logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија    Аутор: новинарство    1.192 пута прочитано    Датум: 8.05.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Miroslav VujanićVaše preosveštenstvo blagoslovite! U ime Oca i Sina i Svetoga Duha! Prečasni i časni oci, draga braćo i sestre,

HRISTOS VOSKRESE!

Miroslav Vujanić, Srbski Svetosavski Svenarodni Sabor, 02.05.2009, Manastir Vojlovica, eparhija banatska SPC

+++

Meni je danas pripala ta uloga i velika čast da ispred grupe pravoslavnih hrišćana, pojedinih bratstava i udruženja i otaca koji su pokrenuli ideju za organizovanje jednog ovakvog Sabora predstavim namere i planove za određena buduća delovanja.

Pošto će kroz moje izlaganje najviše da prvovejavaju svetosavske nacionalne ideje, pa da me kojim slučajem niko ne bi krivo razumeo i možda optužio za uskogrudi srbski nacionalizam ili bilo šta slično, ja ću svoje izlaganje početi rečima jednog Amerikanca – Prepodobnog oca Serafima Platinskog tj. Serafima Rouza, koji je ne tako davno rekao: „Kasnije je nego što mislimo!!“

Da, braćo i sestre: „Kasnije je nego što mislimo!“ Ali, izgleda da su značenja ovih mudrih i upozoravajućih reči Prepodobnog oca Serfima danas svesniji mnogi nehrišćani ili bolje reći antihrišćani, nego mi pravoslavni.

Svakodnevno preko sredstava javnog informisanja čujemo vesti o nevoljama, poplavama, zemljotresima, novim zaraznim bolestima. Nema dana da ne čujemo glasove o nemirima, sukobima i ratovima. I zar nas sve to ne podseća na one jevanđelske reči Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista:

„Čućete ratove i glasove o ratovima… Jer će ustati narod na narod i carstvo na carstvo i biće gladi i pomora i zemljotresa po svijetu.“ Mt 24 ili „…Pazite da vas ko ne prevari. Jer će mnogi doći u moje ime govoreći: Ja sam, i mnoge će prevariti. A kad čujete ratove i glasove o ratovima, ne plašite se; jer treba to da bude; ali to još nije kraj. Jer ustaće narod na narod i carstvo na carstvo; i biće zemljotresi po svijetu; i biće gladi i meteži. To je početak stradanja: A vi se čuvajte… A od smokve naučite pouku: Kada se već njene grane podmlade i olistaju, znate da je blizu ljeto. Tako i vi kada vidite ovo da se zbiva, znajte da je blizu kod vrata.“ Mr 13.

I ako iskreno pogledamo, videćemo da su dobre vesti danas veoma, veoma retke i da su dobra i Bogougodna dela skoro potpuno iščezla.

Draga braćo i sestre,

Mi se možemo pretvarati da ništa od ovoga ne znamo i da se ništa strašno ne dešava. Možemo reći da se sve to nas ne tiče, te tako slediti glas trubača koji pozivaju na spavanje rečima da je naše da mi brinemo o sebi i da vodimo svoje male živote, jer mi ne možemo da utičemo na sva ta globalna zbivanja i dešavanja oko nas. Čineći tako i misleći da ćemo stavljanjem glave u pesak sve ovo izbeći i nadati se da će nas sve ovo mimoići, pravimo najveću grešku. U svetom jevanđelju Gospod kaže: „Zaista vam kažem da ovaj naraštaj neće proći dok se ovo sve ne zbude. Nebo i zemlja će proći, a riječi moje neće proći.“ Lk. 21 32-35

Surova realnost naše današnjice su nove zarazne bolesti; realnost današnjice su biometrijski dokumenti; realnost današnjice je usvajanje zakona o Sodomi i Gomori; realnost današnjice je blud, prevara; surova realnost današnjice je da su naša deca pod strahovitim uticajem svega i svačega samo ne roditelja i porodice. To je realnost naša danas. I ima toga još koliko hoćete. I to sve nije slučajno. Svi mi snosimo deo krivice za to što nam je današnjica ovako surova.

Realnost sutrašnjice, koja se velikom brzinom pretvara u današnjicu, su ratovi, i to, po svim predviđanjima, takvi ratovi kakvi do sad nisu ni viđeni bi vođeni, zatim glad, nedostaak vode, opet razne bolesti i, kao kruna svega, žig zveri na ljudima.

Ali, uprkos svim ovim zastrašujućim činjenicama i predviđanjima, kod nas pravoslavnih hrišćana nema i ne može biti mesta ni pesimizmu ni strahu. Mesta može biti samo iskrenoj ljudskoj zabrinutosti za svoje bližnje, za naš narod, za otadžbinu, za svoje lično spasenje, ali pesimizmu ne može biti mesta. Mi sa Hristom pobeđujemo!

Ugledajući se na naše svete pretke, ugledajući se na Gospoda i Spasa našega Isusa Hrista, mi se moramo istinski i hrabro suočiti sa surovom realnošću današnjice i sa, verovatno još surovijom, realnošću sutrašnjice. Mi imamo samo jedan put koji moramo slediti. To je put u Nebesku Srbiju i na tom putu imamo dva zadatka – prvi, da sebe dostojno spremimo za Nebesku Srbiju, i drugi, da, po svojim mogućnostima i samo uz Božju pomoć, pokušamo da uputimo na taj put i nekoga od naših bližnjih.

Hrišćanska dela ljubavi i milosrđa, ispunjena dobrovoljnom žrtvom za bližnjega jesu jedini put za svakog pojedinca, svakog Srbina, za sve nas lično i za sav narod naš i otadžbinu našu. To je onaj jasni i određeni put, koji nam pokazuje naša Majka – Sveta crkva, to je onaj put kojim su išli naši sveti preci, naši sveti oci.

Srbija je glavna predstraža pravoslavlja na jugozapadu.

Materijalistička Evropa i zapadni svet, koji su se odrekli Hrista, u čoveku su pothranjivali i razbuktavali samo njegove materijalističke želje i telesne strasti sve dotle dok čovek i sam nije postao njihov potpuni rob. Tako da je danas postalo potpuno normalno da se greh i poroci, pa i otvoreno zlo na svakom koraku veličaju i predstavljaju kao nešto normalno i napredno, dok se, s druge strane, ljudske vrline – poštenje, pravda i čovečnost – izruguju, ismevaju i nipodaštavaju.

Nažalost, sve ovo nije mimoišlo ni srbskog čoveka, ni srbski narod, koji, budući otuđen i odrođen od pravoslavne vere pod pritiskom bogoboračkog komunizma, nije mogao prepoznati ovu pošast, te je i sam postao laka meta za onog večnog čovekovog neprijatelja. Zbog odricanja od Boga i odricanja od Hrista, srbski narod se našao u beznađu i tami, kao, uostalom, i sva Evropa i sav zapadni svet.

Put kojim su nas poveli sveti Simeon i sveti Sava srbski narod je zamenio širokim putem, koji vodi u pakao i propast. Umesto Gospoda Isusa Hrista i Svetih otaca i učitelja, srbskom narodu biše ponuđeni neki drugi nepravoslavni učitelji i nepravoslavne vođe koje on primi i sa čijim prihvatanjem skrenu sa pravog puta na stazu propasti, stazu pogibije, a čiji se jad i muka već ogledaju i ovde, u ovom zemaljskom životu.

Ali nije srbski narod odvajkada bio u ovakvom položaju. Dao je srbski narod mnoge svete i mnogi se Srbi dobrovoljno žrtvovaše i biše mučeni i umoreni zbog ljubavi prema svome Gospodu Isusu Hristu i veri svojoj pravoslavnoj. Pitanje je da li je kroz celu ljudsku istoriju bilo manjeg naroda koji je dao tako velike žrtve i tako često ili bolje reći stalno stajao na strani Istine i Pravde kao što je to činio srbski narod. Tako je i danas. Uprkos velikoj grešnosti i odstupništvu od Boga, ipak u srcu srbskog naroda još uvek gori ona iskra Istine primljena krštenjem i nigde u svetu, ni u jednom drugom narodu (osim, možda, u ruskom) ne postoji tako velik broj organizacija, udruženja, pokreta i raznih društava koji se istinski, svaki na svoj način i po svojoj moći trude da se odupru sveopštem globalnom mraku i razvratu.

Može se slobodno reći da u svim srbskim zemljama, kao i u skoro svim zemljama sveta gde Srbi žive, postoji i deluje veliki broj nacionalnih organizacija, pokreta i udruženja koji u svojim programima ili statutima ističu pravoslavlje i pravoslavnu hrišćansku veru kao osnov i temelj za vršenje svojih glavnih zadataka i ispunjenje ciljeva svoga postojanja. Osnovna zadaća kod svih njih je borba za svoj narod i otadžbinu kroz širenje Istine i jačanje pravoslavne vere.

Svaka od ovih organizacija ulaže velike sopstvene napore da postigne rezultate koji mogu pomoći sveopštem dobru srbskog naroda i zajednice. Međutim, postojanje velikog broja ovih organizacija kod današnjeg srbskog čoveka izaziva nedoumicu po pitanju koga podržati i kome se prikloniti. Teško je biti čovek, a pogotovo u današnje vreme, kad je svaki pojedinac više-manje raspolućen između svakodnevnog preživljavanja, posla, kredita, raznih političkih stranaka, bombardovanja vestima i na kraju dotučen razvratnim, sablažnjivim televizijskim programima. Današnji srbski čovek je već isuviše umoran od svega i nalazi se na izmaku snaga, pa samim tim i na izmaku pravog i zdravog rasuđivanja.

Svi mi smo svesni činjenice da su po celom svetu, pa i kod nas razapete mreže – magične, demonske, duhovne, moderne, a u njih se hvataju ljudi. Mnoge organizacije, tzv. verske zajednice, sekte, pokreti za svakojaka prava, nevladine organizacije, mnogi, mnogi deluju i rade u našoj otadžbini unoseći neke standarde i načela koja ne pripadaju našem narodu pravoslavnom i našem duhu hrišćanskome. I ne samo da nam ti standardi ne pripadaju, nego i direktno napadaju i urušavaju sve one vrednosti kojima su naši preci živeli i opstajali vekovima.

I sad na jednoj strani imamo sve one koji su svojim aktivnostima direktni i indirektni protivnici svim našim predanjskim vrednostima i samim tim i nama samima. Koji deluju organizovano i koordinirano; jedni sa drugima rade blisko. Gde jedni stanu, tu drugi nastave.

U isto vreme, na drugoj strani imamo sve nas pojedince, zatim mnoga pravoslavna nacionalna bratstva, pokrete i udruženja sa iskrenom željom da nešto učinimo za naš narod, našu crkvu i našu veru, ali smo razjedinjeni, međusobno blisko ne sarađujemo i ne koordiniramo svoje aktivnosti. Jednostavno rečeno, nemamo nikakvu zajedničku strategiju borbe. Ta naša neorganizovanost jeste najjači adut svih onih koji se bore protiv nas i naših hrišćanskih načela.

I šta nam je činiti? SABRATI SE! Sabrati se Srbski Svetosvski Svenarodni! A oko koga bi se Srbi mogli sabrati? Pa oko koga ako ne oko Svetoga Save i njegovih svetih naslednika, kao što se danas sabrasmo ovde u Vojlovici oko našeg Svetog Vladike Nikolaja Srbskog.

„Svetosavska sabornost“ – to je ono svetlo delo koje nam ostavi sveti Sava. „Sabornost“, tj. ujedinjenje svih pojedinaca, svih pojedinačnih svetosavskih nacionalnih i patriotskih organizacija, pokreta, udruženja i bratstava. Ujedinjenje u jednu svetosavsku zajednicu, ujedinjenje koje bi dovelo do toga da se mnogi sada pojedinačni glasovi udruže u jedan zajednički huk, koji bi se glasno i jasno čuo. „Sabornost“ – da se ujedinjeni i sabrani u jedno borimo za ono za šta se sada zalažemo pojedinačno. „Sabornost“ kao sveobuhvatna zajednica ne bi bila prost zbir svih ili mnogih bratstava, organizacija, pokreta ili udruženja, već bi bila puno više, bila bi jedan viši organizam, ne organizacija, nego baš živi organizam koji bi živeo pod blagoslovom Božjim i disao Duhom svetim. Odlika „Sabornosti“ bi bila zajednička misao, osećaj solidarnosti, pravilna i bratska podela dužnosti i prava i poštovanje najviših interesa otadžbine i naroda.

”Srbska Svetosavska Svenarodna Sabornost” bila bi ono novo/staro svetlo i svetosavski putokaz budućih odnosa među ljudima unutar srbskog naroda, ali i sa drugima.

Sreća i uspeh „Sabornosti“ ne bi bili u služenju i ugađanju pojedincima, već u služenju zajednici, u čijoj sreći bi svi sastavni delovi, tj. svi članovi „Sabornosti“ pronašli sopstvenu sreću.

Zapovesti te i takve Sabornosti mogu biti samo Božje zapovesti i najveća snaga „Sabornosti“ bi bila upravo u potpunom ispunjavanju Božjih zapovesti. Svi članovi „Sabornosti“ treba sebe da smatraju za prve sluge Gospoda Isusa Hrista ispred svoga naroda i zarad njega, te da kroz služenje Gospodu Isusu Hristu služe narodu svome i otadžbini svojoj.

Da nam uspeh i sreća zajednice bude ispred naše lične sreće i uspeha i da samo kroz sreću otadžbine i svakog pravoslavnog Srbina budemo i mi srećni.

Ciljevi te i takve Sabornosti bili bi:

Duhovni i moralni preporod srbskog naroda

Ostvarenje čvrste povezanosti svih pravoslavnih naroda, prevashodno Srba i Rusa, ali u Istini

A ovi ciljevi se mogu ostvariti samo u onoj meri u kojoj se i mi sami trudimo i žrtvujemo za služenje Gospodu Isusu Hristu i bližnjima i u kojoj takva žrtva bude Bogu ugodna. Ali u svemu – neka bude volja Božja.

Dakle, sâmo uspostavljanje i jačanje „Sabornosti“ nisu, niti ikada smeju da postanu cilj sam po sebi, već „Sabornost“ treba i mora da bude samo sredstvo za što bolje i usrdnije služenje Bogu i, kroz služenje Bogu, služenje bližnjima i zajednici.

U skladu sa tim, vođenje „Sabornosti“ ne bi pripadalo bilo kom čoveku ili grupi ljudi, već samome Bogu, Duhu svetom. Da ništa ne biva bez molitve i blagoslova.

Način delovanja i najjače oružje i najbolji način za dostizanje ciljeva „Sabornosti“ jeste iskreno pokajanje kroz molitvu, post, ispovest i pričešće, a sve i samo u skladu sa Svetim predanjem, Svetim kanonima i pravilima naše Svete crkve. Pored pristupanja gore navedenim Svetim tajnama i redovnog učestovanja na bogosluženjima u hramovima, članovi „Sabornosti“ bi upražnjavali bogomoljačku praksu moljenja po kućama i tako se povezivali u još čvršću molitvenu zajednicu. Pored ovih načina delovanja, litije (krsni hod) bi se upražnjavale u svakoj nevolji i potrebi.

Svi ostali načini delovanja i zajedničke aktivnosti treba da proisteknu iz istorijski potvrđene srbske svetosavske svenarodne prakse, a to su:

Milosrđe i organizovanje akcija za pomaganje ugroženim, siromašnim i licima kojima je neophodna pomoć,

Izdavanje versko-moralnih vaspitnih knjiga

Osnivanje hrišćanskih biblioteka i čitaonica

Usmena propoved Reči Božije na svakom mestu

Unapređivanje saradnje Otadžbine i rasejanja

Organizovanje predavanja o različitim temama iz života, ali kroz prizmu pravoslavlja

Stvaranje određenih grupa za misionarenje

Ko Bogu ne služi, taj ne može služiti ni svome narodu ni čovečanstvu!

Sveti Nikolaj Srbski

Članovi „Sabornosti“ su ljudi isključivo pravoslavne vere koji svoj odnos prema svemu i svakome grade i ostvaruju samo i isključivo kroz svoj odnos prema Gospodu i Bogu Našem Isusu Hristu i koji na bilo koji način ne odstupaju od načela i pravila koja je Srbska pravoslavna crkva nasledila od naših Svetih otaca.

Da bi na svim delima „Sabornosti“ počivao Božji blagoslov i da bi svo činjenje bilo Bogom blagosloveno, uloga Duhovnog pastira je neophodna i nezaobliazna te je samim time od ogromne važnosti za „Sabornost“ .

Duhovni pastir „Sabornosti“ bi trebalo da bude onaj episkop Svete srbske pravoslavne crkve koji nasleđeno Sveto predanje drži nepromenjeno, koji kroz poslušnost i sledovanje Svetim vaseljenskim saborima, Svetim kanonima i Svetim ocima stoji u poslušnosti samome Bogu, i koji je nesumnjivo istaknut i odan borac za čistotu vere pravoslavne i odbranu Srbske pravoslavne crkve, srbskog naroda i naše otadžbine.

Sadašnje vreme sveopšteg društvenog i moralnog posrnuća, kao i negativna dešavanja oko globalne ekonomske krize „Sabornost“ treba da iskoristi da sebe definiše kao onu duhovnu i moralnu društvenu snagu koja uz pomoć Božju može i treba da preuzme vođenje duhovnog preporoda i moralnog preobražaja srbskog nacionalnog bića.

Sabornost treba da se predstavi svojim iskrenim i časnim svetosavskim delovanjem, te da predvodi obnovu ”Svetosavskog nacionalizama” kao jedine zdrave vrednosti i izbora kojem može i mora pripadati svaki pravoslavni Srbin. Svetosavski nacionalizam se može ukinuti samo ukidanjem srbske crkve, srbske države i nestankom poslednjeg srbskog čoveka.

U isto vreme, svojim svetosavskim i časnim delovanjem, Sabornost bi trebalo da se doživi kao predvodnik svih onih mladih ljudi koji su crkveno aktivni, ali su još uvek slabo ili nikako društveno aktivni. Ova grupa je velika, sa velikim potencijalom, sposobnim kadrovima i velikom energijom i ona još uvek miruje po pitanju stvarnog aktivnog svetosavskog nacionalnog i narodnog delanja. Ujedno, ”Svetosavski nacionalizam” mogao bi biti novi/stari srbski „proizvod“, a za koji bi se počeli vezivati i mladi ljudi koji su do sada bili obmanjivani od strane raznih nevladinih organizacija.

Mi se moramo iz visina spustiti dole, spustiti u narod. Visine su za svete, za one koje je Gospod proslavio, a mi nismo sveti.

Želeo bih ovom prilikom posebno da podvučem i naglasim sledeću stvar koja sve nas koji smo ovde treba da učvrsti na onom pravom, srednjem putu, onom putu koji svi sveti oci kao jedino spasavajući preporučuju.

Prateći i slušajući ovih dana komnentare na račun našega Sabora, dalo se primetiti da nedobronamerni, gnevljivi i zluradi komentari i napadi stižu i sa desna i sa leva. Sa desna od takozvanih i nekakvih istinskih hrišćana ili psevdozilota; da smo mi u, ne daj Bože, jeretičkoj crkvi, a ovde se samo pretvaramo da istinu govorimo. U isto vreme, stižu napadi i komentari i sa leve strane, od onih koji su ili sami učesnici ekumenističkih dešavanja ili su naklonjeni svejeresi, a koji nas optužuju da smo revnitelji bez razuma ili ziloti.

I, na kraju, gle zanimljivosti! Ovi desni i ovi levi se zajedno okupiše i udružiše da bi se okomili na nas, što nam samo potvrđuje da je ovo naše delo i ovo naše saborovanje na onom pravom srednjem putu, a sam Gospod u Svetom Jevanđelju kaže: „Blaženi ste kada vas sramote i progone i lažući govore protiv vas svakojake rđave riječi, zbog mene. Mt 5.11 .

Nekoliko konkretnih predloga sa ovoga našeg prvog Sabora:

Da počnemo od sebe. Da bi svo delanje naše bilo na korist dušama našim i na spasenje naroda našeg, a sve u slavu Božju, moramo prvo da počnemo od sebe i da u sebi ugušimo gordost, sujetu i ljutnju i da se mi pokajemo.

Težeći Nebeskoj Srbiji, moramo imati na umu dva zadatka koja se paralelno moraju vršiti. Prvi je da svojim aktivnim pravoslavljem, a kad kažem aktivnim, mislim na ono pravoslavno delanje koje je u skladu sa izrekom da je „vera bez dela mrtva“, zadržimo one pravoslavne Srbe koji uistinu poznaju šta je naša vera. I drugi, da bratski i sa ljubavlju priđemo onom delu našeg naroda, kako u otadžbini, tako i u rasejanju, koji nije pravoslavno-svetosavski osvešćen, koji nije upoznat sa pravoslavljem na način Svetoga Save, Svetog Vladike Nikolaja Srbskog i Prepodobnog oca Justina Ćelijskog.

Mi treba da srcem i dušom, kroz stalnu molitvu, ištemo milost od Boga i Carstvo nebesko, a u isto vreme treba da rukama i nogama i celim svojim bićem kopamo, da radimo na njivi Gospodnjoj da bismo bar još jednu dušu, uz pomoć Božju, pomoć Presvete Vladičice naše Bogorodice i Svetoga Save i svih svetih, oteli iz čeljusti onog večnog neprijatelja Božjeg i neprijatelja roda ljudskog, onog večnog mrzitelja Istine pravoslavne. Da nam to bude zadatak i da do idućeg našeg Sabora svako od nas pokuša dovesti i crkvi privesti bar još po jednoga člana.

Da bismo u tome delu uspeli, treba da budemo istinski pravoslavci, istinski svetosavci, da među nama imamo svetosavsku ljubav, istu onu ljubav koju nam ostavi naš dragi sveti Sava i sveti vladika Nikolaj i svi premili i sveti preci naši. Kako kaže Sveto jevanđelje – gdje su dva ili tri u moje ime i ja sam tu. Pa možemo misliti, draga braćo i sestre, u kojoj je meri danas naš Gospod prisutan ovde, ako smo mi bar malo ljudski, bar malo srbski, bar malo svetosavski sabrani ovde na ovom svetom mestu u ljubavi bratskoj, u ljubavi Hristovoj, onoliko koliko možemo dati od sebe, ali iskreno, istinski, nelicemerno. Pa, bolji je miligram Istine, nego li tone i tone polulaži i lažnih uživanja.

Vrednija je danas jedna slobodna svetosavska reč, nego sva blaga ovoga sveta. Jači, stamenitiji i zauvek nepobediv je jedan Srbin pravoslavac slobodan u Hristu. Jači je on od svake vojske, svakog sile, svake laži.

Osećajući bratsku ljubav i bratske iskrene namera svih nas, ja sam bio slobodan da sve gore otvoreno, iskreno i slobodno onako bratski i srbski izložim. Oprostite meni grešnom što sam ovoliko odužio i svaki komentar, predlog i ideja za naša buduća saborovanja i našu Srbsku Svetosavsku Svenarodnu Sabornost su više nego dobrodošli.

Da završim rečima Svetog Vladike Nikolaja Srbskog: „Nikad se ne boj onoga čega se Bog ne boji. Svet nas plaši, istina hrabri!“

U ljubavi u Gospodu našem Isusu Hristu!

izvor: Borba za veru, 06.05.2009





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo