Вести

Izoštreno. Srbi su bogoljubiv narod, u srpskoj duši i srpskoj svesti živi uverenje da ispod crne mantije uvek kuca srce boga i otečestva.

VESTI, 26.05.2009

+++

A da li se to sada dešava nešto drugo, nešto što srpskoj duši muti pamet i budi nespokoj? Da li to ispod nekih mantija potajno kuca srce nekog verskog amerikanizma, neka vrsta sakralnog šengenizma, neki efemerni ekumenski evroatlantizam? Da li su to evrofetišizam i globalistička dogma Borisa Tadića ubacili svoje krtice i zablude u jedinu preostalu avliju u kojoj je bila moguća sabornost srpskog naroda?

Bajdenova poseta je ogolila mnoge stvari, ali i zbunila mnogu zdravu pamet.

DŽozef Bajden, prvi grobar Srbije u američkoj politici, uspeo je, zahvaljujući Borisu Tadiću, da oskrnavi i svetilište Visokih Dečana, i to uprkos odsustvu blagoslova domaćina, raško-prizrenskog vladike Artemija. Pre nego što je oskrnavio Dečane, Artemijeva služba se oglasila britkim saopštenjem: „…Manastir Dečani pod sadašnjom upravom već je, nažalost, postao poznat po svom delovanju koje je na štetu srpskih interesa, postavši, u određenom smislu, bastion antisrpskog delovanja koje je na štetu srpskih interesa na Kosovu i Metohiji, što ova poseta (Bajden) i potvrđuje“. Strašno krupna reč!

A ko to tamo u Visokim Dečnima prima na „bijele grudi“ albanskog lobistu i prvog srpskog grobara u Americi (a u odsustvu igumana manastira Teodosija koji je tog trenutka na zasedanju Svetog arhijerejskog sabora u Beogradu)? Prima ga protosinđel Sava Janjić. Visoki izvor upućen u stanje u Eparhiji veli mi bez ikakve rezerve da je Sava „politički komesar“ u Dečanima i da sistematski „truje dušu“ Teodosiju proamerikanizmom.

I sam sam svojevremeno imao „živu“ reč sa protosinđelom kada se, usred bombardovanja Kosova i Srbije, preciznije 28. marta 1999. godine, obreo u Londonu i tu dočekan na ruke od strane, ovog puta britanskog grobara Srbije, ministra spoljnih poslova Robina Kuka. Pa mu je grobar namenski uručio 9.000 funti da odmah stavi u funkciju radio-stanicu koja bi na Kosovu (i u Srbiji) kontrirala „Miloševićevoj propagandi“. Za protosinđela Savu, radio-stanica protiv Miloševića, a parama onih koji nas upravo bombarduju i razaraju bila je, dakle, u tom trenutku nacionalne drame prioritet, a nesreća srpskog naroda drugostepeni događaj.

Čovek iz srca poslednjih zbivanja kaže mi zatim da su ključni ljudi iza saopštenja Sabora, kojim se dezavuiše Artemijeva verska zabrana Bajdenu da skrnavi Visoke Dečane, bili vladika Irinej Bački i Irinej Australijski.

Rođen u Americi, odrastao i stasao u Americi, kada je, konačno, otišao u Srbiju i postao vladika Irinej bački „više je proveo u američkoj ambasadi nego u svom sedištu“. A kada prokrstarite biografijom vladike Irineja Bačkog pročitaćete sve izuzev pikantnog detalja da je nosilac kardinalskog prstena koji mu je – biće zbog posebnih zasluga – uručio niko drugi nego rimski papa Vojtila…

Koliko je Boris Tadić uspeo da seme globalizma i unijaćenja poseje ispod nekih naših kamilavki tek ćemo da otkrivamo.

Politički, prostiranje tepiha pod noge zakletog neprijatelja jeste, međutim, mač sa dva sečiva. I da parafarziram Vinstona Čerčila iz vremena kada je tridesetih godina prošlog veka upozoravo na koketiranje zapadnih lidera sa Hitlerom: jedan od načina da pridobijete naklonost i dobijete pare gospodara jeste da padnete ničice pred njegove noge i nadate se da će vas krokodil poslednjeg pojesti.

Piše: Dejan Luki; VESTI, 26.05.2009