Вести

Британско (енглеско) месташце Оксфорд (Oxford) је у свету превасходно (и фактички једино) познато по свом универзитету (University of Oxford) који је

Владислав Б. Сотировић, 26.05.2009

+++

засигурно најстарији универзитет на енглеском говорном подручју али исто тако и један од најстаријих универзитета на свету. У сваком случају, овај универзитетски центар се сматра једним од најквалитетнијих високообразовних институција на свету (котира се у првих десет) тако да се резултати научних истраживања, као и квалитет образовања, проистеклих са овог универзитета сматрају у светским оквирима за нешто што се у принципу не пориче, тј. за знанствени Амен.

Оксфордки универзитет (илити свеучилиште), као једна од водећих светских образовно-научних институција, званично узима годину 1167.-му као датум када се засигурно може говорити да се ради о организованом свеучилишном образовању мада се сам едукативни процес одвијао, како званичници твде, још од године 1096.-те. Академци са Оксфордког универзитета су чак основали 1209. г. Универзитет у Кембриџу након бекства из Оксфорда услед сукоба са локалним становништвом. Данас, Оксфордски универзитет је члан неколико британских и европских пан-свеучилишних корпорација а, свакако, најбитније чланство је у „League of European Research Universities“, односно, „Удружењу европских истраживачких свеучилишта“ што му даје посебан кредибилитет и ауторитет.

Званични мото Оксфордског универзитета гласи „Dominus Illuminatio Mea“, тј. „Господ је моја светлост“, што ће рећи да се све едукативно-истраживачке делатности, као и њихови резултати, сматрају освештаним од стране самога Творца Универзума а његово (или њено) освештење се не пориче јер порицати Творчеву работу може бити само грех. Дакле, одговорност свих запослених академаца на Оксфорду је више него огромна (јер грешници иду у Пакао) тако да је запослени едукативно-истраживачки персонал састављен од више него реномираних светских предавача и истраживача чији је основни циљ да се универзитетски образовно-истраживачки научни производ пласира на светско тржиште без грешке. У хуманистичко-друштвеним наукама, то подразумева да су сви јавно публиковани резултати знансвеног истраживања засновани на доказима (нпр. на архивској грађи ако говоримо о повести) и изведени по свим методолошким принципима признатим и валидним у овој области (нпр. методологија упоређивања различитих повесних извора који говоре о истом историјском догађају како у синхронијском тако и у дијахронијском смислу). Квалитет коначне технике провере научних резултата пре њиховог пуштања у светску јавност је нешто по чему се мери ниво „светске“ вредности неке високошколске установе а све у циљу да се избегну случајеви (да наведемо компаративни пример из нама домаће аутоиндустрије) извоза финалног производа (Југо из крагујевачке „Заставе“ за Данску 1980-их година) са све супстанци које му не припадају (у овом случају масна хартија од бурека на задњем седишту аута) јер је логика просечног купца (било аутомобила или научне литературе) „шта ли је тек у мотору ако је хартија од бурека на задњем седишту“ (наравно, дански партнери су одмах по „увиђају“ вратили читав контингент Југића видевши шта се догађа „на задњем седишту мога аута“). Другим „оксфордским“ речима, уколико се открије једна доказана битна неистина (европски израз за балкански термин „лаж“) читав дотични текст пада у воду (са знанствене тачке гледишта) а са њим и кредибилитет институције која пропушта „масне хартије од бурека“.

Да скратим приповедање, ових дана налетех у библиотеци (илити књижници) једног еуропејског свеучилишта („Еуропа нема алтернативе!“), тражећи биографске податке о „Брату Радовану“, на енциклопедијску књигу у издању University of Oxford са насловницом: „Oxford: Dictionary of Contemporary World History“ („Оксфорд: Речник савремене светске повести“) са поднасловом „Discover the Facts Behind the Headlines from 1990 to the Present Day“ („Откриј чињенице иза наслова од 1990.-те до садашњег времена“). Уредник овог издања је Јан Палмовски (Jan Palmowski) о коме пише на првој унутрашњој страници да је Директор Центра за студије двадесетог столећа на школи о наукама о култури и уметности (School of Humanities) на Краљевском колеџу Универзитета у Лондону. Овај енциклопедијски речник савремене повести је штампан од стране Штампарије Универзитета у Оксфорду, године 2004 (ISBN 0-19-860875-6) на 714 страница текста (види приложену насловницу). Оно што ме је највише и привукло да узмем у руке ову књигу с намером да пронађем тачне енциклопедијске податке које сам тражио, поред звучног имена издавача, била је у ствари препорука на полеђини самог издања од стране два званична (реномирана) рецензента – Journal of World History/Часопис за светску повест) и Choice – the magazine of the American Library Association/Избор – часопис Удружења америчких библиотека. Први рецензент је похвалио уредника Палмовског јер „Palmowski has done a fine job“ („Палмовски је урадио добар посао“) па стога други рецензент ову књигу „Highly recommended“ („Веома препоручује“) и то по цени од 16,95 америчких долара (оних са масонским знаком), односно 9,99 фунти стерлинга (без масонског знака). Дакле, више него реномирани и издавач и уредник и рецензенти – тачно оно што вам треба како бисте се ослободили балканских дезинформација и постали прави Еуропејац.

Елем, под буквом „К“ на 333.-ој страници нађем оно што ми треба: „Karadzic, Radovan (b. 19 June 1945). Bosnian Serb leader 1991-6″. На тој и наредној страници прочитах биографски текст о Раши, једанпут, па још једанпут и на крају за сваки случај и трећи пут и то са обрисаним наочарским стаклима… Оригиналан текст на енглеском језику гласи дословце овако:

„Karadzic, Radovan (b. 19 June 1945). Bosnian Serb leader 1991-6

One of the main aggressors in the Bosnian Civil War (1992-5), he was born at Petnica (Montenegro), and moved to Sarajevo in 1960. He studied medicine and became a psychiatrist. The break up of Yugoslavia propelled him into politics. Despite his Montenegrine  heritage, he became accepted as leader of the Serb minority in Bosnia through his fiery and radical rhetoric. He founded the Serbian Democratic Party in 1990, and on 24 October 1991 became President of the self-proclaimed Serb Republic of Bosnia-Hercegovina. With his capital in Banja Luka, a suburb of Sarajevo, throughout the Civil War he claimed most of Sarajevo, as well around 70 per cent of Bosnian territory, for his state. Supported by his patron, the Serbian President Milošević, his forces made significant advances into Bosnian territory. He was accused of war crimes before an international tribunal for the atrocities committed by his soldiers. Once the USA became involved in the search for a peace settlement his luck began to turn, as Bosnians and Croats agreed to unite in their fight against the Serbs. Forced by Milošević to give in, he reluctantly agreed to the Dayton Agreement. In 1996 he bowed to international (and Serbian) pressure and resigned from office. He was captured in Vienna in 1999, and handed over to the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia in the Hague“.

Дакле, након читања текста некоме ко је и осредње фамилијаран са тематиком о којој текст говори намеће се једино могући закључак да је аутор текста једноставно „идиот“ а заједно са њим и читава институција која је овакав текст пустила у оптицај. Наиме, да појаснимо, термин „идиот“, у свом аутентичном значењу, апсолутно одговара дескрипцији аутора приложеног текста о Радовану Караџићу, као и институције која стоји иза њега јер у свом изворном старогрчком значењу реч ίδίώτής  управо означава „особу којој недостаје професионалног умећа“, „приватног грађанина“, тј. особу која је неспособна да учествује у јавном животу. На латинском језику ова реч (idiotus, idiota, idiotum) је такође означавала „необразованог човека“ коме није место у јавном животу услед недостатка образовања. Како стари Грци, тако и стари Римљани, су овим термином означавали нпр. неког политичара или судију који незна свој посао да обавља како треба па му стога и није место у јавном животу јер својим неумећем наноси колатералну штету читавој политичкој заједници којој припада.

Да се у нашем наведеном „оксфордском“ случају и стварно (на општу научну жалост али и на штету српског националног питања) ради о научним „идиотима“ у аутентичном смислу речи можемо видети на шест примера:

•1.      Тврди се да је Бања Лука предграђе Сарајева. Свакоме ко баци и летимичан поглед на географску карту Босне и Херцеговине јасно је да се Бања Лука налази на потпуно другом крају Босне и Херцеговине у односу на Сарајево па стога ниуком случају не може бити сарајевско предграђе. Дакле, онај ко је писао ову кратку биографију о Радовану Караџићу није ни једанпут ни погледао мапу Босне и Херцеговине. Међутим, оно што је аутор вероватно хтео да каже је то да је политички центар Републике Српске за време Отаџбинског рата 1992-1995 био на Палама које стварно и јесу (у најширем смислу речи) предграђе Сарајева, тј. једно од најомиљенијих излетишта Сарајлија. Али, у том случају Бања Луци у тексту нема места, бар не као предграђа Сарајева. Кад смо већ код мапа, у њиховом коришћењу се Запад баш и није много прославио од времена растурања бивше Југославије што су НАТО-овци и доказали 1999. г. кренувши у кукавички рат против мале Србије методом масовног бомбардовања са довољне дистанце али уз коришћење старих туристичко-саобраћајних мапа (вероватно са објашњењима на српском) на којима је кинеска амбасада тамо где у ствари није.

•2.      Познато је да је руководство РС намерно и одабрало Пале за привремену (ратну) престоницу РС како би показало свету да се не одриче дела Сарајева који припада Србима, тј. Источног Сарајева. Међутим, у тексту се апсолутно произвољно тврди да је Караџић тражио да се и највећи део читавог Сарајева укључи у РС јер такав захтев политичко руководство РС никада није ни изнело. Срби су се борили за Источно Сарајево, и изборили се за њега, али не и за највећи део Сарајева. Међутим, овде је много битније управо оно што разноразни „оксфордовци“ упорно, систематски и намерно прећуткују а то је чињеница да је управо Алија Изетбеговић са руководством своје СДА странке захтевао да читава Босна и Херцеговина у титиостичким границама буде призната као независна држава без обзира што читава једна етно-трећина њених житеља то не жели па је тако политиком мајоризације (заједно са херцегбосанским Хрватима) покушао да однесе и његово и туђе, за разлику од „хашког оптуженика“ Радована који никада није тражио више од 64% територије Босне и Херцеговине, дакле тачно онолико колико по катастарским књигама Србима и припада што су многи западни политичари и знанственици и признавали као што је то случај нпр. са лордом Дејвидом Овеном или професором Малером.

•3.      Тврди се да су се босански Хрвати и „Босанци“ договорили да своје снаге уједине у борби против Срба. Као прво, „оксфордовци“ очито нису упознати са чињеничним стањем ствари да је управо Клинтонова администрација 1994. г. НАТЕРАЛА Изетбеговића и Туђмана да склопе војни споразум против босанских Срба што ће рећи да се у овом случају не ради ни о каквом договору већ у ствари о НАМЕТАЊУ коалиције. Познато је да су се у току читавог рата у Б-Х најжешће борбе водиле управо између Хрвата и Бошњака и то у централној Босни и у Мостару као и да су највећа зверства починили Хрвати над Бошњацима (нпр. у селу Ахмићима). Зашто се у тексту ово додатно појашњење тадашње војно-политичке ситуације изоставило остаје непознато али читалац стиче погрешан утисак да се радило о добровољној коалицији против Срба. Као друго, користи се термин „Босанци“ (Bosnians) за једну од сукобљених страна која је склопила споразум са Хрватима. Аутор текста очито да није чуо за етноним „Бошњак“ („Bosniac“) са којим се званично од септембра 1993. г. муслиманско становништво Босне и Херцеговине самоидентификује. За једног чак и натпросечно образованог житеља, нпр. САД-а, из овако склепане реченице јасно је да су у току рата на једној страни били сви становници Босне и Херцеговине (тзв. Босанци) и ваљда сви Хрвати (и у и ван Босне и Херцеговине) против свих Срба ван Босне и Херцеговине. Или још горе, да су у коалицију ушли сви житељи Босне и Хрвати ваљда против свих Срба ван Босне и свих оних који живе у Херцеговини (обзиром да се не користи термин „Bosnians and Herzegovinians“)… итд.

•4.      Аутор фактички изражава чуђење како се то Радовану омакло да је поред свог „црногорског наследства“ (тј. порекла) пристао да буде изабран за политичког вођу босанских Срба јер је аутор већ унапред рашчистио са тим да „Црногорци“ нису Срби па му је чудно зашто се сада петљају у српске послове. Међутим, уверени смо да од стране истога аутора нећемо прочитати речи чуђења зашто један сарајевски Босанац Борис Тадић седи на трону у Београду као председник Србије; бар не све докле се из председничке палате на Андрићевом Венцу буду чули гласови урлања о Еуропи без алтернативе. „Оксфордовац“ би се додатно могао за следеће исправљено и допуњено издање свог „Речника савремене светске повести“ распитати зашто један трг у Београду носи назив по књижевнику Иви Андрићу родом из Босне и зашто су споменик том истом књижевнику нобеловцу родом из Босне његови рођени „Босанци“ срушили, тј. дигли у зрак.

•5.       Караџић се оптужује као „један од главних агресора“ у „грађанском рату у Босни“. Познато је да се у енглеском језику, поготово у областима историје и међународних односа, термин „agression/agressor“ користи искључиво у случајевима када се ради о међународно признатим државама али не и у случајевима грађанских ратова. У овом другом случају се користи термин „attack“ („напад“, тј. „нападач“). Овако како је написана реченица, а у духу читавог текста, испада да је Радованова Црна Гора извршила агресију на Босну и Херцеговину. Елем, ко су и ти други агресори поред Радована се не износи ни у једном чланку читавог Речника а шанси је било доста.

•6.      И коначно, уколико занемаримо све горе већ наведене „омашке“ као случајне „грешке“, остаје нешто преко чега се ниуком случају не може и не сме прећи у професионалном смислу речи а то је информација на самом крају чланка да је Радован Караџић ухапшен у Бечу 1999. г. и изручен Међународном суду за бившу Југославију у Хагу!!!! Дакле, „Брат Радован“ се по оксфордским стручњацима у Хашком трибуналу налази још од 1999. г.!!!! Ко редовно прати глобалне информативне канале као и домаће Еуро-Бастиље зна да је Рашо ухапшен тек 18. јула 2008. г. дакле малтене читаву деценију касније у односу на оксфордску информацију.

Све у свему, материјалних грешака много а на основу оваквих и на жалост многих других „оксфордских“ знанствених пропуста закључци које гутају просечни гласачи на Западу као здраво за готово и не могу да буду другачији него да су Срби као етно-колектив агресори на својој сопственој земљи и ваљда једине „масовне убице“ у светској повести које спроводе политику етничког чишћења против самих себе.

Владислав Б. Сотировић

Оснивач и уредник онлајн магазина

„Serbian Patriotic Front“

http://srbskipatriotskifront.webs.com