Вести

„…од данас не смете давати никаква материјална средства за издржавање нити било какво задужење“.

З.Д. 18.05.2009

+++

Овако пише брат брату. Обојица под једним заветом. Обојица под једним Крстом. Обојица на једном путу, али не и обојица са истом вером.

А Господ је истима рекао:

„Шаљем вас као овце међу вукове: будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови.

А чувајте се од људи, јер ће вас они предавати судовима, и по зборницама својим злостављаће вас.

А кад вас предају, не браните се како ћете или шта ћете говорити, јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати. Јер нећете говорити ви, него Дух Оца вашега говориће из вас.

А предаће брат брата на смрт и отац сина, и устаће деца на родитеље и побиће их. И сви ће вас мрзети због имена мојега. Али који претрпи до краја, тај ће се спасити“.

Један брат пише, други брат чита и трпи.

Како да одговори брату када им је Господ обојици рекао „А чувајте се од људи, јер ће вас они предавати судовима,и по зборницама својих злостављаће вас“.

Ако одговори брату издаће га пред Господом да је отишао од људи којима је оставио речи како да одтрпе људе због којих им је своје речи упутио.

А шта је материјално пред духовним?

Материја коју слаби користе када доведу себе до битке са смиреном храброшћу.

Кад јунак схвати да је до јунаштва дошао вером у себе а не вером у Бога, тад се мири са чињеницом да оружије за рат нема. Онда поглед спушта да уочи још једном на чему седи његово јунаштво и да ли одатле може да извуче сабљу која ће спасити његово јуришање.

Србија већ дуги низ година не живи од свог достојанства и свог јунаштва. У њој сада живе умишљени јунаци и машта њихова слика српске животе.

Тако и српско православље данас не воде духовници већ духовни маштоваоци.

Ти замишљени занесењаци чим уоче да су се у занетости сударили са реалношћу, сујетни на буђење, прво чега се сете док трепавицама дан са очију склањају, то је да се послуже својом влашћу и да кроз снагу коју им власт даје казне оног који се осмелио да их пробуди.

Пошто се њихово кажњавање ниже, као и ловац што ниже трофеје на груди своје, дође тренутак када ти одузму име, када ти скину одело које ти име носи, да ти одузму и хлеб насушни.

Онда се човек запита, да ли је боље бити осуђеник у казаматима у којима се Божије име не изговара, или бити осуђеник пред онима који Богу „славу узносе“?

Ови први, кроз решетке казамата пред осуђеника ставе неку порцију чорбице, бајатог хлеба, тек толико да се од Бога не огреше ако постоји.

А ови други, који знају да Бог постоји, који су се пред Његовим Јеванђељем заветовали, који су пред сваком Господњом речи, па и овим речима „Нову вам заповест дајем да љубите један другог; као што ја вас љубих, тако да и ви љубите један другога…“ изговарали амин…речима говоре, рукама пишу „…од данас не смете давати никаква материјална средства за издржавање нити било какво задужење“.

Када се овакве речи без љубави спусте на нечију душу, засигурно знајмо сви да се увек спуштају на душу која је спремна то да носи, на душу која је својом спремношћу да страда устала против јунаштва које се зацарило у нечијој машти.

То су они јунаци због којих је и народна изрека „дај човеку власт и видећеш какав је човек“.

Да их описујем не морам, јер сви смо ми у свом животу бар једном срели мале јунаке на великој власти. И та велика власт место да је ојачала њихово јунаштво, она је разоткрила њихово сиромаштво.

Шта значи неком одузети материјална средства за издржавање?

То значи да си као сит заборавио да глад постоји, и да те је та глад водила да се данас презасићено надимаш.

А да ли се данас српски народ боји глади?

Не, не боји се. Српски народ се не боји ни оних који не признају да глад у народу постоји.

А да ли се српски народ данас боји духовне глади у православној му вери?

Не, не боји се. Српски народ зна за пет Господњих хлебова и тако зна ако има само пет духовних православаца да гладан неће бити.

А Бог је и овај пут милосрднији према српским гресима, него што то Срби заслужују, па им даје више од пет православних духовника.

И ако не могу сви да их виде, и ако не могу сви да се хране из њихове духове руке, њихова заветна молитва их храни све.

И сама сам била далеко од заветне духовне душе када ми је одузето право на верски и материјални живот.

Ни бол душе, ни глад тела није ме зауставила да у немоћи својој осетим његову духовну молитву која се без умора пробијала кроз све километре који су нас тада раздвајали.

Та молитва је хранила моју душу и моје тело. Да није…по „милости“ ситог данас овог сведочења не би било.

А и по милости Господа данас нас има довољно да душа на коју се односе речи „…од данас не смее давати никаква материјална средстваза издржавање нити било какво задужење“., нема простора у коме би могла да остане сама.

А сама и није. Заветовала се душа Богу, тако да је од Бога не може одвојити рука самољубивог, властољубивог печата.

А задужења, да ли се могу одузети задужења?

Када неко пола свог живота проведе посвећен Богу, све и да му се руке вежу и од рукоделања одвоје, душа му се не може везати да се Богу моли за оне који га љубе и за оне који га мрзе.

Чим се душа укротити не може, чим молитву за ближње и далеке изговара, та душа се већ задужила молитвеним радом.

И како укротити душу која живи за речи да се не бојимо оних који нам убијају тело, већ да се чувамо оних који нам убијају душу?

Таква се душа не кроти. Таква душа служи свима нама да се пазимо да ми не будемо укроћени од оног коме јадно служимо, и због кога се одричемо да служимо Оном пред Којим смо завет дали.

А заветовани смо сви, од крштења до рукоположења.

Та кажњена душа, са списка људске власти на чијим страницама се људском руком исписује ко има право да живи, а ко мора да нестане, казнени број добија само зато што је са слободе од Господа дате, храбро устала и другим душама рекла „Преопознах ко хоће душа да нам се дохвати“.

Па ако та душа храборст има да устане против оних који желе да Господње речи више не живе, чему би онда имала мању храброст пред сазнањем да је материјално осиромашна?

Зар то материјално сиромаштво није део којим се на рукополагању заветују сви који се облаче у ризу?

Јесте православци, материјално сиромаштво је једина нада да ће светосавље бити духовно богато.

Тако да ни речи „…од данас не смете давати никаква материјална средства за издржавање нити било какво задужење“., нису казна која плаши, већ су речи због којих се питамо куда то идемо као људи, куда идемо као нација, куда идемо као правослани светосавци.?

Зар нема довољно гладних и расејаних, па ћемо из обести глад ширити?

Зар нисмо довољно од других кажњени, па ћемо се сада између себе кажњавати?

Зар није довољно српско православље од католицизма страдало, па ћемо га сад сами у пострадалост претворити?

И има ли бар једна глава под митром, која митру са болом носи као што је и Господ болно трпео трнов венац око главе Своје? Ако има, ако и њу пече „круна“ на глави Оног који је страдао да би се ми данас сложили, обожили и умножили, нека крикне под болом и нека каже „Доста, доста више. Не тражите кривца у њима, идентификујте га у нама. Ми смо завадили браћу своју, децу своју, народ свој. Ми смо хтели своје НАД ЈА, да ставимо изнад Главе Оног који је био и остао разапет у народу и кога се народ неће одрећи и пред нама покорити!!!“

И нећемо вам се покорити. Не зато што смо неонацисти или идемо за неонацизмом. Не зато што смо вехабије, већ зато што смо деца умрле Србије. А дете никада не пљује на смрт дома свог. Већ се бори даље, и даље, и даље…

И ко се препозна у овоме, и ко се пита како се зна за материјалну забрану, нека пита мене, јер колико је препознатом тешка моја знатижеља, толико је „тешка“ и мени самој.

Али ту „знатижељу“ ја у себи укротити нећу, не могу. Јер док то „знатижељно“ живи у мени, живи и моја љубав према Богу и кроз њу љубав према оном ко страда и сажаљење према оном ко се страдањем служи.

З.Д. 18.05.2009