Вести

Саборност владика Српске Православне Цркве ближи се одређеном датуму за њихово сабирање. Предпостављамо да су припреме почеле.

З.Д. 08.05.2009
+++

Да се и они за тај датум припремају као што су почели новинари да припремају, и објављују текстове о новим калкулацијама јачине и слабости саборских „кланова“. Како ће све то на Сабору изгледати верници неће никада сазнати. Једно верници ипак знају. На Сабору неће бити српски патријарх Павле, а да ли ће бити снага Светог Духа, по љубави коју епископи имају између себе и као заједничку емоцију између себе и свог верујућег стада, народ зна да ће у тој највећој духовној емоцији и овај пут бити ускраћени.

Да ли ће Дух Свети дотаћи душе оних епископа у које народ гледа са надом?

Ако Га молитвено позову у име завета који су дали када су се духовности заветовали, али позову са скромношћу искушеника а не са чином епископа, народ може да се нада да ће Дух Свети у име народа опростити и духовно њихове душе ојачати.

Први Српски Светосавски Сабор је био у Војловици. На том Сабору био је само један епископ, епископ Никанор банатски.

Да народ нема интелигенцију коју има, запитао би се да ли Српска Православна Црква има само једног епископа, да ли се само тај један епископ осећа као светосавски православац.

Али народ зна да српско православље има много више епископа који имају мало слуха за народ и мало слуха за проблеме који су створени у православљу и као камен натоварени на народну душу.

На Сабору није било ни монаштва, ни свештенства у оном броју у којем су могли да се одазову јер српско православље ако и оскудева у монаштву, не оскудева у свештенству.

На њихову небројност на Сабору народ није ставио своју разочараност.

Зна народ да српском монаштву и свештенству данас није лако да отворено покажу своје светосавље и да са својим народом поделе радост првог Српског Светосавског Сабора.

Зашто им није лако? Да ли им брани комунизам? Да ли их сакати демократска структура државе Србије, или им брани неко трећи?

Комунизам је сува икебана која подсећа да је некада својим црвеним цветовима омамљивала српске православце.

Демократска структура државе Србије довољно смета себи у проналажењу пута из врзине у коју је увела и своју демократију и народ коме је ту демократију обећала, да би се бавила гушењем светосавља, а и не баве се. Више од очекиваног поштују српске светиње, поштују српске црнорисце и пуштају народ да налази утеху у вери, кад је већ није могао наћи у њиховим обећањима.

Ко су онда ти трећи бранитељи због којих свештенство и монаштво није дошло на први Српски Светосавски Сабор у Војловици?

Да је точак некада горе, некада доле, говори и истина да су бранитељи нико други већ светосавски епископи.

Као што мачка чека свог миша, тако су и српски епископи чекали да виде ко ће то од њиховог рукоположеног „власништва“ доћи на Сабор у Војловицу.

Недолазак монаштва и свештенства није био пут затрт њиховим страхом, већ смирење њихове мудрости да остану ту где их народ има и тиме избегну казну због које би народ могао да их изгуби.

Да је кажњавање нови одељак епископског хришћанства, говоре примери из Жичке епархије.

Као што се народ некада питао ко ће заменити епископа Василија, тако смо се и ми питали ко ће заменити епископа Стефана.

Одговор на то питање добили смо доласком епископа Хризостома.

Прво веће сабирање око новог жичког епископа имао је народ у храму Св.Саве у Краљеву.

Тренутак саборности у именованом храму одисао је гласним анатемама. У послушности према епископу црнорисци и народ су громогласно за њим понављали АНАТЕМА, на све оно што је он изговарао.

У једном тренутку свима нам је било тесно у храму. Громогласно АНАТЕМА, почело је да страхом шири своју моћ и да потискује мир из душа. Младо биће је стајало поред мене. Ухватио ме је за руку и рекао „Ја морм да изађем, хвата ме страх од овога и бојим се да ћу се онесвестити“…ухватила сам те младе, нежне прсте својим прстима и одговорила му „и за мене је ово нелагодно, али остани да би упознао и овакву нелагодност и да би кроз живот могао да савладаш ти њу, а не она тебе“…стиснуо ми је прсте и рекао „Пусти ме молим те да изађем, мука ми је, зуји
ми у ушима, овако код оца није, поред њега се осећам заштићен, а ово ме плаши (отац поред кога он налази заштиту свог бића је духовник кога моћ назива конвулзивним духовником).

АНАТЕМА anatematizirati (gr.)

prokleti, baciti prokletstvo na koga ili što; isključiti iz crkve.

Сва објашњења анатеме могу да се сврстају у начин којим епископ Жички прилази свом („непослушном“) свештенству, монаштву и верујућем народу.

Покушао је тројицу свештеника да одцепи од светиње у којој служе Богу и народу који их је (народ) као пастире са радошћу својима звао.

Зашто је то желео? Зато што је у њима видео светосавце.

Онда је дозволио да у храму у Душковцима, у току служења литургије, из олтара изађе свештеник са манирима новог литургијског тока. Када је народ подигао глас заштите светосавког служења, немир који је уследио јер епископ није желео да овлада ситуацијом, за све то није суду предао свештеника који крши Одлуку Сабора, већ је за немире оптужио конвулзивног духовника.

Таман се заборавио тај, за све, болан тренутак, епископ Жички се сетио да своју моћ може да покаже и у манастиру Благовештењу (Овчар Бања).

Његовој духовности није блиско сазнање да у једном манастиру могу скупа подвиг монаштва да носе монах и монахиња.

Понудио је монахињи Февронији одлазак у боље. Понуду није упутио из ширине свог дародавања, већ из знања да монахиња Февронија неће моћи да прихвати његову понуду, и њеним одбијањем његовог даривања имаће разлог да њу оптужи за непослушност а себи да пружи прилику да опроба разбијање светосавља у манастиру Благовештењу.

Да мушкарци ратују, а жене борбу носе, показало се и у случају монахиње Февроније.

Она је борбу понела као и свака жена, мајка, која је борбу носила док су мушкарци ратовали.

Жена-мајка је сваку борбу трпељиво носила јер је тим ношењем чувала тело свога тела.

Монахиња Февронија борбу носи јер тим ношењем чува разапето тело Оног коме је звет дала.

Зашто је монахиња Февронија одбила послушност жичком епископу?

Зато што је, као и народ, увидела да Жички епископ не носи послушност према Богу, завету, митри, жезлу у руци и као такав не носи ни послушност према саборским одлукама.

Ако епископ може себи да дозволи да се понаша спрем своје воље и да том вољом манипулативно користи канонске одлуке, зашто онда и ми „обични“ не би на његов епископски рад гледали као на лице које је у Жичкој епархији на привременом раду.

Ко год се понаша као да је ту привремено, не улаже много у квалитет оног што ради, већ улаже у квалитет оног што за себе жели из тог рада да извуче.

Ко је желео да зна више, сазнао је да ни епископ нема право да у свом епископском простору држи монахињу, или обичну хришћанку.

Ко је желео искрено да продре у науку хришћанства, сем љубави и очувања душе ближњег, грубости пронашао сигурно није.

У епископу жичке епархије сви проналазимо грубост сакривену у канонским обавезама, и због бљутавог укуса који у нама проналази епископ, следе нам опомене, за њима казне.

Зарад ћуди нашег епископа, наше монаштво и свештенство није дошло на Сабор у Војловицу.

Некада се духовност сабирала на једном месту, и тим сабирањем хришћанство је одољевало свим прогонима из спољнег света. Данас православно хришћанство трпи прогон из своје унутрашњости и због те унутрашњости данас се хришћанство мора чувати кроз речи Господа и зато, будемо лукави као змије и безазлени као голубови.

Да би одбранили оданост Богу и потврдили да Његове речи нису узалуд изговорене и да Његово тело није узалуд трпело, морамо мудро стати на пут онима који нас оптужују, осуђују, протерују па иако митра стоји на њиховим главама, па иако они за себе кажу да су врховна власт православља.

Православље има само један врх, и на том врху се налази само једно Свето Тројство, све друге врхове подигла је људска амбиција, све друге казнене законе спровео је само људски ум.

У трци ко ће на Сабору бити јачи, моле се епископи да пронађу простор у предаху журбе и да се осврну на народ.

Овај народ неће утихнути пред њиховом власти, њиховим казнама и њиховом протеривању.

„Батина“ је увек имала два краја, па је има и данас.

Ако епископи (част онима на које се ово не односи) не призову веру себи, кад већ они не желе њој да се приближе, не престану са самовољним диктатурама, народ ће се организовати и почети епископе судовима да предаје.

И Устав Србије штити верника тако што забрањује верску дискриминацију.

Данашњи Срби светосавци, православци, трпе верску дискриминацију од стране својих у раскоши разбашкарених епископа.

Кажњавају нам право на вероисповест, а наша вероисповест је светосавско православна.

Удаљени од монашке скрушености, од монашког одрицања, од монашког тиховања, од молитвеног подвига, прилепљени уз светску раскош, уз трку да приграбе више, дали су себи за право да мењају литургијски поредак.

Мењати литургију, одлучивати шта је у њој добро а шта подлеже променама, могу само духовни подвижници. Они уз чије знање је припојен Дух Свети.

И поново кажем, и већ ми је лоше од сталног понављања, епископи су пастири Господњи, апостоли стада због којих се они апостолима зову.

Господ је стопама својим ходао са народом и по тврдом и по меком хришћанском путу. Апостоли исто тако.

А данас, како данас верски поглавари улазе међу свој народ?

Папу возе у покретном инкубатору, а ови наши православни поглавари стадо своје обилазе удобно смештени у металном оклопу велике коњске снаге. Да би им излазак на тло био сигурнији, понеки од њих позивају чуваре јавног реда.

Па коме се онда ми покоравамо? Пред ким ми то треба да стрепимо? Због кога то ми треба веру да оставимо и да прихватимо њихову верску теорију?

Због оних који нам пред очима душе подцењују босоногог Господа?

Због оних који нам пред очима душе подцењују уморне ноге Господњег хода са босоногим народом?

Народ поручује епископима, да у паузи саборског заседања, поклоне пажњу и народу и народној одлуци да неће одступити са пута светосавља и да неће дозволити да се монаштво и свештенство из простора њиховог дома удаљавају и протерују онако како се епископу прохте.

Када епископ покаже све врлине које захтева трон на који му је дато право да седне, када епископ покаже да се он сам држи свих канонских одредби, онда се народ неће мешати у њихове одлуке.

Тад народ неће имати разлог за то јер ће пред собом имати епископа достојног да призове снагу Духа Светог у доношењу свих својих одлука.

А докле год епископи од себе праве снагу духа над народом, над светињама, над заветованима, над светосављем, народ ће бранити оно што му припада и оно што му је као обавеза да одбрани од предака на чување предато.

Епископи, нека ваше окупљање на Сабору буде испраћено вашом пробуђеном савешћу, тад ће засигурно и снага Духа Светог међу вама бити. Јер човекову душу и човеков ум ништа јаче не буди и не чисти као што ту снагу има савест коју човек у својој подсвести носи.

З.Д.08.05.2009