se drogiram još koji mesec, pa će me onda zvati?! Onda sam pozvao oca Branislava, koji me je pozvao da dođem odmah. Čak mi je ponudio da mi pošalje i pare za put. Ma, svi oni koji „brinu” za nas, koji nam nude lažni raj, zapravo nas samo guraju u realni pakao – kaže on.

Ruku na srce, u „opštoj brizi za tučenog čoveka” doista niko i ne pominje ove ljude. A ima ih, što ovde, što u odeljenjima u blizini Loznice, više od 200! Ne čusmo da država bilo šta nudi, sem onoga, valjda, što i sada postoji. A to im, kažu, svakako neće pomoći. Niko ovde ne dolazi „iz prve”, već tek kad proba sve ostalo.

- S kim sve nisam pričao i koga nisam slušao – nastavlja D. S. svoj životni udes. – Slušao sam razne psihijatre, lekare, sve ono što i sam znam… Ugrađivao sam implante koji mi kasnije stvaraju još veću želju za drogom. A koštaju 300 evra za tri meseca. Bio sam i u jednoj ruskoj klinici, gde su me tri nedelje nagutavali svakojakim tabletama, a izgledao sam kao leš. Ni to nije pomoglo, iako su uredno naplatili šest hiljada evra za terapiju. Srećom, pronašao sam mesto gde se zaista osećam odlično. Ovde imam svoja zaduženja, bavim se sportom, oporavio sam se… Već sam mesecima potpuno čist…

Sa D. S. razgovaramo dok čekamo da nas primi novi starešina, otac Dejan Jakovljević. Pričamo opušteno, nasamo, bez pritisaka…

- Ma, nema to veze – prekida nas – svako će vam ispričati svoju priču i svako će vam reći isto.

U međuvremenu, pristiže i novi upravnik, nudi nam da obiđemo Centar, da vidimo sve što nas zanima. Možemo da pričamo sa bilo kim, jedini uslov je da ne objavljujemo ime ili fotografije. A i to pod uslovom da na tome insistira sam štićenik.

- Naše lečenje je lečenje Bogom, dušom i smislom! – odgovara Dejan na još nepostavljeno pitanje. – Nema tu nikakvog nadrilekarstva, suština je u tome da se radi na jačanju volje, koja je kod bolesnika često na najnižem mogućem nivou. Džaba što je svest apsolutno svesna zla i posledica koje droga nosi, džaba i sva ona zaricanja da ćete se „skinuti” kada nemate volju koja će tu odluku sprovesti u delo.

Jakovljević, koji je doskora obavljao funkciju zamenika upravnika Centra, kaže da sve funkcioniše na dobrovoljnosti, ali i postignutom dogovoru koji mora da se ispoštuje. Ustaje se u pola sedam, a jutarnja služba, koja nije obavezna, počinje u sedam sati. Posle toga je posluženje, čaj ili kafa, pa zatim svi odlaze na svoja poslušanja. Uvek se gleda da radni zadatak bude u skladu sa sposobnostima i ličnim afinitetima štićenika. Ručak je u 11, a večera u 18.30 sati. Sve ostalo je njihovo slobodno vreme. Mogu da se druže, da se bave sportom, gledaju televiziju, razgovaraju… Često se organizuju predavanja na različite teme, najčešće o samom životu. Od posla su izuzeti samo novi ljudi, oni koji najpre moraju da prevaziđu prve krize…

Sve ovo, naravno, deluje zanimljivo i delotvorno. Pouzdanih podataka nema, ali se procenjuje da se na ovaj način skoro polovina njih zauvek skine sa narkotika. Najvažniji je period nakon izlaska iz Centra, jer tada volja dolazi na pravi i konačni ispit. Međutim, dođosmo tako i do pitanja koje već danima potresa javnost. Zašto se i zbog čega primenjuje fizička sila?

- Fizičkog kažnjavanja ubuduće neće biti, to je sasvim izvesno! – tvrdi Jakovljević. – Plašim se samo da će alternativa biti još gora. Štićenici su se kažnjavali kada bi nasrtali na ostale, kada bi uneli drogu u Centar i ponudili druge, kada bi svojim ponašanjem ugrozili ostale i rizikovali da se ono što je sa jednim čovekom stvarano mesecima sruši preko noći. Ubuduće, za svaki od ovih prekršaja jedina kazna će biti izbacivanje iz Centra. A šta će kasnije biti sa tim čovekom, zaista ne znam. Pretpostavljam da će se društvo i država pobrinuti za njega, barem u onoj meri koliko su se zalagali za zatvaranje ovog Centra.

V. ARSIĆ





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo