Вести

Kakav je položaj Srpske pravoslavne crkve i Srba koji su ostali da žive i preživljavaju na Kosovu i Metohiji, i kroz kakve okolnosti svakodnevno prolaze, otvoreno govori Jeromonah Benedikt, Nastojatelj manastira Sveti Arhangeli kod Prizrena.

Razgovarao: Dušan Opačić, 18.03.2009

+++

Od dolaska snaga KFORa na Kosovo i Metohiju, neposredno nakon izvršene agresije na SRJ i Srbiju od strane NATO pakta kakav je bio položaj Srba i sveštenstva i monaštva, a kakav nakon samoproglašenja nezavisnosti južne srpske pokrajine prošle godine?

Položaj Srba na KiM je isti i danas kao i neposredno posle dolaska NATO snaga u južnu srpsku pokrajnu. Od samog dolaska NATO-a na KiM počelo je sa kršenjem osnovnih ljudskih i verskih prava samo srpskog življa. Srpski narod, zajedno sa svojim vekovnim nasleđem trebalo je da bude proteran sa KiM ili da mu se uništi svaki trag prethodnog postojanja, od strane šiptara i njihovih saveznika i huškača sa zapada pre svega mislim na: Ameriku, Nemačku, Britaniju, Austriju, a za logistiku je trebalo da se pobrine Albanija. I pored svog nasilja i pakla koji se dešavao od 1999.godine pa do danas, Srbi su zajedno sa svojim Episkopom, monašptvom i sveštenstvom uspeli, mada u malom broju, da opstanu i da nastave borbu za svoj goli život na KiM. Srbi koji su ostali nisu bili uplašeni gledajući zločine koji se vrše nad njima od strane Šiptarskih podivljalih osvetnika. Gledajući kako zločinci uništavaju njihove kuće, Crkve i grobove, Srbi se nisu pokolebali. Nisu pristali na zastrašivanja od strane Šiptara i njihovih NATO pomagača. Nisu se uplašili i ostavili im KiM na izvolte. Naprotiv, Srbi su ostali na KiM i to je ono što Šiptarima i njihovim saveznicima i danas smeta. Na žalost kampanja koja se onda vodila protiv Srba i Srbije traje i danas. Jedan i jedini cilj sadašnje „Republike Kosovo“ jeste da očisti KiM od Srba i Srpskog nasleđa. Pre svega da zatre svaki trag Crkvama i manastirima. Jer iako se oni tome nisu nadali manastiri na KiM i danas žive. Monaška bratstva se umnožavaju. I to je ono što ruši sve planove šiptarskih osvajača. Naravno Brankovića je uvek bilo na KiM i uvek će ih biti. Bilo je Brankovića i za vreme NATO agesije, a ima ih i danas koji ljube skute Amerikancima i Šiptarima. Ali to ne utiče znatno na rešenost srpskog naroda da ostane na KiM i da istraje do kraja u svome podvigu, ako kraja uopšte i ima. Samim našim ne priznavanjem šiptarske vlasti Srbi su na KiM uvek u istom položaju. Položaj Srba se nije promenio. Isti je položaj Srba i pre samoproglašenja nezavisnosti i posle samoproglašenja. Dokle god ne prihvatimo nasilno otimanje dela Republike Srbije i dokle god se ne saglasimo da ga „poklonimo“ šiptarima, položaj SPC-odnosno eparhije raško-prizrenske i kosovskometohijske, zajedno sa sveštenstvom i monaštvom kao i vernim narodom, ostaće u istom položaju kao i danas, ako ne, onda možda u još gorem položaju (ako goreg položaja od ovoga ima).

Kako podnosite opstanak i svakodnevnicu u protektoratu kojim “legalno” vladaju dojučerašnji teroristi?

Svakodnevica u protektoratu traje već dugi niz godina, evo punih 10 godina, tako da se čovek i navikne na to. Hvala Bogu da je za sve nas jedina legalna vlast Beograd, a ne Priština. Dokle god je tako mi se mnogo ne opterećujemo vladavinom terorističke „vlade“, koja sprovodi niotkoga prihvaćene planove, a koja pritom nije dobila ni pola od potrebnih priznanja kako bi postala nekakva samostalna država.

Naš monaški život je u svakoj situaciji isti, u njemu nema promene i njega ne dotiču promene u svetu. Da li smo mi saglasni sa nečime ili ne to ne utiče na život i poredak manastirski. Svakodnevno se vrše bogosluženja kako pre tako i posle NATO agresije. Radimo svoja svakodnevna poslušanja i usmeravamo svoju pažnju na unutrašnju borbu, radi koje smo i došli u manastir. Monah ne prestaje da bude monah NATO agresijom ili samoproglašenom nezavisnošću iz Prištine. Monah je monah i u gradu i u ratu i u pustinji i u manastiru.

Sa kakvim se problemima danas suočava SPC na Kosovu i Metohiji, i kako se srpska crkva tretira kod samozvanih vladajućih struktura tzv. Nezavisnog Kosova?

Najveći problemi na KiM za SPC –ERPKiM, jeste stanje srpskog naroda. Uslovi života Srba koji su ostali na KiM. Takođe, problem je sloboda kretanja. Dok je jedan od većih problema uzurpacija crkvene zemlje na KiM, od strane nepriznatih vlasti u Prištini. Na primer u Đakovici gde je nekada bila crkva sada je parking. A na mestu druge crkve u Đakovici sada je park! Nema traga od crkve. Po mnogim selima crkve su srušene.
U Prizrenu konkretno postoji nekoliko crkvenih parcela koje su uzurpirane. Uopšte šiptarske nepriznate institucije žele da prisvoje svu imovinu SPC, svaki plac koji im odgovara, svaki lokal koji pripada SPC, oni žele da preotmu, Tako da za par godina mogu da kažu da SPC nema nikakvu zemlju u svom vlasništvu.

Da li SPC koja je ostala na Svetoj srpskoj zemlji ima bilo kakvu pomoć i podršku od strane Vlade Srbije iz Beograda?

Naravno da ima pomoć od Vlade Republike Srbije. Doduše svaka vlada podešava pomoć KiM onako kako njima odgovara, ne interesujući se preterano za potrebe naroda i SPC na KiM. Vlada Vojislava Koštunice je do sada bila najplemenitija prema potrebama Srba i SPC na KiM, čime je svoje stavove potkrepljivala i delima na terenu. Lako je reći ne priznajemo nezavisno Kosovo, a ne pomažući Srbima, ostaljamo ih na milost i nemilost Šiptarima. To pre svega nije ljudski, a daleko je od Hrišćanskog odnosa prema svome narodu.

Kakva je Vaša vizija o budućnosti Kosova i Metohije kao nezavisne države? Da li je takva država koja se temelji na terorizmu i kriminalu ostvarljiva ?

Moja vizija Srbije jeste sa Kosovom i Metohijom u njenim granicama nikako izvan granica Srbije. Može „Republika Kosovo“ da se temelji na pravu i na poštovanju ljudskih prava, da ispunjava sve standarde EU, ali ona ne može da bude validna za Srbiju nikada, jer je oteta. Čak i svi da priznaju nezavisnost Kosova, Srbi ne smeju da priznaju. Kosovo i Metohija je nešto što ni jedan narod na svetu nema, ako ga se odreknemo nećemo ga ni mi imati. Ako je KiM oteto mi uvek imamo pravo da ga vratimo, a ako ga priznamo i poklonimo šiptarima nikada više nećemo imati pravo da ga tražimo nazad.

Da li po Vašem mišljenju u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti postoji verovatnoća zajedničkog života Srba i Albanaca?

Verovatnoća uvek postoji ali način na koji bi taj život bio moguć, nije način na koji zapad i šiptarski političari navode vodenicu. Mislim da bi za sve bilo najbolje da Šiptari prihvate autonomiju unutar Republike Srbije i da prestanu da slušaju svoje političare koji se najmanje bore za internese „kosovskog naroda“, a sve više se bore za svoje blagostanje dodvoravajući se svakojakim belosvetskim političarima ne bi li se njihovi zločini sakrili i oni uspeli da se provuku neosuđeni. Malo je onih koji uspeju da izbegnu zasluženu kaznu u ovom svetu, jer pravda je spora ali dostižna.

Na čemu se temlji mislim na SPC njena misija i ostanak na Kosovu i Metohiji?

Misija SPC temelji se na propovedanju reči Božije. Na žalost u proteklih 10 godina jedino pribežište i nada Srbima na Kosovu i Metohiji jeste Crkva. Ljudi su izgubili poverenje u političare i u njihova prazna obećanja. Vidi narod kako se Kosovom i Metohijom barata u predizbornim kampanjama, a po izborima vlada skraćuje budžet za KiM, i od jednom prioriteti postaj u Evropske integracije. Naš Episkop Artemije zajedno sa monaštvom, sveštenstvom i pastvom svoje eparhije, trpi sve nepravde i podnosi sva poniženja na KiM. To narod vidi i shvata u kakvoj se situaciji celokupan srpski narod na KiM nalazi. Vidi narod da je obmanut od strane političara, a sa druge strane vidi da je Crkva uvek uz njih (i narod je Crkva). Dobro je što je jedini autoritet srpskom narodu na KiM SPC, jer drugog i većeg autoriteta trenutno nema. Misija Crkve u pogledu KiM jeste da se sačuva narod i da se sačuva naša vekovna baština i neprocenljivo bogatstvo kojega Hvala Bogu još ima na prostorima KiM. SPC traži samo ono što njoj i njenom narodu pripada. Tuđe nama ne treba. Uz svo dužno poštovanje ostalih verskih zajednica na KiM mi se borimo da sačuvamo samo ono što je bilo vekovima naše. Tuđega se ne dotičemo.

I za kraj ovog intervjua, da li možete opisati našim građanima u Srbiji i rasejanju kako izgleda preživeti jedan dan na Kosovu i Metohiji?

Reći ću Vam kako je meni rekao jedan Srbin.iz jedna enklave. „Ujutro pratimo vesti da nisu naši u Beogradu priznali nezavisnost Kosova, a uveče se brinemo da li će šiptari da nas napadnu i proteraju.“ Pa sada Vi sami zaključite kako izgleda preživeti jedan dan na KiM.

izvor: slobodnasrbija.info; 18.03.2009