Вести

Stevo Ilić pripada grupi kako ih u Australiji zovu, ekonomskih emigranata, a došao je iz njegovog rodnog Bihaća 1970. godine sa suprugom, sada upokojenom Savkom, i sinom Velimirom, dok im se kćerka Vesna rodila u Kanberi.

Steva Ilić, Australija, 23.04.2009

+++

Odmah po dolasku, kao duboko verujuća i u srpskom duhu patrijarhalno vaspitana porodica, vezali su se neraskidivom vezom za crkvu Svetog Đorđa, i ostali joj verni do danas; Stevo nesebično pomažući a Savka radeći vredno i neumorno u Kolu Srpskih Sestara. Ovde su sina venčali i troje unučadi krstili. Informacije radi, sin Velimir je član CŠO 22 godine, a kćerka Vesna 15. godina. Stevo se nikada nije isticao kao lider, već kao vredan i dobar domaćin, pomagao je uvek svojim trudom i fizičkim radom.

Sticajem okolnosti, postao je i predsednik u vremenu, kada je ovu CŠO zahvatila najveća kriza. Opet sticajem okolnosti, za vreme njegovog mandata, urađeno je vrlo mnogo na materijalnom planu: freske koje predstavljaju neprocenjivu kulturnu baštinu Australije, kompletno su restaurirane, što je uzelo celu godinu dana vremena. Sa skupocenom i modernom opremom izgrađena je kapela za prodaju i paljenje sveća, zamenjen je oltarski deo poda, sa soleom u svetom hramu, podignuta je metalna kvalitetna ograda sa zidanim stubovovima, koja danas ukrašava izgled celog objekta, zamenjeno je mermerno postolje Čičinog spomenika, preuređen je enterijer sale “Spomen Centra Draža Mihailović” gde je instaliran i propisan erkondišen, modernizovan je veliki sanitarni čvor, i asfaltiran, pored crkvene porte i preostali deo crkvenog imanja.
Impresivna slika i veliki posao. Ali uporedo sa velikim trudom i radom, izrodili su se i veliki problemi.

O svim događajima u ovome periodu, Stevo Ilić je želeo da ostavi zapis, koji će ostati kao istorijsko svedočanstvo:

„Na redovnoj godišnjoj skupštini 2005. godine predložen sam i prihvatio sam se kandidature za položaj predsednika. Nisam se tome nadao, ali većinom glasova, skupština me je izglasala i ja sam se iskreno prihvatio ove teške dužnosti i obaveze, istovremeno shvatajući da to podrazumeva i veliku odgovornost. Nisam imao iskustva u vođenju poslova, ali sam u prošlih trideset pet godina pratio rad u CŠO i učio se na primerima drugih. Isto tako ne dadajući se, ostao sam na položaju predsednika pune tri godine. Nažalost, prethodni predsednik, Sreta Dragićević, koji je ovaj položaj držao dobrih nekoliko godina unazad, imao je uz sebe formiran i svoj lični “klan”, uz pomoć koga je upravljao CŠO, i nije mogao da se pomiri sa demokratskom sudbinom, i gubitkom na izborima za novu upravu. To je pokazao istog dana na skupštini, kad je rekao da će se “zbog ovoga krvavo osvetiti”. Više je nego jasno bilo, da će početi sabotaže, opstrukcija i bojkot. Tako je njegov „klan“ koji je sada ostao i bio aktivan u folklornoj grupi, na čelu sa Snežanom Milutinović i Gordanom Ivančević, počeo sa zloupotrebom dece, koja su im služila kao paravan za ostvarivanje njihovih ciljeva u rušenju novoizabrane uprave.

Inscenirali su i stvorili atmosferu sa propagandom i pod izgovorom da se deca izgone, što je bilo apsolutno neistinito. U međuvremenu, oni su sami izvršili potpuno izdvajanje folkolora iz sastava CŠO, formirajući zasebnu organizaciju koju su i registrovali, i kao nezavisnu čak i inkorporirali kod državnih vlasti. Sve su to radili bez saglasnosti i odobrenja Crkveno Upravnog Odbora. Deca su zloupotrebljena na najgore mogući način gde su po nagovoru čak i plakala, tako da su oni sada imali veštački stvoren i “razlog” da se žale tadašnjem vladiki Milutinu. Pošto je Sreta Dragićević uživao veliku naklonost i zaštitu vladike Milutina i neizmernu podršku namesnika Đure Đurđevića u svojim mahinacijama, oni su nas pozvali na razgovor, a razlog je bio; problemi u folkloru i tobožnje neslaganje u Upravi. Sada je bilo više nego očigledno da su uspeli da stvore jedan front, odnosno paralelnu grupu, koja je imala za cilj rušenje novoizabrane uprave, i preuzimanje kontrole u CŠO. Na vladikin poziv su se pored mene u ime odazvali tadašnji naš paroh o. Staniša Ostojić i Sretenka Kosanović. Sastanku su još bili prisutni Gordana Ivančević, Snežana Dragićević i Ilija Batar. Ovom prilikom nisu uspeli da sruše Upravu, jer smo postigli sporazum o saradnji i zajedničkom radu. Međutim, tu led nije probijen, tako da se sada Sreta Dragićević, pošto nije uspeo da se reši i istera sveštenika dok je bio predsednik, ponovo obrušio na njega, koji ni kriv ni dužan nastavlja da strada. Pošto je situacija sa neprestalnim izgredima Srete Dragićevića postala vrlo kritična, a da bi smo zaštitili sveštenika, bili smo prinuđeni da mu zabranimo pristup prostorijama i crkvenom domu na godinu dana.

Fizički napad u crkvenom domu

Po isteku pomenute zabrane, znači posle godinu dana, Dragićević i dalje ne odustaje od svoje namere provociranja članova Crkvenog Odbora i uzurpiranja “vlasti”. Namesnik Đuro Đurđević nas obaveštava da je vladika Milutin naredio, da se u tobožnjem cilju „ispitivanja situacije u CŠO“, održi sastanak, na koga će u ime vladike doći on kao namesnik i sveštenik Vladislav Đorđević iz Sidneja. Umesto da se sastanak održi u zakazano vreme u 5 sati posle podne, mi smo čekali puna tri sata, do 8 sati. Na naše iznenađenje, jer nismo bili obavešteni, oni su na sastanak doveli i Sretu Dragićevića. Bez obzira na sve, imajući u vidu da je isteklo godinu dana, Uprava je odobrila da i on prisustvuje, ali nikome nije bilo jasno u kome svojstvu. Sastanku je prisustvovao i Vlado Aćimović. Sreta Dragićević je na odobrenje namesnika ĐureĐurđevića dobio i pravo reči. Međutim, tada nastaje opšti haos. On je počeo vrlo neumesno da vređa članove Uprave, a posebno bračni par Milana i Sretenku Kosanović i mene. Kad smo se usprotivili ovakvom njegovom nastupu, situacija je izmakla kontroli, i on je ustao i počeo na nas da baca stolice izrađene od metalne konstrukcije. Na mene je bacio desetak i isprebijao mi ruke i cevanice, dok je Sretenku Kosanović udario u leđa i gvozedenim nogarom u predelu dojke, što je bila vrlo ozbiljna fizička povreda.

Naravno pozvana je policija, koja ga je službeno privela u lokalnu policijsku stanicu. Mi ga nismo stavili na kriminalni sud, jer smo imali u vidu da ima malu decu, pa ga tako ni javni tužilac tada nije teretio za ovaj fizički napad i povrede koje nam je naneo. Opet, krajnje snishodeći Uprava mu je zvanično zabranila pristup prostorijama na još jednu godinu dana.

Crkva bez sveštenika i bez bogosluženja

Posle ovog incidenta, napadi na sveštenika nisu prestajali sve dok nije došlo do vrlo teškog verbalnog napada, gde je Dragićević pretio i javno psovao majku svima redom počevši od vladike, a svešteniku je psovao „dete u detetu”, pošto je popadija tada bila u drugom stanju. O ovome postoji zapisnik i zvanična izjava svedoka (Statutory Declaration) na engleskom jeziku, u slučaju da dođe do sudskog spora. Ovakva atmosfera je se krajnje negativno odrazila na sveštenika i njegovu porodicu. Bilo je više nego očigledno da Sreta Dragićević uživa posebnu naklonost i neograničenu podršku vladike i namesnika, pošto nisu ništa preduzimali, iako su o svemu bili zvanično i pismneo obavešteni. Primer je bio još očigledniji, kada mu zbog svih ovih teških incidenata nije bilo uskraćeno da bude i domaćin Manastirske Slave, za Svetog Savu, gde je vladika Milutin sa njim sekao slavski kolač.

Uvidevši da crkvene vlasti ništa ne preduzimaju da Dragićevića spreče u njegovim napadima, već ga šta više i podržavaju, i videvši da ga po službenoj dužnosti nisu uzeli u zaštitu, sveštenik je jednostavno bio prinuđen da napusti parohiju i parohijsku službu. Tako je CŠO ostala bez sveštenika.

Da situacija bude još apsurdnija, ovoga puta je iz Oltara je uzet antimins, i zvanično nas crkvene vlasti obaveštavaju da nam se uskraćuje sveštenik sve dotle dok ne skinemo komemorativne u metalu izgravirane ploče sa natpisima, koje su u međuvremenu bile postavljene na Crkvu i Spomen Centar Draža Mihailović. Ovo je sada učinjeno pod izgovorom da nismo za to tražili odobrenje od crkvenih vlasti. Više je nego očigledno bilo da je u ovom prljavom poslu u čijoj su pozadini bile crkvene vlasti, ovo bio samo izgovor, koji nije imao nikakve veze sa stvarnšću i trenutnom situacijom u CŠO.
Na sledećoj godišnjoj skupštini, ja sam zbog obaveza oko supruge koja se tada bila razbolela nisam ponovo primio kandidature. Za novog predsednika bio je izabran Branko Jevtović, dok sam ja ostao na poziciji podpredsednika, na kojoj se i danas nalazim. U međuvremenu vladika Milutin odlazi i novi vladika Irinej po dolasku, daje saglasnost da pomenute ploče mogu da ostanu, a privremeno nam postavlja za sveštenika Nikolu Bilića.

Nasilno preuzimanje CŠO i crkvene imovine

Ni ovime se situacija i dalje ne smiruje. U međuvremenu, supruga Srete Dragićevića jedne večeri za vreme probe folklora, verbalno a bez ikakvog povoda, napada zamenika sekretara i barmena Dragana Dmitrovića, dok je on bio na svome dežurstvu u baru crkvenog doma, sipajući mu koka kolu u oči. Iako je Dragan preko ovoga prešao, i nije reagovao, ona se nije time zadovoljila, već je pozvala svoga brata koji ga je sa svojim društom sačekao, i fizički ga napao skočivši mu naleđa i pretukao ga, iste večeri kada je izašao iz crkvenog doma da bici smeće. Posle ovoga incidenta, na opšte iznenađenje, dobijamo pismo od vladike Irineja, kojim zahteva da se Dragan Dmitrović isključi iz članstva, što smo naravno odbili. Isto tako, što je neshvatljivo vladika Irinej isto pismenim aktom zabranjuje CŠO da dotičnog napadača bez odobrenja crkvenih vlasti prijave policiji, ili daju na građanski sud.

U ovom periodu, Sreta Dragićević ponovo uz pomoć namesnika Đure Đurđevića, sveštenika Nikole Bilića, uspeva da izdejstvuje, da vladika Irinej bez ikakvog objašnjenja i obrazloženja smeni našu Upravu i postavi svoje „povereništvo“ sa sveštenikom na čelu. Klauzula o takozvanom „privremenom povereništvu“ u našem Ustavu Slobodne Crkve ne postoji. Bez obzira na to, vladika je u državnu kancelariju za registracije korporacija – Državni Registar, (Office of Regulatory Services) dostavio spisak sa imenima onih koje je postavio u „povereništvo“, što je naravno predstavljalo ozbiljnu krivičnu povredu australijskog državnog zakona.

Posle ovoga, bez obzira što je ovaj postupak vladike Irineja bio nezakonit, dolazi do nasilnog preuzimanja CŠO i crkvene imovine od strane njegovog “povereništva”, naravno bez bilo kakve primopredaje. Povereništvo sa sveštenikom na čelu, menja brave i ključeve, i tako celo crkveno imanje uzima u posed. Sveštenik lično obučen u mantiju, u prisustvu većeg broja članova crkvenog odbora i parohijana, sa čekićom u ruci odvaljuje vrata i katanac na baru u crkvenom domu, i stavlja lanac sa katancem na ulaznu kapiju. Interesantan je i vrlo bolan događaj koji je vezan za katančenje crkvenog imanja.
U momentu kada je sveštenik Nikola Bilić stavljao lanac i katanac na ulaznu kapiju, Sretenka Kosanović ga je pitala:

„Oče Nikola, zašto zaključavate kapiju, kako će ljudi da dođu u crkvu?“ Sveštenikov odgovor je bio:

„Kad budu ljudi dolazili, ja ću da otključam“.

Sada ovo sve više nije ličilo na Crkvu, jer nije imalo ničega zajedničkog ni sa verom u Boga ni sa Crkvom.
Legalni Upravni odbor, koga je Država zvanično priznala posle godišnje skupštine, na Veliku Sredu 2008. godine uspeo je da preuzme ponovo kontrolu u upravljanju Crkvenom Školskom Opštinom i crkvenom imovinom. Tada smo mi koji smo bili prisutni bili i svedoci, da je Sreta Dragićević u crkvenom domu skidao instalirane kamere, koje su oni postavili posle uzurpacije vlasti, i dok su Crkvu nelegalno držali u posedu. Ovde nije jasno, kako je on skinuo i odneo kamere i instalaciju, kad je to plaćeno iz crkvene blagajne, i bilo vlasništvo Crkvene Opštine, a ne njegovo lično. Ostao je samo ekran u kancelariji, u koju nije mogao da uđe. Ovaj postupak dovoljno svedoči o tome, da je on sa njegovim “klanom” rukovao sa Crkvom, kao da je to njegova lična svojina.

Crkva ponovo bez sveštenika

Vladika Irinej istog dana, posle neuspelih razgovora sa policijom, koju su bili pozvali da interveniše, zabranjuje svešteniku da služi. Nekoliko članova Crkvenog odbora odlaze kod sveštenika sutradan na Veliki Četvrtak i mole ga da služi, što on odbija sa obrazloženjem da mu je nadležni episkop – vladika Irinej zvanično zabranio. Ovo je bilo više nego neverovatno, da zbog sukoba vladike sa Crkvenim Odborom, sada crkva ostaje opet bez bogosluženja, čime ponovo opet ispašta narod cele parohije. Ono što je još tragičnije, bili smo bez bogosluženja za Vaskršnje blagdane.

Ovde želim posebno da napomenem da nije istina da je Uprava svešteniku dala otkaz, kako danas mnogi pričaju i misle da je to istina. Istina je da ga je vladika premestio sa službom u Manastir, a onda u Kabramatu, o čemu svedoče i vladikina zvanična akta. Uprava je od njega tražila, što je i logično pošto je prestao da služi, da napusti crkvenu kuću u kojoj je živeo, a gde nije plaćao kiriju, i gde Crkvena Opština plaćala održavanje, struju, vodu, gas ni telefon.

Bolest i smrt supruge Savke

Kao što sam napred napomenuo, supruga mi se razbolela od jedne vrste neizlečive bolesti, i sve do upokojenja, bila je prikovana za bolesničku postelju punu godinu dana. Nisam želeo da bude u bolnici, već sam celu tu godinu proveo brinući se o njoj i dan i noć. U međuvremenu, kada je izbio nesporazum između vladike Irineja i naših eparhiota u vezi sa protivustavnim sazivanjem Crkveno-narodnog sabora, umesto u Manastiru Kalenić, sazvan je u Aleksandriji u Sidneju, ja sam toga dana isto bio u Manastiru, gde sam kasnije saznao kao i svi ostali, da sam zajedno sa njima „isključen iz finansijskog članstva“ u mojoj CŠO. Ovde nikome od nas još nije jasno, kako smo isključeni, i ko nas je isključio. Prema našem Ustavu, iz finansijskog članstva jedino je Upravni Odbor taj koji je merodavan da isključuje. U ovom slučaju smo isključeni zbog prisustvovanja skupu u manastiru, što je protivno zakonu o slobodi kretanja, a isto tako, ako smo bili protiv vladikine odluke da se Sabor saziva van sedišta naše eparhije, opet smo isključeni zbog verbalnog delikta i slobode mišljenja, što je u Australiji isto protivzakonito. Ono što je najvažnije, to je da nismo bili pozvani ni na Crkveni Sud koji bi trebao da dokaže i neku našu krivicu, na osnovu koje bi smo eventualno i mogli biti isključeni. Kasnije, na jednom od bogosluženja u Manastiru ja sam se i pričestio, posle čega je, kako sam čuo sveštenik o. Jakov Jović, zbog toga što me je pričestio, suspendovan i stavljen pod zabranu služenja 6 meseci.

U međuvremenu, moja supruga je preminula. Pošto je crkva bila bez sveštenika, obratio se namesniku Đuri Đurđeviću koji je prema crkvenim pravilima i prva pretpostavljena vlast. Tražio sam da mi obezbede sveštenika i da opelo bude u našoj crkvi Svetog Đorđa. Odgovorio mi je da treba da pita vladiku, pa će me onda obavestiti. Dan za sahranu je bio određen i sahrana je bila zakazana sa pogrebnim preduzećem. Puna tri (3) dana od namesnika nije bilo odgovora. Ne samo da nije bilo odgovora, nego sam ga ja svaki od ova tri dana po nekoliko puta zvao i on se nije uopšte javljao. Dan uoči zakazane sahrane, imajući u vidu da poznaje broj moga telefona, ja sam pozvao sa mobilnog telefona koji nije bio moj. Tada se namesnik javio, i rekao da opelo mogu da izvrše o. Ilija Dragosavljević iz Kanbere ili o. LJupko Čubrilović iz Vologonga, i da mogu da biram koga hoću, ali da opelo ne može da bude u našoj crkvi, nego u Manastiru. Naravno, meni je bilo sve jedno koji će sveštenik da vrši opelo, ali nisam pristao da opelo bude u manastiru, nego sam iz razumljivih razloga tražio da bude u našoj crkvi. Ostalo je na tome, da me namesnik ponovo pozove istog dana u vezi moje molbe da opelo bude u našoj crkvi.

Pošto poziva nije bilo, i pošto smo svi bili u neizvestnosti, ja sam sa porodicom bio primorani da tražim rešenje. Dan uoči sahrane, pozvali smo protu Dragana Saračevića, koji služi u grčkoj crkvi, koji je tada bio na godišnjem odmoru u Kvinslandu. Iako je bio na odmoru, nismo morali da ostavljamo poruku. Prota je odgovorio na poziv, saslušao naš problem i kazao da za tako nešto ne sme da bude prepreka ni godišnji odmor. U razgovoru smo saznali da je i njegova majka preminula u Srbiji istoga dana kada i moja supruga. Tako je prota Saračević prekinuo svoj godišnji odmor, seo na avion i doleteo u Kanberu. Iste večeri uoči opela, po običaju imali smo i molitvu u prepunoj kapeli pogrebnog preduzeća.

Sutradan, u 9 sati ujutru, samo dva sata pred početak opela, usledio je poziv od namesnika Đure Đurđevića, sa obrazloženjem da će sveštenik biti poslan u našu crkvu za 11 sati, i da opet navodno mogu da biram koga želim, o. Iliju Dragosavljevića ili o. LJupka Čubrilovića iz Vologonga. Ovo je bilo više nego jasno da je trebalo sprečiti protu Saračevića da održi opelo, pa je sada ono moglo da se obavi u našoj crkvi. Zahvalio sam se i rekao da je kasno, i da opelo moje supruge više nije njegova briga, a ni viših crkvenih vlasti.

Na velikoposne zadušnice ove godine, bili smo na groblju, i moja kćerka Vesna je zamolila protu Iliju Dragosavljevića, koji je prelivao druge grobove, da odsluži pomen i prelije majkin grob. Nije uradio, a odgovorio je da ne sme.

Ove duboke rane u mojoj duši i na mome srcu još nisu zarasle i još nisu prestale da me kao Srbina, pravoslavca, svetosavca i vernika bole.

U moje ime i u ime moje porodice, mojih kumova i prijatelja, neizmerno se zahvaljujem proti Draganu Saračeviću, bivšem dugogodišnjem sekretaru naše eparhije, koji kao sveštenik sada služi u Grčkoj crkvi. Od kada je vladika Irinej uklonio sveštenika iz našeg svetog hrama, i od kako ne priznaje legalnu i po zakonu izabranu Upravu, koju priznaje ova država, on je po potrebi dolazio, služio, ispovedao, pričešćivao, osvećivao slavsko znamenje, i naše domove. I ako Bog da, on će odslužiti i godišnji parastos, i osveštati nadgrobni spomenik, mojoj pokojnoj Savki, kojoj neka Bog podari rajsko naselje u carstvu nebeskom.

Stevo Ilić,
podpredsednik CŠO, svojeručno