Вести

U Srbiji nije prikazana cela verzija filma. Nedostaje prvi minut – njegov prolog u kome se govori – 12. marta smo (mi Česi) ušli u NATO. Za nepune dve nedelje NATO je bez odobrenja UN bombardovao Jugoslaviju

NIN, 14.05.2009

+++
Vaclav Dvoržak, češki reditelj i autor dokumentarnog filma „Ukradeno Kosovo”, čija sadržina je uzbunila češku javnost još pre zvaničnog prikazivanja, ponovo je bio u kratkoj poseti Kosovu i Metohiji. Za NIN govori o razlozima te posete, kao i o pokušajima da se u Češkoj zabrani njegov film koji je jesenas prikazan i na našoj televiziji.

– Pre nekoliko dana sam se vratio sa Kosova gde sam boravio sa humanitarnom organizacijom „Prijatelji Srba sa Kosova”. Obišli smo ljude koji žive u getima i logorima kako bi im koliko-toliko pomogli. U Češkoj pripremamo letnje kampove kako bi ih malo oslobodili frustracije i osećanja uplašenosti. Čak smo organizovali i usvajanje celih srpskih porodica. Ja putujem sa njima i snimam.

Koliko je vaš film uticao na to da se slika o Kosovu promeni u Češkoj?
– Qudi se za to nisu mnogo zanimali. Uglavnom su preuzimani izveštaji stranih agencija i TV stanica, kao što je CNN, i to je išlo kao događaji iz sveta. Interesantno je ponašanje čeških novinara. Recimo, novinar koji živi u Nemačkoj otvorenije i objektivnije je pisao o Kosovu, nego novinar koji živi u Češkoj.

Da li je to neka vrsta autocenzure?
– Da, uglavnom. U totalitarizmu je bila prava cenzura. Stvari su bile jasne. Mogao si se prepirati i boriti se. Ovo je mnogo opasnije. Qudi sami znaju šta ne smeju. To ukazuje na stanje u češkim medijima. O nekim temama uopšte se ne diskutuje. Neki se boje, a neki o tome ne znaju mnogo. Nemaju svoje mišljenje. Kada se radi o Kosovu bili smo pod velikim pritiskom propagande.

U vašem filmu težište je, uglavnom, na 90-im godinama na Kosovu. Ima li taj odijum prema njemu možda veze sa Miloševićem koji je vladao u tom periodu?
Postoji uverenje da je on svoju karijeru velikog nacionaliste napravio na Kosovu. Ja sam taj trenutak kada je legenda počela, u filmu pokazao. Ali sam napravio i mapu progona i isterivanja Srba sa Kosova, koji su se dogodili pre toga. To kod nas u Češkoj niko nije znao. Pokazao sam i ono što su komunisti uradili, ili prećutali jer im se nije uklapalo u šablon bratstva i jedinstva.

Vaša zemlja je prva ustala protiv sovjetskog režima. Odakle, onda, taj antagonizam i smetnje oko prikazivanja filma?
– Dvadeset godina kod nas traje autocenzura kao inercija starih vremena. Posle intervencije trupa Varšavskog pakta nekoliko stotina hiljada ljudi je izgubilo posao. U Slovačkoj toga nije bilo. Česi su se borili za demokratiju, a Slovaci za federalizaciju. Onaj koji je sa Brežnjevom napravio dogovor bio je Husak, Slovak.

Film je trebalo da bude prikazan 17. marta 2008. godine, na godišnjicu poslednjeg progona Srba. Kako je došlo do otkazivanja?
– Pitali su me kad bi trebalo da se film prikaže. Rekao sam – u martu je bilo bombardovanje i bio je pogrom Srba na Kosovu. Rekli su – u redu, biće u martu. Onda su malo odložili produkciju, tako da nismo mogli da upadnemo u martovski termin. Kada je glavna dramaturginja videla film na materijalu, rekla je da on nije uravnotežen, da je to prosrpski film. Htela je da vrši cenzorske intervencije, da nešto promeni, neke izjave, komentare.

Za mene to nije dolazilo u obzir. Na sreću direktorka je rekla – dobro, to je tvoje pravo, mi u to nećemo da se mešamo.
Kako je došlo do toga da se traži drugi film koji bi bio ravnoteža vašem?
– Kada je ipak došlo do zabrane emitovanja, napravio sam kasetu i rešio da je prikažem novinarima koji se bave Balkanom. Pozvao sam i novinare koji rade za britanske listove. Jedan od njih je odluku o zabrani objavio u engleskom dnevnom listu. Tako je krenula bura. Film je novinarima i balkanolozima prikazan u Kući narodnih manjina u Pragu, gde je bila i srpska manjina. Neko je napravio kopiju diska, umnožio ga i pustio na Internet. Na Jutjubu to je videlo 80.000 ljudi. Češka TV intervenisala je i povukla film sa Interneta, pozivajući se, tobož, na svoje autorstvo, iako ga ona nije imala. U međuvremenu to su sa Jutjuba preuzeli i drugi serveri i film je bez ikakve cenzure krenuo svuda.

Tek je onda krenula prava diskusija. Govorilo se o tabuima i zabranama i da to u demokratskim zemljama ne bi smelo da se dešava.

Češka je članica EU i članica NATO-a koji je bombardovao Srbiju. Ima li to nekog uticaja na odnos prema filmu?
– Moguće je, kao refleks na tu situaciju. Videli su da se o NATO-u odjednom govori u sasvim drugom kontekstu. To nije onaj NATO koji se borio protiv SSSR-a. Ušli smo u drugačiji NATO koji nije odbrambeni i defanzivni. Zanimljivo je da u Srbiji nije prikazana cela verzija filma. Fali prvi minut – njegov prolog. U tom prologu se govori – 12. marta smo (mi Česi) ušli u NATO. Za nepune dve nedelje NATO je bez odobrenja Organizacije UN počeo da bombarduje Jugoslaviju.

Zašto taj minut nije prikazan kod nas?
– Ne znam. Ovdašnji dramaturg, u Srbiji, koji je film pripremio za emitovanje, kaže da nije dobio celu verziju. Što je vrlo čudno. Mi smo i pravili film da pokažemo kako funkcioniše NATO i kako na Kosovu ne funkcionišu UN i KFOR.

Tokom snimanja, da li ste očekivali ono što se nameće kao rezime u filmu, a to je da je Kosovo ukradeno od Srba?
– Bio sam potpuno zapanjen. Nešto sam znao, ali kada to konkretno vidite, onda je to strašno. Još strašnije je kada vidite šta rade međunarodne organizacije, koje su obećavale da će da srede situaciju, da naprave normalne prilike, a odjednom su na strani terorista, nasilnika. Govorili su mi i prebacivali kako to da u filmu ne istupa ni jedan Albanac, iako sam ja pokazao i progonjene Albance, koji su takođe bili žrtve terorista. Te, zašto nema albanskih političara. Tražili su objašnjenje. Rekao sam da obrađujući genocid nad Jevrejima, nećete zvati Ajhmana, čuvare i kapoe.

Filmom „Ukradeno Kosovo” vi ste objasnili šta se tamo desilo. Da li je to za vas završena priča?
– Nikako. Želim posle toliko godina da napravim ponovo film o tim ljudima, jer sam šokiran onim što se dogodilo. Hoću da napravim priču o Srbinu koji živi između puta i reke, na svom parčetu zemlje. Sa druge strane je ogroman albanski hotel sa bazenom. Gore u brdu su Albanci, levo i desno su Albanci. On je bukvalno tu zarobljen i opkoljen. Ili, o selu Novaci, kod Prizrena, gde živi 26 starih ljudi, od 75 do 80 godina. Nijedno dete. Oko sela su hiljade hektara vinograda potpuno uništenih i zaraslih. O tome hoću da snimam film.

Slobodan Ikonić: NIN, 14.05.2009

 

+++

Manterov prekidač

Ugrožene su srpske enklave na severu Kosova i u Kosovskom Pomoravlju. Beograd ćuti i ništa ne preduzima, a američki ambasador poručuje da ni to nije dovoljno. Preti li nam novi 17. mart?

Kameron Manter, odlazeći američki ambasador u Beogradu, “oduševljen je Srbijom”, a kako i da ne bude. Gde se, još, njegova reč sluša s toliko pažnje? Elem, osim ove prigodne pohvale zbog koje nam je poskočilo srce u grudima, ambasador Manter je, pre neki dan, preko Foneta srpskoj javnosti uputio i poruke od kudikamo veće važnosti. “Na severu Kosova neodgovorni lideri na srpskoj strani proizvode nasilje i predstavljaju pretnju sopstvenoj bezbednosti i bezbednosti drugih,” pripretio je Manter i pozvao Vladu Srbije da ih “obuzda”. Najzad, govoreći o predstojećoj poseti potpredsednika SAD Yozefa Bajdena Beogradu (i Prištini i Sarajevu), najavio je da će Bajden, inače vatreni zagovornik nezavisnosti Kosova, “govoriti o prekograničnoj saradnji na Balkanu i perspektivi balkanskih država da se integrišu u EU”.

Istovremeno, sa Kosova sve učestalije stižu izveštaji o sukobima preostalih Srba sa bezbednosnim snagama u pokrajini, u naselju Brđani kod Kosovske Mitrovice i u srpskim selima oko Gnjilana, u Kosovskom Pomoravlju, gde struje nema već nedeljama. A Oliver Ivanović, državni sekretar u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju, skoro dramatično upozorava da je moguća “invazija” Albanaca na sever pokrajine, dok “Politika” u ponedeljak na naslovnoj strani objavljuje tekst naslovljen “Ko planira ‘Oluju’ za sever Kosova”.

A zvanični Beograd, izuzimajući državnog sekretara Ivanovića, ćuti. Bez mnogo buke proteklo je i učlanjenje Kosova u Međunarodni monetarni fond.

Šta se, dakle, sprema na Kosovu? I kada je reč o situaciji na terenu, ali i u netransparentnim diplomatskim aktivnostima, o kojima tek ponešto možemo da naslutimo iz intervjua kakav je ovaj Manterov. Pa nam diplomatsko pregovaranje o statusu Kosova, kako ga nazivaju vlasti u Beogradu, više liči na zavrtanje ruke.

Najpre, sukobi na terenu. Srbi su protestovali i dobili batine od kosovske policije, nagutali se suzavca. Gađali su ih, milosrdno, samo gumenim mecima. U Brđanima, naselju nadomak severne Kosovske Mitrovice, protestovalo se zbog početka radova na obnovi desetak albanskih kuća. Problem je, kako u iznenađujuće saglasnim izjavama za NIN kažu Oliver Ivanović i Marko Jakšić (DSS), u tome što je prekršen sporazum napravljen sa UNHCR-om pre deset godina (da nema povratka izbeglica bez saglasnosti lokalnog stanovništva), i što bi pravi cilj ovog povratka Albanaca na sever pokrajine, kako to reče Ivanović, mogla da bude “invazija na sever. To je politički projekat iza koga stoje kosovska vlada i opština u južnom delu Kosovske Mitrovice. Izdvojena su ogromna sredstva za tako nešto”. Euleks i Kfor, koji su pomagali Albancima, “učinili su to nesmotreno” (O. Ivanović) i time pokazali da “primenjuju dvostruke aršine. A baš zbog, sada pogaženog, dogovora sa UNHCR-om, preko 220.000 izbeglih Srba ne vraća se u svoje domove jer se tome protive lokalni Albanci.” (M. Jakšić)

Protivljenje lokalnih Srba, ipak, urodilo je plodom, saglasni su NIN-ovi sagovornici, jer je napravljen dogovor da se osim albanskih krene i u obnovu srpskih kuća. “Najvažnije je to što su Srbi pokazali da i oni moraju da se pitaju”, ocenjuje Ivanović. “Izrazili su svoje nezadovoljstvo, i to je sasvim u redu. Zadržali su se u koliko-toliko demokratskom okviru, i dobro je da nije bilo većeg nasilja.”

Učestala isključenja struje u Kosovskom Pomoravlju. Na Kosovu niko ne plaća struju (“Ne plaćaju je ni Albanci u Juniku, Glođanu, Streocu…”, kaže Ivanović), ali se struja isključuje samo srpskim selima u okolini Gnjilana. Teško je odupreti se utisku da je reč o političkoj odluci, sve i pored Ivanovićeve ocene da je na Kosovu “sve politika”. Šta tu Srbija može da učini, da pomogne? Malo, kaže Ivanović, jer Albanci odbijaju razgovore. Srbija reguliše napon električne energije u pokrajini, i mogla bi da zapreti da će da pritisne prekidač celom Kosovu ako srpskim selima ne bude uključena struja, tvrdi Jakšić.
Da li su sinhronizovani nemiri na severu Kosova i u Kosovskom Pomoravlju uvod u neku novu “Oluju”, u novi 17. mart 2004. godine, kako to piše “Politika”? Ivanović: “Ne isključujem takvu mogućnost. Ipak, mislim da će se Albanci uzdržati jer znaju da bi time izazvali nezadovoljstvo međunarodne zajednice.”

Jakšić: “Ni 17. mart 2004. nije se dogodio bez dozvole Brisela i Vašingtona. Ako ponovo dobiju dozvolu od svojih mentora, krenuće u akciju.” Šta, u tom slučaju, Srbija može da učini? Ništa, osim što je Oliver Ivanović dobio uveravanja od čelnika KFOR-a da su NATO mirotvorci na Kosovu od pogroma 17. marta postali pripremljeniji za takav slučaj, te da će biti sposobni za hitriju reakciju u slučaju neke nove nužde.
Tako da Srbiji, kao što znamo, ostaju samo demokratski, nenasilni modeli borbe za očuvanje Kosova.

Ta je borba, međutim, stiče se utisak, sve mlitavija. Prihvatili smo dolazak EULEKS-a, misije EU namenjene da nadgleda sprovođenje ustava i zakona na Kosovu – ustav i zakone nezavisne države Kosovo. U februaru je predsednik Srbije Boris Tadić – i to posle sastanka sa evropskim komesarom za proširenje Olijem Renom – izjavio da Srbija neće sprečavati ulazak Kosova u međunarodne finansijske institucije i, evo, Kosovo je primljeno u MMF, čije članstvo ne čine oblasti, republike ili pokrajine već nezavisne države. (Pri tom se, valjda radi alibija, prošle nedelje ovdašnjim nezavisnim medijima protura informacija da se Srbija oštro, nekakvim pismima članicama, usprotivila ulasku Kosova u Međunarodni monetarni fond. Kao da smo zaboravili na ono Tadićevo obećanje Renu.)

Beograd je, dakle, pokazao popriličnu fleksibilnost u pogledu poštovanja Ustava Srbije, sve zarad očuvanja dobrih odnosa sa Zapadom. “Blic” je, pozivajući se na izvore iz vrha, ovako formulisao novu agendu srpskih vlasti, uoči predstojećeg dolaska Yozefa Bajdena, potpredsednika SAD, u Beograd:

“Ideja je da se postigne sporazum da Bela kuća više ne podriva politiku Beograda prema Prištini na međunarodnom planu, i da odustane od pritisaka na Srbiju da čini ustupke koji bi na bilo koji način mogli da aludiraju na priznavanje nezavisnosti. Beograd bi sa druge strane garantovao da će nastaviti sa politikom koja garantuje stabilnost u ovom delu regiona, i da neće činiti korake koji bi ometali svakodnevni život građana i razvoj ekonomije, uz poštovanje stava Srbije da Kosovo nije nezavisna država. Ova politika, koja se može nazvati ne diraš me – ne diram te, otvara vrata za strateško partnerstvo Beograda i Vašingtona u čitavom regionu.”

Američki odgovor je, takođe preko medija, došao u obliku šamara – u spominjanom intervjuu Fonetu, ambasador Kameron Manter sasvim jasno je poručio da svi dosadašnji ustupci nisu dovoljni jer Kosovo mora da bude celovita i nezavisna država, a da oni koji se tome protive – lideri Srba sa severa pokrajine – moraju da budu ućutkani, a Srbija da se, zarad evropske perspektive, okrene prekograničnoj saradnji na Balkanu. Pri tom, sve ovo rekao je Manter, koji je Srbijom oduševljen, a u posetu nam tek stiže Bajden, koji se onoliko zalagao za bombardovanje Srbije i nezavisnost Kosova.

Nikola Vrzić; 14.05.2009