Вести

Дух Равне Горе и Дуг Равној Гори појмио сам, хвала Богу, од Равногораца. Већина тих Равногораца које сам имао част да сретнем данас су мртви. Молим Бога да им да спокој души и да им грехе опрости.

за новинар.де Часлав М. Дамјановић, 09.05.2009

+++

Горо… Заклетво наша!

На планини Равној Гори, иза села Прањани, изнад села Коштунићи, на испашама засеока званог Ђедова колиба, у мајско предвечерје 1941. године, српски домаћини подарили су гостопримство групи ненајављених родољуба.
Тај једноставни чин српског гостопримства намернику, био је зачетак Равногорског покрета, Равногорске борбе, Равногорске мисли, и Равногорске Жртве, који се слави као Дан Равне Горе.

За разлику од антихришћанске митологије Западне Европе у том чину нема никакве тајновитости, никаквих непроналажљивих шалица, никаквог чаробног штапића, никаквих шарлатанских магичара нити превејаних хипнотизера. Насупрот рекламираној европској измишљотини, у једноставном чину српског гостопримства садржана је Србима поверена Хришћанска Одговорност Правог Славља:

Чувај!
Чувај “oно што је теби поверено, а не оно што си пронашао“!
Чувај “оно што си примио, а не оно што си измислио“!
И питам зато – зашто то није оно што памтимо на Дан Равне Горе?

Горо… Знамену наш!

Равну Гору не треба тражити у гробу јер она није тамо. У гробу је траже само отпадници и шићарџије који од ње очекују земаљску власт да их постави с десне и леве стране престола, као што су Јевреји тражили Христа у гробу, очекујући, да ће им створити земаљско царство и ослободити их ропства. Равну Гору и данас траже у гробу сви они који безгранично жуде за земаљским богатсвима и влашћу, гурајући у гроб њену Реч коју не чују. Авај, сви ти су у зблуди. Није Равна Гора у гробу, нити је икад била, јер Вјерују Истине и Правде не може се оковати у мртву форму. Као што се Божија Љубав и Правда не могу укалупити у пролазне норме, тако се ни Правда и Љубав Равне Горе не могу удружити са грамзивошћу, нити укалупити у догматику – јер Дух је њен у нама. А Дух јесте Благодат која се не може ни оковати нити укалупити. Као што је Свети Дух Царства Божијег у унутра у човеку; и као што је чак и с оне стране гроба, и као што је свугда и свагда вечит за вјеки вјеков – тако је и Дух Равне Горе вечито живи унутра у нама, јер у Срба Савест јесте и свугда и свагда.

Појимање Духа Равне Горе заиста је зачето из нашег појимања Правог Славља Српског Духовног Бића, а тај Српски Дух Правог Славља јесте и са “оне стране гроба“ јер јесте заиста наше једино име и презиме којим се прозиву Божијем одазивамо – како би се данас рекло, једина наша гена, идентитет наш, и интегритет – Крст наш… радосни.

Не померајмо „међе отаца“

Данас, неколико дана пре прославе Дана Равне Горе, догодио се најзад један Српски Тренутак, који ће, посве изгледа бити памћен у доброј мери равногорскијим чак и од прославе на планини Равној Гори. У равничарском крају преко Дунава, који је непријатељ намерно затровао да би нам унаказио будућност, као злокобним лешинарима окруженом рафинеријама – у манастиру Војловица догодио се Тренутак Српске Савести. И како то рече Отац Николај, игуман манастира Црна Река, у Беседи на Српском Свенародном Светосавском Сабору у манастиру Војловица “време у коме живимо је време препуно саблазни“ јер се “померају „међе отаца“.“

Напомињем да сматрам апсолутно неважним да ли је Отац Николај уопште икад размишљао о Равној Гори, и да ли је поштује или не. Зато што је разлог због којег кажем да је овај Тренутак Српске Савести у манастиру Војловица, углавном, па можда чак и искључиво Чистотом Духовне Снаге Оца Николаја, закорачио у нашу стварну српску историју “равногорскијом“ Чистотом Духа Равне Горе – тај што је његова реч – заиста реч нашег Српског Националног Духа за којим већ предуго чезнемо:

Реч Спаситељева: “Буди веран до смрти  и даћу ти венац живота“
(Откр. 2, 10)

Чувај “oно што је теби поверено, а не оно што си пронашао; оно што си примио, а не оно што си измислио“ јер “предање је ствар учења, а не умовања; оно се даје свему народу, а није парцијални посед; то је ствар која је дошла до тебе, а не коју си ти открио; према њему треба да се односиш не као онај који је то пронашао, него као онај ко то чува, не као утемељивач, него као следбеник, не као вођа, него као вођени.“ (О. Николај, Беседа у Mанастиру Војловица, 02/05/09)

У томе је суштина Правог Славља – Чистоту чувати и бранити.
Чувати Правду Божију – и бранити Правду Божију.

И како рече и сам Спаситељ, из те стварне суштине проистиче и непресушна Доброта Српског Војника:
“Буди веран до смрти и даћу ти венац живота“. (Откр. 2, 10)

Чувај и брани, веран до смрти – тој Доброти Српског Војника, и том Венцу Спаситељевом био је одан Равногорац – зато јер је тој Доброти, и том Венцу Чувања и Брањења одан неуништиви Српски Национални Дух који живи у Светосавском Српском Народу.

А онај војник који се од памтивека претвара као да је “Христов“, и као да је “сестрински“ – а који мрзи и убија у име “норме“ – тај “не верује Предању Васељенске (Саборне) Цркве – неверник је.“ (Цитат парафразиран, из истог)
Јесте неверник сваки онај ко се именом Спаситељевим кинђури зато да би убијао и мрзео у име укалупљених пролазних норми – зато велим, равногорскије су од свега реченог у скорашња времена о Равној Гори – речи Оца Николаја у манастиру Војловица:

“Демонску сличност истини треба одбацивати због тога што је привидна демонска истина штетнија од саме лажи“. И јесте “штетнија“ јер “методи затирања“ јесу “до детаља разрађени у лабараторијама Ватикана и анонимних светских моћника“, и јер се “спроводе, нажалост, и уз помоћ мрачних синова из нашег народа“. (Исто)

Није “Српски национални Дух исувише уморан од свега“, и не налази се ни пред каквим “измаком снага“, нити измаком “правог и здравог расуђивања“; није “Србска Светосавска Свенародна Саборност“ никакво “ново/старо светло“, нити путоказ “будућих односа“ – јер Право Славље није никакав “средњем пут“! (Цитати из беседа других учесника Сабора у Војловици, 02/05/09) Један је једини Пут Исусов – а тај једини Пут једини је у генама памћења Предања верног Му српског народа “које није ништа друго до незаписано Свето Откривење“. (О. Николај, Беседа у Mанастиру Војловица, 02/05/09)

Скрнављење је предпостављати Дело Растково норматском шаблону “до детаља разрађеном у лабараторијама Ватикана и анонимних светских моћника“ као некакав “Светосавски национализам“. Таквим предпостављањем належе се на злочинаштво “демонске сличности истини“! Та обмањивачка “демонска сличност“ мора се “одбацивати због тога што је штетнија од саме лажи“ јер то и јесте баш оно што Растко учини:

Истину Правог Славља разлучио је од “демонске сличности“!
Разлучио је Чување и Одбрану Светог Духа од “сестринске“ мржње.

Разлучио је Хришћанство од неверника!
Зато је Растко све то разлучио – зато вечитост Откровења Светог Духа живи у Срба неуморена. И неуморна.
Чистоту Српског тренутка у манастиру Војловица, коју ја појимам равногоркијом од свих скорашњих тренутака, најбоље изражавају речи једне искрене српске Православке “осећало се духовно јединство присутних и спремност на истрајну и упорну борбу за своју Цркву. Поново сам осетила узбуђење и љубав према отаџбини, слично као када сам била далеко од ње“ јер сам се на Сабору “после много времена осетила окруженом истомишљеницима.“
Зато кажем “равногорскији“ јер је био то тренутак Савести.

A као и Српство, Равна Гора је баш то:
Тренутак искрене Савести пред Одговорношћу Божијем.

Српски Парастос

Пошто Равна Гора није никаква освета, никакав култ, никакве “псовке“, никакво подригивање, никакво подругивање – због чега ми, Срби, и због чега наша Српска Црква, не удостојава Равногорце бар најобичнијим православним Парастосом? Не само на скупу на Равној Гори него зашто нема Парастоса у свакој цркви, у сваком домаћинству, у свакој школи, у сваком јутрењу?

Грозније је то скрнављење од свих наших пљувања по себи. Равна Гора је Светиња наше српске православне Савести, наше праштање, наше покајање, наше чување. Наше Духовно национално бића засновано је на Светињи Савести Правог Славља – зашто онда не одајемо дужну пошту нашим побожним душама? Парастос јесте Помен Мртвим Јунацима – али сходно духовној суштини Христовог Откровења – хришћанским парастосом наставља се живот.

У нашем покајању пред Богом такав немар је неопростив. Неопростив је према оданости Благодати датој сваком од нас, а поготово је неопростив немар наше Цркве према оданости датој јој Благодати.

Дан Српске Савести…

На дан 15. априла 1941. године, Дража Михаиловић је срушио мост преко Саве код Брчког: “сам je постављао динамит и бомбе испод моста и на мосту, а моја је улога била да му додајем материјал“, записао је генералштабни капетан Миодраг Вуковић. “Сатима се Дража вртео по мосту, час се пењао на врх моста, час висио са стране и испод моста везујући динамитске шипке уз стубове и подупираче моста. Све је он то сам радио, јер смо ми остали били неуки у том послу“.

“Око подне, Дража је дигао мост у ваздух уз страховиту експлозију и потрес. Када су експлозив и све бомбе експлодирале, мост се преломио и парчад су летела свуда по околини. Скочио сам у један ров поред саме обале близу моста, и посматрао са чуђењем и дивљењем Дражу – стајао је усправан и хладно посматрао рушење“.
Запитао сам га:

“Господине пуковниче, зашто не користите заклон?“

Дража је одговорио:

“То није потребно, боље видим овако!“ (Сведочење генералштабног капетана Миодрага Вуковића, Не признајем капитулацију, Б.О. – Н.С.)

Тог истог дана, при пролазу кроз Добој, Дража је примио “Кратко, срамно наређење Врховне команде“:
“Обуставите сваку акцију!“ (Не признајем капитулацију, Б.О. – Н.С.) Дража је одбио да изврши наређење.

Дан Туге… за Српском будућношћу

Ваљда истог дана ујутру, генерал Драгослав Милосављевић, Дражин предпостављени, коме је Дража био начелник штаба – срео је Дражу на друму. “Сматрајући Дражу још као члана мог претпостављеног ми штаба, упутих му неколико прекорних речи због нагомилавања трупа и комора на раскрсници“.

“Дража ми није ништа одговорио, али ме је погледао тако замишљено и тако тужно да изгубих вољу за било каквим објашњавањем. Поздравих се и похитах ка дивизији.“ (Исто)

Ваљда истог тог дана, био сам ученик првог разреда основне школе “Цар Душан“ у Скопљу. После бомбардовања 6. априла мајка и ја избегли смо у бежанију на брдо Водно.

Сећам се спавања на слами. Сећам се јурњаве мишева кроз сламу. Сећам се да нисам уопште заспао преплашен мишевима који су котрљали орахе кроз сламу. Чудо неко… сећам се као да је јуче било.

На повратку у Скопље сећам се гомиле наших официра у раскопчаним шињелима са црвеном чојаном поставом како безглаво прескакачу жбуње и шине журећи кроз блато некуда искоса од нас…

Деценијама доцније, претпоставио сам да је то био баш тај дан када је Дража срушио мост. Можда грешим, али предпоставио сам то јер је једино то “кратко и срамно наређење“ – “обуставите сваку акцију“ – могло да буде разлог нашег повратка са Водна и обезглављеног бега наших виших официра.

А онда, много доцније, кад сам читао о сусрету Драже и генерала Милосављевића, остао ми је у сећању тај Дражин “замишљен и тако тужан поглед без речи“, који ме је потсећао на Шекспировог Хамлета. Иако сам током студирања на чудан начин био резервисан према Шекспиру, Хамлета сам заволео углавном због филма Лоренса Оливијеа. Дражин Хамлетов “замишљен и тако тужан поглед без речи“, већ тада, у мом првом животу у Титовој Југославији, значио је за мене тугу за изгубљеном Правдом… тугу онога ко зна издају – а не сме о њој ни реч да прозбори. И заиста… тих давних дана, мој будући живот био је маркиран тугом српске будућности.

Не признајем капитулацију

Тог истог дана се “Дража са својим одредом сукобио са Немцима код села Шеварлије и тај дан, 15. Април 1941. године, сматрао је као почетак своје борбе против окупатора, који је у исто време почетак прве гериле у покореној Европи у Другом светском рату“, што “потврђује и Дражин телеграм, две године касније, 6. септембра 1943. године, Краљу Петру Другом под бројем 1461“. (Исто)

По речима Слободана Јовановића “у историји Србије XIX века било је знаменитих државника и војвода о којима су се историчари много бавили, али о којима у народу нема ни приче ни песме“. Међутим, ђенерал Михаиловић “ушао је у ред оних легендарних личности које имају да служе поколењима за пример“, јер “те су личности једна врста народне савести“. (Слободан Јовановић, Михаиловићево дело)

Тог давног дана, стар осам и по година, нисам наравно имао појма о Дражи. Тек читав један живот доцније, у мом другом животу, у избеглиштву, постаћу свестан да је тај мој други живот, о коме тада још нисам имао појма – почео заправо тог кишног, блатњавог 15. априла 1941. године. Хвала Боже, што си ме тог давног дана сусрео са Српском Савешћу. Хвала Боже, да ми савест ниси “калио на челику“ нити на “нормама грамзивости“. Хвала Боже, да си ми савест истесао на Чичи Равногорском, на равногорским “поколењима за пример“.

Ђурђевданска пошта застави

Поручник Павле Мешковић у свом сведочанству “Од Босне до Равне Горе“, каже, на Ђурђевдан, 6. Маја 1941. године, “када је одред прешао друм Бајина Башта – Ужице, код једне усамљене кафане, док је лагано падао снег, Дража је зауставио одред, наредио да се развије војничка застава 41. пешадијског пука, коју је заставник Божо Перовић истакао на пушци са бајонетом и одред је тако одао пошту застави“.

Затим је “Чича честитао славу, пољубивши се са свима, као да је предосећао трагичну субину своје родне груде и свог српског народа“.

Тог тренутка, речима “Не признајем капитулацију“, Српски “Чича“ започео је “нову страницу историје српског народа.“ (Не признајем капитулацију, Б.О. – Н.С.)

У мом покушају да данашњим нараштајима, а и себи, доближим схватање Српске Савести, неважна је збрка око датума, места, имена… Многи Равногораци рекли су ми да је током рата Осми Мај био слављен као Дан Равне Горе и ја се тога држим. Али, онолико колико није важна збрка око датума – толико је важно нешто друго – прво, да стизањем на Равну Гору заиста “почиње нова страница историје српског народа“, и друго, да према личностима попут, “ђенерала Михаиловића“, које су “народна савест“ – јер су “својим примером обележили познијим нараштајима“ дужност, дуг и одговорност – како каже Слободан Јовановић – “познији нараштаји морају да пазе да се докажу достојним тако великих предака.“ (Исто)

Из овог Јовановићевог закључка произилази суштина нашег стварног данашњег Српског Проблема – Проблем наше Српске Савест:
Ми, познији и млађи нараштаји – нисмо се доказали достојним нове странице историје српског народа.

“Сучим ћемо изаћи пред Милоша и пред друге српске витезове који живе доклен сунце грије?“

Са овoм опоменом “владике Данила у “Горском вијенцу“ оним Црногорцима који су скренули с правог пута“, Слободан Јовановић пореди доказивање млађих и познијих српских нараштаја пред одговорношћу Српској Савести Равне Горе.

И заиста, данас, осим што је очигледно да је циљ комуниста и свих осталих некадашњих и садашњих непријатеља Срба – уништење Српске Савести, такоше је ,на жалост очигледно да ми, познији и млађи српски нараштаји, нисмо дорасли задатку Одбране и Чувања.

Српска Савест је издана. Том издајом заправо се наставља мучка издаја Равне Горе коју су починили странци који нас мрзе у сарадњи са домаћим сарадницима окупатора.

Шта доказује да јесмо издали Српску Савест?
“Србија треба да се од комунистичке диктатуре “транзистује у демократију“ – зато што је терор комунистичке диктатуре, исто као и у свим бившим комунистичким земљама, одузео Србији слободу баш зато да би joj спречио “потенцијал“ за “развој демократије“!

“То је, зар не, данашње “званично“ тумачење у целом-целцатом свету! Према томе, суштинско питање је због чега је пост-Милошевићевска Србија изузетак? Зашто је ДОС само сменио Милошевића и испоручио га у смрт а уопште није ни до данашњег дана започео рушење Тиотизма у Србији?“

“Као и у свим осталим бившим комунистичким земљама света комунизам није био никаква апстракција – тако ни у Србији комунизам није био никаква апстракција него је био Титоизам!“ (“Транзиција сломљене кичме“, аутор, Новинар.де)

И шта се догађа уместо Ослобођења?
Нуди нам се некакво “ново одушевљење“, а Црква нам испод жита подмеће некакво “ново Православље“! А на супрот том изигравању, по речима Слободана Јовановића, “познати Његошеви стихови о Карађорђу дали би се применити и на ђенерала Михаиловића:

“Из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.“

Конгрес у селу Ба – на супрот малобројним добронамерним данашњим историчарима који га с правом сматрају закаснелим у односу на нашироко рекламираних вештачких засједања Авноја – јесте суштински важан из стварне историјске перспективе:

На том првом и једином званичном сусрету са представницима политичких странака, Равногорски покрет као целина, и Југословенска војска у отаџбини као таква – доказали су да се суштина, циљеви, и савест Равне Горе – нису – променили од давних дана њеног зачетка!

Нису се променили нити у односу на Југославију – ослобођење државе од окупатора и обезбеђење слободе целокупном становништву да се по завршетку рата изрази хоће ли да живи заједно или не, и под каквим режимом жели да живи; нити у односу на Други светски рат – победа над Нацизмом и сраданицима окупатора; нити у односу на Србе – уједињење свих српских земаља; нити у односу на послератну политику, политичке странке и политичке идеологије – никакво мешање нити Војске у отаџбини нити Равногорског покрета, никакво натурање ма каквих политичких, идеолошких или страначких решења!

Ту духовну чистоту Равне Горе најизразитије доказује одговор Драже Михаиловића Живку Топаловићу, који му је у селу Ба предложио бекство у емиграцију:

“Ми ћемо продужити нашу борбу како нас Бог учи!“

Наравно, Дражин одговор Топаловићу јесте доказ непоколебљиве верности Равне Горе Правом Слављу – “Буди веран до смрти и даћу ти венац живота“. (Откр. 2, 10) Тај општи непоколебљиви Дух оданости Србије Правом Слављу, очитује се и у писму владике Николаја Велимировића, које је у фебруару 1945. године из Дахауа, преко једног заробљеног четника који се спремао да бежи из логора, упутио Дражи Михаиловићу, у којем му, између осталог, упућује заиста пророчанску поруку:

“Овај рат је највећи у историји рат Христа против антихриста. То сви за сад не виде, али ће ускоро видети. Јер ће се матераијалистички рат јавити на крају као верски.“ (Писма, архиви Војноисторијског института, ВК-П-615/26/2)
Данас знамо да да је владика Велимировић био у праву – данашњи богохулни покучаји да се ликвидира Право Славље јесу проистекли директно из издаје циљева Другог светског рата.

Дража је одговорио владики 18. марта 1945. године:

“Са нама су сви честити синови нашег народа и ми данас, водећи ову тешку али часну борбу, само вршимо оно што наш народ жели и тражи од нас.“ (Исто)

Ове једноставне војничке речи непобитно доказују да је Равногорство наставило историјску Савест Српског националног духа и да се чедност и часност те Савести нису ни за длаку променили од оног давног дана када су први Равногорци ступили на Равну Гору.

Српски “Чича“

Дража и Равна Гора заиста су се дигли на оружје – за народ!
И баш зато, по речима Слободана Јовановића, “међу савременим Србима ђенерал Дража Михаиловић је јамачно једини чија ће успомена остати не само у аналима историје него и у народном предању“. (Слободан Јовановић, Дражин мит) Јер баш зато – због Савести – српски “народ га је брзо заволео, што се види и по надимку који му је дао“ јер је “народну љубав без сумње заслужио својим родољубљем и својим ретким моралним особинама, о којима сведоче сви они који су с њиме имали заједно да раде. Зато је његова лична вредност учинила тако јак утисак на народ.“ (Исто)

“Историјска перспектива из које ће се ђенерал Михаиловић посматрати мењаће се непрестано; али шта се неће мењати, то је његов мит, то је она његова слика коју је народна машта створила. Народ га је ставио у исти ред с јунацима народних песама – и то је било сасвим право; јер је у једној од најтежих криза у народном животу ђенерал Михаиловић схватио народну душу боље него ико други“. (Исто)

“Булумента“

На супрот светачком досегнућу Равногорства и Србије одржањем Српске Савести чистом и чедном упркос свим издајама и политичким прљавштинама, стање међу такозваном нашом ратном “емиграцијом“, којe се и данас најтрагичније одражава на наш опстанак и будућност, најбоље је оценио Словенац Вјекослав Фаркаш, поручник Југословенске краљевске војске и један од главних сарадника генерала Миодрага Дамјановића:

“Понекад жалим што немам перо једног Бранислава Нушића, јер мислим да нема бољег материјала за комедију него што је она наша булумента у Лондону.“ (“Биографија ђенерала Миодрага Дамјановића“, Удружења бораца Краљевске југословенске војске “Дража Михаиловић“ у Великој Британији)

Тек данас је Српском народу јасно да нема боље дефиниције негдањих сарадника окупатора и данашње Пете колоне:

“Булумента“!

Док је Српски народ крварио и док је Запад увелико ковао мучку издају Равне Горе и српског народа у корист усташа и комуниста, Константин Фотић, који је од 1935. године представљао Југославију у САД, сећа се да му је Никола Тесла “са дивљењем говорио о борби Драже Михаиловића“:

“Једном приликом рекао ми је да ће Равна Гора остати забележенa као једна од најлепших страница наше историје.“ (Константин Фотић, “Успомене на Николу Теслу“, “Слобода“, Чикаго)

Међутим, данашњи њујоршки петоколонашки “Југоцентар“ постојао је већ тада! И истоветно данашњим, и тада давно, Центар су “опскрбљивали“ српски издајници попут познатог Савице Косановића.

“Годину дана пред смрт Тесла је био јако физички оронуо. Када је под јесен 1942. године почела бесомучна кампања против Драже и његових јунака, Савица Косановић, злоупотребљавајући родбинске везе са Теслом, покушао је и њега онако старог и оронулог да увуче у ту срамну акцију, коју је водио по злу познати “Југоцентар“.“
“Савица је настојао да од Тесле добије неку изјаву, којом би поздравио Тита и партизане, као носиоце једног новог доба у Југославији“ и да “наведе Теслу да се као “хрватски Србин“ огради од осуде страшних усташких покоља и да их представи као једну трагичну последицу грађанског рата.“

“Ни Савица ни бан Шубашић, који га је у томе својски помагао, а који су били на челу ове пропаганде, нису у томе успели, а Тесла је до смрти остао веран син српског народа.“ (Исто)

Позната је чињеница да је већ у јесен 1942. године, здружена савезничко-нацистичка завера намеравану издају Равне Горе и Србије и довођење титоистичко-усташке диктатуре на власт над послератном Југославијом маскирала као некакв “грађански рат“! Такође је познато и да је исту обмањивачку маскараду – иста завера – поновила и 1991. године када је у корист наследника некадашњих сарадника окупатора организовала антисрпско растурање Југославије које је такође прогласила за некакав “грађански рат“!

Срби су лажно оптужени као некакви иницијатори обеју ових лажних “грађанских ратова“!
Осим тога, петоколонаш Савица Косановић, у име њујоршког антисрпског “Југословенсог центра“, покушавао је да насамари оронулог Теслу истом обманом некаквог “новог доба“ – баш као што иста “булумента“ данас покушава да нас насамари чак и “новим“ Православљем – зато да би нас спречила да се ослободимо од историјских лажи и од сазнања истине о мучкој издаји Равне Горе и Србије, и истине о довођењу на власт Титоистичко-усташке диктатуре.
“По злу познати амерички Југоцентар“ није се “уморио“.

Али, ни Српски Народ нити Равна Гора нису “уморни“ од борбе Правог Славља за Истину и Правду јер то је срж Српског духовног националног бића којем је јасно да је данас на удару истих сарадника окупатора. У обмањивању и лажном клеветању једини новитет је “Ново Православље“! Tада, давно… бар је већина наше Цркве била уз Право Славље. Зато давне речи светог владике Николаја Велимировића, упућене Равној Гори из утамничења у концентрацином логору Дахау, данас заиста звуче прорчански:

“Бог Вас благословио велики војводо и јуначе наш. И Вас и све Ваше сатруднике и сапаћенике, борце храбре за Крст часни и Слободу златну. Малена је земља Србија, али је велика, и све већа бива, Небеска Србија, моћна и неодољива. Нека Вам је Небеска Србија на помоћи. Јачи су мртви од живих. У Бога нема мртвих. Где је Бог ту је већина, ту и победа.“

Владикина пророчка синтеза Косова и Равне Горе у “све већем бивању Небеске Србије“ јасно исказује нашу српску духовну суштину – неодољиву моћ Чувања и Одбране Правог Славља од хулење и светогрђе такозваног “новог“ – које није ништа друго до отрцани антихрист. А владикина опаска да “где се Бог псује, ту је пропаст готова“, очигледно се односи на петоколонашку “булументу“ сарадника са окупатором, укључујући и комунисте, и на њихове данашње наследнике. Зато нас свети владика упућује:

“Нека буде света војска и свети народ“ јер “Бог је свемоћан, Он Охоле обара, а кротке прославља.“
…а Хришћанин увек такав и бејаше.

Убиство Савести

На Равној Гори били су припадници разних политичких странака, али страначка припадност и политичка опредељеност биле су тотално безначајне, јер је Равногорцима доминирало национално осећање:

Оданост, верност и љубав према отаџбини и свом народу; и оданост заснованости Српства на историјској часности и његовој оданости Божијој Правди и Истини Светосавља.

Са убиством Драже на српску сцену ступила је Партија.
Са Партијом на српску сцену ступила је Идеологија.

Упркос смакнућу Милошевића наставило се и једно и друго.
Уместо диктатуре КПЈ створено је више различитих политичких странака. Међутим, странке су наставиле улогу КПЈ – без Партије нема успеха. Истоветно диктатури КПЈ, под различитим политичким странкама настављена је истоветна подређеност идеолошком. То је спречило буђење националне одговорности и оставило народ на цедилу. У пост-Милошевићевској Србији одговорност и оданост нацији и отаџбини и народним циљевима – уопште не постоје. На то се надовезало и срозавање Цркве, која не само да не подупире општи морал већ га својим поступцима још више срозава, а да и не помињемо национални морал и родољубље…

Убиством Морала убијена је Одговорност.
Убиством Одговорности убијена је Савест.

Тако је Србија измрцварена:
Неопорављена од ратних страхота, усташког ножа, комунистичког унакажења – измрцварена Србија припремљена је за жртвену ломачу европске и ватиканске мржње под лажном клеветом да се наводно “закочила у времену“, “лудачки“ се држећи своје “националне приче“ – “национална прича“ је Чување и Одбрана Правог Славља Небеском Србијом од Косова до Равне Горе. Најстрашније је да је ову богохулну лажну клевету Србији и Правом Слављу изркела најмљена срозана булумента која је узурпирала нашу Цркву.

“Национални Дух је једина основа живота једног народа.“

Српски национални дух је благодатни организам зато што стваралачки живи и делује Духом Православља, а не из разлога што је некада давно задобио или узаптио некакву тапију па је сада чува као ризницу на основу које кажњава одређене харизме. Тако, као и Косово, и Равна Гора је била, а и данас јесте – стваралачко деловање Српског националног Духа. Као што без Духа “нема живљења у Цркви, нема деловања у њој, нема служења у њој, па према томе нема нити саме Цркве“, тако без Духа Равне Горе нема ни деловања Српског националног духа.
Зато су наша Црква, наш морал, и наша држава плански срозани да не живе као благодатни организам – зато да би се уништио Српски национални идентитет и Благодат Правог Славља као таквог.

Из данашње перспективе, предпоставка је да су Равногорци свакако били свесни да је “средином XI века папа римски отпао од Цркве,“ да је већ “после пар деценија Ватикан покренуо рат против Православља“, и да се “тај рат не прекида до дана данашњег.“ Да се, “као и увек, интереси Ватикана по дефиницији поклапају са интересима водеће европске војне силе.“ Да jе нa Првом ватиканском концилу “римски папа званично проглашен за непогрешивог у питањима вере’’ зато да би се постигло “савршенство у управљању“ којим један човек “једини одлучује у име многих и многих милиона људи.“ Да “Хитлер не би могао ни да дође на власт без подршке Центрума (Zentrum), јаке католичке партије у Немачкој“, нити би могао да “учврсти своју власт да није било Конкордата са Ватиканом“ који је “био пресудан за развој нацистичког покрета.“ И најзад, данас би Равногорци било свесни не само “колико је сличности између крсташких похода пре хиљаду година и садашњих ратова“ него и да је то “потпуна идентичност“ јер је у питању “једна иста јерес.“ (Под наводницама парафразирани цитати, “У дивљака лук и стрела“, 5. део, savest.org, 20/03/09)

Једном речју, Равногорцима је било врло јасно да се боре против „заједничког злочиначког подухвата“.
Пошто је очигледно да је у свакој нормалној цивилизацији таква савесност морални допринос а не разлог за клевете – безпоговорно је према томе да је лажна клеветничка кампања дело узурпаторске “булументе“ надојене антисрпском мржњом.

Зато, поново из данашње перспективе, предпоставимо чега би можда Равногорци данас били свесни:
Да би превасходна српска “тема“ данас морала бити “посвећена борби против “сатанизацијe сопствене прошлости“.“ Да је у својој бити циљ ЕУ нацистички – направити “од Европе један компактан, монолитан геополитички простор“, у којем ће “припадност Европи бити изнад националне, верске или било које друге припадности.“ Да би били свесни да исто као и у Другом светском рату “то раде једни исти људи“, и да су “све то фрагменти једног истог мозаика, једног истог програма уједињења јеретичке Европе.“ И да би такође схватили да је “сав смисао Другог ватиканског концила стао у свега неколико речи, које је изрекао свети владика Николај:
“Европа се одрекла јединога и правога Бога и заузела престо и став римских ћесара. И као римски ћесари пред пропаст Рима објавила је свима народима на земљи, да се свак може клањати својим боговима како зна и уме, Европа ће то толерисати, али да се сви морају клањати њој као врховном божанству, било под именом Европе, било под именом културе.“

И најзад, да би према томе схватили, да пошто је „Европа врховно божанство“ – непотребно је “лупати главу и питати се како схватити речи митрополита Амфилохија „да сви једно будемо“.“ (Исто)

“Булумента“: Имунизирани од Срама! Имунизирани од Мудрости!

Срам духовне издаје, „да сви једно будемо“, изречен од стране једног наводног великодостојника наводно наше Цркве – најбоље карактерише данашњу моралну каљугу:

Иако већ одавно у нама клија кукољ срама – пошто се у школама више не учи шта је срам – тако је тиме “мудрост“ постала “паметнија“ јер је имунизирана од стида.

“Чувај!“Не “померај!“

“Систематски, ђаволски лукаво, бришу се разлике између светлости и таме, између Христа и Велијара, између Православне Вере и разних јеретичких учења. Померају се „међе отаца“. Једном речју, кроз нарушавање Светих Канона и Светог Предања затире се Православље. Због оскудице у побожности, појављују се јереси и расколи. На архијерејским престолима и у манастирима нема искусних и опитних у духовном животу. Јереси обмањују многе.“
Зато, “Одбацимо сваки страх и по савету Светог Јована Дамаскина стојмо на камену вере и у Предању Цркве, не помичући границе које поставише свети Оци наши, нити дајући места онима који хоће да уводе новотарије и да руше грађевину свете Божије васељенске и апостолске Цркве. Јер ако се свакоме пусти на вољу, мало по мало разориће се цело тело Цркве.“ (О. Николај, Беседа у манастиру Војловица, 02/05/09)

“И зато, хвала Богу за све.“

Ове речи Растковог овоземаљског оца Немање, и ово размишљање, посвећени су Равгногорцима. Зато га завршавам речима њихове Љубави, којима ме је увек испраћао покојни али неумрли учитељ и пријатељ, историчар Равне Горе, Милош Аћин–Коста:

“Равна Гора победити мора!’

Часлав М. Дамјановић,09.05.2009

www.ravnogorskivenac.com